АРХОНТИЈА СЕРМИСИЈАНА И БУГАРА
Крајем VII века на подручје Царства, у близини Солуна, досељена је специфична етничка скупина такозваних Кермисијана (Κερμησιάνοι/Κεραμησώνοι) о којима је сведочанство оставио писац Чуда Светог Димитрија Солунског. Убрзо по десељавању, део Кермисијана је, заједно са тамошњим Бугарима, укључен у ромејски провинцијски систем у виду посебне јединице са архонтом на челу, о чему сведочи сачувани печат
старешине те јединице.Кермисијани или Сермисијани (Σερμησιάνοι) – што је исправанији облик њиховог етничког имена, имајући у виду да је тај етноним изведен од имена града Сирмијума –били су потомци Ромеја, које је словенски вођа Хацон, приликом пљачкашког похода по
Илирику и Тракији у другој деценији VII столећа, заробио и повео са собом у Панонију. Заробљени Ромеји и њихови потомци су током вишедеценијског боравка у аварској земљи, и поред мешања са Бугарима, Аварима и другим народима, очували своју веру и језик. Такође, за то време нису изгубили свест о свом ромејском пореклу, као ни жељу да се врате у домовину. После 60 година боравка северно од Саве, око 680. године, предвођени Кувером, они долазе на Балкан и настањују се у околини Солуна, у подручје тзв. Керамисијског поља (Κεραμήσιος κάμπος). Кувер, кога је на позицију старешине сермисијанске заједнице поставио аварски владар, искористио је жељу Сермисијана за повратком у постојбину, покренувши велику сеобу. Хаган се томе успротивио, због чега је дошло и до борби. Сермисијани су на крају, ипак, заједно са
Бугарима и припадницима неких других племена, успели у својој намери да се врате на Балкан.По доласку на Керамисијско поље, многи од њих су хтели да иду у своје родне градове: Солун, Цариград и градове у Тракији. Кувер то, међутим, није допуштао. Он је ступио у контакт са Цариградом и од византијског цара издејствовао изадавње наредбе словенским Дрогувитима који су живели у суседству, према којој су припадници поменутог словенског племена имали обавезу ο да снабдеју храном Кувера и његову заједницу. Сермисијани су на тај начин ступили у контакт са Дрогувитима, од којих су узимали жито, али и добијали информације о близини Солуна, после чега су многи од њих са женама и децом кренули у тај ромејски град. Из Солуна су их Ромеји лађама одвозили у Цариград. Да би то спречио, Кувер је одлучио да једног од својих војвода, Маура, пошаље у Солун, са задатком да тамо, претварајући се да је пребегао на ромејску страну, припреми терен за освајање града. Кувер је намеравао да после освајања града загосподари целом облашћу, затим околним острвима, а након тога крене у обрачун са царем. Поступајући по договореном плану, Маур се у Солуну представио као одметник од Кувера те је убрзо од Византинаца био почаствован титулом конзула/хипата и добио управу над свим
Серамисијанима који су прешли на ромејску страну. Куверов план о заузећу Солуна био је ипак осујећен због доласка ромејског стратега Сисинија са флотом у град. Штавише, Маур је био приморан да ради на придобијању Серамисијана и њиховом безбедном преласку на византијску територију. Он се потом се обрео и у Цариграду, где га је цар почаствовао звањем архонта. Сведочанство о Мауру и његовој функцији постоји још и на једном печату, с краја VII или VIII почетка века, из чијег натписа сазнајемо да је његово звање у једном тренутку гласило архонт Сермисијана и Бугара (Μαύρος – πατρικίος καὶ ἄρχων τῶν Σερμησαιάνων καὶ Βουλγάρων).1081 Међутим, када су његове праве намере о заузећу Солуна биле откривене, Маур, кога је ромејским властима и самом цару одао син, био је ражалован и заточен у једном трачком утврђењу, далеко од својих војника којима је до
тада командовао.1082 По завршетку приповедања о Мауру, писац Чуда Светог Димитрија Солунског Сермисијане више не помиње. Загонетна скупина након тога нестаје из извора.
О административном статусу сермисијанске заједнице, не може се пуно тога рећи. Маурово архонтско звање се у почетку свакако није тицало јурисдикције над Сермисијанима на Керамисијском пољу, јер је том облашћу владао Кувер, већ само над Сермисијанима који су пребегли у Византију. Није, притом, довољно јасно како се даље одвијала Маурова каријера. Маур се, наиме, у једном тренутку поново нашао у милости цариградског двора. То знамо јер га као једног од учесника ромејске казнене експедиције на Херсон 711. године помиње у свом спису хроничар Теофан. Иако Теофан не помиње Сермисијане, већ патрикија Маура назива Бесом, у науци је одавно утврђено да је посреди иста личност са сермисијанским великашем о коме је писао писац Чуда. У изворима, међутим, нема података о томе на који начин је Маур рехабилитован.Могуће је да је до рехабилитације дошло након ступања новог цара на престо 685. године. На такву помисао упућује то што је нови ромејски владар Јустинијан II у једном тренутку, чини се, посегнуо за савезништвом са Сермисијанима.
