Словенска племена, Милинзи (или Мелингои) и Језерити су на Пелопонезу присутни од краја VI вијека. У Византији од VII вијека, од цара Ираклија имали smo процес reхеленизације царства, који би ишао како кад и који би зависио од саме снаге владара и администрације која би стала иза њега.
У словенским подручјима, тзв Склавинијама та хеленизација и није уродила плодом.
Ствари је почео мијењати амбиозни цар Ниćифор I од 802.године, и добро му је ишло док се 811.године код Плиске није оклизнуо о кору од банане.
Он је предузео низ мјера како би "поправио" етнографску слику царства, примијенио је модификован модел из древног Рима, а како пише
Георгије Острогорски Историја Византије стр 196
вршио би пресељење хеленизованог становништа из Анадолије и колонизацију прије свега Склавинија где би колонизатори добили земљу и вршили војну дужност као стратиоти.
У том процесу рехеленизације имали смо више побуна словенски племена, за Пелопонез је свакако кључна она (стр. 197-198 исте књиге)
из 805.године када су побуњени Словени опсједали и град Патру. Након дугих и тешких борби. Словени су доживјели пораз, након чега бивају потиснути, а рехеленизација ће узети више маха.
То није водило истребљењу, или што би у данашњем времену рекли геноциду, словенске популације, немају више доминантну улогу коју су имали у претхидна два вијека у јужној Грчкој, али и даље су присутни, сачували су народност, а како пише Острогорски, против плеена Мелинга и Језерита и Франци су водили тешке борбе у XIII вијеку. Народност су сачували до времена окупаџције Османлија када су асимиловани.