No da li ti filozofski romani i pesme - poput Geteovog Fausta i Braće Karamazovih Dostojevskog - predstavljaju bolja umetnička dela zato što poseduju filozofski smisao?...Čini se da filozofija, ideološka sadržina, u svom pravom kontekstu, uvećava umetničku vrednost zato što potkrepljuje značajne umetničke vrednosti - složenost i koherentnost. Teorijski uvod može da produbi umetnikovo pronicanje i uveća domet njegovog delovanja. No tako ne mora biti. Preterana količina ideologije sputaće umetnika, ako je on ne bude asimilovao....Drugi deo Fausta nesumnjivo trpi od preterane intelektualizovanosti i stalno je na samom rubu otvorene alegorije, a i kod Dostojevskog počesto osećamo neslaganje između umetničkog uspeha i težine misli. Zosima, zastupnik mišljenja Dostojevskog , manje je živo oblikovan lik od Ivana Karamazova. Čarobni Breg Tomasa Mana ilustruje istu protivrečnost na jednoj nižoj ravni - prvi delovi gde se oživljava svet sanatorijuma, bolji su u umetničkom pogledu od kasnijh delova, čije su filozofske pretenzije velike. Međutim, u istoriji književnosti nailazimo ponekad na slučajeve kada ideje svetle same od sebe. Kada likovi i prizori ne samo što zastupaju već zaista i otelovljuju ideje, kad izgleda da stvarno dolazi do nekakvog poistovećivanja filozofije sa umetnošću. Tada slika postaje pojam, a pojam se pretvara u sliku...
Napokon treba priznati da je filozofska poezija, ma kako celovita bila, samo jedna vrsta poezije i da njeno mesto nije nužno u središtu književnosti, ukoliko se ne držimo ideje o poeziji kao otkrovenju, u suštini mističkom. Poezija nije zamena za filozofiju; ona samu sebe opravdava i ima svoj sopstveni cilj. Poeziju ideja, poput svake druge poezije, ne treba procenjivati prema vrednosti same građe, već prema stepenu celovitosti i umetničkoj snazi.
) ljudskog irealnog shvatanja 
