akomoze
Poznat
- Poruka
- 7.236
Neki dijelovi su poput NationalGeographic HD .
-
- Popularno:
- Istraživanje Crte: Za studentsku listu...
- Peškiri
- Toma Momirović gradi hotel na Zlatiboru
- Zašto su neki ljudi gej
- Aci Srbinu okrenuli leđa EU, Ameri...
- Da li će Vučić sa NIS-om zakucati...
- Policija na poziv novog direktora ušla...
- Cene registracija skupe ko djavo - sto...
- Zašto se Vučić toliko boji Rusa?
- Hoće li neko da odgovara za Zlatibor?
Skupštinska kafana 7
- Začetnik teme Paganko
- Datum pokretanja
- stanje
Neki dijelovi su poput NationalGeographic HD .
Tol
Her Majesty
- Poruka
- 30.633
А, е, добро, еве меТолка ме није заборавила (скроз
)
Него, јел' стварно толико наивно "звучим"?
jok, mori samo si ljepotica, bwe
Tol
Her Majesty
- Poruka
- 30.633
di mi je Djolenzi, moj naj naj bata 
a jel neTko vido Avijončeta...stvarno ga nemaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaa
a jel neTko vido Avijončeta...stvarno ga nemaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaa
SURbel
Buduća legenda
- Poruka
- 36.560
Носфи, 'си још ту? Тражила сам једну причу из Сиријуса , коју одавно намеравам да поставим овде, јер ме подсећа на правац у коме је кренуо врли НСП свет (у смислу "политичке коректности", "толеранције" и "људских права"). Укратко, политичка СФ сатира. Ово највише стављам због тебе, претпостављам да је Акоможе то одавно прочитао. 
Kurt Vonnegut jr.
Harrison Bergeron
Bilo je to 2081. godine i svi su tada napokon bili jednaki. Ne samo pred zakonom, već u svemu. Nitko nije pametniji od drugih, nitko nije bio zgodniji od drugih, nitko jači niti brži. Jednakost je postignuta zahvaljujući 211, 212. i 213. amandmanu na ustav i budnosti agenata glavne uprave za hendikepe SAD.
Ipak, neke pojedinosti životnih uvjeta još nisu bile sređene. Travanj je, na primjer, i nadalje tjerao ljude u ludilo zato što nije bio pravo proljeće. I baš toga hirovita mjeseca ljudi uprave za hendikepe odveli su Harrisona, četrnaestogodišnjeg sina Georgea i Hazel Bergeron.
Bila je to tragedija, dakako, ali George i Hazel nisu mogli mnogo o tome razmišljati. Hazel je bila sasvim prosječno inteligentna, što znači da je o svemu mogla razmišljati samo vrlo kratko. A budući da je George bio inteligentniji od normalna prosjeka, imao je u uhu mali radio za stvaranje mentalnih hendikepa — prema odredbama zakona taj uređaj nije smio skidati. Njegov radio-prijemnik bio je povezan s vladinim odašiljačem, a otprilike svakih dvadeset sekundi odašiljač bi slao kakav oštar zvuk kako bi spriječio ljude poput Georgea da postupe neprilično i okoriste se svojim većim umnim sposobnostima.
George i Hazel gledali su televiziju. Na Hazelinim su obrazima bile suze, ali ona je zaboravila zašto ih je prolila čim su se balerine pojavile na ekranu.
U Georgovoj glavi zazuji zujalo. Misli mu panično umaknu poput lopova kad začuju alarmno zvono.
— Baš zgodan ples, taj što su otplesali — reče Hazel.
— Ha? — upita George.
— Ples — lijepo su plesali.
— Aha — reče George. Pokuša misliti o balerinama. Bile su zaista vrlo dobre, ništa bolje no što bi itko mogao biti. Bile su opterećene utezima i vrećicama i lica su im bila zakrabuljena tako da pogled na dražestan pokret ili ljupko lice ni u koga ne izazove osjećaj da u usporedbi s balerinom izgleda kao očerupana kokoš. George se poigra s maglovitom pomisli da plesačice možda ne bi morale biti hendikepirane. Ali, nije se dugo zadržao na toj misli jer ju je raspršio nov zvuk u radio-prijemniku.
George se trgne. Trgle su se i dvije od osam plesačica. Hazel je vidjela da se trgnuo. Budući da ona nije nosila uređaj za stvaranje mentalnog hendikepa, upitala je Georgea što je to čuo.
— Zazvučalo je kao da je netko čekićem udario po bodi.
— Mislim da bi bilo zaista zanimljivo čuti sve te zvukove — Hazel će pomalo zavidno. — Sve ono čega se dosjete.
— Hm — promrmlja George.
— Znaš li što bih učinila da sam ja šef uprave za hendikepe? — upita ga Hazel. Hazel je, zapravo, bila silno nalik na šefa uprave, Dianu Moon Glampers. — Da sam ja Diana Moon Glampers, nedjeljom bi uključivala samo zvona.
— Mogu zamisliti kako bi to bilo.
— Dobro! Pustila bih ih glasno — nastavila je Hazel. — Mislim da bih bila dobar šef uprave za hendikepe.
— Ništa bolji od drugih.
— Tko zna bolje od mene što je normalno?
— Imaš pravo — složi se George. Počeo je treperavo misliti na sina koji je sada u zatvoru, na Harrisona, ali plotun iz dvadeset jednog oruđa što mu je grunuo u uhu prekine mu misao.
— Čovječe! — reče Hazel — Ovo je bilo gadno, zar ne?
Bilo je to tako gadno da je George problijedio i sav se tresao a suze su mu iskočile na crvene oči. Dvije od osam plesačica pale su na pod. —Odjednom se doimaš tako umorno — reže Hazel. —Zašto se ne ispružiš na sofu, srce, i osloniš svoju hendikep-vrećicu na jastuke, — Mislila je pri tom na platnenu vreću sa dvadeset i tri kilograma sačme što ju je nosio oko vrata. — Hajde odloži na tren vreću. Neće me smetati ako neko vrije me ne budeš jednak meni.
George odvagne vreću u rukama. — Ne smeta mi. Više je i ne osjećam. Postala je dio mene.
— U posljednje si vrijeme tako umoran, iscrpen — reče Hazel. — Kad bismo mogli načiniti rupicu na dnu i izvaditi samo nekoliko olovnih kuglica. Samo nekoliko.
— Dvije godine zatvora i dvije tisuće dolara kazne za svaku izvađenu kuglicu. Mislim da se to ne isplati.
— Ali mogao bi izvaditi nekoliko kuglica kad se vratiš s posla. Hoću reći, ovdje se ne nadmećeš ni s kime.
— Ako se ja pokušam osloboditi — odgovori joj George — i drugi će ljudi pokušati to učiniti i vrlo brzo bismo se vratili u ono mračno doba kada se svatko nadmetao sa svakim. Valjda to ne priželjkuješ.
— Ni najmanje.
— Eto vidiš. Što misliš što bi se dogodilo s društvom kad bi ljudi počeli varati zakon?
Da Hazel nije smogla odgovor na to pitanje, ni George ga ne bi mogao dati. U ušima mu je zavijala sirena.
— Pretpostavljam da bi se raspalo — reče Hazel.
— Što to? — zbunjeno upita George.
— Društvo — nesigurno će Hazel. — Nisi li malo prije o tome govorio?
— Tko zna?
Televizijski je program iznenada prekinut zbog važne oba vijesti. Isprva se nije moglo pogoditi o čemu će biti riječ jer se spiker, poput svih spikera držao vrlo ozbiljno. Otprilike pola minute uzbuđeno je pokušavao izreći obavijest: »Dame i gospodo... « Naposljetku je pružio papir prvoj plesačici.
— To je u redu — Hazel poprati spikerov postupak — pokušao je. To je velika stvar. Pokušao je učiniti najbolje što može s onim što mu je dala priroda. Valjalo bi mu dati povišicu zbog toga što se toliko potrudio.
Harrison Bergeron
Bilo je to 2081. godine i svi su tada napokon bili jednaki. Ne samo pred zakonom, već u svemu. Nitko nije pametniji od drugih, nitko nije bio zgodniji od drugih, nitko jači niti brži. Jednakost je postignuta zahvaljujući 211, 212. i 213. amandmanu na ustav i budnosti agenata glavne uprave za hendikepe SAD.
Ipak, neke pojedinosti životnih uvjeta još nisu bile sređene. Travanj je, na primjer, i nadalje tjerao ljude u ludilo zato što nije bio pravo proljeće. I baš toga hirovita mjeseca ljudi uprave za hendikepe odveli su Harrisona, četrnaestogodišnjeg sina Georgea i Hazel Bergeron.
Bila je to tragedija, dakako, ali George i Hazel nisu mogli mnogo o tome razmišljati. Hazel je bila sasvim prosječno inteligentna, što znači da je o svemu mogla razmišljati samo vrlo kratko. A budući da je George bio inteligentniji od normalna prosjeka, imao je u uhu mali radio za stvaranje mentalnih hendikepa — prema odredbama zakona taj uređaj nije smio skidati. Njegov radio-prijemnik bio je povezan s vladinim odašiljačem, a otprilike svakih dvadeset sekundi odašiljač bi slao kakav oštar zvuk kako bi spriječio ljude poput Georgea da postupe neprilično i okoriste se svojim većim umnim sposobnostima.
George i Hazel gledali su televiziju. Na Hazelinim su obrazima bile suze, ali ona je zaboravila zašto ih je prolila čim su se balerine pojavile na ekranu.
U Georgovoj glavi zazuji zujalo. Misli mu panično umaknu poput lopova kad začuju alarmno zvono.
— Baš zgodan ples, taj što su otplesali — reče Hazel.
— Ha? — upita George.
— Ples — lijepo su plesali.
— Aha — reče George. Pokuša misliti o balerinama. Bile su zaista vrlo dobre, ništa bolje no što bi itko mogao biti. Bile su opterećene utezima i vrećicama i lica su im bila zakrabuljena tako da pogled na dražestan pokret ili ljupko lice ni u koga ne izazove osjećaj da u usporedbi s balerinom izgleda kao očerupana kokoš. George se poigra s maglovitom pomisli da plesačice možda ne bi morale biti hendikepirane. Ali, nije se dugo zadržao na toj misli jer ju je raspršio nov zvuk u radio-prijemniku.
George se trgne. Trgle su se i dvije od osam plesačica. Hazel je vidjela da se trgnuo. Budući da ona nije nosila uređaj za stvaranje mentalnog hendikepa, upitala je Georgea što je to čuo.
— Zazvučalo je kao da je netko čekićem udario po bodi.
— Mislim da bi bilo zaista zanimljivo čuti sve te zvukove — Hazel će pomalo zavidno. — Sve ono čega se dosjete.
— Hm — promrmlja George.
— Znaš li što bih učinila da sam ja šef uprave za hendikepe? — upita ga Hazel. Hazel je, zapravo, bila silno nalik na šefa uprave, Dianu Moon Glampers. — Da sam ja Diana Moon Glampers, nedjeljom bi uključivala samo zvona.
— Mogu zamisliti kako bi to bilo.
— Dobro! Pustila bih ih glasno — nastavila je Hazel. — Mislim da bih bila dobar šef uprave za hendikepe.
— Ništa bolji od drugih.
— Tko zna bolje od mene što je normalno?
— Imaš pravo — složi se George. Počeo je treperavo misliti na sina koji je sada u zatvoru, na Harrisona, ali plotun iz dvadeset jednog oruđa što mu je grunuo u uhu prekine mu misao.
— Čovječe! — reče Hazel — Ovo je bilo gadno, zar ne?
Bilo je to tako gadno da je George problijedio i sav se tresao a suze su mu iskočile na crvene oči. Dvije od osam plesačica pale su na pod. —Odjednom se doimaš tako umorno — reže Hazel. —Zašto se ne ispružiš na sofu, srce, i osloniš svoju hendikep-vrećicu na jastuke, — Mislila je pri tom na platnenu vreću sa dvadeset i tri kilograma sačme što ju je nosio oko vrata. — Hajde odloži na tren vreću. Neće me smetati ako neko vrije me ne budeš jednak meni.
George odvagne vreću u rukama. — Ne smeta mi. Više je i ne osjećam. Postala je dio mene.
— U posljednje si vrijeme tako umoran, iscrpen — reče Hazel. — Kad bismo mogli načiniti rupicu na dnu i izvaditi samo nekoliko olovnih kuglica. Samo nekoliko.
— Dvije godine zatvora i dvije tisuće dolara kazne za svaku izvađenu kuglicu. Mislim da se to ne isplati.
— Ali mogao bi izvaditi nekoliko kuglica kad se vratiš s posla. Hoću reći, ovdje se ne nadmećeš ni s kime.
— Ako se ja pokušam osloboditi — odgovori joj George — i drugi će ljudi pokušati to učiniti i vrlo brzo bismo se vratili u ono mračno doba kada se svatko nadmetao sa svakim. Valjda to ne priželjkuješ.
— Ni najmanje.
— Eto vidiš. Što misliš što bi se dogodilo s društvom kad bi ljudi počeli varati zakon?
Da Hazel nije smogla odgovor na to pitanje, ni George ga ne bi mogao dati. U ušima mu je zavijala sirena.
— Pretpostavljam da bi se raspalo — reče Hazel.
— Što to? — zbunjeno upita George.
— Društvo — nesigurno će Hazel. — Nisi li malo prije o tome govorio?
— Tko zna?
Televizijski je program iznenada prekinut zbog važne oba vijesti. Isprva se nije moglo pogoditi o čemu će biti riječ jer se spiker, poput svih spikera držao vrlo ozbiljno. Otprilike pola minute uzbuđeno je pokušavao izreći obavijest: »Dame i gospodo... « Naposljetku je pružio papir prvoj plesačici.
— To je u redu — Hazel poprati spikerov postupak — pokušao je. To je velika stvar. Pokušao je učiniti najbolje što može s onim što mu je dala priroda. Valjalo bi mu dati povišicu zbog toga što se toliko potrudio.
SURbel
Buduća legenda
- Poruka
- 36.560
Наставак:
— Dame i gospodo — poče plesačica, čitajući obavijest. Zacijelo je bila izuzetno lijepa jer joj je maska bila zaista strašna. Na prvi se pogled moglo zaključiti da je najsnažnija i najdražesnija od svih jer su njene hendikep-vreće bile tolike kakve nose muškarci od sto kilograma.
I ubrzo se morala ispričati zbog glasa jer nije bilo fer što je tako progovorila. Glas joj je bio topla, lelujava vječna melodija. — Ispričavam se — rekla je i ponovo počela čitati, ali ovaj put posve bezličnim glasom.
— Četrnaestogodišnji Harrison Bergeron — rekla je gakutavo — pobjegao je iz zatvora pošto je bio zatočen pod sumnjom da je kovao urotu protiv vlade. On je genijalan i atletski građen, nosi hendikepe i vrlo je opasan.
Na ekranu se pojavila policijska fotografija Harrisona Bergerona — sprijeda, postrance, sprijeda i ponovo postrance. Fotografija je prikazivala Harrisona u cijelom, i to postavljena pred mjeračem visine. Bio je visok dva metra i deset centimetara.
Sve ostalo na Harrisonu bili su utezi i kojekakva opterećenja. Nitko nikad nije nosio teže hendikepe. Sve ih je nadrastao prije no što bi stručnjaci iz uprave dospjeli smisliti nove. Umjesto malog usnog radija nosio je goleme slušalice i naočale s debelim valovitim lećama. Naočalama je bila svrha da ga učine poluslijepim i da mu uzrokuju nesnosne glavobolje.
Komadi starog željeza visili su po njemu kao ukrasi na boru, ali povješani bez ikakva reda. Harrison je kroz život morao nositi teret od stotinu šezdeset kilograma.
A kako bi nagrdio svoje ljepuškasto lice, uprava mu je naložila da na nosu nosi crvenu gumenu loptu, da brije obrve i zube pokriva nazubljenim crnim navlakama.
— Ako ugledate ovog dječaka — govorila je plesačica — nemojte, ponavljam — nemojte ni pokušati raspravljati s njim.
I tada se začula snažna škripa i vrata su silom iščupana. Televizijska je ekipa zavrištala. Harrisonova fotografija na ekranu je zaplesala kao da ju je stresao potres.
George Bergeron je ispravno ocijenio porijeklo trešnje a to mu i nije bilo teško jer se i njegov dom mnogo puta zatresao na isti način. — Nebesa! — rekao je. — To je svakako Harrison!
Taj mu je zaključak ubrzo zbrisao zvuk sudara automobila što ga je začuo u uhu.
Kad je George ponovo otvorio oči, na ekranu više nije bilo Harrisonove slike. Ondje je sada vidio živ živcati Harrison.
— Ja sam car! — uzviknuo je Harrison. — Čujete li? Ja sam car! Svi me od sada morate slušati! — Topnuo je nogom i cijeli se studio zatresao.
— Čak i ovakav kakva me vidite sada — vrisnuo je —obogaljen, unakažen, opterećen, najveći sam vladar od svih što su do sada vladali! Sada pogledajte kako postajem ono što mogu postati.
Harrison potrga konope svojih utega kao da su vrpce od smočena papira, konope koji su zajamčeno mogli nositi trista kilograma.
Harrisonovi željezni utezi pali su na pod.
Zatim Harrison ugura palce u lokot na okovanim hendikepima na glavi. Lokot se kao od šale otvorio. Slušalice i naočale poletjele su o zid.
Odbacio je lopticu s nosa i na ekranu je osvanuo muškarac pred kojim bi zadrhtao i sam bog oluje.
— Sad ću odabrati svoju caricu! — rekao je gledajući na ljude što su se prestrašeno skrutili na podu. — Neka prva žena, koja se usudi ustati, bude moja družica.
Prošao je koji trenutak, a onda se s poda podigla jedna plesačica, uvijajući se poput vrbe.
Harrison joj izvadi mentalni hendikep iz uha i nježno joj skine fizičke hendikepe. Naposljetku joj skine i krinku.
Bila je zasljepljujući lijepa.
— A sada — reče, uhvativši je za ruku — hoćemo li ljudima pokazati što znači plesati? Glazba! — naredi.
Glazbenici su se vratili na stolice i Harrison i njih oslobodi utega. — Svirajte najbolje što umijete — reče im — i učinit ću vas barunima, vojvodama i grofovima.
Glazba otpoče. Isprva normalna — jeftina, glupa, neuskla đena. Ali, Harrison dograbi dva svirača i stane mahati njima kao dirigentskim štapićima pjevajući i pokazujući im kako da sviraju. — Potom vrati svirače na stolce.
Glazba ponovo poče, ali ovaj put mnogo bolje.
Harrison i njegova carica malo su poslušali glazbu, potpuno ozbiljna lica, kao da pokušavaju uskladiti s njom otkucaje svojih srdaca.
Izdigli su se na vrškove prstiju.
Harrison obuhvati svojim velikim rukama djevojčin tanak struk kako bi joj pomogao da se osjeti lakom poput perca.
A onda, u eksploziji radosti i sklada, njih dvoje poskočiše!
Ne samo da su prekršili zakone zemlje, već i zakone gravitacije i pokreta.
Uvijali su se, vrtjeli, poskakivali.
— Skakali su poput srna na mjesečini.
— Strop u studiju bio je visok devet metara, ali svakim skokom plesači su mu bili sve bliže.
Očigledno su odlučili poljubiti strop.
I poljubili su ga!
A zatim, poništivši gravitaciju snagom svoje ljubavi i volje, ostali su lebdjeti pod stropom i spojili usne u dugom, dugom poljupcu.
I baš u tom je trenutku u studio ušla Diana Moon Glampers, šef uprave za hendikepe. Dvaput je zapucala iz automata i car i carica bili su mrtvi i prije no što su pali na pod.
Diana Moon Glampers uperi automat na svirače, rekavši im da imaju samo deset sekundi na raspolaganju da se ponovo opterete.
U tome je trenutku pregorio Bergeronov televizor.
Hazel se osvrnula da nešto o tome kaže Georgeu. Ali George je izašao u kuhinju po limenku piva.
Vratio se s limenkom i zastao kad ga je stresao signal u uhu. A onda je opet sjeo. — Plakala si?— upitao je Hazel, videči da otire suze.
— Aha.
— Zašto?
— Zaboravila sam. Zbog nečeg tužnog na televiziji.
— A što je to bilo?
— Sve mi se to zbrkalo u glavi.
— Zaboravi tužne stvari.
— Uvijek to činim.
— Ti si moja dobra djevojčica — reče George. Trgnuo se. U glavi mu je odjeknuo puščani prasak.
— Hej — ovaj put je moralo biti gadno — reče Hazel.
— Reci to još jednom.
— Hej — ovaj put je moralo biti gadno.
I ubrzo se morala ispričati zbog glasa jer nije bilo fer što je tako progovorila. Glas joj je bio topla, lelujava vječna melodija. — Ispričavam se — rekla je i ponovo počela čitati, ali ovaj put posve bezličnim glasom.
— Četrnaestogodišnji Harrison Bergeron — rekla je gakutavo — pobjegao je iz zatvora pošto je bio zatočen pod sumnjom da je kovao urotu protiv vlade. On je genijalan i atletski građen, nosi hendikepe i vrlo je opasan.
Na ekranu se pojavila policijska fotografija Harrisona Bergerona — sprijeda, postrance, sprijeda i ponovo postrance. Fotografija je prikazivala Harrisona u cijelom, i to postavljena pred mjeračem visine. Bio je visok dva metra i deset centimetara.
Sve ostalo na Harrisonu bili su utezi i kojekakva opterećenja. Nitko nikad nije nosio teže hendikepe. Sve ih je nadrastao prije no što bi stručnjaci iz uprave dospjeli smisliti nove. Umjesto malog usnog radija nosio je goleme slušalice i naočale s debelim valovitim lećama. Naočalama je bila svrha da ga učine poluslijepim i da mu uzrokuju nesnosne glavobolje.
Komadi starog željeza visili su po njemu kao ukrasi na boru, ali povješani bez ikakva reda. Harrison je kroz život morao nositi teret od stotinu šezdeset kilograma.
A kako bi nagrdio svoje ljepuškasto lice, uprava mu je naložila da na nosu nosi crvenu gumenu loptu, da brije obrve i zube pokriva nazubljenim crnim navlakama.
— Ako ugledate ovog dječaka — govorila je plesačica — nemojte, ponavljam — nemojte ni pokušati raspravljati s njim.
I tada se začula snažna škripa i vrata su silom iščupana. Televizijska je ekipa zavrištala. Harrisonova fotografija na ekranu je zaplesala kao da ju je stresao potres.
George Bergeron je ispravno ocijenio porijeklo trešnje a to mu i nije bilo teško jer se i njegov dom mnogo puta zatresao na isti način. — Nebesa! — rekao je. — To je svakako Harrison!
Taj mu je zaključak ubrzo zbrisao zvuk sudara automobila što ga je začuo u uhu.
Kad je George ponovo otvorio oči, na ekranu više nije bilo Harrisonove slike. Ondje je sada vidio živ živcati Harrison.
— Ja sam car! — uzviknuo je Harrison. — Čujete li? Ja sam car! Svi me od sada morate slušati! — Topnuo je nogom i cijeli se studio zatresao.
— Čak i ovakav kakva me vidite sada — vrisnuo je —obogaljen, unakažen, opterećen, najveći sam vladar od svih što su do sada vladali! Sada pogledajte kako postajem ono što mogu postati.
Harrison potrga konope svojih utega kao da su vrpce od smočena papira, konope koji su zajamčeno mogli nositi trista kilograma.
Harrisonovi željezni utezi pali su na pod.
Zatim Harrison ugura palce u lokot na okovanim hendikepima na glavi. Lokot se kao od šale otvorio. Slušalice i naočale poletjele su o zid.
Odbacio je lopticu s nosa i na ekranu je osvanuo muškarac pred kojim bi zadrhtao i sam bog oluje.
— Sad ću odabrati svoju caricu! — rekao je gledajući na ljude što su se prestrašeno skrutili na podu. — Neka prva žena, koja se usudi ustati, bude moja družica.
Prošao je koji trenutak, a onda se s poda podigla jedna plesačica, uvijajući se poput vrbe.
Harrison joj izvadi mentalni hendikep iz uha i nježno joj skine fizičke hendikepe. Naposljetku joj skine i krinku.
Bila je zasljepljujući lijepa.
— A sada — reče, uhvativši je za ruku — hoćemo li ljudima pokazati što znači plesati? Glazba! — naredi.
Glazbenici su se vratili na stolice i Harrison i njih oslobodi utega. — Svirajte najbolje što umijete — reče im — i učinit ću vas barunima, vojvodama i grofovima.
Glazba otpoče. Isprva normalna — jeftina, glupa, neuskla đena. Ali, Harrison dograbi dva svirača i stane mahati njima kao dirigentskim štapićima pjevajući i pokazujući im kako da sviraju. — Potom vrati svirače na stolce.
Glazba ponovo poče, ali ovaj put mnogo bolje.
Harrison i njegova carica malo su poslušali glazbu, potpuno ozbiljna lica, kao da pokušavaju uskladiti s njom otkucaje svojih srdaca.
Izdigli su se na vrškove prstiju.
Harrison obuhvati svojim velikim rukama djevojčin tanak struk kako bi joj pomogao da se osjeti lakom poput perca.
A onda, u eksploziji radosti i sklada, njih dvoje poskočiše!
Ne samo da su prekršili zakone zemlje, već i zakone gravitacije i pokreta.
Uvijali su se, vrtjeli, poskakivali.
— Skakali su poput srna na mjesečini.
— Strop u studiju bio je visok devet metara, ali svakim skokom plesači su mu bili sve bliže.
Očigledno su odlučili poljubiti strop.
I poljubili su ga!
A zatim, poništivši gravitaciju snagom svoje ljubavi i volje, ostali su lebdjeti pod stropom i spojili usne u dugom, dugom poljupcu.
I baš u tom je trenutku u studio ušla Diana Moon Glampers, šef uprave za hendikepe. Dvaput je zapucala iz automata i car i carica bili su mrtvi i prije no što su pali na pod.
Diana Moon Glampers uperi automat na svirače, rekavši im da imaju samo deset sekundi na raspolaganju da se ponovo opterete.
U tome je trenutku pregorio Bergeronov televizor.
Hazel se osvrnula da nešto o tome kaže Georgeu. Ali George je izašao u kuhinju po limenku piva.
Vratio se s limenkom i zastao kad ga je stresao signal u uhu. A onda je opet sjeo. — Plakala si?— upitao je Hazel, videči da otire suze.
— Aha.
— Zašto?
— Zaboravila sam. Zbog nečeg tužnog na televiziji.
— A što je to bilo?
— Sve mi se to zbrkalo u glavi.
— Zaboravi tužne stvari.
— Uvijek to činim.
— Ti si moja dobra djevojčica — reče George. Trgnuo se. U glavi mu je odjeknuo puščani prasak.
— Hej — ovaj put je moralo biti gadno — reče Hazel.
— Reci to još jednom.
— Hej — ovaj put je moralo biti gadno.
sunchaya
Buduća legenda
- Poruka
- 41.206
Dobro veče
Dej si surka
Ćega ima?
Dej si surka
Ćega ima?
SURbel
Buduća legenda
- Poruka
- 36.560
sunchaya
Buduća legenda
- Poruka
- 41.206
Di je ekipa?
Di su fićfirići?
Šta bi s' nosfijem? Jel ga nije izela devojka?
Di su fićfirići?
Šta bi s' nosfijem? Jel ga nije izela devojka?
SunFun
Domaćin
- Poruka
- 3.237
Иначе, чисто да се зна, отац ми је социјалиста, па може се рећи и национал-комуниста Али се много поштујемо међусобно
Али се много поштујемо међусобно
SURbel
Buduća legenda
- Poruka
- 36.560
sunchaya
Buduća legenda
- Poruka
- 41.206
Jel se tvitujete 
SURbel
Buduća legenda
- Poruka
- 36.560
Jel se tvitujete
Бре, Сунчи, сад ми се једе нешто слатко... а то неће ићи баш глатко
Какво црно твитовање, немам времена низашта
Него, Сунчи, где су нестали врапци?
virtuelni
Veoma poznat
- Poruka
- 10.538
Иначе, чисто да се зна, отац ми је социјалиста, па може се рећи и национал-комуниста
Nacional-komunista zar ne potiru jedna drugu, pošto nije prirodno... Srbima definitivno treba ukinuti pravo na političko mišljenje, pogotovo kada je porodica u pitanju...
Veče ili dobra noć svima...
tehduduk
Buduća legenda
- Poruka
- 29.570
jel cuo neko da ustase dobijaju hrvatsku penziju, za koljacki posao i odlezanu kaznu 
ja sada prvi put cula, ako je to tacno- ja ne mogu uci u tu zemlju
http://webcache.googleusercontent.c...ki+pokret+hrvatske&cd=304&hl=sr&ct=clnk&gl=rs
ja sada prvi put cula, ako je to tacno- ja ne mogu uci u tu zemlju
http://webcache.googleusercontent.c...ki+pokret+hrvatske&cd=304&hl=sr&ct=clnk&gl=rs
SURbel
Buduća legenda
- Poruka
- 36.560
jel cuo neko da ustase dobijaju hrvatsku penziju, za koljacki posao i odlezanu kaznu
ja sada prvi put cula, ako je to tacno- ja ne mogu uci u tu zemlju
http://webcache.googleusercontent.c...ki+pokret+hrvatske&cd=304&hl=sr&ct=clnk&gl=rs
И да није, зашто би?
SURbel
Buduća legenda
- Poruka
- 36.560
Поздрав Вирти
sunchaya
Buduća legenda
- Poruka
- 41.206
Бре, Сунчи, сад ми се једе нешто слатко... а то неће ићи баш глатко
Какво црно твитовање, немам времена низашта
Него, Сунчи, где су нестали врапци?
Nema sele. Posekoše sve šume, sve pretvoriše u beton. Između ostalog, vrane i gačci im jedu jaja. Sramota je i žalost da je grad čiji simbol predstavlja vrabac(podunavac) spadne na 5000 (PET HILJADA) istih
Pre par meseci napravila sam kućicu za ptice (napravila otvor na balonu od vode od 5L i natrpala malo granja unutra, pa oni nek dodaju još kol'ko im treba
) i okačila na drvo blizu zgrade. Nisam mogla mnogo visoko da se popnem a i bio mrak ali okačih je nekakao. Posle nekoliko dana, neko je to skinuo. Ne znam kome je "jelo leba"Ja inače kupujem pšenicu i bacam im u gradu, ali su problem golubovi. Trećina pšenice koju ponesem ode na to da je bacim na drugu stranu da odvuče pažnju golubova da bi i vrapčići nešdo dograbili.
Nije to uopšte za šalu i to neće biti samo sa vrapcima. Najveći problem smo MI. Tj. 90% odgovornosti je na čoveku. Ne bih da davim ovde sa primerima o čemu je zapravo reč
virtuelni
Veoma poznat
- Poruka
- 10.538
jel cuo neko da ustase dobijaju hrvatsku penziju, za koljacki posao i odlezanu kaznu
ja sada prvi put cula, ako je to tacno- ja ne mogu uci u tu zemlju
http://webcache.googleusercontent.c...ki+pokret+hrvatske&cd=304&hl=sr&ct=clnk&gl=rs
Tačno je mislim da već od 1993 su dobili status penzionera...
http://www.jutarnji.hr/domobrani-primaju-mirovine--a-zrtve-holokausta-ni-kune/713048/
http://www.vecernji.hr/vijesti/branko-dukic-za-mirovine-ustasama-ima-a-srbe-nema-clanak-392178
Pozz Devojkama...
SunFun
Domaćin
- Poruka
- 3.237
Нема смисла да ја оцу кажем да је то двоје у супротности.Nacional-komunista zar ne potiru jedna drugu, pošto nije prirodno... Srbima definitivno treba ukinuti pravo na političko mišljenje, pogotovo kada je porodica u pitanju...
Veče ili dobra noć svima...
Papa Smurf
Elita
- Poruka
- 17.385
Sreten Žujović
Elita
- Poruka
- 24.255
Patrick Bateman
Primećen član
- Poruka
- 792
Veče Nosfi
A jel znaš šta je porto? Probala sam i liči mi na liker, a ne na vino...
порто је заштићено име фортификованог вина које производе неких 16ак винарија из Потругала- вину се додаје коњак чиме се прекида врење па задржава мало више шећера. зато добија специфичну арому и има више алкохола. као и коњак, пије се после јела.
здраво другари
- Poruka
- 201.008
Promaja, nigde nikoga?
Pozdrav onima koji samo gledaju i nešto čekaju.
Pozdrav onima koji samo gledaju i nešto čekaju.
- stanje