Skriveno pravo ja: Zašto je važno pisati dnevnik

[Mika]

„Ako želite da pišete, trebalo bi da vodite iskren dnevnik koji se ne može objaviti, koji niko ne čita, niko osim vas“, preporučuje Madlen Lengl u svom savetu za mlade pisce. Vistan Hju Ordnans je, s druge strane, jednom opisao vođenje dnevnika. kao „disciplinovanje.“ lenjosti i nedovoljne moći zapažanja“.

Uverena sam da je vođenje dnevnika vežba koja nas bolje od bilo čega drugog uči neuhvatljivoj umetnosti samoće, kako da budemo prisutni u sopstvenom biću, da svedočimo o svojim iskustvima i da u potpunosti ispunimo svoj unutrašnji život. Meni su dnevnici umetnika, pisaca, naučnika i drugih velikih umova uvek bili neodoljivo fascinantni, direktan pogled u njihove unutrašnje živote i kreativne poduhvate.

Ali naravno, ovi umovi nisu stavili pero na papir da zadovolje radoznalost budućih generacija, a pitanje zašto su vodili dnevnike zanimljivo je koliko i sadržaj tih čuvenih dnevnika. Evo nekih pogleda nekih od najplodnijih zagovornika ove intimne umetnosti.

Izvor: Okno.mk

 

[Mika]

Anais Nin je verovatno najveštija u ovome u celoj zabeleženoj istoriji.
Počela je da vodi dnevnik sa 11 godina i tu naviku je nastavila sve do svoje smrti u 74. godini, ostavljajući iza sebe 16 tomova objavljenih dnevnika u kojima se bavila tako raznovrsnim, vanvremenskim i aktuelnim temama kao što su ljubav i život, prihvatanje nepoznatog, reproduktivna prava, nestalna priroda uživanja, smisao života i zašto su emocionalni izlivi važni za kreativnost. Na predavanju u Darmutu 1946. govorila je o ulozi dnevnika kao neprocenjivog igrališta, ne samo za učenje zanata pisanja, već i za kristalizaciju sopstvenih strasti i prioriteta, iz kojih izvire sva kreativnost.

"Dok sam pisala dnevnik, otkrila sam kako da opišem trenutke života. Vođenje dnevnika mi je pomoglo da otkrijem neke od osnovnih elemenata koji su od suštinskog značaja za živost mog pisanja. Kada govorim o povezanosti mog dnevnika i pisanja, ne želim da generalizujem važnost vođenja dnevnika, niti da savetujem bilo kome da to radi, već da iz ove svoje navike izvučem određene zaključke koji se lako mogu preneti na druge vrste pisanja.

Među njima su najvažniji prirodnost i spontanost. Ovi elementi su proizašli, primetila sam, iz moje slobode izbora: u dnevniku pišem samo o onome što me iskreno zanima, što mi se u tom trenutku čini najmoćnijim, i shvatila sam da je ta toplina, taj entuzijazam doneo živost koja često presušuje u formalne radove . Improvizacija, slobodne asocijacije, prepustanje raspoloženja, impulsivnost, nizanje slika, portreta, opisa, impresionističkih skica, simfonijskih eksperimenata, a odatle mogu da izvučem materijal u svakom trenutku.

Shvatila sam da je taj lični odnos prema svemu, osuđen kao subjektivan i ograničavajući, je zapravo srž individualnosti, identiteta i originalnosti. Ideja da je subjektivnost ćorsokak je isto tako pogrešna kao i ideja da objektivnost vodi višim oblicima života. Duboki lični odnos prevazilazi lično i dostiže opšte. Opet, to je pitanje dubine.''

"Često se dogodi da izgovorim laži koje su vrlo istinite", napisala je u jednom od svojih dnevnika.

 

[Mika]

U svojoj dugoj meditaciji o korisnosti kreativnog dnevnika, koja se nalazi u njenom već veoma zanimljivom Dnevniku Spisateljice, tada 37-godišnja Virdžinija Vulf govori o tome kao o prednosti jer nam daje nefiltriran pristup sirovim draguljima našeg uma , često odbačeni putem autocenzure u "formalnom" pisanju.

"Navika pisanja, iako samo za moje oči, je dobra vežba." Isteže ligamente. Ne obraćate pažnju na greške i propuste (...) Ali primećujem da, koliko god se ovo pisanje u dnevnik ne računa kao pisanje, jer sam ponovo pročitla svoj godišnji dnevnik i prilično sam pogođena nesvesno brzim galopom sa kojim trči, ponekad zaista ide skoro neprihvatljivo brzo po kaldrmi. Opet, da nisam to tako brzo napisala, brže od najbrže pisaće mašine, da sam stala i pogledala, nikada ne bih ni napisala; a prednost ove metode je u tome što nenamerno sadrži nekoliko zalutalih stvari koje bih izbacila da sam oklevala, a u stvari baš te su dijamanti u đubretu.”

Dnevnik takođe, razmišlja ona u 48, gradi most između nas sada i nas u budućnosti, koji nismo nepopravljivo kakofonični u svojim ubeđenjima. Ona piše, namigujući:

„Uprkos nekim preokretima, mislim da ću nastaviti sa ovim dnevnikom i dalje. Ponekad mislim da sam prešla nivo stila koji mu priliči — onaj prijatnog prekovremenog rada, posle čaja; a nivo koji sam sada dostigla je manje opuštajući. Nije bitno; Sviđa mi se što bi mi stara Virdžinija, dok je stavljala naočare za čitanje u martu 1920. godine, odlučno poželela da idem dalje. Pozdrav! Dušo moja draga; i imaj na umu da ne mislim da 50-te nisu sjajne godine. Još se može napisati nekoliko dobrih knjiga; a evo i cigle za jedni prilično dobru“.

19.3.1919.
Zivot ide tako brzo da ne stižem da zabeležim gomilu misli koja velikom brzinom raste, iako pomislim, dok se gomilaju, da ću ih zapisati u dnevnik.


27.3.1919.
Pitam se da li ću ikada moći opet da čitam tu knjigu? Da li će doći vreme kad ću moći da podnesem da čitam odštampano ono što sam pisala, a da ne pocrvenim - ježeći se, sa željom da nekud pobegnem?


26.1.1920.
Slutim opasnost od prokletog egoističnog ja, koje je po meni uništilo Džojsa i Doroti Ričardson. Da li je čovek dovoljno gibak i dovoljno bogat da ogradi knjigu od sebe i da ona ne postane, kao kod Džojsa i Doroti Ričardson, uska i restriktivna? Nadam se da sam dovoljno naučila zanat da pružim sve vrste zabave. U svakom slučaju, moram još da tapkam i da eksperimentišem, ali danas popodne sam videla tračak svetlosti. Zaista mislim, na osnovu lakoće sa kojom se Nenapisani roman razvija, da za mene tamo mora biti puta.

 

[Mika]

Na početku Dnevnika Andre Žida, 21-godišnji budući nobelovac razmišlja o nečemu čemu će posvetiti narednih šest decenija:

„Kad god budem spreman da zapišem zaista iskrene beleške u ovu beležnicu, moraću da joj pristupim sa toliko raspleta u ovom mom prenatrpanom mozgu da će mi trebati nekoliko sati neaktivnosti da se smirim, da se umire sve moje žive radoznalosti; moja jedina briga da bude to da ponovo otkrijem sebe“.



Godinu dana kasnije, Žid otkriva meta-belešku za poduhvat koji je već u toku:

„Dnevnik je koristan u svesnim, namernim i bolnim evolucijama duha. Onda hoćeš da znaš na čemu si... Zanimljiv je intimni dnevnik, posebno kada beleži buđenje ideja; ili buđenje čula u pubertetu; ili kada se osećate kao da ćete umreti“.

 

[Mika]

Imam ja ovo još, nego mi recite, pišete li dnevnik? Mislite li da je pisanje dnevnika korisno?

 

[faraonn]

... Dnevnik je hronologijs zivota ali se mora pisati kao sto je Herodotu smatrao i pisao Istoriju... ne verujem u dnevnike osim adolescenata. ..

 

[white_warg]

Pisala sam dnevnike ali prestala sam pre nekoliko godina.
Umesto toga sam pocela da pisem knjige i da prenosim svoje emocije u njihovu radnju.
To me je ispunilo vise nego pisanje dnevnika koji su mi se vremenom cinili kao sve vece gubljenje vremena.

 

[bmaxa]

Imam ja ovo još, nego mi recite, pišete li dnevnik? Mislite li da je pisanje dnevnika korisno?

Dnevnik sam pisao dok sam bio dete, pre vojske i u vojsci. Posebno u vojsci i paklu u kom sam tamo bio.
Kada nekog tako slobodoumnog stavis u besmisao drila i ispiranja mozga, onda se pita,
koji zlocin je napravio, pa da to mora da trpi. No da sam nastavio sa dnevnikom, imalo
bi jos mnogo toga da se napise, ali nisam.

 

[vlada131]

Ja sam pisao mislim negde u sedmom osnovne. Čitavu svesku sam ispunio. Svaki dan u detalje

 

[The_Night_Hawk]

Ja sam piskarao pomalo u srednoj skoli.
Posle to izgubio pa nasao i zapalio.
Bilo me sramota mojih misli...
Danas ne pissem dnevnik.
A ko zna, mozda to nije losa ideja.

 

[quentin]

Pisao sam i ja dnevnik od srednje škole narednih desetak godina, tako nešto. Sad me sramota kad pogledam, najradije bih to bacio da mi dijete ne nađe.
A što je najgore, to su bila neka interesantna vremena, ali ja sam pisao o tinejdžerskim efemerijama, a ne o stvarima koje danas imaju važnost.

Inače, književno gledano, zanimljivi su dnevnici koji su pisani sa idejom da ih neko čita, ili su kasnije pripremljeni za štampu. Gombrovičevi dnevnici su najbolji dio njegovog opusa. Volim i dnevnike Žike Pavlovića s kraja osamdesetih i početka devedesetih.

 

[Mika]

I ja sam imala nekoliko pokušaja kao tinejdžerka da pišem dnevnik, ali sve je to kratko trajalo. Posle sam se okrenula na pesme i priče (ređe), i obično na taj način izražavam kako se osećam, ili kako na mene deluje nešto u mojoj okolini

 

[Mika]

Pisao sam i ja dnevnik od srednje škole narednih desetak godina, tako nešto. Sad me sramota kad pogledam, najradije bih to bacio da mi dijete ne nađe.
A što je najgore, to su bila neka interesantna vremena, ali ja sam pisao o tinejdžerskim efemerijama, a ne o stvarima koje danas imaju važnost.

Tada si pisao o ono što ti je tada bilo važno.
Mislim da i to je poenta prečitavanje dnevnika. Vidimo ko smo bili, šta nam je bilo važno, šta se promenilo, i ko smo mi sada..

 

[Mika]

Ja sam pisao mislim negde u sedmom osnovne. Čitavu svesku sam ispunio. Svaki dan u detalje

Bi li sada?

 

[Mika]

Dnevnik sam pisao dok sam bio dete, pre vojske i u vojsci. Posebno u vojsci i paklu u kom sam tamo bio.
Kada nekog tako slobodoumnog stavis u besmisao drila i ispiranja mozga, onda se pita,
koji zlocin je napravio, pa da to mora da trpi. No da sam nastavio sa dnevnikom, imalo
bi jos mnogo toga da se napise, ali nisam.

Nisi sacuvao?

 

[Mika]

ne verujem u dnevnike osim adolescenata. ..

Misliš da odrasli ne bi pisali sasvim iskreno?

 

[bmaxa]

Nisi sacuvao?

papir, otislo to

 

[Zelena milja]

Imam ja ovo još, nego mi recite, pišete li dnevnik? Mislite li da je pisanje dnevnika korisno?

Nešto slično dnevniku.Misli ,trenutna osećanja ,poneka pesma.
Pišem na papiriće ,koje gomilam u rokovnik ,u knjige ,pa ih posle pronalazim i prepisujem.

 

[vlada131]

Bi li sada?

Zaboravih na ovo Nisam razmišljao, možda bih. Taj što sam pisao je bila jedna sveska, ko zna gde je to sada, negde u podrumu verovatno ako nije bačeno

 

[faraonn]

Misliš da odrasli ne bi pisali sasvim iskreno?

.... Pisali bi iskreno ali sa svojih pozicija... u dnevnik nikad ne udje ospovijest koja ostaje ona koja se napise Prijatelju ili narcisodeise... dosta je bio blizu Gombrovic i Dostojevski ali u ispovijestima Prijatelju... kod napomenuti dvojice Rijec je o sklonosti a prema djecacima/G. /djevojcicama /F. M. D. /...