- Poruka
- 4.812
Deca uče raznorazne gluposti u školi koje i onako zaborave, a ono najbitnije ne uče - život.
Ceo život pratiš neki put i nešto što se mora i što si navikao, tu se malo razlikuju deca koja idu na dobrovoljne aktivnosti poput sporta, muzike i ostalog, ona druga koja su naterana od strane staratelja brzo batale to.
Kada se završi škola da li osnovna, srednja ili fakultet dolazi se do faze "a šta sada".
1.Oni srećniji nađu posao odmah obično preko veze ili ako su zaista odlični u tome ili traženi poput it stručnjaka, zavarivača i drugih, ili nekako zapale u inostranstvo ili su im roditelji budže i ostanu vezani za njih - govorimo o srećnoj grupi koja obično ima nadprosečnu zaradu, mada i tu ima glupana koji ne znaju iskoristiti sve na tanjiru, pa sve prokockaju, ali uglavnom je odavde taj nadprosečni sloj društva.
2.oni drugi vise na birou, mnogi provode decenije viseći na birou, oni drugi prolaze kroz razne kurseve usavršavajući se i shvatajući šta su sve propustili, na kraju vrhunac ove grupe je prosečna zarada, mnogo ih ostanu samci, živeći od minimalca roditelja, kada ostanu bez staratelja tek tada se trznu
3. treći krenu bilo šta da rade za smešne cifre, pritom trpe mobing, odavde izađe grupa kojoj je dosta svega, koja je uštekala nešto keša i počinju igrati riskantno, samostalno otvarajući firmu bez proračuna, odlaskom u inostranstvo po svaku cenu, drugi ostanu večno na tom nivou i tu ostane siromašni sloj i to je apsolutna većina, to su ljudi koji su vredni, ali im je mozak podešen na to da je ovo jedini izbor i da moraju da ćute i trpe za tih 20.000 din koje bi mogli skoro zaraditi na internetu od kliktanja reklama, ali su toliko ograničeni da ne vide dalje od svog sela.
elem ne pričam samo o poslu,
Govorim o tome da ti kada završiš školu od tebe se očekuje da si zrela ličnost spremna za život, u toj fazi sam siguran da mnogi sjebu život.
Još pamtiš kada si skupljao sličice omiljenih fudbalera, a od tebe se sada očekuje da gradiš porodicu koju ćeš da izdržavaš,a ti se nalaziš zakopan u kući čekajući da nešto padne s neba jer si naučio da budeš upisan u školu, da ti neko plati školovanje i tako dalje, to su obično ovi pod 2, a dvadesete lete.
Nekima priroda sama od sebe podari da od ranog detinjstva imaju stav, da su spremniji za život nego mnogi odrasli ljudi, drugi takođe u patnji detinjstva odrastu.
Baš pre neki dan gledam mladog pripadnika romske nacionalnosti (ima 7 godina najviše), nosi violinu i ulazi u prodavnicu tražeći nešto ljuto da mu otpuši nos, jer se prehladio zbog toga što od 4 sata ujutru svira na ulici.
To me navodi na misao da je potrebno ljudima da osete surovost života na neki način, ali da iz te surovosti ne upadnu depresiju uzimajući svakva đubrad od lekova ili ne ostanu ograničeni, nego da zabeleže cilj i da svim sredstvima idu ka tom cilju. Da ih ojača ono što ih ne ubije.
Ja sam visoku školu upisao tek kada sam išao na praksu jedne trogodišnje srednje škole gde me je dobro koristio majstor, tada sam se trgnuo i svim silama učio prijemni koji sam položio sa skoro maksimalnim poenima i upao tu, gde sam se prvi put susreo sa programiranjem, daljim guglanjem po internetu evo već 4 godine učim, iza sebe imam 10tak ozbiljnijih projekata u kojima sam zaradio solidan novac, i najbitnije imam iskustva za neku firmu.
Ta praksa mi je promenila život, od potencijalnog doživotnog minimalca sam ušao u profesiju u kojoj je u Srbiji prosečna zarada 120 000 dinara, međutim i sam sam svestan mnogih svojih nedostataka koje me škola nije naučila.
Ja sam za uvođenje socijalne psihologije u osnovne škole, a vi?
Ceo život pratiš neki put i nešto što se mora i što si navikao, tu se malo razlikuju deca koja idu na dobrovoljne aktivnosti poput sporta, muzike i ostalog, ona druga koja su naterana od strane staratelja brzo batale to.
Kada se završi škola da li osnovna, srednja ili fakultet dolazi se do faze "a šta sada".
1.Oni srećniji nađu posao odmah obično preko veze ili ako su zaista odlični u tome ili traženi poput it stručnjaka, zavarivača i drugih, ili nekako zapale u inostranstvo ili su im roditelji budže i ostanu vezani za njih - govorimo o srećnoj grupi koja obično ima nadprosečnu zaradu, mada i tu ima glupana koji ne znaju iskoristiti sve na tanjiru, pa sve prokockaju, ali uglavnom je odavde taj nadprosečni sloj društva.
2.oni drugi vise na birou, mnogi provode decenije viseći na birou, oni drugi prolaze kroz razne kurseve usavršavajući se i shvatajući šta su sve propustili, na kraju vrhunac ove grupe je prosečna zarada, mnogo ih ostanu samci, živeći od minimalca roditelja, kada ostanu bez staratelja tek tada se trznu
3. treći krenu bilo šta da rade za smešne cifre, pritom trpe mobing, odavde izađe grupa kojoj je dosta svega, koja je uštekala nešto keša i počinju igrati riskantno, samostalno otvarajući firmu bez proračuna, odlaskom u inostranstvo po svaku cenu, drugi ostanu večno na tom nivou i tu ostane siromašni sloj i to je apsolutna većina, to su ljudi koji su vredni, ali im je mozak podešen na to da je ovo jedini izbor i da moraju da ćute i trpe za tih 20.000 din koje bi mogli skoro zaraditi na internetu od kliktanja reklama, ali su toliko ograničeni da ne vide dalje od svog sela.
elem ne pričam samo o poslu,
Govorim o tome da ti kada završiš školu od tebe se očekuje da si zrela ličnost spremna za život, u toj fazi sam siguran da mnogi sjebu život.
Još pamtiš kada si skupljao sličice omiljenih fudbalera, a od tebe se sada očekuje da gradiš porodicu koju ćeš da izdržavaš,a ti se nalaziš zakopan u kući čekajući da nešto padne s neba jer si naučio da budeš upisan u školu, da ti neko plati školovanje i tako dalje, to su obično ovi pod 2, a dvadesete lete.
Nekima priroda sama od sebe podari da od ranog detinjstva imaju stav, da su spremniji za život nego mnogi odrasli ljudi, drugi takođe u patnji detinjstva odrastu.
Baš pre neki dan gledam mladog pripadnika romske nacionalnosti (ima 7 godina najviše), nosi violinu i ulazi u prodavnicu tražeći nešto ljuto da mu otpuši nos, jer se prehladio zbog toga što od 4 sata ujutru svira na ulici.
To me navodi na misao da je potrebno ljudima da osete surovost života na neki način, ali da iz te surovosti ne upadnu depresiju uzimajući svakva đubrad od lekova ili ne ostanu ograničeni, nego da zabeleže cilj i da svim sredstvima idu ka tom cilju. Da ih ojača ono što ih ne ubije.
Ja sam visoku školu upisao tek kada sam išao na praksu jedne trogodišnje srednje škole gde me je dobro koristio majstor, tada sam se trgnuo i svim silama učio prijemni koji sam položio sa skoro maksimalnim poenima i upao tu, gde sam se prvi put susreo sa programiranjem, daljim guglanjem po internetu evo već 4 godine učim, iza sebe imam 10tak ozbiljnijih projekata u kojima sam zaradio solidan novac, i najbitnije imam iskustva za neku firmu.
Ta praksa mi je promenila život, od potencijalnog doživotnog minimalca sam ušao u profesiju u kojoj je u Srbiji prosečna zarada 120 000 dinara, međutim i sam sam svestan mnogih svojih nedostataka koje me škola nije naučila.
Ja sam za uvođenje socijalne psihologije u osnovne škole, a vi?
Poslednja izmena:
