Наш социјалиста
Ко се сећа летошње жеге. Погореше усеви, спржила се трава, пожутело лишће пре времена, извори пресушише.
На те вреле дане, кад жега хоће све да помори, смуца се кроз београдске улице једно чудовиште.
Разбарушена коса готово до рамена. На глави прљава шубара. Брада као у страшила стрчи у нереду, а почиње од самих очију. Не иде у дужину као у друга света, већ иде у ширину. На широким плећима прашљив капут са поврнутом јаком. Панталоне ужасне, чизметине гломазне не виде се од блата. Каљав човек до колена.
— Ко је ово чудо, ако ко Бога зна? — упитах једног.
— То је вођ наших социјалиста! — рече ми тај.
Ја се прекрстих.
— Па где нађе блата на овој жези?
— Кад нема блата, он га „замијеси“ у саксији, па се искаља и тек онда излази из куће, веран својим начелима.
Да га види Бебел и да чује шта је, би човека капља ударила!
О, Господ му судио!
„Страдија“
30. децембар 1904. године
