Znate li šta su škembići?
Pretpostavljam da većina zna... u obliku jela.
Ali, znate li kako se do tih komadića dolazi... od početka do kraja procesa?
E, ako ne znate, ja ću da vam ispričam.
Škembe (ili „burag“) je želudac preživara, odnosno mesto gde se „lageruje“ hrana i u njemu – preživa.
U mom selu se to obično – „daje kerama“ i nisam pojma imala ni da se to jede, niti da se od toga pravi jelo zvano „škembići“ (sećam se samo da su tata i deda to voleli i da je baba u retkim momentima to spremala i da se čitava kuća osećala na... „to“).
Pošto moja tetka u selu otprilike jednom u dve godine othrani jedno june za „internu“ (tj. porodičnu) upotrebu naučila sam šta je i delimično kako se to čisti i priprema kada sam živela sa bivšim koji je jedan od velikih ljubitelja škembića i sam ih je čistio i pripremao.
Dakle... škembe (koje je „naduvano“, odnosno puno) se proseče, izbaci se sadržaj koliko je moguće, pa se onda to tkivo potopi u kreč da odstoji par sati i nakon toga se pere i čisti detaljno.
Posle se seče na komade željene veličine i najpre se obari, pa se onda sprema po želji.
U to vreme sam se, istina nevoljno, uključivala u fazu kuvanja kako bih ubrzala proces i kako bi sve što kraće trajalo. Inače sam bivšem uvek govorila da je to prevelika procedura i da kad hoće „to“ da jede neka ide lepo u kafanu i svi zadovoljni... Jer i ako on odradi veći deo posla – pranje sudova, radnih površina i svega ostalog što ostane iza – traje. Meni se, inače, nije dopao ukus, mogu da ih jedem, ali – nisam baš oduševljena.
Elem... ovih dana je jedno june opet završilo u našim zamrzivačima.
U nekom razgovoru sam pomenula Posebnom kako izgleda neću moći da izbegnem odlazak u selo tog dana (što mrzim iz dna duše iz mnogo razloga... uključujući i one licemerne: da ne volim da se životinja ubija i ako jedem meso) i dođosmo i do priče o škembićima... Kad sam rekla da se kod nas to – baca, on je momentalno rekao: „Vi niste normalni
!“
I tako... s obzirom na moju naklonost prema njemu i ukupan odnos koji imamo – ja obećam kako ću škembe potopiti u kreč za njega... a za dalje ćemo videti...
. Predložila sam da mu to pošaljem busom... na šta je on potpuno ravnodušno rekao: "Pa ako ćeš slati busom, onda ne morate uopšte da ga čistite! 
"
Ispostavilo se da ja ipak ne moram u selo
(pošto me kod kuće čeka vrlo obiman posao pakovanja tog mesa koje stigne) ali kako sam obećala škembiće, morala sam da upotrebim svu moć sopstvene diplomatije da tetku ubedim da mi zadrži, pripremi i pošelje očišćeno škembe...
Još dok sam to radila, pomislila sam kako ne znam nikog za koga bih se toliko trudila (da biste ovo shvatili – morali biste poznavati moju tetku
). Ispostavilo se da ona nema kreče kod kuće, pa sam ja kupila i pripremila ga i kad je stiglo – potopila i ostavila da odstoji do sledećeg dana...
Posle čitave noći nespavanja (meso je bilo u zamrzivaču uredno spakovano oko pet ujutro) i povratka sa posla – bacila sam se na čišćenje i pripremu škembića. Ruku na srce, nije to ništa ni gadno ni mnogo smrdljivo (u njemu se nalazi samo usitnjena trava... a ne oseća se dok ne počne da se kuva), ali zbog same unutrašnje strukture tkiva – to je proceds koji dugo traje. Osim toga, taj kreč baš isušuje ruke tako da su mi nakon par sata potapanja u vodu kreč i... ostalo ruke bile kao četke. Nokte više nisam ni imala...
Kad su svi otišli na spavanje i kuhinja bila skroz moja, pootvarala sam sve prozore, pozatvarala vrata i krenula sa najgorim delom tj. kuvanjem. Razmišljala sam i o tome da ih zamrznem sirove, ali mi je ta ideja bila neprihvatljiva kad sam pomislila da on treba da ih bari deo po deo i svaki put usmrdi čitav stan (i zgradu), pa sam rešila da to ipak obavim ja... Da se ne bi osećalo, kuvala sam najpre u jednoj vodi koju bacim, pa u drugoj, pa tek nakon toga (i obilnog ispiranja) te komade ubacivala u ekspres lonac i ostavljala da se skuvaju. Čitav proces je potrajao do tri ujutro...
U međuvremenu sam se čula sa Posebnim, malo mu otkukala kako se patim i mučim
(a u stvari mi je bilo drago da radim nešto za njega), a njegov komentar je bio na sopstveni račun takav da se i sad slatko nasmejem... Stvarno treba imati duha pa reagovati tako...
Sve u svemu, eno ih škembići u zamrzivaču, lepo obareni, spremljeni za dalju pripremu i za – jelo.
I baš sam srećna zbog toga... zbog svog „junačkog dela“ i činjenice da sam uradila (još) nešto – baš i isključivo za njega. Spavanje ćemo nadoknaditi, ruke će se oporaviti, nokti će porasti... Ali onaj lep osećaj je ono što traje... i zbog čega se takve stvari i rade.
Pretpostavljam da većina zna... u obliku jela.
Ali, znate li kako se do tih komadića dolazi... od početka do kraja procesa?
E, ako ne znate, ja ću da vam ispričam.
Škembe (ili „burag“) je želudac preživara, odnosno mesto gde se „lageruje“ hrana i u njemu – preživa.
U mom selu se to obično – „daje kerama“ i nisam pojma imala ni da se to jede, niti da se od toga pravi jelo zvano „škembići“ (sećam se samo da su tata i deda to voleli i da je baba u retkim momentima to spremala i da se čitava kuća osećala na... „to“).
Pošto moja tetka u selu otprilike jednom u dve godine othrani jedno june za „internu“ (tj. porodičnu) upotrebu naučila sam šta je i delimično kako se to čisti i priprema kada sam živela sa bivšim koji je jedan od velikih ljubitelja škembića i sam ih je čistio i pripremao.
Dakle... škembe (koje je „naduvano“, odnosno puno) se proseče, izbaci se sadržaj koliko je moguće, pa se onda to tkivo potopi u kreč da odstoji par sati i nakon toga se pere i čisti detaljno.
Posle se seče na komade željene veličine i najpre se obari, pa se onda sprema po želji.
U to vreme sam se, istina nevoljno, uključivala u fazu kuvanja kako bih ubrzala proces i kako bi sve što kraće trajalo. Inače sam bivšem uvek govorila da je to prevelika procedura i da kad hoće „to“ da jede neka ide lepo u kafanu i svi zadovoljni... Jer i ako on odradi veći deo posla – pranje sudova, radnih površina i svega ostalog što ostane iza – traje. Meni se, inače, nije dopao ukus, mogu da ih jedem, ali – nisam baš oduševljena.
Elem... ovih dana je jedno june opet završilo u našim zamrzivačima.
U nekom razgovoru sam pomenula Posebnom kako izgleda neću moći da izbegnem odlazak u selo tog dana (što mrzim iz dna duše iz mnogo razloga... uključujući i one licemerne: da ne volim da se životinja ubija i ako jedem meso) i dođosmo i do priče o škembićima... Kad sam rekla da se kod nas to – baca, on je momentalno rekao: „Vi niste normalni
!“I tako... s obzirom na moju naklonost prema njemu i ukupan odnos koji imamo – ja obećam kako ću škembe potopiti u kreč za njega... a za dalje ćemo videti...
. Predložila sam da mu to pošaljem busom... na šta je on potpuno ravnodušno rekao: "Pa ako ćeš slati busom, onda ne morate uopšte da ga čistite! "Ispostavilo se da ja ipak ne moram u selo
(pošto me kod kuće čeka vrlo obiman posao pakovanja tog mesa koje stigne) ali kako sam obećala škembiće, morala sam da upotrebim svu moć sopstvene diplomatije da tetku ubedim da mi zadrži, pripremi i pošelje očišćeno škembe...Još dok sam to radila, pomislila sam kako ne znam nikog za koga bih se toliko trudila (da biste ovo shvatili – morali biste poznavati moju tetku
). Ispostavilo se da ona nema kreče kod kuće, pa sam ja kupila i pripremila ga i kad je stiglo – potopila i ostavila da odstoji do sledećeg dana...Posle čitave noći nespavanja (meso je bilo u zamrzivaču uredno spakovano oko pet ujutro) i povratka sa posla – bacila sam se na čišćenje i pripremu škembića. Ruku na srce, nije to ništa ni gadno ni mnogo smrdljivo (u njemu se nalazi samo usitnjena trava... a ne oseća se dok ne počne da se kuva), ali zbog same unutrašnje strukture tkiva – to je proceds koji dugo traje. Osim toga, taj kreč baš isušuje ruke tako da su mi nakon par sata potapanja u vodu kreč i... ostalo ruke bile kao četke. Nokte više nisam ni imala...
Kad su svi otišli na spavanje i kuhinja bila skroz moja, pootvarala sam sve prozore, pozatvarala vrata i krenula sa najgorim delom tj. kuvanjem. Razmišljala sam i o tome da ih zamrznem sirove, ali mi je ta ideja bila neprihvatljiva kad sam pomislila da on treba da ih bari deo po deo i svaki put usmrdi čitav stan (i zgradu
), pa sam rešila da to ipak obavim ja... Da se ne bi osećalo, kuvala sam najpre u jednoj vodi koju bacim, pa u drugoj, pa tek nakon toga (i obilnog ispiranja) te komade ubacivala u ekspres lonac i ostavljala da se skuvaju. Čitav proces je potrajao do tri ujutro...U međuvremenu sam se čula sa Posebnim, malo mu otkukala kako se patim i mučim
(a u stvari mi je bilo drago da radim nešto za njega), a njegov komentar je bio na sopstveni račun takav da se i sad slatko nasmejem... Stvarno treba imati duha pa reagovati tako...Sve u svemu, eno ih škembići u zamrzivaču, lepo obareni, spremljeni za dalju pripremu i za – jelo.
I baš sam srećna zbog toga... zbog svog „junačkog dela“ i činjenice da sam uradila (još) nešto – baš i isključivo za njega. Spavanje ćemo nadoknaditi, ruke će se oporaviti, nokti će porasti... Ali onaj lep osećaj je ono što traje... i zbog čega se takve stvari i rade.
