Nekoliko nedelja pred moj odlazak, Elena i ja smo izlazili skoro svako veče i svaki put u drugi noćni klub. Sa noćnim klubovima je lako, ako voliš ti njih, oni će zavoleti tebe još više. Nije bilo nikakvih problema. Neki od klubova su bili potpuno dovoljni sami sebi, čitavu noć nije čovek morao da izlazi odatle, u klubu su se mogle kupiti cigarete i brza hrana ... izlazilo se samo ako je nekom trebao vazduh. Mislilo se na svaki detalj, od osvetljenja, strob svetla do svetlijih i mračnijih delova kluba ali isto tako i na prostore za odmor. Neki put smo nailazili na ogromne garniture, udobnih kožnih fotelja, sve je bilo dobro organizovano i namenjeno da opravda reputaciju i zahteve noćnog života ovog velikog grada.
Jedan dan se Elena vratila sa posla sa posebnim iznenađenjem. Prvo se malo šalila, držeći ruke iza leđa, pitajući me da pogodim šta je donela. Odustala je brzo, ja nisam ništa pogađao, već sam je štipao za mišice i čekao da vidim kakvo bi to iznenađenje trebalo da bude. Zaista, bilo je veliko , za mene, više nego veliko iznenađenje. Ona je u rukama držala karte za koncert benda "The Sisters of Mercy". Bila je to mala promocija albuma koji je izdat naredne godine, "The Vision Thing". Koncert se održavao u Brixtonu u tada popularnom klubu - "Plan B".
Pišem dalje onako kako se u blicevima sećam. Ispred kluba nije bila velika gužva. Sasvim dovoljno ljudi. Raspoloženje je na visokom nivou. Puno “goth” fanova, ovog benda. Nisam voleo kako izgledaju “goth” fanovi. Previše belog pudera i crnog krejona. Previše čipke i lančića. Ulazili smo polako. Osetio sam da se ljudi oko mene malo sklanjaju, niko od njih se nije toliko osećao na pivo i nikome nisu oči bile tako krvave kao meni. Dadoh kartu Eleni i negde se uputih... Elena me povuče za rukav i reče da ne idem u dobrom pravcu. Nisam se složio i pratio sam grupu ljudi koja mi je bila zanimljivija nego “goth” fanovi. Elena je ipak pošla zamnom. Grupa koja mi je izgledala zanimljivo se "dovukla", do posebnih vrata gde su stajala samo dva redara. Elena me ponovo povuče i reče šapatom:
- Ovi imaju karte za “back-stage”, idemo nazad, ovde ne možemo da uđemo.
- Ne. Samo se naguraj među njih i ja ću odmah za tobom... išao sam kao hipnotisan.
Redari su bili umorni i nervozni. U grupi od petnestak ljudi i u brzini gde su redari gledali da što pre završe sa gomilom ludaka, Elena i ja samo mahnusmo našim običnim kartama. Nijedan od redara nije pogledao niti nju, niti mene, niti naše karte. Osetih samo da me je jedan od redara maltene gurnuo da prođem. Elena nije verovala šta se dogodilo. Nešto me je non-stop pitala, držala me i teglila mi košulju. Rekao sam da sada kada smo "prošli" to moramo da iskoristimo, šetao sam naokolo iza bina, na binu, na publiku, gledao sam kao u polu-snu... Zagledavao sam se u lica ljudi. To su većinom bili "prijatelji benda" tj. svi oni koji su do tih karata došli imaju neke veze sa bendom. Oni nikako nisu izgledali kao “goth” publika, ali se zato na većini tih lica videlo da su teški narkomani ili alkoholičari. Svako je izgledao drugačije i svako je maltene imao neki svoj lični stil, potpuno nevezan za vrstu muzike. Mali mršav čovek sa poznatim mi naočarima i šeširom mi zapade za oko...
Andrew Eldritch, frontmen benda, je stajao na par metara ispred mene. Prošao je kao senka i uputio se ka mikrofonu.
Koncert je počeo nije dugo trajao. Dovoljno za promociju albuma. Za vreme koncerta ja sam se još dolio i napušio. Elena je bila oduševljena. Sve vreme je igrala i skakala, bila je potpuno mokra. Koncert se završio . Sedosmo na neke klupice iza instrumenata. Videh kako momak od svojih dvadesetpet-šest, možda i trideset godina, priča sa Elenom. Sledeće što sam primetio je da joj stavlja “acid” na jezik, svojom rukom. Prileteo sam mu momentalno. Gledao ga i sevao očima. Momak ili bi pristojnije bilo reći čovek malo ustuknu i pogleda u Elenu. Ja nisam mogao da govorim. Ona umesto mene objasni da se ne ljutim što je on počastio nju, već se ljutim što nije počastio i mene. Čoveku tada zaigra osmeh i on vidno rasterećen izvadi iz unutrašnjeg džepa svog crvenog sakoa , listić sa utisnutim znakom orla. Nisam ranije video takav acid, iako sam imao iskustva sa njima. Bogi i ja smo imali lepo vatreno krštenje sa acid-om. Kupili smo na leto pre ovog , svakome po jednu "jagodu". Vreme je prolazilo, pola-sata, sat, mi smo čekali, "rad", ali se ništa nije dešavalo. Ja sam mu tada besan rekao da odmah ode do čoveka i da kupi još po jednu "jagodu" i meni i njemu.
Kada se vratio Bogi mi reče kako čovek garantuje, da je acid svež, ali da je trebalo da sačekamo sat i po, do dva.
- Ma kakvih sat i po i dva , daj taj drugi. - rekoh veoma ljut.
Prvo je rad počeo tako što sam počeo da se neizdrživo smejem nekoj devojci u lice, koja mi do tada nije izgledala nimalo smešno. Kada sam se zaustavio, svet mi se činio puno, puno jasniji i jednostavniji nego inače, opet divan u svemu živom što postoji.
Dakle, Elena i ja smo sisali "orla". Sada sam znao da moram da čekam dva sata.
Čovek u crvenom sakou sa ogromnim zenicama nas je pitao hoćemo li na žurku. Nismo ni pitali na kakvu žurku, niti gde, samo jednostavno da se podrazumeva da hoćemo na žurku. Sačekali smo našeg domaćina i seli ubrzo u njegova kola.
Dva sata kasnije negde u dubini Brixtona mi smo se nalazili u velikom "saloncu" , koji je izgleda i bio predviđen za žurke, stan je imao veliki šank. Stajali smo na dosta starom parketu, i gledali oko nas. Nije se imalo puno toga videti, zidovi nisu bili okrečeni već se videla gola cigla. Odnekuda je udarao strob. Elektronska muzika. Svako lice mi je pričalo svoju životnu priču... U dnu prostorije nasuprot šanku, gde je bilo mesto sa stolovima i stolicama je ne skidajući svoje naočari sedeo Andrew Eldritch, oko njega je bila gužva. On je ličio na jednu od onih voštanih figura.
Noć se završila divnim jutrom gde sam upecao sebe kako pričam nešto jednoj lipi. Dodirivao sam drvo i imao osećaj da kroz njega teče velika, meni nepoznata energija. Činilo mi se da se drvo raduje Suncu koje je polako izlazilo ali i da mi govori da ono čeka još nešto drugo, mislio sam da je drvo tužno zbog nečega. Spustio sam dlan na njega i pomilovao sam grubu koru. Za dlan mi se zalepila mirišljava smola. Pogledao sam Eelenu. Ona je sedela, skrštenih nogu, na travi i gledala je nebo , krošnje i ptice...
Moj boravak u Londonu se bližio kraju. Imao sam još "planova" za to leto. Zavoleo sam taj grad. Nije me ostavio ravnodušnim, doživeo sam tamo dosta toga što se svakako ne zaborvlja. Neke stvari sam nadam se uspeo da opišem.
*
Nekako nežno leto, tamo i ovde, nije isto... nebo je tamo visoko , kod nas opet čini se možemo ga rukom dodirnuti. Svaka promena, svako putovanje, koje zaslužuje svako ljudsko biće, je ogromno iskustvo koje doživljava i naše telo i naš duh ali ja volim da se vratim kući... Spremao sam se polako i provodio dane najopuštenije moguće. Na kraju smo prešli na ogromne parkove i aleje, bio sam i u nekom malom zelenom lavirintu...
Tri dana pred polazak, Iskrasao je problem. Jednog jutra sam shvatio da više nemam dovoljno novca. Živeo sam tamo, kupovao šta sam hteo, tata je imao video-klub i ja sam zaboravio da prebrojavam pare... Elena se ponudila da mi novac pozajmi ali to sam momentalno odbio. Rekao sam, u šta ona nije poverovala, da ću novac imati već do sutra. To joj je izgledalo nemoguće. Ali ja sam čovek koji nije razmišljao na takav način, čak sam fanatički verovao da je sve, baš sve moguće. Pozvao sam kući i rekao da nemam više novca. Moji roditelji su, ne znam kako i na koji način, neverovatnom brzinom, našli čoveka... ni manje ni više nego pilota koji je trebalo da sleti na Hitrow sledeći dan. Elena nije verovala.
- I šta ! Tebi će sutra pilot da donese pare?
- Da. Rekao sam ti da neće biti problema. - Nije odgovorila ništa
Sutradan smo otišli do aerodroma, čekali smo kratko, na određenom i unapred dogovorenom mestu. Prišao mi je kulturan, visok čovek u pilotskom odelu i predao mi kovertu sa novcem. Elena je shvatila da može i tako , da ako nam se u najkritičnijim momentima u životu nešto čini nemogućim i neizvodljivim, nikako ne treba klonuti duhom i da će se možda nešto izmeniti, tada treba izaći u susret nevolji i suočiti se sa njom. Sa nadom i verom kao oružjem i štitom, bez sumnje ili obeshrabrujućih primisli i da tada postoji šansa da se i najneverovatnije stvari obrnu u našu korist. Kasnije sam pitao roditelje da li su poznavali tog pilota , odgovor je bio da su ga preko, "onog", preko "one", pa opet nekog nekog trećeg našli istog dana kada sam pozvao.
Tri dana je prošlo kao treptaj. Došao je trenutak da se Elena i ja pozdravimo. Nakon ovoga, ovu devojku sam video samo još jedanputa.
Blistale su tada njene zelene okice, pune suza. Stajali smo po treći put na peronu i čekali da bude upućen poziv za let. Poljubio sam je u obraz, nežno i puno se zahvalio na gostoprimstvu. Nasmejala se, skinula kačket koji sam joj kupio , poskočila je lako na levoj nozi i napravila poklon rukom u kojoj je držala kačket.
Nad Beogradom sam bio brzo, grad nisam video, ponovo polja kukuruza i popucala neobrađena zemlja. Tada pri povratku zavoleo sam tu sliku, ma šta ona govorila i značila. Podrazumeva se nisam ni slutio šta će mi sve “prirediti” moj voljeni "Beli Grad" u narednom vremenu...
...nastavak u sledećem broju...
hvala svima na čitanju!
Jedan dan se Elena vratila sa posla sa posebnim iznenađenjem. Prvo se malo šalila, držeći ruke iza leđa, pitajući me da pogodim šta je donela. Odustala je brzo, ja nisam ništa pogađao, već sam je štipao za mišice i čekao da vidim kakvo bi to iznenađenje trebalo da bude. Zaista, bilo je veliko , za mene, više nego veliko iznenađenje. Ona je u rukama držala karte za koncert benda "The Sisters of Mercy". Bila je to mala promocija albuma koji je izdat naredne godine, "The Vision Thing". Koncert se održavao u Brixtonu u tada popularnom klubu - "Plan B".
Pišem dalje onako kako se u blicevima sećam. Ispred kluba nije bila velika gužva. Sasvim dovoljno ljudi. Raspoloženje je na visokom nivou. Puno “goth” fanova, ovog benda. Nisam voleo kako izgledaju “goth” fanovi. Previše belog pudera i crnog krejona. Previše čipke i lančića. Ulazili smo polako. Osetio sam da se ljudi oko mene malo sklanjaju, niko od njih se nije toliko osećao na pivo i nikome nisu oči bile tako krvave kao meni. Dadoh kartu Eleni i negde se uputih... Elena me povuče za rukav i reče da ne idem u dobrom pravcu. Nisam se složio i pratio sam grupu ljudi koja mi je bila zanimljivija nego “goth” fanovi. Elena je ipak pošla zamnom. Grupa koja mi je izgledala zanimljivo se "dovukla", do posebnih vrata gde su stajala samo dva redara. Elena me ponovo povuče i reče šapatom:
- Ovi imaju karte za “back-stage”, idemo nazad, ovde ne možemo da uđemo.
- Ne. Samo se naguraj među njih i ja ću odmah za tobom... išao sam kao hipnotisan.
Redari su bili umorni i nervozni. U grupi od petnestak ljudi i u brzini gde su redari gledali da što pre završe sa gomilom ludaka, Elena i ja samo mahnusmo našim običnim kartama. Nijedan od redara nije pogledao niti nju, niti mene, niti naše karte. Osetih samo da me je jedan od redara maltene gurnuo da prođem. Elena nije verovala šta se dogodilo. Nešto me je non-stop pitala, držala me i teglila mi košulju. Rekao sam da sada kada smo "prošli" to moramo da iskoristimo, šetao sam naokolo iza bina, na binu, na publiku, gledao sam kao u polu-snu... Zagledavao sam se u lica ljudi. To su većinom bili "prijatelji benda" tj. svi oni koji su do tih karata došli imaju neke veze sa bendom. Oni nikako nisu izgledali kao “goth” publika, ali se zato na većini tih lica videlo da su teški narkomani ili alkoholičari. Svako je izgledao drugačije i svako je maltene imao neki svoj lični stil, potpuno nevezan za vrstu muzike. Mali mršav čovek sa poznatim mi naočarima i šeširom mi zapade za oko...
Andrew Eldritch, frontmen benda, je stajao na par metara ispred mene. Prošao je kao senka i uputio se ka mikrofonu.
Koncert je počeo nije dugo trajao. Dovoljno za promociju albuma. Za vreme koncerta ja sam se još dolio i napušio. Elena je bila oduševljena. Sve vreme je igrala i skakala, bila je potpuno mokra. Koncert se završio . Sedosmo na neke klupice iza instrumenata. Videh kako momak od svojih dvadesetpet-šest, možda i trideset godina, priča sa Elenom. Sledeće što sam primetio je da joj stavlja “acid” na jezik, svojom rukom. Prileteo sam mu momentalno. Gledao ga i sevao očima. Momak ili bi pristojnije bilo reći čovek malo ustuknu i pogleda u Elenu. Ja nisam mogao da govorim. Ona umesto mene objasni da se ne ljutim što je on počastio nju, već se ljutim što nije počastio i mene. Čoveku tada zaigra osmeh i on vidno rasterećen izvadi iz unutrašnjeg džepa svog crvenog sakoa , listić sa utisnutim znakom orla. Nisam ranije video takav acid, iako sam imao iskustva sa njima. Bogi i ja smo imali lepo vatreno krštenje sa acid-om. Kupili smo na leto pre ovog , svakome po jednu "jagodu". Vreme je prolazilo, pola-sata, sat, mi smo čekali, "rad", ali se ništa nije dešavalo. Ja sam mu tada besan rekao da odmah ode do čoveka i da kupi još po jednu "jagodu" i meni i njemu.
Kada se vratio Bogi mi reče kako čovek garantuje, da je acid svež, ali da je trebalo da sačekamo sat i po, do dva.
- Ma kakvih sat i po i dva , daj taj drugi. - rekoh veoma ljut.
Prvo je rad počeo tako što sam počeo da se neizdrživo smejem nekoj devojci u lice, koja mi do tada nije izgledala nimalo smešno. Kada sam se zaustavio, svet mi se činio puno, puno jasniji i jednostavniji nego inače, opet divan u svemu živom što postoji.
Dakle, Elena i ja smo sisali "orla". Sada sam znao da moram da čekam dva sata.
Čovek u crvenom sakou sa ogromnim zenicama nas je pitao hoćemo li na žurku. Nismo ni pitali na kakvu žurku, niti gde, samo jednostavno da se podrazumeva da hoćemo na žurku. Sačekali smo našeg domaćina i seli ubrzo u njegova kola.
Dva sata kasnije negde u dubini Brixtona mi smo se nalazili u velikom "saloncu" , koji je izgleda i bio predviđen za žurke, stan je imao veliki šank. Stajali smo na dosta starom parketu, i gledali oko nas. Nije se imalo puno toga videti, zidovi nisu bili okrečeni već se videla gola cigla. Odnekuda je udarao strob. Elektronska muzika. Svako lice mi je pričalo svoju životnu priču... U dnu prostorije nasuprot šanku, gde je bilo mesto sa stolovima i stolicama je ne skidajući svoje naočari sedeo Andrew Eldritch, oko njega je bila gužva. On je ličio na jednu od onih voštanih figura.
Noć se završila divnim jutrom gde sam upecao sebe kako pričam nešto jednoj lipi. Dodirivao sam drvo i imao osećaj da kroz njega teče velika, meni nepoznata energija. Činilo mi se da se drvo raduje Suncu koje je polako izlazilo ali i da mi govori da ono čeka još nešto drugo, mislio sam da je drvo tužno zbog nečega. Spustio sam dlan na njega i pomilovao sam grubu koru. Za dlan mi se zalepila mirišljava smola. Pogledao sam Eelenu. Ona je sedela, skrštenih nogu, na travi i gledala je nebo , krošnje i ptice...
Moj boravak u Londonu se bližio kraju. Imao sam još "planova" za to leto. Zavoleo sam taj grad. Nije me ostavio ravnodušnim, doživeo sam tamo dosta toga što se svakako ne zaborvlja. Neke stvari sam nadam se uspeo da opišem.
*
Nekako nežno leto, tamo i ovde, nije isto... nebo je tamo visoko , kod nas opet čini se možemo ga rukom dodirnuti. Svaka promena, svako putovanje, koje zaslužuje svako ljudsko biće, je ogromno iskustvo koje doživljava i naše telo i naš duh ali ja volim da se vratim kući... Spremao sam se polako i provodio dane najopuštenije moguće. Na kraju smo prešli na ogromne parkove i aleje, bio sam i u nekom malom zelenom lavirintu...
Tri dana pred polazak, Iskrasao je problem. Jednog jutra sam shvatio da više nemam dovoljno novca. Živeo sam tamo, kupovao šta sam hteo, tata je imao video-klub i ja sam zaboravio da prebrojavam pare... Elena se ponudila da mi novac pozajmi ali to sam momentalno odbio. Rekao sam, u šta ona nije poverovala, da ću novac imati već do sutra. To joj je izgledalo nemoguće. Ali ja sam čovek koji nije razmišljao na takav način, čak sam fanatički verovao da je sve, baš sve moguće. Pozvao sam kući i rekao da nemam više novca. Moji roditelji su, ne znam kako i na koji način, neverovatnom brzinom, našli čoveka... ni manje ni više nego pilota koji je trebalo da sleti na Hitrow sledeći dan. Elena nije verovala.
- I šta ! Tebi će sutra pilot da donese pare?
- Da. Rekao sam ti da neće biti problema. - Nije odgovorila ništa
Sutradan smo otišli do aerodroma, čekali smo kratko, na određenom i unapred dogovorenom mestu. Prišao mi je kulturan, visok čovek u pilotskom odelu i predao mi kovertu sa novcem. Elena je shvatila da može i tako , da ako nam se u najkritičnijim momentima u životu nešto čini nemogućim i neizvodljivim, nikako ne treba klonuti duhom i da će se možda nešto izmeniti, tada treba izaći u susret nevolji i suočiti se sa njom. Sa nadom i verom kao oružjem i štitom, bez sumnje ili obeshrabrujućih primisli i da tada postoji šansa da se i najneverovatnije stvari obrnu u našu korist. Kasnije sam pitao roditelje da li su poznavali tog pilota , odgovor je bio da su ga preko, "onog", preko "one", pa opet nekog nekog trećeg našli istog dana kada sam pozvao.
Tri dana je prošlo kao treptaj. Došao je trenutak da se Elena i ja pozdravimo. Nakon ovoga, ovu devojku sam video samo još jedanputa.
Blistale su tada njene zelene okice, pune suza. Stajali smo po treći put na peronu i čekali da bude upućen poziv za let. Poljubio sam je u obraz, nežno i puno se zahvalio na gostoprimstvu. Nasmejala se, skinula kačket koji sam joj kupio , poskočila je lako na levoj nozi i napravila poklon rukom u kojoj je držala kačket.
Nad Beogradom sam bio brzo, grad nisam video, ponovo polja kukuruza i popucala neobrađena zemlja. Tada pri povratku zavoleo sam tu sliku, ma šta ona govorila i značila. Podrazumeva se nisam ni slutio šta će mi sve “prirediti” moj voljeni "Beli Grad" u narednom vremenu...
...nastavak u sledećem broju...
hvala svima na čitanju!Prilozi
Poslednja izmena:
