МАЧАК
Buduća legenda
- Poruka
- 25.542
http://www.kurir-info.rs/vesti/sin-poginulog-rusa-preselio-se-u-srpsku-149092.php
SIN POGINULOG RUSA PRESELIO SE U SRPSKU
BANJALUKA - Ruski dobrovoljac u Vojsci Republike Srpske Aleksandar Aleksandrov 1992. godine, uoči polaska na ratom zahvaćena balkanska područja, zavetovao je tada sedmogodišnjeg sina Alekseja da jednog dana dođe, upozna Srbe i da ih brani!
Aleksandar Aleksandrov iz Sankt Peterburga, kao ruski dobrovoljac, gine na sarajevskom ratištu 21. maja 1993. godine.
Njegov sin Aleksej, kada je 2006. godine napunio 19 godin došao je u Republiku Srpsku, gde u Palama privodi kraju studije na Odseku za srpski jezik i književnost.
Prisustvovao je nedavno na Bikavcu, iznad Višegrada, na svečanosti otkrivanja spomenika ruskim dobrovoljcima.
- Već pet godina živim u Palama i osećam se odlično – započeo je Aleksej svedočenje o ispunjenju očevog zaveta za Fokus.
Prisjećajući se ratnog puta i junačkog stradanja svog oca, Aleksej kaže da je on bio vojni inženjer i često je, poslom, tokom radnog veka putovao u Srbiju i Bosnu i Hercegovinu.
- Upoznavao je ovde ljude i družio se s njima. On je zaista bio zaljubljen u srpsku dušu. Kad je počeo rat ovde kod vas, odmah je spakovao stvari i rekao da ide! Niko ga od toga nije mogao odvratiti – priča Aleksej.
Pukovnik Aleksandar Aleksandrov je nakon nekoliko žestokih ratnih okršaja u okolini Višegrada ranjen na ratištu blizu Skelana.
Teška rana i dugo lečenje u Sankt Peterburgu nisu ga pokolebali. Obećanje dato srpskim saborcima da će se vratiti održao je i samo što su rane zacelile, ponovo se vratio i poginuo je na sarajevskom ratištu.
- Sve priče o smrti mog oca mogu stati u jednu reč – junak. Zaista je bio junak i junački je poginuo. Zato sam ponosan na njega – kazuje Aleksej.
Nakon učešća u ratu, Aleksej je od Republike Srpske dobio očevu penziju, a kad je postao punoletan, setio se i očevog zaveta.
- Dolazio sam nekoliko puta s majkom u Pale, pričao joj da bih tu želio da živim. Na nagovor nekih očevih saboraca odlučio sam da u Palama upišem fakultet 2006. godine. U stvari, nisu me mnogo morali ni nagovarati – kroz osmeh priča Aleksej. Ostalo mu je, kaže, još nekoliko ispita i postaće profesor srpskog jezika i književnosti.
- Šta posle, videćemo. Postoje razne kombinacije. Danas živimo u vremenu kad se malo toga može pouzdano planirati – priča Aleksej.
...................
...................
Рус нас учи, како се воли српство...
SIN POGINULOG RUSA PRESELIO SE U SRPSKU
BANJALUKA - Ruski dobrovoljac u Vojsci Republike Srpske Aleksandar Aleksandrov 1992. godine, uoči polaska na ratom zahvaćena balkanska područja, zavetovao je tada sedmogodišnjeg sina Alekseja da jednog dana dođe, upozna Srbe i da ih brani!
Aleksandar Aleksandrov iz Sankt Peterburga, kao ruski dobrovoljac, gine na sarajevskom ratištu 21. maja 1993. godine.
Njegov sin Aleksej, kada je 2006. godine napunio 19 godin došao je u Republiku Srpsku, gde u Palama privodi kraju studije na Odseku za srpski jezik i književnost.
Prisustvovao je nedavno na Bikavcu, iznad Višegrada, na svečanosti otkrivanja spomenika ruskim dobrovoljcima.
- Već pet godina živim u Palama i osećam se odlično – započeo je Aleksej svedočenje o ispunjenju očevog zaveta za Fokus.
Prisjećajući se ratnog puta i junačkog stradanja svog oca, Aleksej kaže da je on bio vojni inženjer i često je, poslom, tokom radnog veka putovao u Srbiju i Bosnu i Hercegovinu.
- Upoznavao je ovde ljude i družio se s njima. On je zaista bio zaljubljen u srpsku dušu. Kad je počeo rat ovde kod vas, odmah je spakovao stvari i rekao da ide! Niko ga od toga nije mogao odvratiti – priča Aleksej.
Pukovnik Aleksandar Aleksandrov je nakon nekoliko žestokih ratnih okršaja u okolini Višegrada ranjen na ratištu blizu Skelana.
Teška rana i dugo lečenje u Sankt Peterburgu nisu ga pokolebali. Obećanje dato srpskim saborcima da će se vratiti održao je i samo što su rane zacelile, ponovo se vratio i poginuo je na sarajevskom ratištu.
- Sve priče o smrti mog oca mogu stati u jednu reč – junak. Zaista je bio junak i junački je poginuo. Zato sam ponosan na njega – kazuje Aleksej.
Nakon učešća u ratu, Aleksej je od Republike Srpske dobio očevu penziju, a kad je postao punoletan, setio se i očevog zaveta.
- Dolazio sam nekoliko puta s majkom u Pale, pričao joj da bih tu želio da živim. Na nagovor nekih očevih saboraca odlučio sam da u Palama upišem fakultet 2006. godine. U stvari, nisu me mnogo morali ni nagovarati – kroz osmeh priča Aleksej. Ostalo mu je, kaže, još nekoliko ispita i postaće profesor srpskog jezika i književnosti.
- Šta posle, videćemo. Postoje razne kombinacije. Danas živimo u vremenu kad se malo toga može pouzdano planirati – priča Aleksej.
...................
...................
Рус нас учи, како се воли српство...
