Sex između mame i tate i psihicke posledice

[Susan Sto Helit]

Pa tuzno je, ali istina ziva,... razmisljala sam mozda je to nekakav njihov nacin da se priblize pacijentu, procene, deluju... ko zna, i oni su ljudi sa sve svojim osobinama koje nose i na posao...svasta tu moze biti... plus svaki dan su sa pacijentima, poistovecuju se sa njima, uzivljavaju u njihove uloge, probleme, pa valjda na momente zaboravljaju na profesionalizam, na ono zbog cega su tu, valjda... ne znam ja, samo kazem..

I one sestre tamo, valjda jadne znaju da dolazimo tu sa mukom, povredjeni, tuzni, pa preteruju sa ljubaznoscu ko nigde, spopadnu te, tapsu po ramenu, neprirodno ti se keze u lice, da te jeza prodje... sve u svemu sa sve nama pacijentima, uplakanim ili iskolacenih ociju jedna komplet Luda kuca...

Film da snimis... majke mi

O tome je i reč, o profesionalcima na ovom polju koji imaju lične probleme.

Sad, niko ne može očekivati od njih da ih nemaju, jer su smrtni, i ljudi. S druge strane, sudila bih njihovoj aroganciji i nesvesti u vezi toga da probleme nemaju. Što nije tačno.
U našem društvu se zna šta se ceni u selu: pop, učitelj i doktor. To je i dan danas ostalo. Doktori hodaju bolnicama ko da su jutros našli lek za rak, i svi im trpaju pare u džepove mantila. S jedne mi ih je strane žao, jer su potrošili vek učeći nešto što nikad neće biti isplativo u ovoj zemlji, s druge ih strane prezirem. Ako imaš dovoljno veliku glavu za doktorat, onda je moraš imati i za okolnosti u kojima živiš. Sramota je tražiti od ljudi u bolu ono što ti oni ne mogu dati, ili ti mogu dati tako što založe kuću kod zelenaša. Ne znam kako iko spava s tim na savesti. Ali psihijatri imaju problem više, svoje sopstvene probleme koje većina (ako ne i svi) nikad ne reše, a ovamo idu da leče druge. Ne znam koji je problem s njihovim glavama, u životu sam znala nekoliko psihića, jedan je bio totalno bešćutan i zanimale su ga samo pare ( u smislu da si mu dolazio u ordinacaiju i on je imao tarifu za svaku bolest koju hoćeš da ti dijagnozira), jedan je bio teško frustrirani edipalac, jedan je bio privatnik koji ti plaća po tableti. Nijedan me nije impresionirao nit mi u čemu pomogao, a jedan od njih mi je naročito ODmogao - upravo usled sopstvenih priblema koje nikad nije rešio, niti čak bio svestan da ih ima. Ja nemam naročito poverenje u ovu profesiju. Ne kažem da ne postoje oni pravi, sve što kažem jeste da imam debelo podozrenje, i da bih svakog ko mi se upusti u glavu prethodno dugo i temeljno posmatrala. Da, ja, laik, bih posmtrala NJIH. Jer se ludilo pokazuje u redovnom životu svakom ko ume da gleda. Nije mi jasno što bih išla da se lečim kod nekog čija je neprofesionalnost očigledna u javnosti, otvoreno (naprimer, čovek za kog ceo grad zna da uzima mito).

 

[Susan Sto Helit]

p.s. Inače, zašto su takvi, rade a nisu sposobni ni sebe da leče? Mislim da nisu ni svesni da im treba pomoć, i kod većine (ako ne i svih) mislim da je u pitanju sujeta . u smislu, oni ne mogu bit bolesni. Što je (takav rezon) naročita vrsta bolesti, od koje uglavnom i specifično pate pripadnici ove profesije (i mnogi doktori uopšte). Znala sam jednog koji je bio sto posto siguran da ga je sam proces strudiranja izlečio i osigurao od bilo kavih bolesti ubuduće. I bio je apsolutno siguran u to, do te mere da je mogao da se pomlati s tobom ako mu ne veruješ. (Ne mislim bukvalno.) Odakle im tolika ničim osnovana arogancija? Ne znam, ja ne živim u njihovim glavama, niti bih htela, hvala lepo. Svi oni imaju svoje lične gadosti zauzvrat, ne brini. "Ludilo" nije jednoznačno, niti teče samo u jednom smeru.
Volim da se zezam s tom rečju, ludilo. To mi je jedna od omiljenih zahebancija, jer sam i sama "luda" i imam puno pravo da se zezam s tom rečju, i tim izrazom koji nikad nisam prihvatala ionako
S druge strane, samo im društvo povlađuje (pop, učitelj, doktor).

 

[Џорџи]

Ma zato u braku i nema sexa pa se snalazi sa strane