"setaj" i zaustavi zivot

[gost 224104]

Imam jednu radnu koleginicu mlada, lepa i grabi sve sto zivot pruza! Radi pored toga i studira, zivi kod roditelja i 3.decembra ove godine je krenula na put oko sveta!

Na poslu u prostoriju sestara, gde se mi sestre druzimo, kafu pijemo, nekad se svadjamo nekad cisto dubimo u jednu tacku okacila nam je plakat gde ce se u koje vreme nalaziti i gde ce kolko vremena provesti! osposobila je i blog gde ce unositi impresije sa tog njenog zivotnog tripa!


fenomenalno!


prije 15 godina sam upoznala takodje jednu mladu studentkinju koja je isla dva mjeseca da cuva ovce u australiju!

kaze da je njoj potrebno to vrijeme za razmisljanje filozofiranje cisto eto za neki zivotni nastavak!

Inace je ovde u njemackoj sve popularnije to pakovanje prtljaga koji stane u jedan ruksak i sa cipelama na nogama ljudi krecu na neku vrsta hodocasca u njemackoj najpopularnij trip --->Jakobsweg (Camino de Santiago) i gledala sam preko tv-a mnoge reportaze gde je kamera pratila likove koji su krenuli, osobe razlicitih profesija i razlicitih uloga u drustvu..........


Smatram da je to jedan metod gde mozes da pronadjes "sebe" gde sve stavljas na jednu kartu i gde se zna u kom emotivnom stanju ces krenuti ali se nezna u kakvom ces se vratiti, pruzi ti se vrijeme razmisljanja dok noge koracaju korak za korakom shvatis sta je vazno a sta nije zasluzilo razmisljanje niti govor o tome

Moj rodjak je odmah posle rata krenuo na hodocasce iz hercegovine na svetu goru u grcku, kaze da mu je taj put pomogao da posle tih nesretnih godina pronadje opet svoje mjesto u drustvu i da moze da nastavi dalje


da li ste kad krenuli na put!?

 

[gost 224104]

i da pitam kolko je svakoj osobi potrebno "zaustavljanje" napustanje trenutne uloge i kretanje na put(bilo koje vrste) da bi se vazila kao dusevno zdrava?

 

[dive]

moja poznanica je pre godinu dana zaglavila u sopstvenom zivotu, rasprodala sve sto je od viska plate kupila u prethodnih par godina (sem fotoaparata)..
okupila na gomili 5.000eu, minimum stvari potrpala u ranac koji je nece sputavati dok putuje i krenula iz beograda..
na 6 meseci..
da bi sto vise na putovanju obisla,krenula je najjeftinijom varijantom..odavde ka turskoj..pa dalje..obisla jordan, iran,siriju, indiju, laos,tajland, kambodzu,australiju..zavrsila na novom zelandu..
novac je potrosila mnogo ranije nego sto je planirala..us put radila honorarne poslove koji su joj omogucili da dalje nastavi puovanje..
kad se vratila posle pola godine, shvatila je da je svet mali za nju..
jako tesko joj je bilo da se ponovo svrti u bgd-u..
preko oglasa je pronasla posao u abu dabiju i ponovo otisla pre dve nedelje..


pre par godina sam ja dobila zelju da iskocim is sopstvene koze i da odem negde na nekoliko meseci..
sprecilo me samo to sto mi je dete bilo na uzrastu da ne mogu tek tako na duzi period da je povedem zbog skole..
pa sam to kompenzovala cestim putovanjima..
i to traje do danas..
dovoljno mi je samo da izadjem na auto put ( o daljim destinacijama necu ni da pricam), pa da stvari koje su izgledale bezizlazno dobiju potpuno drugaciju sliku..
i uvek se vratim kao nova.
i svoja.

 

[TUTU]

Neki severnoamericki indijanci su, kada su na prelazu izmedju decastva i zrelog doba, odlazili sami u sumu.
Na dan, mesec, godinu... dok ne pronadju sebe u nekoj zivotinji.
Tada su dobijali imena odraslih : orlovo pero, medvedja kandza i sl.
Odlazak iz civilizacijske buke i provodjenje vremena u samoci moze navesti coveka na razmisljanje.
Za razmisljanje i suocavanje sa sopstvenim strahovima (ili savescu) je potrebna hrabrost. Hrabrost je simbol odrastanja.
Kada se jednom suoci sa svojim strahovima, i pobedi ih, covek postaje dostojan svog imena.
Debeli Stomak je rekao!

 

[lanavi]

prije 15 godina sam upoznala takodje jednu mladu studentkinju koja je isla dva mjeseca da cuva ovce u australiju!

kaze da je njoj potrebno to vrijeme za razmisljanje filozofiranje cisto eto za neki zivotni nastavak!

Da li fizicka tacka udaljavanja od trenutnog treba da bude najveca moguca da bi sebe spoznao izbliza? Ili je u pitanju vremenska distanca u stranom okruzenju? Da li je priroda (sa ovcama ili bez njih) jedini nacin priblizavanja sopstvenoj prirodi ili se jednostavno treba maci, makar za tren i pedalj, od onog sto svojom ustaljenoscu i sveprozimajucom poznatoscu opsluzuje bice?

Smatram da je to jedan metod gde mozes da pronadjes "sebe" gde sve stavljas na jednu kartu i gde se zna u kom emotivnom stanju ces krenuti ali se nezna u kakvom ces se vratiti, pruzi ti se vrijeme razmisljanja dok noge koracaju korak za korakom shvatis sta je vazno a sta nije zasluzilo razmisljanje niti govor o tome

Sta je u stvari vazno a sta nije zasluzilo razmisljanje niti govor o tome? Moze li "setnja" da pokrene zivot ili ipak izazove nove nemire (krugove i krugove koje baceni kamicak umnozava)? Da li samo duhovni nemir trazi mir u pronalazenju novog sebe, na novom mestu, novom vremenu? Da li je ipak samo stvar prosirivanja percepcije shvatanja, razumevanja sveta (ne zivota) koji ima neke svoje ritmove, oblike, nacine, koji intrigiraju svojom neobicnoscu, koji prosiruju horizonte i uklanjaju maglu spustenu na ustajalost sopstvenog zivota?

 

[gost 224104]

Da li fizicka tacka udaljavanja od trenutnog treba da bude najveca moguca da bi sebe spoznao izbliza? Ili je u pitanju vremenska distanca u stranom okruzenju? Da li je priroda (sa ovcama ili bez njih) jedini nacin priblizavanja sopstvenoj prirodi ili se jednostavno treba maci, makar za tren i pedalj, od onog sto svojom ustaljenoscu i sveprozimajucom poznatoscu opsluzuje bice?


Sta je u stvari vazno a sta nije zasluzilo razmisljanje niti govor o tome? Moze li "setnja" da pokrene zivot ili ipak izazove nove nemire (krugove i krugove koje baceni kamicak umnozava)? Da li samo duhovni nemir trazi mir u pronalazenju novog sebe, na novom mestu, novom vremenu? Da li je ipak samo stvar prosirivanja percepcije shvatanja, razumevanja sveta (ne zivota) koji ima neke svoje ritmove, oblike, nacine, koji intrigiraju svojom neobicnoscu, koji prosiruju horizonte i uklanjaju maglu spustenu na ustajalost sopstvenog zivota?

zasigurno ti prosiruje horizont


Recimo primakni se blizu jedne slike, portrea ili neke banalne stvari sta osecas? zabole te oci i automatski se izmices udaljavas i gle cuda daleko veci radius hvatas svojim malim sitnim ili krupnim okicama! dakle od funkcije jest izmaknuti se ili udaljiti...........

 

[lanavi]

zasigurno ti prosiruje horizont.

Slazem se...u izvesnoj meri. Naspram sveta (spoljnog, nepoznatog, neistrazenog) zasigurno. Naspram sebe delimicno. Zasto?

Recimo primakni se blizu jedne slike, portrea ili neke banalne stvari sta osecas? zabole te oci i automatski se izmices udaljavas i gle cuda daleko veci radius hvatas svojim malim sitnim ili krupnim okicama! dakle od funkcije jest izmaknuti se ili udaljiti...........

Mozda zbog ovog:

Zamisli da si ova slika, sve ono sto vidis i "vidis" na njoj jesi ti. Prvenstveno ti (za primer se moze uzeti i ogledalo, i vidjenje sebe u njemu, ali se mozemo drzati ove detaljne slike). Da bismo videli njenu sveobuhvatnost i lepotu udaljicemo se par koraka. Obuhvaticemo je sa sve ramom koji sliku drzi na okupu i daje zavrsni pecat iako je u principu on nebitan ali daje finalnu formu...prilicno velicanstveno (mozda i kicasto, zavisi...ali neosporno komplikovano). Prosto da se pogled zamori od svega uocenog. Mozda nesto i ne stima, odvraca pogled ili ga privlaci. Da bi spoznali sta ne stima, sta bi mozda trebalo korigovati ili sta je naprotiv sjajno, tako posebno, da li je nuzno udaljavati se vise ili se ipak pribliziti? Da bi videli koliko je truda ulozeno da se samo delic ove slike raspozna, pa i razume (delo se ne pravi da bi mu se samo drugi divili vec i da bi razumeli poriv umetnika koji ga je stvorio), potrebno je uzeti ne teleskop sa drugog brda, vec lupu i prouciti svaki potez nacinjen i ostavljen u vremenu. Udaljavanjem shvatamo slozenost ali priblizavanjem shvatamo ozbiljnost ulozenog truda. Mozda udaljavanje pomogne shvatanju velicine i lepote ali priblizavanje mu daje bolje razumevanje a i ovo prethodno u paketu. Zato za priblizavanje sebi nije uvek presudna distanca preko devet gora i devet mora, ona je moguca i pukim objektivizmom posmatraca tu i ovde, koji zeli da secira svoju "sliku"....sto naravno ne osporava lepotu i smisao ljudske potrebe da ode daleko, da promeni nacin zivota, da proda sve sto ima i zapocne nomadski zivot (nomadi - ljudi bez korena ili slobodnog duha?), da upozna druge kulture, da obogati svoje znanje, da potrazi razlog svog zivota izvan postojeceg. Niti mu to iko moze oduzeti, niti zameriti. Samo sebe ne moze naci na i sa distance. Mozda moze da pronadje delic koji mu nedostaje, ali mozda. I da impresionira sebe kako je postao sirok, snalazljiv, umeshan a da korenje nije ni pustio. Time moze da upotpuni onu komplikovanu, kic sliku.

 

[Navar]

extra

 

[NeDoDiri]

Spakovati kofer i krenuti u zaborav,u traženje sebe,u bijeg od bola,u oporavak..stari,dobri i efikasni recept..njime se zaustavlja protok vremena,njime se rode slike i mirisi sa tog putešestvija koji vrate spokoj i nadu..
u veoma teškim trenucima,znala sam sjesti u kola i krenuti(ne daleko,ali kilometraža nije važna ako čovjek odluči da otputuje..važno je da ne putuje kao kofer već da gleda,sluša i diše predjele kroz koje prolazi..)
....jedne davne godine,skršena od tuge i bola,nasula sam gorivo i krenula..tek na prvom raskršću odlučila sam da li desno ili lijevo..bilježila sam fotoaparatom predjele..zaustavljala trenutke,otimala život od života..
danju sam vozila,a noću odmarala..vidjela mnoge ljude i sudbine,čekala satima da se krave smaknu sa puta i divila se beskrajnoj ljepoti divljih konja..puštala tugu da izađe iz mene i kad sam se vratila nisam bila sretna,ali sam bila spokojna i umirena..
pomaže..definitivno,ovakva i slična putovanja pomognu

 

[ariela]

fenomenalno je to sto je ta vasa koleginica krenula na put i tako obogatila svoj zivot..tuzno je to sto mnogi zele a nemaju ni novca ni hrabrosti za tako nesto...nesto slicno sam uradila i ja mada se nisam uputila negde u neku nedodjiju nego ovde ali put je put i sve zavisi sta se time zeli...neki mir, avantura ili neki novi pocetak...ja sam htela ovo trece i priznajem da mi opet pada na pamet da i odavde odem negde, cini mi se imam snage za novi pocetak...ja mislim da je to malo i u karakteru osobe...Ako smo nemirni radoznali a bogami i hrabri...Kad tako nekad ispricam zemljacima kako sam se obrela tu gde jesam mnogi kazu svaka cast...trebalo je imati petlju i ostaviti roditelje prijatelje svoju zemlju...i krenuti u totalno nepoznato...Mislim ovo je ipak evropa pa i nije nesto daleko ali ko se uputi negde dalje u neka bespuca ja mu se iskreno divim...Ne treba zivot da prodje ni u jednoj firmi a kamoli u jednom gradu ili zemlji...treba ici svuda gde se ukaze prilika probati i steci nova iskustva...radovati se i malim stvarima...Posto poznajem sebe moj ranac je u uglu i dovboljno bi mi bilo sat vremena da se spakujem i otisnem obozavam te izazove...

 

[gost 224104]

Slazem se...u izvesnoj meri. Naspram sveta (spoljnog, nepoznatog, neistrazenog) zasigurno. Naspram sebe delimicno. Zasto?




Mozda zbog ovog:

Zamisli da si ova slika, sve ono sto vidis i "vidis" na njoj jesi ti. Prvenstveno ti (za primer se moze uzeti i ogledalo, i vidjenje sebe u njemu, ali se mozemo drzati ove detaljne slike). Da bismo videli njenu sveobuhvatnost i lepotu udaljicemo se par koraka. Obuhvaticemo je sa sve ramom koji sliku drzi na okupu i daje zavrsni pecat iako je u principu on nebitan ali daje finalnu formu...prilicno velicanstveno (mozda i kicasto, zavisi...ali neosporno komplikovano). Prosto da se pogled zamori od svega uocenog. Mozda nesto i ne stima, odvraca pogled ili ga privlaci. Da bi spoznali sta ne stima, sta bi mozda trebalo korigovati ili sta je naprotiv sjajno, tako posebno, da li je nuzno udaljavati se vise ili se ipak pribliziti? Da bi videli koliko je truda ulozeno da se samo delic ove slike raspozna, pa i razume (delo se ne pravi da bi mu se samo drugi divili vec i da bi razumeli poriv umetnika koji ga je stvorio), potrebno je uzeti ne teleskop sa drugog brda, vec lupu i prouciti svaki potez nacinjen i ostavljen u vremenu. Udaljavanjem shvatamo slozenost ali priblizavanjem shvatamo ozbiljnost ulozenog truda. Mozda udaljavanje pomogne shvatanju velicine i lepote ali priblizavanje mu daje bolje razumevanje a i ovo prethodno u paketu. Zato za priblizavanje sebi nije uvek presudna distanca preko devet gora i devet mora, ona je moguca i pukim objektivizmom posmatraca tu i ovde, koji zeli da secira svoju "sliku"....sto naravno ne osporava lepotu i smisao ljudske potrebe da ode daleko, da promeni nacin zivota, da proda sve sto ima i zapocne nomadski zivot (nomadi - ljudi bez korena ili slobodnog duha?), da upozna druge kulture, da obogati svoje znanje, da potrazi razlog svog zivota izvan postojeceg. Niti mu to iko moze oduzeti, niti zameriti. Samo sebe ne moze naci na i sa distance. Mozda moze da pronadje delic koji mu nedostaje, ali mozda. I da impresionira sebe kako je postao sirok, snalazljiv, umeshan a da korenje nije ni pustio. Time moze da upotpuni onu komplikovanu, kic sliku.

Ima osoba koji su tolko ne sredjeni i puni nemira da jedino udaljavanje moze pomoci, staviti put pod noge zagarantuje konfrontaciju samim sobom mozda 100 nekih sitnica o kojima u svakodnevnici nerazmisljamo, jer nije vreme ili je potrebno uvlacenje i druge osobe a to ne zelimo!

Priblizavati se tacki sa lupom!? pa ono ima osoba sa masu tackica od kojih uhvati vrtoglavica cim se late lupe njima jedino i preostaje udaljavanje, pauza ili break, stop.

kad krenes na put mozda ce te prvih par kilometara i dalje drzati "racuni koji nisu placeni, covek/zena koji te nerviraju, nova masina za vesh koja ima ugradjenu i sushilicu zauzima malo prostora ali je nazalost i skupa" kako te noge nose ti sve ostavljas iza sebe i pitas se eventualno" iebote jeli zhivot moj bas tolko tezak mozda sam ja neka vrsta dofneta, koji moj ce meni bas ta masina kad evo svoje carape perem na nekom potoku i okacim ih na neku grancicu do sutra su suFe, dali je covek/zena sa kojim/om zivot delim zbilja pogresan/na i koliko ja pridodajem tom ocecanu, dali sam stvorena da sama koracam kroz zivot? da li je meni potrebno to skolovanje do savrsavanje"


i masu toga jos


covek ili osoba koja ne moze da izadje sama sa sobom na kraj na jedom "tripu" da li takva osoba moze da funkcionise u ovom nasem drustvu!?

Na takvom tripu ti samo mozes dobiti nikako izgubiti! Mozda se cak resis nesanice

 

[gost 224104]

Spakovati kofer i krenuti u zaborav,u traženje sebe,u bijeg od bola,u oporavak..stari,dobri i efikasni recept..njime se zaustavlja protok vremena,njime se rode slike i mirisi sa tog putešestvija koji vrate spokoj i nadu..
u veoma teškim trenucima,znala sam sjesti u kola i krenuti(ne daleko,ali kilometraža nije važna ako čovjek odluči da otputuje..važno je da ne putuje kao kofer već da gleda,sluša i diše predjele kroz koje prolazi..)
....jedne davne godine,skršena od tuge i bola,nasula sam gorivo i krenula..tek na prvom raskršću odlučila sam da li desno ili lijevo..bilježila sam fotoaparatom predjele..zaustavljala trenutke,otimala život od života..
danju sam vozila,a noću odmarala..vidjela mnoge ljude i sudbine,čekala satima da se krave smaknu sa puta i divila se beskrajnoj ljepoti divljih konja..puštala tugu da izađe iz mene i kad sam se vratila nisam bila sretna,ali sam bila spokojna i umirena..
pomaže..definitivno,ovakva i slična putovanja pomognu

 

[gost 224104]

fenomenalno je to sto je ta vasa koleginica krenula na put i tako obogatila svoj zivot..tuzno je to sto mnogi zele a nemaju ni novca ni hrabrosti za tako nesto...nesto slicno sam uradila i ja mada se nisam uputila negde u neku nedodjiju nego ovde ali put je put i sve zavisi sta se time zeli...neki mir, avantura ili neki novi pocetak...ja sam htela ovo trece i priznajem da mi opet pada na pamet da i odavde odem negde, cini mi se imam snage za novi pocetak...ja mislim da je to malo i u karakteru osobe...Ako smo nemirni radoznali a bogami i hrabri...Kad tako nekad ispricam zemljacima kako sam se obrela tu gde jesam mnogi kazu svaka cast...trebalo je imati petlju i ostaviti roditelje prijatelje svoju zemlju...i krenuti u totalno nepoznato...Mislim ovo je ipak evropa pa i nije nesto daleko ali ko se uputi negde dalje u neka bespuca ja mu se iskreno divim...Ne treba zivot da prodje ni u jednoj firmi a kamoli u jednom gradu ili zemlji...treba ici svuda gde se ukaze prilika probati i steci nova iskustva...radovati se i malim stvarima...Posto poznajem sebe moj ranac je u uglu i dovboljno bi mi bilo sat vremena da se spakujem i otisnem obozavam te izazove...

nije bitna kilometraza bitno je imati pokretac a osobe sa "pokretacom ili ti nemirom u dusi" jako su srecne i njihov zivot nije dosadan

 

[Џорџи]

Sjajno..i meni se cesto vrzmaju takve misli da krenem negde bajsem pa dokle stignem

 

[lanavi]

Ima osoba koji su tolko ne sredjeni i puni nemira da jedino udaljavanje moze pomoci, staviti put pod noge zagarantuje konfrontaciju samim sobom mozda 100 nekih sitnica o kojima u svakodnevnici nerazmisljamo, jer nije vreme ili je potrebno uvlacenje i druge osobe a to ne zelimo!

Priblizavati se tacki sa lupom!? pa ono ima osoba sa masu tackica od kojih uhvati vrtoglavica cim se late lupe njima jedino i preostaje udaljavanje, pauza ili break, stop.

Ima ih sa tackicama a ima i bez

(moderna umetnost ili?)

kad krenes na put mozda ce te prvih par kilometara i dalje drzati "racuni koji nisu placeni, covek/zena koji te nerviraju, nova masina za vesh koja ima ugradjenu i sushilicu zauzima malo prostora ali je nazalost i skupa" kako te noge nose ti sve ostavljas iza sebe i pitas se eventualno" iebote jeli zhivot moj bas tolko tezak mozda sam ja neka vrsta dofneta, koji moj ce meni bas ta masina kad evo svoje carape perem na nekom potoku i okacim ih na neku grancicu do sutra su suFe, dali je covek/zena sa kojim/om zivot delim zbilja pogresan/na i koliko ja pridodajem tom ocecanu, dali sam stvorena da sama koracam kroz zivot? da li je meni potrebno to skolovanje do savrsavanje"


i masu toga jos


covek ili osoba koja ne moze da izadje sama sa sobom na kraj na jedom "tripu" da li takva osoba moze da funkcionise u ovom nasem drustvu!?

Na takvom tripu ti samo mozes dobiti nikako izgubiti! Mozda se cak resis nesanice

Gustina tackica i potreba “lupiranja” srazmerna je potrebi priblizavanja sebi (a ne udaljavanja od sebe i zavaravanja sarenilom izvan sebe). Odmaranje ociju od komplikovanog mozaika je potreba duse, posebno umorene stalnim zagledanjima u njega a i one slicnim njemu, tako da je sasvim u redu dati im nesto i od drugih predela. Tako opuuustajuce…bar na tren, dan, nedelju, mesec, godinu…I pri tom ne da ce izaci na kraj sa samim sobom (zasto ne bi kada takvo iskustvo daje sve od svoje lepote) nego ce prevazici u sebi sve one granice koje su ga dotle ometale …i postaviti pred njega pitanje – da li treba zmureti pred mozaikom ili pojednostaviti zivot cuvanjem ovaca? Bojim se da je nesanica tek na pomolu (osobito ako je deo zivotnog prtljaga u vidu blisko-nebliskih ostao da mashe na otpratnoj stanici) a sto se pak definitivnog izbora tice, suludog sam misljenja da potok iz nekog razloga nece zameniti vesh mashinu... kao i da povratak neplacenim racunima nakon izvesnog vremena postaje potreba poput vracanja nekom poroku…
Kako god bilo, slazem se…ici, otici, obici, ne vracati se ako moze i ne mora (osim sebi jer od sebe se ne moze pobeci ali moze malkice primaci).

 

[bezibre!]

u globalu to je jedna populistička forma
kao treba da se popneš an vrh planine ili proputuješ zemlje trećeg sveta da bi došao do nekog mira, filozofije, ili ne znam čega
ja putujem svaki dan i svaki dan razmišljam, analiziram, aminujem lepe stavri, sređujem ružne, planiram, realizujem, bavim se mentalnom higijenom
tu je ključ
sad naravno ljudim treba neka formma i neki pokretač da bi nešto zaista uradili
i okej ako je to na ovaj način. lepo je nije da nije. ko može i želi
i naravno čoveku je potrebno da fizički otkrije svet da vidi i doživi najrazličitije stavri... nekome je dovljno njegovo selo nekome je svet mali

 

[krompir 2.1.]

mene samo malo plasi taj fazon "jedi, moli,voli" pa i "bucket list"
zasto ljudi moraju da kopiraju nacine tamo nekih?

ja imam svoje metode da se pronadjem, a odskora i ogromnu srecu uz moje

zar nije prirodno slusati svoje instikte? ono sto je drugom wow za mene je obican prdež isto tako i sam mojim wow nekome je tek budalastina

uzivati u zivotu to je poenta...

 

[Borac za prava zivotinja]

Imam jednu radnu koleginicu mlada, lepa i grabi sve sto zivot pruza! Radi pored toga i studira, zivi kod roditelja i 3.decembra ove godine je krenula na put oko sveta!

Na poslu u prostoriju sestara, gde se mi sestre druzimo, kafu pijemo, nekad se svadjamo nekad cisto dubimo u jednu tacku okacila nam je plakat gde ce se u koje vreme nalaziti i gde ce kolko vremena provesti! osposobila je i blog gde ce unositi impresije sa tog njenog zivotnog tripa!


fenomenalno!


prije 15 godina sam upoznala takodje jednu mladu studentkinju koja je isla dva mjeseca da cuva ovce u australiju!

kaze da je njoj potrebno to vrijeme za razmisljanje filozofiranje cisto eto za neki zivotni nastavak!

Inace je ovde u njemackoj sve popularnije to pakovanje prtljaga koji stane u jedan ruksak i sa cipelama na nogama ljudi krecu na neku vrsta hodocasca u njemackoj najpopularnij trip --->Jakobsweg (Camino de Santiago) i gledala sam preko tv-a mnoge reportaze gde je kamera pratila likove koji su krenuli, osobe razlicitih profesija i razlicitih uloga u drustvu..........


Smatram da je to jedan metod gde mozes da pronadjes "sebe" gde sve stavljas na jednu kartu i gde se zna u kom emotivnom stanju ces krenuti ali se nezna u kakvom ces se vratiti, pruzi ti se vrijeme razmisljanja dok noge koracaju korak za korakom shvatis sta je vazno a sta nije zasluzilo razmisljanje niti govor o tome

Moj rodjak je odmah posle rata krenuo na hodocasce iz hercegovine na svetu goru u grcku, kaze da mu je taj put pomogao da posle tih nesretnih godina pronadje opet svoje mjesto u drustvu i da moze da nastavi dalje


da li ste kad krenuli na put!?

Jesam, kad sam bila mlađa i bez porodičnih obaveza. Putovanja su kao prozori: otvoriš, gledaš, napuniš pluća vazduhom, pa zatvoriš do sledeće prilike. Ali vreme ne možeš zaustaviti.
Tada je to bilo vrlo popularno: uzmeš ranac i kreneš, pa gde stigneš. Rodonačelnik ove životne filozofije (explore world, life and yourself) bio je Mičener sa svojim genijalnim romanom "Lutalice", u kome glavni junaci u rojevima hrle ka Goi kao ovozemaljskom duhovnom čistilištu.
Naravno, bilo je i foliranata – onih koji su, sa imidžom avanturiste ali sa nekoliko hiljada dolara/maraka u džepu, išli šatro da se pronađu, pa završavali u luksuznim hotelima.

Putovanje, kao i relaksaciona šetnja, može ali i ne mora imati pozitivan učinak. Poznajem ljude koji su se upuštali u razna hodočašća pa se odatle vraćali još nesrećniji i otuđeniji. Zavisi od vrste motivacije. Ukoliko je neko zamislio da će putovanjem pobeći od problema, prevario se; nema tog putovanja pomoću kojeg se može pobeći od sebe.
Putovati, odlaziti, tražiti mir kroz posmatranje i doživljavanje novih ljudi i novih ambijenata može biti lepo i korisno, produhovljujuće iskustvo, ali ne garantuje mir. Štaviše, može postati opsesija – onda kada čovek pomisli da se samo na taj način oslobađa pritisaka i samo na taj način pronalazi rešenja.

Spojler

Na jednoj staroj temi sam već pisala o Amerikancu Timotiju Tredvelu, bahatom bogataškom sinu koji je, rešivši da se oslobodi zavisnosti od alkohola, kocke i droge, krenuo na putovanje na Aljasku. Niko nije mislio da je u stanju da preživi sam u spartanskim uslovima. Niko, čak, nije verovao da će se vratiti, ili vratiti drugačiji. Međutim, on je tamo "otkrio" grizlije, i pola godine proveo istražujući njihov način života. Kada je došao kući, niko nije mogao da ga prepozna: ne samo što nije pokazivao nikakav interes za pređašnje poroke, nego je odlučio da se potpuno posveti proučavanju medveda. Zahvaljujući njegovim snimcima i obimnoj dokumentaciji, naučnici su prvi put imali priliku da upoznaju faunu koja im je do tada bila jedva poznata. Sam Timoti se iznova vraćao na sever, gde je provodio veći deo godine, pod šatorom, okružen divljim životinjama.
Ali ...
Vremenom je Timoti izgubio neophodnu dozu opreza: prilazio je medvedima isuviše blizu, uobrazivši – kako mu neki zameraju – da je Bog Grizlija. (Čovek nije bio lud, samo je otkrio novu dimenziju života, i u nju ušao sa entuzijazmom koji bi se po svom intenzitetu mogao uporediti sa pasijom.) Kada su ga upozorili kako postoji realna opasnost da strada, on je izjavio (parafr.): Moj život je bio ništa, ja sam bio niko, i ako treba da umrem, bolje da se to desi pošto sam pronašao svoj put, ovde i sada.
Nažalost, slutnje su se obistinile.

 

[gost 224104]

mene samo malo plasi taj fazon "jedi, moli,voli" pa i "bucket list"
zasto ljudi moraju da kopiraju nacine tamo nekih?

ja imam svoje metode da se pronadjem, a odskora i ogromnu srecu uz moje

zar nije prirodno slusati svoje instikte? ono sto je drugom wow za mene je obican prdež isto tako i sam mojim wow nekome je tek budalastina

uzivati u zivotu to je poenta...

ali sta ako instinkti nisu sinkron sa zivotom? da li si kad o tome razmislio? meni moj instinkt sa vremena na vreme kaze "ma u pm spakuj koferce cekiraj kartu i vrati se tamo gde je sve pocelo, da cujes cvrkut ptica da vidis kako komsija tjera ovce i da stanes malko pored da osetis miris ovcije vuni kako se krece prema pasnjacima, da vidis kako strina kuFa mleko na otvorenoj vatri u kotlu i da cim ona raspe mleko u skip ti kasikom grebes po kotlu............"

al ja ne mogu da pakujem svoje prnje kako meni naredi instinkt jer sam u nekoj zivotnoj shemi.


isto tako mi zivimo u vremenu gde ne mozesh da uzmesh slushalicu i spontano da se dogovoris da izadjete jer svak ima svojih termina takvi izleti trebash da organizujes minimum 14 dana pre i onda zavisi mozhda bas taj dan i nisi za izlazak ali krenut ces jer cjenis drugarice koje su ipak raskrcile jedno vece u svom termin planeru

i kako te obruc steze nije ni cudo sto narod krece na neki put "otvaranje vidika" kad te svet okupirao tacnije usmerio da laufas kao svajcerski sat.....
svidja mi se ----> Eat Love Pray

 

[gost 224104]

Jesam, kad sam bila mlađa i bez porodičnih obaveza. Putovanja su kao prozori: otvoriš, gledaš, napuniš pluća vazduhom, pa zatvoriš do sledeće prilike. Ali vreme ne možeš zaustaviti.
Tada je to bilo vrlo popularno: uzmeš ranac i kreneš, pa gde stigneš. Rodonačelnik ove životne filozofije (explore world, life and yourself) bio je Mičener sa svojim genijalnim romanom "Lutalice", u kome glavni junaci u rojevima hrle ka Goi kao ovozemaljskom duhovnom čistilištu.
Naravno, bilo je i foliranata – onih koji su, sa imidžom avanturiste ali sa nekoliko hiljada dolara/maraka u džepu, išli šatro da se pronađu, pa završavali u luksuznim hotelima.

Putovanje, kao i relaksaciona šetnja, može ali i ne mora imati pozitivan učinak. Poznajem ljude koji su se upuštali u razna hodočašća pa se odatle vraćali još nesrećniji i otuđeniji. Zavisi od vrste motivacije. Ukoliko je neko zamislio da će putovanjem pobeći od problema, prevario se; nema tog putovanja pomoću kojeg se može pobeći od sebe.
Putovati, odlaziti, tražiti mir kroz posmatranje i doživljavanje novih ljudi i novih ambijenata može biti lepo i korisno, produhovljujuće iskustvo, ali ne garantuje mir. Štaviše, može postati opsesija – onda kada čovek pomisli da se samo na taj način oslobađa pritisaka i samo na taj način pronalazi rešenja.

Spojler

Na jednoj staroj temi sam već pisala o Amerikancu Timotiju Tredvelu, bahatom bogataškom sinu koji je, rešivši da se oslobodi zavisnosti od alkohola, kocke i droge, krenuo na putovanje na Aljasku. Niko nije mislio da je u stanju da preživi sam u spartanskim uslovima. Niko, čak, nije verovao da će se vratiti, ili vratiti drugačiji. Međutim, on je tamo "otkrio" grizlije, i pola godine proveo istražujući njihov način života. Kada je došao kući, niko nije mogao da ga prepozna: ne samo što nije pokazivao nikakav interes za pređašnje poroke, nego je odlučio da se potpuno posveti proučavanju medveda. Zahvaljujući njegovim snimcima i obimnoj dokumentaciji, naučnici su prvi put imali priliku da upoznaju faunu koja im je do tada bila jedva poznata. Sam Timoti se iznova vraćao na sever, gde je provodio veći deo godine, pod šatorom, okružen divljim životinjama.
Ali ...
Vremenom je Timoti izgubio neophodnu dozu opreza: prilazio je medvedima isuviše blizu, uobrazivši – kako mu neki zameraju – da je Bog Grizlija. (Čovek nije bio lud, samo je otkrio novu dimenziju života, i u nju ušao sa entuzijazmom koji bi se po svom intenzitetu mogao uporediti sa pasijom.) Kada su ga upozorili kako postoji realna opasnost da strada, on je izjavio (parafr.): Moj život je bio ništa, ja sam bio niko, i ako treba da umrem, bolje da se to desi pošto sam pronašao svoj put, ovde i sada.
Nažalost, slutnje su se obistinile.

 

[gost 198065]

Čak i kad čovek odbaci "Duhovni Rast", "Prosvetljenje" ili kako god tu mantru nazivali; u životu je verovatno retko šta mudrije uraditi nego putovati.

Sigurna sam ko u svoju desnu ruku da bar jedan red cigala u (o)tužnim temeljima onanističkog (i mazohističkog) samoljublja ovoga naroda čini decenijska izolacija i orjentacija spram vrlo uskih, lokalnih vrednosti.

Ne pričam o širenju vidika na kakvo bi naivan prvo pomislio. Ne verujem da će čovek naći sebe u tajlanskom manastiru ič pre, ili bolje, nego bi i u kakvoj kolibi na domaćoj čuki.

Govorim o spoznaji širine sveta pred kojom se shvati svoje pravo mesto.

I prema njoj onda, kad bi dao bog(ovi), postupa.

 

[krompir 2.1.]

ali sta ako instinkti nisu sinkron sa zivotom? da li si kad o tome razmislio? meni moj instinkt sa vremena na vreme kaze "ma u pm spakuj koferce cekiraj kartu i vrati se tamo gde je sve pocelo, da cujes cvrkut ptica da vidis kako komsija tjera ovce i da stanes malko pored da osetis miris ovcije vuni kako se krece prema pasnjacima, da vidis kako strina kuFa mleko na otvorenoj vatri u kotlu i da cim ona raspe mleko u skip ti kasikom grebes po kotlu............"

al ja ne mogu da pakujem svoje prnje kako meni naredi instinkt jer sam u nekoj zivotnoj shemi.


isto tako mi zivimo u vremenu gde ne mozesh da uzmesh slushalicu i spontano da se dogovoris da izadjete jer svak ima svojih termina takvi izleti trebash da organizujes minimum 14 dana pre i onda zavisi mozhda bas taj dan i nisi za izlazak ali krenut ces jer cjenis drugarice koje su ipak raskrcile jedno vece u svom termin planeru

i kako te obruc steze nije ni cudo sto narod krece na neki put "otvaranje vidika" kad te svet okupirao tacnije usmerio da laufas kao svajcerski sat.....
svidja mi se ----> Eat Love Pray

vidim i dalje slabo razumes nas jezik "gasterbajterko"

da citiram samog sebe ono sto je drugom wow za mene je obican prdež isto tako i sam mojim wow nekome je tek budalastina

ko ti brani da se spakujes i pijes kaHvu sa komsijama? niko . samo tvoj ego koji se plasi da se pokrene ! i da ne daj boze ostane bez posla jer neces imati para da jedes...a dusevni mir ko hebe jel da?

svako ima svoju zivotnu filosofiju. ja ne cackam tvoju nemoj ni ti moju
i svi srecni

p.s hebali te planeri (agende, rokovnici...) kada svi na kraju zavide pastiru koji sedi na planini i cuva ovce