Sestrinstvo Mis Prisi

stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.
E, a ja sam tada volela i onu morbidariju od Sime Pandurovića

Sišli smo s'uma u sjajan dan,
Providan, dubok, nama, draga, znan
I svetkovasmo otcepljenje to
Od muka, sumnje, vremena i sto
Rana što krvave ih vređao je svet
Ljubavi naše plav i nežan cvet.


Više se od ovoga ne sećam, ček' da je nađem :D
 
Evo je

Svetkovina

Sišli smo s uma u sjajan dan,
Providan, dubok, - nama, draga, znan;
I svetkovasmo otcepljenje to
Od muka, sumnje, vremena i sto
Rana što krvave ih vređao je svet:
Ljubavi naše plav i nežan cvet.

I opet sila zgrnulo se seta
U bolnički nam mirisavi vrt;
Posmatra gde se dvoje dragih šeta,
Srećno, i hvale onaj život krt
Što ostavismo. Daleko od njih
Sad smo, a oni žale mir naš tih.

Oni baš ništa nisu znali šta
Dovede tu nas. - U cveću smo išli,
Slaveći strasno osećanja ta,
Zbog kojih lepo sa uma smo sišli.
U novom svetu dobro nam je sad,
A svet o njemu dobro i ne sluti;

Sumnja u ljubav - najteži nam jad -
Mino i čase blažene ne muti.
Iz prošlih dana ljubav i znak njen
- Spojenost srca - ostala nam još
Naš život ovde svetao je tren,
Srdačan, krotak. Onaj život loš

U kome znanci, rodbina ostaju,
Nevinost našeg ne poznaje sveta;
Životno vino, srž nedostaju
Njima, a glava njihova im smeta.
A naših srca jedan isti zvuk
Beleži draži i vremena huk.

Jer mi smo davno, verni dragi, - je li? -
Iskidali konce što nas vežu
Za prostor, vreme, tonove i boje,
- Lance života što zveče i stežu;
Jer mi smo možda, sami tako hteli
Rad ljubavi nam i rad sreće svoje.

I gledaju me zato što idem
U košulji beloj parkom ovim,
Gde bolnički se miris širi jak;
Ne znaju draži sa životom novim,
Ljubavi moje neumrle znak.
... Gle! očima im trepti rosa nemo...
 
То се учи у основној, а ја сам одрасла на такијем пјесмама...само ми тад клинци нијесу падали поред памети, а сад би вредели... ;)

moja deca uspavljivana narodnom epikom kad su spavali kod mojih.....
kao i ja nekada....

ostalo sve to u malom mozgu

mada moram da priznam bilo tui revolucionarnih radimo, radimo Nov Beograd gradimo i Titovim putem hrabro idemo....

kakve veze ima Titov put ne znam
pjevač je tako pjevao
 
sad se setih (klinci me podsetise iako me mali radojica raduje :zper:)
drug tito jase na celu kolone
stazom strmom planinskom

i nemam pojma dalje
ali je led i konj je kljast i eto

a zvezdanu bajku o vjazmi moram da procitam jos jednom i 100% cu je se cele setiti

majko mila kakvi se samo sve stihovi ovuda po mojoj glavi motaju
 
Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja,
Pesmu jednu u snu sto sam svu noc slusao:
Da je cujem uzalud sam danas kusao,
Kao da je pesma bila sreca moja sva.
Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja.

U snu svome nisam znao za budjenja moc,
I da zemlji treba sunca, jutra i zore;
Da u danu gube zvezde bele odore;
Bledi mesec da se krece u umrlu noc.
U snu svome nisam znao za budjenja moc.

Ja sad jedva mogu znati da imadoh san,
I u njemu oci neke, nebo necije,
Neko lice, ne znam kakvo, mozda decije,
Staru pesmu, stare zvezde, neki stari dan.
Ja sad jedva mogu znati da imadoh san.

Ne secam se niceg vise, ni ociju tih:
Kao da je san mi ceo bio od pene,
Il' te oci da su moja dusa van mene,
Ni arije, ni sveg drugog, sto ja nocas snih;
Ne secam se niceg vise, ni ociju tih.

Ali slutim, a slutiti jos znam.
Ja sad slutim za te oci, da su bas one,
Sto me cudno po zivotu vode i gone:
U snu dodju, da me vide, sta li radim sam.
Ali slutim, a slutiti jos jedino znam.

Da me vide dodju oci, i ja vidim tad
I te oci, i tu ljubav, i taj put srece;
Njene oci, njeno lice, njeno prolece
U snu vidim, ali ne znam, sto ne vidim sad.
Da me vide, dodju oci, i ja vidim tad.

Njenu glavu s krunom kose i u kosi cvet,
I njen pogled sto me gleda kao iz cveca,
Sto me gleda, sto mi kaze, da me oseca,
Sto mi brizno pruza odmor i neznosti svet,
Njenu glavu s krunom kose i u kosi cvet.

Ja sad nemam svoju dragu, i njen ne znam glas;
Ne znam mesto na kom zivi ili pociva;
Ne znam zasto nju i san mi java pokriva;
Mozda spava, i grob tuzno neguje joj stas.
Ja sad nemam svoju dragu, i njen ne znam glas.

Mozda spava sa ocima izvan svakog zla,
Izvan stvari, iluzija, izvan zivota,
I s njom spava, nevidjena, njena lepota;
Mozda zivi i doci ce posle ovog sna.
Mozda spava sa ocima izvan svakog zla.
 
:zcepanje: a Tijana samo promenila nick

Мили Боже, чуда големога,
ја ли грми, ја л' се земља тресе,
ја се бије море о мраморје,
ја се бију на Попина виле?
Нити грми, нит се земља тресе,
ни се бије море о мраморје,
ни се бију на Попина виле;
већ пуцају на Задру топови,
шенлук чини ага Бећир-ага,
уватио Малог Радојицу,
па га меће на дно у тавницу.
У тавници двадесет сужања,
а сви плачу, један попијева,
те остало друштво разговара:
"Не бојте се, браћо моја драга,
еда Бог да каква гођ јунака
који ће нас јунак избавити!"
А кад к њима Радојица дође,
сви у једно грло заплакаше,
Радојицу љуто проклињаху:
"Радојица, допаднуо мука!
И ми смо се и уздали у те
да ћеш ти нас кадгођ избавити,
ето и ти саде к нама дође -
ко ли ће нас јунак избавити?"
Вели њима Мали Радојица:
"Не бојте се, браћо моја драга,
већ ујутру кад данак осване,
ви дозов'те агу Бећир-агу,
па му каж'те да ј' умро Раде
не би ли ме ага закопао!"
Кад свануло и сунце грануло,
а повика двадесет сужања:
"Бог т' убио, ага Бећир-ага,
што доведе к нама Радојицу?
Јер га синоћ објесио ниси,
већ се код нас ноћас преставио -
хоће ли нас поморити смрадом?"
Отворише на тавници врата,
изнесоше пред тавницу Рада.
Онда вели ага Бећир-ага:
"Нос'те, сужња, те га закопајте!"
Ал' говори Бећир-агиница:
"Ев', богами, ниј' умро Раде,
ниј' умро већ се ућутио -
налож'те му ватру на прсима,
хоће ли се помакнути, *****!"
Ложе њему ватру на прсима,
ал' је Раде срца јуначкога -
ни се миче, ни помиче Раде.
Опет вели Бећир-агиница:
"А, богами, ниј' умро Раде,
ниј' умро, већ се ућутио -
већ уват'те змију присојкињу,
те турајте Раду у њедарца,
хоће ли се од ње уплашити,
хоће ли се, *****, помакнути!"
Уватише змију присојкињу,
па турају Раду у њедарца,
ал' је Раде срца јуначкога -
ни се миче, ни се од ње плаши!
Опет вели Бећир-агиница:
"А, богами, ниј' умро Раде,
ниј' умро, већ се ућутио -
већ узмите двадесет клинаца,
удрите их под ноктове Раду,
хоће ли се помакнути, *****!"
И узеше двадесет клинаца,
ударају под ноктове* Раду;
и ту Раде тврда срца био -
ни се миче, ни душицом дише.
Опет вели Бећир-агиница:
"А, богами, ниј' умро Раде,
ниј' умро, већ се ућутио -
сакупите кола ђевојака
и пред њима лијепу Хајкуну,
хоће ли се насмијати на њу!"
Сакупише коло ђевојака
и пред њима лијепу Хајкуну.
На Рада је коло наводила,
преко Рада ногама играла.
А каква је, да је Бог убије,
од свију је и већа и љепша,
љепотом је коло зачинила,
а висином коло надвисила -
стоји звека на врату ђердана,
стоји шкрипа гаћа од сандала!
Кад је згледа Мали Радојица,
лијевијем оком прогледује,
деснијем се брком насмијава.
А кад вид'ла Хајкуна ђевојка,
она сними свилена јаглука,
њиме покри Рада по очима
а да друге не виде ђевојке;
па је своме баби говорила:
"Јадан бабо, не гријеши душе,
већ носите сужња, закопајте!"
Онда вели Бећир-агиница:
"Бре, немојте закопати *****,
већ га бац'те у дебело море
те наран'те рибе приморкиње
лијепијем хајдучкијем месом!"
Узе њега ага Бећир-ага,
па га баци у дебело море.
Ал' је Раде чудан пливач био!
Далеко је Раде отпливао,
пак изиђе на бријегу мора,
па повика из грла бијела:
"Јао, моји б'јели ситни зуби,
повад'те ми клинце из ноката!"
И он сједе и ноге прекрсти,
и повади двадесет клинаца,
па их метну себи у њедарца.
Опет неће да мирује Раде.
Кад је тавна ноћца настанула,
иде двору аге Бећир-аге,
па постаја мало код пенџера.
Истом ага за вечеру сио,
па с кадуном својом бесједио:
"Моја кадо, моја вјерна љубо,
ево има девет годин' дана
као ј' отишо Раде у хајдуке,
да не могох сербес вечерати
све од страха Малог Радојице -
Богу вала кад га данас нема,
и кад њему хака главе дођох!
И оно ћу двадес'т објесити
док ујутру бијел дан осване!"
А то Раде и слуша и гледа,
па у собу к њему улетио,
за вечером агу ухватио,
ухвати га за врат до рамена,
истрже му главу из рамена.
Па увати Бећир-агиницу,
па потеже клинце из њедара,
удара их под ноктове кади;
док је пола клина ударио,
и душу је, кучка, испустила.
Њој говори Мали Радојица:
"Нека знадеш, Бећир-агинице,
да каква је мука од клинаца!"
Па ухвати Хајкуну ђевојку:
"О Хајкуна, срце из њедара,
дај ми нађи од тавнице кључе
да испустим двадесет сужања."
Нађе Хајка од тавнице кључе,
он испусти двадесет сужања.
Опет јој је Раде говорио:
"О Хајкуна, душо моја драга,
дај ми нађи од ризнице кључе
да што мало од ашлука тражим -
далеко ми ј' дому путовати,
треба ми се путем понапити!"
Отвори му сандук од тал'јера;
онда јој је Раде бесједио:
"О Хајкуна, срце моје драго,
што ће мени таке плочетине -
коња немам да с њима поткивам?
Отвори ми сандук од дуката!"
Он на друштво дукате дијели.
Па увати Хајкуну ђевојку,
одведе је у земљу Србију,
Доведе је у бијелу цркву,
Од Хајкуне гради Анђелију,
па је узе за вјерну љубовцу.
 
stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.

Back
Top