SEKTE vs. CRKVE

[Borac za prava zivotinja]

Da se podsetimo šta piše u Pravilniku:

Šta je zabranjeno?

- postavljanje sadržaja koji nemaju lični pečat autora
- postavljanje tekstova sa drugih sajtova od preko 2.000 karaktera (obavezno je navođenje izvora, autora, linka ka originalnom tekstu i ličnog komentara na tekst)

Iz tog razloga su obrisani neki postovi sa ove teme.

Slobay, molim te da ubuduće poštuješ Pravilnik.

 

[cobi63]

evo vec sam i optuzen za fundematetalizam, bilo bi dobro da se pre nego sto krenemo sa etikiranjem da se upoznamo sa nekim pojmovima i njihovim znacanjem.sta je tu fundementalno ako kazemo da postoje sekte koje ne deluju kroz religijski karakter.vec da imaju pseudo naucni, pseudo medicinski ili lazno isceliteljski ili drugi karakter.

Nema etiketiranja,vec moj licni utisak,lepo sam se ogranicio i reko cini mi se,sto ostavlja prosror i da gresim.Jako mi je zapalo za oci ovaj lazno-isceliteljski.On je jako prisutan i kakateristican u ortodoksnoj sekti ovde na nasim prostorima,"isceljivanje"ljubljenjem kojekavih slika i kojekavih mrtvackih kostiju kao dokaza da to cini Bog.Bog je Bog zivih a ne Bog mrtvih.a to je okultna radnja

 

[Freelance]

To sto iznosis su stavovi i diskvalifikacije sagovornika i etikitiranje.Ne moze se na osnovu jednog citata proizvoljno izvlaciti zakljucak i time sve zavrsiti, gde ti je kriticka svest, analiticnost, dijaloska kultura.
No umesto da mi se zahvalis sto sam ti ovu tvoju temu zaziveo, ti me napadas niskim udarcima.
realno da ti nisam ja ovde tvoja tema bi imalo 3, 4 posta sa najvise jednom recenicom i vrlo brzo bi bila zaboravljena :

Prvo, nema diskvalifikacije, drugo, ne prihvatas, tj. porices veoma cesto karakktekrisanje SPC kao svetosavske i to od samih pravoslavnih visokodostojsnika, trece, koliko ti je potrebno citata da bi nesto prihvatio kao tacno i, cetvrto, draze bi mi bilo da se na temi koju sam postavio pojavi samo jedan ili par pametnih diskutanata koji bi dokumentovano potvrdili ili osporili stavove i cinjenice koje navodim nego desetine takvih kao sto si ti. Ja nemam ambicije da sa jednom prostom ili prosto-prosirenom recenicom, ili jednim smajlijem, skupljam "poene". Ovo nijsu nikakve sportske utakmice na kojima supljoglavci sakupljaju bodove. Prema tome, molim te, smanji dozivljaj. Ako imas argumente za ili protiv, izvoli, bice mi drago da nesto i naucim.

 

[Freelance]

Posledice delovanja sekti:
Problemi sekti ima psiholosko-psihijatrijskih aspekata ima svoje: Drustvene, pravne, teoloske, politikoloske, kuturoloske, pedagoske, kriminoloske, etnoloske, forenzicke i druge dimenzije. Problemi zavisnosti od sekti=> zavisnik =>adept, ”sindrom kulturne ideologije”, specificna psihotraumatizacija, ometa psihogenu licnost u adelescentnom dobu, stanje aksioznosti, stanje iracionalnog straha … itd., itd.

Depersonalizacija licnosti (licnost je prestrukturisana: novi stavovi, misljenje, pogled na svet i sl.), regresivno ponasanje, stvaranje “novog indentiteta”, dezintegracija licnosti-privremena ili dopsihiticnosti, ispoljavanje autoagresivnosti ili heteroagresivnosti (podsticaj na samoumistvo npr. Kod ucenja o reinkarnciji, ili ubistvo kao dokaz privrzenosti vodji). Reakcija tipa “actin aut”, insistiranje na iskljucivost, elitizmu, submisivnosti, strogoj poslusnosti= reaktivna licnost. Intelektualna jalovost (obecana “kosmicka inteligencija”,” unutrasnja posvecenost”, kreativna inteligencija, astralna svest i sl.). Inicira se misticizam, okultizam, ezoterizam, podstice se arhaicno, animisticko-prelogicno –primitivno misljenje (“mozak ispran kao ves u masini, fenomen brain wossing”), ritualne radnje, beskrajno mantranje (mantra-tajna rec) do depresije, iscrpljivanja npr. mahamantra traje i po 10h dnevno – gde zrtva u toku dana i noci mora da ponovi 730 000 resi. Poremecaj tj. promena rezima stanja budnosti i sna (remeti se dnevna simpakotomija
i nocna vagotonija). Nocne mise (satanisicke sekte) ili crne mise (pompe dijaboli ->djavolje svecanosti)… itd. itd.

Ustav Evrope o Crkvama i verskim zajednicama clan I-52 propisuje da: „Unija postuje i ne povredjuje status koji, u skladu sa nacionalnim pravom, imaju Crkve i udruzenja ili verske zajednice u drzavama clanicama...Priznajuci njihov identitet i poseban doprinos, Unija odrzava otvoren, transparentan i redovan dijalog sa Crkvama i ovim organizacijama“.-

Sta si sa ovi zeleo da porucis nije jasno. Imajuci u vidu da su sve monoteisticne religije sekte judaizma, a da je hriscanstvo podeljeno na brojne sekte, koga ti, zapravo, gornjim tekstom kvalifikujes u crkve, a koga u sekte. Uzmimo primer SPC. Zar ona nije jedna od cetrnaest autokefalnih i nezavisnih sekti Istocnog ortodoksnog hriscanstva zasnovanog na iskljucivo nacionalnoj osnovi?

Drugo pitanje je takodje. od znacaja.. Da li sa protekom vremena ili velicinom sekta gubi to svojstvo?. Da, za pripadnike sekti to je pravi odgovor. Oni pretenduju da nisu sekta, vec crkva. A glavni argument je vreme i velicina, tj. kada je nastala i brojnost te sekte koja se kvalifikuje kao crkva. Da, ona samo formalno gubi naziv sekte, ali ne i glavne karakteristike koji si naveo u gore citiranom postu. Te karakteristike vaze podjednako za sve religozne organizacije koje su zasnovane na mitologiji i misticizmu.

 

[machkolinos]

Intervju dr Bratislava Petrovica, pa vi sami procenite o cemu se zapravo radi


Sekte
17.05.2006 u 18:25:43
http://sekte.paracin.co.yu/



Profesor dr BRATISLAV PETROVIĆ, specijalista
za psihijatriju i psihoterapiju, otkriva za NT

Nemojmo se samo licemerno pozivati na verska prava i slobode, ne radi se o tome nego o ZLOUPOTREBI, kroz ta data prava.

Dok se u zemljama Evropske unije blizu 20 godina vodi uporna borba protiv pogubnog delovanja sekti, kod nas se tom problemu ne pridaje gotovo nikakav značaj. Na sva upozorenja stručnjaka da je naša država najugroženija od svih zemalja u tranziciji, jer je broj članova i simpatizera sekti oko 450.000, približan kao u Francuskoj koja ima 60 miliona stanovnika, nadležni u Srbiji samo konstatuju da je sve to vec poznato i da nema razloga za brigu. Bez obzira što su sekte samo tokom ove godine odnele nekoliko mladih života, o čemu je NT u više navrata pisao.
Za to vreme, u pripremi je savezni zakon o verskim zajednicama čiji nacrt predvidja, izmedju ostalog, da 10 ljudi može da formira takvu zajednicu, odnosno sektu. Istovremeno, u Austriji, koja ima približan broj stanovnika kao Srbija, za registraciju bilo koje slične organizacije treba sakupiti 2.000 potpisa gradjana - kaze za NT dr Bratislav Petrović, redovan profesor psihijatrije na Medicinskom fakultetu u Beogradu, specijalista za psihijatriju i psihoterapiju, član više medjunarodnih organizacija iz oblasti psihijatrije, a od pre nedelju dana i član Evropske federacije za istraživanje i informisanje o sektama (FEKRIS) koja objedinjuje 41 zemlju, članicu Evropske unije. Prošle nedelje stigao je iz Barselone, gde je učestvovao na simpozijumu o delovanju sekti.
Zamolili smo ga da za NT objasni iskustva evropskih zemalja u odbrani od mentalne manipulacije sektaša i tzv. sekto-kriminala i načinima organizovane zaštite gradjana i države.

* Kako EU, a posebno FEKRIS, tretira sekte?
- Sekte, praktično, sputavaju, ugrožavaju i ubijaju ljudsku slobodu, zbog čega je u Evropi već ustaljen termin liberticida - zločina ubijanja ljudske slobode. Ruski naučnik Nikolaj Berdjajev odavno je rekao da je duhovno ubistvo 1.000 puta teži zločin od fizičkog. Njegova tvrdnja prihvaćena je u mnogim evropskim zemljama i celokupna zakonska regulativa usmerena je u tom pravcu.

* Šta se, konkretno, na tom planu preduzima u EU?
- Evropski parlament doneo je Rezoluciju o sektama. U tački 9. tog dokumenta navodi se da odredjene sekte, čije se organizacione strukture ne ograničavaju na pojedine države i koje deluju na teritoriji čitave Evropske unije, stalno narušavaju prava čoveka i čine kriminalne postupke: surovo postupanje sa ljudima, seksualno zlostavljanje, nezakonito lišavanje slobode, trgovina ljudima, podstrekivanje na nasilje, širenje rasističkih pogleda... Po prvi put pojavio se termin tzv "meke medicine", koju sekte primenjuju, a koja se, kao jedna od tehnika, primenjuje naročito u TM (transcendentalnoj meditaciji). Pripadnici te sekte garantuju život bez stresa, a u suštini se radi o evidentnom nadrilekarstvu, što je sankcionisano i našim saveznim zakonom, koji se na planu delovanja sekti ne primenjuje.

* Čije iskustvo od evropskih zemalja je najdragocenije?
- Iskustvo Francuske, ali su vrlo organizovane i Nemačka, Austrija, Švajcarska, Belgija. Francuska skupština je juna prošle godine donela krivični zakon koji je uznemirio Ameriku stavom da su sekte "trojanski konj u Evropi", s obzirom da 95 odsto sekti dolazi sa one strane "bare". Francuska je vrlo oštro odbacila prigovor SAD da se donetim zakonom ugrožavaju ljudske slobode i slobode verskih izražavanja, i tvrdila obrnuto - da se njihovim delovanjem suzbija i ograničava sloboda i pravo čak i na veru i život. Zakonom se, u suštini, reguliše ponašanje sekti, posebno sankcioniše sektni kriminal. Medju vrlo rigoroznim odredbama jesu i one kojima se predvidja kazna od tri godine zatvora i dva i po miliona franaka za mentalnu manipulaciju "bilo maloletnika, bilo ličnosti sa posebnom ranljivošću zbog godina starosti, bolesti, opšte slabosti, psihičke ili fizičke oštećenosti" kojom se izaziva fizička i psihološka zavisnost, pa i samoubistvo zbog tehnika koje primenjuje neki član sekte. Ukoliko je povredu ličnosti naneo vodja sekte ili neko od najodgovornijih, kazna je pet godina zatvora i pet miliona franaka.

* Kažete da je u Francuskoj zaštita od sekti briga države?
- Na nivou Vlade Francuske postoji Medjuministarska misija za borbu protiv sekti. Ona ima Centar za dokumentaciju, edukaciju i akciju protiv mentalnih manipulacija sa sedištem u Parizu, kao i Nacionalnu uniju za odbranu porodica i ličnosti. Ima i Grupu za studije pokreta mišljenja, odnosno sekti, u cilju prevencije manipulisanja ličnosti. Ta Medjuministarska misija pod svojom kapom drži Udruženje francuskih opština, gde je svaka dužna da vodi računa o eventualnim zloupotrebama i ugrožavanjima ljudskih prava. Predsednik svake opštine mora da zna i ko, i gde, i zašto, i kome izdaje salu za predavanja. A ne kao kod nas, gde razni gurui i "svetosti" koriste prostore radničkih univerziteta, pa i fakulteta, čak i ekskluzivne prostore u prestonici za svoje kongrese i predavanja.

* Kakvo je iskustvo Nemačke?
- Zabranili su rad mnogih sekti, najpre satanista, TM i sajentologa. Primenjuju i model filtera za neke profesije. Pripadnicima vojske, policije, sudstva, prosvete, zdravstva i državnih organa zabranjeno je da budu članovi ikakve sekte. Ovo poslednje je jako bitno, jer sekte nastoje da se infiltriraju u državni vrh. Kod nas su u vreme Miloševića imali tu mogućnost. Guru jedne od eksponiranih pseudohinduističkih sekti na našim prostorima bio je pre dve godine na prijemu kod predsednika SRJ za Dan državnosti, a dva-tri meseca kasnije na prijemu kod jos uvek aktuelnog predsednika Srbije. To je kuriozitet koji će ući u istoriju.

* Gde su Srbija i SRJ u svemu tome?
- Mi smo, nažalost, van svih sistema, a hoćemo u Evropu. Ponekad mi se čini da pripadamo sekti Raelista, to su oni koji "komuniciraju" sa vanzemaljcima. Kod nas nema kontrole ni koje se organizacije formiraju, niti koliko ih ima. Takozvane nevladine organizacije, medju kojima su neke i paravan za delovanje sekti, niču kao pečurke posle kiše. Krajnje zabrinjava činjenica da sektaši drže pojedina dečja obdaništa, ali i otkud na ovim prostorima snažna ideologija Alistera Kroulija, oca savremenog satanizma, koji je umro pre 53 godine. Otkuda sajentolozi, tzv Kalifornijska crkva, koja kod nas radi pod naivnim nazivom - Udruženje za psihofizičku relaksaciju. Ili psihološka sekta Hoze Silve, koja se promoviše i deluje pod nazivom Internacionalni centar za kontrolu stresa i razvoj uma, pa tzv. Unionistička crkva, odnosno Munova sekta, koja raspolaže u svetu sa 15 milijardi dolara kapitala.

* Šta bi, po Vama, trebalo hitno preduzeti na planu zaštite od delovanja sekti u Srbiji?
- Valja početi od edukacije i prevencije i najširim informisanjem gradjana, ali i lekara, prosvetara, pripadnika pravosudja i policije, socijalnih službi. Treba hitno formirati jedan centar nereligijskog, nepolitičkog i nefilozofskog tipa, koji ce biti autonoman. Ne treba da tražimo rupu na saksiji, već samo da koristimo ono sto je uhodana evropska praksa.


Više od polovine sektaša
razmišlja o samoubistvu

* Ko najčešće pristupa sekti?
- Nema pravila. Ana Edelstajn, stručnjak iz Švedske, navodi da niko nije sigurno zaštičen od delovanja sekti. Prema mojim istraživanjima, više od 55 odsto ljudi koji su upali u zamku sekte imali su određene emocionalne probleme i psihičke teskoće sve do stepena psihijatrijskih dijagnoza, ali je 45 odsto bilo mentalno zdravo.

* Kako sa aspekta psihijatrije izgleda mentalno izmanipulisana osoba?
- Prema podacima stranih autora koji organizovane prate te fenomene, u 70 odsto slučajeva kod žrtava sekti vidi se depresivno raspoloženje, u 68 odsto - osećanje usamljenosti, zbunjenosti, a osećaj krivice - u 60 odsto slučajeva. Samoubilačko razmišljanje kod žrtava sekti prisutno je u 52 odsto, a nemogućnost da se prekine sa mantranjima i meditacijom (kod pseudohinduističkih sekti) zabeležena je u 42 odsto slučajeva. Te žrtve bile su psihički ili fizički zlostavljane u čak 97 odsto slučajeva.

Preuzeto iz Nedeljnog telegrafa

 

[machkolinos]

http://pravoslavlje.spc.rs/broj/973/tekst/sekte-i-demokratizacija/print/lat

Sekte i demokratizacija
dr Gordana Živković

Sekta je, svakako, nepoželjna reč u našem „tranzicionom“ političkom vokabularu. S obzirom da ona a priori ima pežorativno značenje, upotreba ove reči je - kako to izričito kažu poklonici brzih i efikasnih društvenih reformi usmerenih ka našoj „evropeizaciji“ i modernizaciji - sasvim kontraproduktivna, jer se time „ugrožavaju“ prava i slobode manjinskih grupa i malih verskih zajednica.


Naime, sve vere i manjinske grupe treba da uživaju jednaka prava po zakonu, i tu ne sme biti bilo kakve diskriminacije. Upravo sloboda veroispovesti zauzima značajno mesto u zakonodavstvu Evropske unije, a oblast religije je u evropskom pravu regulisana s obzirom na tri principa - slobodu, jednakost i ravnopravnost. Pri tome je pravna regulativa EU oslonjena u velikoj meri na Univerzalnu deklaraciju o ljudskim pravima (UN 1948), Evropsku konvenciju o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda (1950), i na neke docnije značajne međunarodnopravne dokumente (naročito na Amsterdamski ugovor i Povelju o osnovnim pravima Evropske unije - Nica 2000).

Pa tako, recimo, čak i povodom jednog tako monstruoznog zločina, kao što je to nedavno izvršeno zversko ubistvo i masakriranje petogodišnjeg dečaka i njegovog ujaka u Novim Banovcima - koji glavni inspektor MUP-a Srbije Zoran Luković, u svojstvu islednika, karakteriše kao posledicu mogućeg sektno-ritualnog ubistva - Mirko Đorđević, naš dobro znani „sociolog religije“ i omiljeni medijski konsultant za sva verska pitanja, u intervjuu za B92 izjavljuje da se ishitrenim kvalifikovanjem „cele ove stvari kao sektaškog čina“ ugrožavaju male verske zajednice, dok su posledice takve ocene drastične - zavladao je strah, tuku adventiste i proganjaju nazarene; zbog čega bi trebalo izvući dobru pouku „da se precizira šta je šta“. U emisiji „U nedostatku dokaza“ (Foks televizija), posvećenoj i „ekspertskoj analizi ovakvog nemilog događaja“, jedan već „kultni“ novinar proverenog nezavisnog nedeljnika - priznajući, doduše, da se i ne razume mnogo u „versku problematiku“, pa tako ni u sekte - kao najozbiljniju posledicu ovakvog masakra navodi „tužnu sudbinu nesrećnih subotara“, ističući pri tome da ne sme ni da pomisli šta ih sada čeka pri „raznošenju neke literature po stanovima“... A prema „ekspertskom mišljenju“ srpskog dramaturga, kao drugog učesnika ovog u svemu raritetnog razgovora - koji spram čitavog događaja zauzima sasvim pribran i ležeran, no nadasve liberalan i demokratski stav - mnogo veća opasnost po Srbiju „od sporadičnih ispada sekti“ (koje bi on „radije nazvao malim verskim zajednicama“), jeste nesporna klerikalizacija društva; te, dominantnost i stalno rastući uticaj Srpske pravoslavne crkve.



Realna opasnost ili strah od nepoznatog

Inače, nije retko mišljenje u nekih „jasno proevropski opredeljenih“ srpskih intelektualaca i kulturnih poslenika, da je u Srbiji postalo uobičajeno da se, često i bez trezvenog rasuđivanja, skoro svi događaji sa tragičnim posledicama pripisuju „opasnim sektama“. Srđan Barišić, recimo, ističe kako su stigmatizacija, ignorancija i diskriminacija malih religijskih zajednica logična posledica „samoizolacije, ksenofobije i dominantnog straha od Drugog, Drugačijeg, Nepoznatog“. („Bauk sektaštva“, „Religija na internetu“, Mirovne nevladine i međunarodne organizacije). A upravo takvom „mentalnom sklopu“ i „socijalnoj svesti“ , smatra, svojstveno je da uočavanje ovih zajednica na „svojoj teritoriji“ tumači kao „prodor arhineprijatelja, anacionalnog Novog svetskog poretka koji, kao i uvek, ima nameru da razori identitet, duhovno i materijalno tkivo dominantne kulture“ (Isto). Dakle, ističe Barišić, etnokonfesionalna identifikacija postaje dominantan model kolektivnog identiteta, a spoljni i sumnjivi element - verska sekta, partcipira se kao simptom društvene krize i predstavlja žrtvenog jarca isfrustrirane i izmanipulisane gomile (Isto). Otuda, zaključuje, u ovakvim sredinama male religijske zajednice derogativno se nazivaju sektama i izložene su permanentnoj diskriminaciji, a akteri kontrolne kulture, čuvajući normativne konture društva od subverzivnih elemenata, uporno uspevaju da održavaju i pojačavaju uspostavljeni negativni stereotip (Isto).

Pa su tako, dakle, svi oni koji tvrde da su sekte pristigle na ove prostore početkom 90-tih godina instrumentalizovane za provođenje političke intencije socijalne kontrole danas, dobijajući tako specijalnu ulogu od strane tvoraca Novog svetskog poretka, s obzirom da direktno utiču na široke mase svojim nakaradnim ideologijama - samo dokaz postojanja ozbiljno obolelih poklonika „teorije zavere“ u nas... U prilog tome se kao tvrdokorni „argument“ navodi, sada već „klasično“, pitanje za jedan deo naše društvene javnosti: ima li „pametnijeg posla“ razvijeni demokratski svet, no da se bavi tamo nekim Srbima, kako bi ih „stavio pod svoju duhovnu i drugu kontrolu...“? A sledstveno tome, pokazuje se da su sekte, zapravo, možda samo „izum“ i „virtuelni element“ srpske nacionalističke i klerikalističke strategije; pa, dakle, i „u funkciji“ zaustavljanja naše demokratizacije i evropeizacije. Shodno tome je i logično da je danas, upravo iz horizonta našeg pridruživanja Evropskoj uniji, mnogo bolje ne insistirati na bilo kakvoj „sektaškoj problematici“, a najbolje - praviti se kako sekte uopšte i ne postoje. Jedino na tom tragu moguće je razumeti krivičnu prijavu Inicijative mladih za ljudska prava (pri Helsinškom odboru za ljudska prava u Srbiji) Okružnom javnom tužilaštvu, protiv Zorana Lukovića, kapetana u Upravi kriminalističke policije Ministarstva unutrašnjih poslova, zbog „krivičnog dela izazivanja nacionalne, rasne i verske mržnje, razdora ili netrpeljivosti iz člana 134. Osnovnog krivičnog zakona“, pobuđenih - kako to stoji u obrazloženju - izdavanjem knjige „Sekte - priručnik za samoodbranu“. Podnosilac krivične prijave smatra da Zoran Luković svojim knjigama, tekstovima, nastupima u medijima i ukupnim ponašanjem već nekoliko godina kontinuirano izaziva i raspaljuje versku mržnju, razdor i netrpeljivost prema verskim zajednicama u Srbiji. Jer, veli se, dalje, on verske zajednice koje naziva „sektama“ i njihove vernike opisuje kao - mentalne manipulatore, duševno obolele ljude, počinioce najtežih krivičnih dela kao što su ubistva, razbojništva i silovanja, kao ljude koji se podsmevaju verskim praznicima i crkvenim službama, kao krivce za razvijanje zavisnosti i ubijanje slobodne volje pojedinca, kao ljude koji žele da se obogate i imaju uticaj na centre moći, kao promotere specijalnog rata, kao donosioce smrti i razaranja...



Zakonom neregulisana oblast

Međutim, nije retko čuti da upravo postojanje sekti i denominacija čini karakteristiku pluralističkih društava, tj složenih i heterogenih društvenih zajednica, postavljajući u vezi s tim pitanje: jesu li sekte posledica verske tolerancije ili netolerancije? U svakom slučaju, činjenica je na koju jasno upozorava i istraživač sekti Aleksandar Senić, da kod nas ne postoji dovoljna zainteresovanost države da reši i zakonom reguliše oblast sektaštva, zbog čega naše stanovništvo nije dovoljno zaštićeno od pogubnog delovanja sekti. Zato, smatra, ovde i nema preciznih podataka o njihovom broju, nema organizovane i sistematične državne i društvene borbe. Tome samo ide na ruku činjenica da valjani odgovor na pitanje da li je neka organizacija sekta ili nije, ne zavisi od toga kako je formalno pravno zavedena. Sekta može da bude registrovana kao nevladina ili verska zajednica, ili kao udruženje građana. Aleksandar Dvorkin, ruski doktor filosofije, zato s pravom upozorava da bez slobode informisanja niko ne može načiniti slobodan izbor i da zato treba obavestiti javnost ko i šta stoji iza delatnosti organizacija koje „psihološkim manipulacijama, zasnovanim na obmani i hipnozi, prinuđuju čoveka da preda samog sebe“. Stoga, zvanični podaci o broju sekti ne postoje, jer one, nigde u svetu, pa ni kod nas, nisu zvanično registrovane.

 

[machkolinos]

A prema nezvaničnim podacima, ima preko 150 sekti, pod čijim je direktnim ili indirektnim uticajem oko pola miliona ljudi. Bratislav Petrović, redovni profesor psihijatrije na Medicinskom fakultetu u Beogradu i član Evropske federacije za istraživanje i informisanje o sektama (FEKRIS) koja objedinjuje 41 zemlju, članicu Evropske unije, u intervjuu za „Nedeljni Telegraf“ („Sekte u Srbiji“) kaže da je naša država najugroženija od svih zemalja u tranziciji, jer je broj članova i simpatizera sekti oko 450.000, približan kao u Francuskoj koja ima 60 miliona. Konstatujući da smo mi na planu zaštite od sekti „van svih sistema, a hoćemo u Evropu“, Petrović se zalaže za otpočinjanje edukacije i prevencije na svim nivoima, najšireg informisanja građana, ali i lekara, prosvetara, pripadnika pravosuđa i policije, socijalnih službi. Takođe, smatra da treba hitno formirati jedan centar nereligijskog, nepolitičkog i nefilozofskog tipa, koji će biti autonoman, što je inače već uhodana evropska praksa.



Evropska unija i sekte

Suprotno našem skoro nezainteresovanom odnosu prema sektama na oficijelnom državnom nivou, u zemljama Evropske unije se blizu 20 godina vodi uporna borba protiv njihovog pogubnog delovanja. U mnogim evropskim zemljama ustaljen je čak termin liberticida - zločina ubijanja ljudske slobode, a celokupna zakonska regulativa usmerena je u tom pravcu. Evropski parlament doneo je Rezoluciju o sektama, u čijoj tački 9 se navodi da određene sekte (čije se organizacione strukture ne ograničavaju na pojedine države i deluju na teritoriji čitave Evropske unije) stalno narušavaju prava čoveka i čine kriminalne postupke: surovo postupanje sa ljudima, seksualno zlostavljanje, nezakonito lišavanje slobode, trgovina ljudima, podstrekivanje na nasilje, širenje rasističkih pogleda... (Prof. dr Bratislav Petrović, „Sekte u Srbiji“, Nedeljni telegraf).

U oblasti društvene i državne zaštite od sekti najdragocenije je iskustvo Francuske, ali su vrlo organizovane i Nemačka, Austrija, Švajcarska, Belgija... Francuska ima čak krivični zakon kojim se, u suštini, reguliše ponašanje sekti, a posebno sankcioniše sektni kriminal. Među veoma rigoroznim odredbama jesu i one kojima se predviđa kazna od tri godine zatvora i dva i po miliona franaka za mentalnu manipulaciju „bilo maloletnika, bilo ličnosti sa posebnom ranjivošću zbog godina starosti, bolesti, opšte slabosti, psihičke ili fizičke oštećenosti“ kojom se izaziva fizička i psihološka zavisnost, pa i samoubistvo zbog tehnika koje primenjuje neki član sekte. Ukoliko je povredu ličnosti naneo vođa sekte ili neko od najodgovornijih, kazna je pet godina zatvora i pet miliona franaka (Isto). Takođe, na nivou Vlade Francuske postoji Međuministarska misija za borbu protiv sekti. Ona ima Centar za dokumentaciju, edukaciju i akciju protiv mentalnih manipulacija sa sedištem u Parizu, kao i Nacionalnu uniju za odbranu porodica i ličnosti. Ima i Grupu za studije pokreta mišljenja, odnosno sekti, u cilju prevencije manipulisanja ličnosti. Ta Međuministarska misija pod svojom „jurisdikcijom“ drži Udruženje francuskih opština, gde je svaka dužna da vodi računa o eventualnim zloupotrebama i ugrožavanjima ljudskih prava. U Nemačkoj je zabranjen rad mnogih sekti - kao što su to, najpre, satanisti, TM i sajentolozi. Takođe, ovde se pripadnicima vojske, policije, sudstva, prosvete, zdravstva i državnih organa zabranjuje da budu članovi ikakve sekte.

Očito je, dakle, da uspešna borba protiv sekti podrazumeva - uređenost društvene zajednice, efikasnost pravne države, vladavinu zakona, dosledno poštovanje ljudskih prava. Preneto na naš „tranzicioni društveni plan“, to zapravo samo znači da borba za evropeizaciju, demokratizaciju i modernizaciju nikako nije u suprotnosti s borbom protiv totalitarnih i destruktivnih sekti! To potvrđuje, videli smo, iskustvo zapadnoevropskih zemalja u ovoj oblasti kolektivne i lične bezbednosti - donošenje oštrih zakona, što znači da sekte odlaze tamo gde je manja društvena uređenost, stvarajući još veći haos. Utoliko izgleda čudnije što je upravo donošenje Zakona o crkvama i verskim zajednicama u nas 2006. godine - kao „prvog koraka“ u uspostavljanju nekog reda u inače potpuno zakonski nesređenom domenu, izazvalo tako žestoke reakcije i otpore u tzv. ultra reformskom i proevropskom javnom mnenju... Prisetimo se samo da je ovakav zakon - mada nastao kao plod javne rasprave u kojoj su učestvovale crkve i verske zajednice, OEBS, Savet Evrope i nevladine organizacije - a kojim se inače ide u susret evropskom trendu, bio na „crnoj listi“ Koalicije za laičku državu (Žene u crnom, Centar za mir i razvoj demokratije, JUKOM, Građanske inicijative, Centar za kulturnu dekontaminaciju, Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji, Institut za uporedno pravo, Glas razlike), koja je izričito zahtevala od predsednika države Borisa Tadića - njegovo nepotpisivanje i time nestupanje na snagu. Jedna od zamerki zakonu bio je i, navodni, diskriminatorski postupak registracije verskih zajednica (pravljenje razlike između tradicionalnih i tzv malih verskih zajednica, te diskreciona ovlašćenja Ministarstva vera...). A kako je ovaj zakon, inače, donet potpunim usaglašavanjem stavova sa Savetom Evrope i Venecijanskom komisijom, dakle harmonizacijom sa evropskim zakonodavstvom u ovoj oblasti, ostaje nam samo da se zapitamo: o čemu se zapravo ovde radi?
© Православље, Сва права задржана. Адреса овог текста на интернету је http://www.pravoslavlje.org.yu/broj/973/tekst/sekte-i-demokratizacija/

 

[machkolinos]

http://arhiva.mup.gov.rs/domino/saveti.nsf/p1l?OpenPage

VERSKE SEKTE

Novi religijski pokreti-sekte, širom sveta, kroz zloupotrebu verskih prava i sloboda, šire paukovu mrežu u lovu na ljudske duše u koju se zapliće sve veći broj lakovernih.
Vodje verskih sekti, "inžinjeri" ljudskih duša, suptilnim vodjenjem, uglavnom teže jednom cilju, a to je materijalno bogatstvo. Dok svojim manipulisanim vernicima, sugerišu slepu poslušnost i skromnost, oni se basnosnovno bogate. Druga kategorija harizmatskih lidera sugerišu bekstvo "iz ovog sveta" te svoje sledbenike podučavaju različitim tehnikama, kojima se izlazi iz "nesrećne" realnosti i dolazi u stanje blaženstva (razne vrste meditacije, vizuelizacije, diskrecije...). Neki ekstremni lideri, "iz nesrećne realnosti", svoje sledbenike odvode u smrt - činom samoubistva.

Delovanje verskih sekti, u svakom slučaju, sve više uzima danak u psihičkom zdravlju svojih sledbenika, a često dovodi i do toliko visokog stepena destrukcije, koja uzrokuje brojne posledice, počev od asocijalnog ponašanja, ugrožavanja javnog reda i mira, skrnavljenja sakralnih objekata, svetilišta, groblja, pa zatim i autoagresije - samoranjavanja, samoubistva; seksualne izopačenosti i brojnih i raznovrsnih krivičnih dela, sve od onih najtežih kao što su ubistva, otmice, razbojništva i silovanja.
Verske sekte novog doba, nisu samo, kao što definicija kaže jeretički pravci izdvojeni od matice religije, nego i komercijalno-profitabilne organizacije, grupe sa političkim, pseudo-naučnim i psihoterapeutskim, čak negde kriminalnim pa i vojnim pretenzijama. Sektama se više ne bave samo mesne, matične verske zajednice, nego i zdravstveni radnici, pedagozi, pripadnici organa bezbednosti, sociolozi... Pored novih pravnih normativa kojima se uredjuje ova materija, vodi se stalna briga o edukaciji gradjana kroz predavanja, tribine, radio i TV emisije, članke, knjige, časopise...

Iskustvo Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srbije ukazuje na porast sektaškog delovanja u Srbiji. Osim registrovanih šezdesetak, najmanje još toliko organizacija prikrivenih pod različitim imenima, kao što su psihoterapeutske, humanitarne, sportske, zatim razna udruženja – misionara kod nas. Takodje je primetan povećan broj pojedinaca, samozvanih iscelitelja, proroka, vidovnjaka, čudotvoraca.

Štetnost navedenih parareligijskih grupa i pojedinaca primarno se manifestuje kroz ugrožavanje psihičkog zdravlja gradjana. Po pravilu, posledično, strada i porodica člana sekte. Obzirom, da im se najčešće sugeriše da se izdvoje iz svog "demonskog" okruženja, članovi sekti sve svoje interese svode na interes sekte. Tako deca gube roditelje ili roditelji decu, u zavisnosti samo od toga ko je u sekti. Istvoremeno preduzeće gubi odgovornog radnika, škola pedagoga, institut stručnjaka, fakultet profesora..., a problem nije samo lični i porodični, već i šire društveni. Podaci Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srbije govore da nisu retki ni slučajevi narušavanja javnog reda i mira, kao i krivična dela izvršena direktno od strane članova sekti.

U okviru svojih nadležnosti Ministarstvo unutrašnjih poslova Republike Srbije, deluje ne samo operativno, već pre svega preventivno, u cilju ublažavanja posledica dejstva verskih sekti, naravno nikako ne ugrožavajući verska prava i slobode gradjana, nego suzbijajući zloupotrebu istih.

Zoran Luković

 

[machkolinos]

Prvo, nema diskvalifikacije, drugo, ne prihvatas, tj. porices veoma cesto karakktekrisanje SPC kao svetosavske i to od samih pravoslavnih visokodostojsnika, trece, koliko ti je potrebno citata da bi nesto prihvatio kao tacno i, cetvrto, draze bi mi bilo da se na temi koju sam postavio pojavi samo jedan ili par pametnih diskutanata koji bi dokumentovano potvrdili ili osporili stavove i cinjenice koje navodim nego desetine takvih kao sto si ti. Ja nemam ambicije da sa jednom prostom ili prosto-prosirenom recenicom, ili jednim smajlijem, skupljam "poene". Ovo nijsu nikakve sportske utakmice na kojima supljoglavci sakupljaju bodove. Prema tome, molim te, smanji dozivljaj. Ako imas argumente za ili protiv, izvoli, bice mi drago da nesto i naucim.

ocigledno je da si zalutao na forum a da jos nisi dorastao za raspravu kroz argumentaciju i dijalog, ali u svakom slucaju drag si mi i kao takav.citati nisu nikakvo merilo argumentacije, kao ni aytoriteti. pravoslavni velikodosojnici nisu nepogresivi, ne znam odakle ti taj kanon o nepogresivosti episkopa.

Етнофилетизам је јерес која се почела јављати међу православнима у деветнаестом и почетком двадесетог века, а као последица коначног ослобођења од вековног турског ропства, и Француске револуције 1798 – 1848. Француска револуција је створила појам нације као идеологију, одакле је и увезен национализам (види критику нацинализма у Житије светог Јована Владимира, од светог Николаја Жичког). Наиме, за време стагнације развоја источних народа под јармом Османлија, на Западу се развија цивилизација на потпуно различитим основама од ромејске цивилизације, која је у својим основама баштинила православно Предање. То ће довести до појаве да имућнији људи шаљу своју децу на школовање у западну Европу, одакле ће се враћати као интелектуална елита која треба да предводи православне народа, када ће и бити инплементирана идеологија национализма, створена у Буржоаској револуцији, као и многе друге идеолошке поставке просвећености и ренесансе, које су некритички примењиване. На ово су и утицали раимокатолички и протестантски монаси ''мисионари'', који су од 16. века присутни у свима православним земљама. Народима се намеће представа о светлом Западу и тамном Истоку, која захтева што брже реформе и евроинтеграције, пред којима ће почетком двадесетог века подлећи сви народи Балкана. Идеја национализма увезена са Запада ће и пресудно утицати на схватање појма Цркве, која се по аутокефалном начелу организовала по географском одређењу (Свети Сава од патријарха Михаила Харитопула Сарантена добија титулу ''архиепископ свих српских и поморских ЗЕМАЉА''; Јоаникије је 1346. проглашен за ''патријарха ПЕЋКОГ''; или апостол Павле шаље посланицу Цркви у Коринту, у Солуну...), што је било сагласно са вером да Црква није од овог света, већ тренутно борави у овом свету, који је представљен географским називима појединих области (остатак овакве организације видимо у називима епархија који су стриктно географски). Од 1879. под налетом европејског национализма Црква у Србији мења назив у Православна Српска Црква (види Радослав М. Грујић, Православна Српска Црква, Београд, 1921), да би Уставом из 1931. поклекла пред етнофилетистичким идејама, и од некадашње Архиепископије свих српских и поморских земаља, Пећке патријаршије, Карловачке митрополије, ПСЦ променила име у Српска Православна Црква. Етнофилетизам су осудили Свети Ахијерејски Сабори помесних Цркава, почевши од сабора у Константинопољу 1872. Проблем етнофилетизма (= национализам, и веома често шовинизам) представља дубок богословски проблем, а не проблем српства или антисрпства. Наиме, Црква се у историји јавља као нови начин постојања ''не само за народ, него да расејану децу Божију сабира у једно'' (Јн 11, 52). Од почетних страница Библија сведочи о растакању људског рода на племена и родове после прародитељског греха, али се као исправљање догађаја код Вавилонске куле, који нам говори да је неразумевање и растакање народа последица греха, јавља Педесетница на коју апостоли окупљени на Литургији говоре језиком који сви разумеју ''Парћани и Миђани и Еламити, и који живе у Месопотамији и Јудеји и Кападокији, у Понту и Азији, у Фригији и Памфилији, у Египту и крајевима Либије близу Кирине, и дошљаци Римљани, и Јудејци и прозелити, Крићани и Арапи'' (Дап 2, 9 – 11). Ако прихватимо историјски начин исцепканости на нације, Црква више не би сведочила нови начин постојања, који је објављен на Педесетницу. Псевдозилотски текстови, пак, отворено заступају етнофилетизам, у тој мери да чак и питање Косова постаје догматски проблем. Питање Косова је државни проблем Републике Србије, чији смо и ми лојални грађани и имамо право да захтевамо поштовање међународног права, но пре свега смо православни хришћани, за које је питање Косова једнако питању: ''Колико хришћана живи у тој земљи?''. Ако Косово преплаве хришћани, онда је земља Божија, а све што је Божије то је и наше, јер смо један народ – Божији Народ, Нови Народ. Питање ''колико је Косово наше'' је питање ''колико смо ми хришћани, да и људе који живе са нама учинимо хришћанима'', и тада за нас неће бити где ће рећи Америка и Европа да је граница, јер је наша граница, граница Народа Божијег. У текстовима народноослободилачке акције за ослобођење СПЦ налазимо низ изјава у којима се православност одређује према критеријуму ''Косово је Србија'', па у интелектуалној перцепцији оваквих покрета већи је православац онај који заступа тезу да је Косово Србија, него онај који каже да је Косово Божија земља и да ће је Бог дати ономе који је заслужује. Ово је класичан пример јереси етнофилетизма, коју отворено заступају интернет – сајтови са псевдозилотским префиксима. У сврхе етнофилетистичке јереси злоупотребљена је и личност Светог Саве, кога сматрају оснивачем посебне врсте православног хришћанства, особене само Србима, о чему не говори ни један историјски податак. Православна химнографија Саву назива ''равноапостолним'', или ''апостолима и светитељима сапрестолним''. Свети Сава није донео посебну врсту православља, већ је обновио од наранијих векова постојеће хришћанство на Балкану, напајан из ризнице ромејског богословља, и благодатно – подвижничког живота Свете Горе Атонске.

О. Милић
http://209.85.129.132/search?q=cach...i.doc+etnofiletizam&cd=16&hl=sr&ct=clnk&gl=rs

 

[machkolinos]

http://www.rsplaneta.com/Srbija/2618-Crni-danak-sekti-u-Srbiji.html

Crni danak sekti u Srbiji PDF Štampa El. pošta
utorak, 16 februar 2010 22:58 Napisao Illusionist

Iako nema osnovnih podataka o satanističkim grupama i koliko imaju članova, pojedini zločini, i to oni najmonstruozniji, vezuju se za njihovo delovanje.

3. juna 1993. Vranje
Vojnik Jožef Meneder, u kasarni u Vranju, ubio je šest vojnika i starešinu. Nakon hapšenja na butini su mu pronašli tetoviran izvrnuti krst i datum masakra.

8.juna 1993. Šabac
U kasarni “Mika Mitrović” u Šapcu, vojnik Nandor Kiš pucao je s leđa na vojnike i tom prilikom ubio dvojicu i nekoliko ranio. I on se, kao i Meander, nakon zločina ubio u krugu kasarne.



Vojnik Nandor Kiš pripadao je satanističkoj sekti “Crna ruža”, a Jožef Meander pripadao je sekti “Loša vera”, koja je nastala iz sekte “Crna ruža”.

Tri godine kasnije 1996. Zaječar

Demolirana je pravoslavna crkva u Zaječaru, a oltarski krst je izvrnut naopako. U oglasnoj rubrici jednih dnevnih novina osvanuo je satanistički talisman ljubavi - pentagram sa tekstom: 'Ja sam bog. Nema boga gde sam ja!"





1996. godine Beograd

Dve maloletne devojke iz Beograda, Nataša i Marija, izbole su Natašinu baku Kosaru sa 133 uboda kuhinjskim nožem. Nataša se na sudu branila da je bila zavedena satanizmom. Marija Bogdanović je osuđena na osam, a Nataša Novaković na 10 godina zatvora.




2001.Aleksinac
U Aleksincu je muškarac iz Slovenije ubio devojku i nožem joj po glavi ispisao satanističke simbole. Iste godine, u Vučkovici pored Čačka spaljena živa starica.

Februar 2002. Beograd

Odgovornost za dve smrti pale su na sektu "Crna ruža“. Reč je o samoubistvima dece, oboje đaka iz jedne beogradske gimnazije, kod kojih su tokom istrage, pronađeni crteži crne ruže i "instrukcije“ nepoznatog "šefa“ o tome kako i šta treba da urade.

Filip-Fića Tomović, sedamnaestogodišnji mladić s Karaburme, đak trećeg razreda beogradske gimnazije "Sveti Sava", lepuškasti dugajlija od 197 santimetara, košarkaš "Radničkog Jugopetrola", tog dana, u nedelju 10. februara 2002. godine saznao je da je primljen u jednu kanadsku gimnaziju, u Torontu gde je trebalo da maturira.

Ali, već sutradan, najstariji od troje dece Tomovića nestao je iz roditeljske kuće, a tri dana kasnije pronađen je mrtav u šipražju Ade Huje, gde se ubio pucnjem iz očevog pištolja.



Andrea Jevtić, takođe sedamnaestogodišnja učenica trećeg razreda gimnazije "Sveti Sava", po mišljenju mnogih najbolji đak te škole, devojka upadljive lepote, vesela i komunikativna, spremala se, kao i Filip, da maturira na severnoameričkom kontinentu, u SAD, gde ju je čekao mladić Dimitris kojeg je upoznala na Kipru i s kojim se svakodnevno dopisivala putem elektronske pošte.

Međutim, istog dana kad će nestati Filip Tomović, u ponedeljak oko 2 časa i 40 minuta ujutru, skočila je sa osmog sprata zgrade iz roditeljskog stana, u Resavskoj ulici gde se nalazi i pomenuta gimnazija. Stravičnu scenu samoubistva je gledao njen mlađi, šesnaestogodišnji brat Milan Jevtić.

2004. Beograd
U Belom potoku otkriveno leglo satanista, kuća u koju su se održavali rituali i seanse. U kući je policija pronašla spise sa imenima političara koje su članovi sekte nameravali da likvidiraju.







2007. godine u Batajnici
Goran Alfirović ubio je svog dedu, držao zatočenu babu, a nakon neuspešnih pregovora s policijom da se preda oduzeo je sebi život. Njegova majka tvrdila je da ga je još dok je bio u vojsci vrbovao jedan satanista, inače učitelj po zanimanju.

Krajem jula 2007. Selo Jabukovac kod Negotina
Nikola Radosavljević je idući kroz selo Jabukovac ubio devet osoba, kasnije je tvrdio da ga je neko "omađijao“.









Avgust 2007. Novi Banovci
Monstrum Danijel Jakupek zvani Žak (26), iz Novih Banovaca je 27. avgusta 2007. iskasapio petogodišnjeg Luku Opačića i njegovog ujaka Vasilija Trbovića (24).





Inspektor MUP-a Zoran Luković, koji je vodio istragu ubistva, rekao je da je zločin posledica mogućeg sektno-ritualnog čina.

“Na to ukazuje sve ono što je policija zatekla u kući osumnjičenog. Kroz literaturu koju smo našli, kroz prostor gde je živeo i način na koji je živeo, možemo da kažemo da imamo sve varijacije satanizma. U kući Jakupeka pronađen je i improvizovani oltar koji se nalazi u nivou garaže. Tu se nalazi i deo nameštaja ofarban u crveno-crnu, upravo satanističku boju. Pretpostavljamo da bi to mogao da bude oltar satanizmu“.

Još dva zločina su tokom prethodnih godina šokrala javnost. Jedan se dogodio 2007. kada su za kaznu što je htela da prekine druženja sa njima i izađe iz satanističke sekte u kojoj su do tada svi bili zajedno, u Trsteniku, sektaši jednoj devojci izvadili matericu i jajnike.

A nezaboravljen je i primer satanističke sekte iz okoline Obrenovca, kada je otkrivena grupa od pet mladića satanista, koji su sebe nazivali "Bratstvom krvi“, a koji su imali homoseksualnu inicijaciju novih članova.


Svaki deseti Srbin sektaš!

Povodom izjave inspektora MUP-a Zorana Lukovića da je u Srbiji delovanje sekti sve opasnije, a da je pod okriljem različitih sekti oko 500.000 građana Srbije, redakcija portala "Vesti-online“ istraživala je šta su sekte, koliko ima aktivnih sekti u Srbiji, šta je njihova ideologija, koje su njihove metode i kako regrutuju svoje članove.
U Srbiji nezvanično ima oko 150 sekti

Podaci Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srbije ukazuju na porast sektaškog delovanja u Srbiji. Osim registrovanih šezdesetak, postoji najmanje još toliko organizacija prikrivenih pod različitim imenima, kao što su psihoterapeutske, humanitarne ili sportske organizacije i udruženja.

Kroz zloupotrebu verskih prava i sloboda, sekte šire paukovu mrezu u lovu na ljudske duše u koju se zapliće sve veći broj lakovernih. Vođe verskih sekti, "inžinjeri" ljudskih duša, suptilnim vođenjem, uglavnom teže jednom cilju, a to je materijalno bogatstvo. Dok svojim manipulisanim vernicima, sugerišu slepu poslušnost i skromnost, oni se basnosnovno bogate.

Druga kategorija harizmatskih lidera sugeriše bekstvo "iz ovog sveta" pa svoje sledbenike podučava različitim tehnikama, kojima se izlazi iz "nesrećne" realnosti i dolazi u stanje blaženstva (razne vrste meditacije).

Neki ekstremni lideri, "iz nesrećne realnosti", svoje sledbenike odvode u smrt - činom samoubistva.
Delovanje verskih sekti sve više uzima danak u psihičkom zdravlju svojih sledbenika, a često dovodi i do visokog stepena destrukcije, koja se ispoljava kroz asocijalno ponašanje, ugrožavanje javnog reda i mira, skrnavljenja sakralnih objekata, svetilišta, groblja, pa zatim i kroz autoagresiju - samoranjavanje ili samoubistvo.

Verske sekte novog doba, nisu samo, kao što definicija kaze jeretički pravci izdvojeni od matice religije, nego i komercijalno-profitabilne organizacije, grupe sa političkim, pseudo-naučnim i psihoterapeutskim, čak negde kriminalnim pa i vojnim pretenzijama.

Takođe je primetan povećan broj pojedinaca, samozvanih iscelitelja, proroka, vidovnjaka, čudotvoraca. Štetnost navedenih parareligijskih grupa i pojedinaca primarno se manifestuje kroz ugrožavanje psihičkog zdravlja građana.

Po pravilu, posledično, strada i porodica člana sekte. Obzirom, da im se najčešće sugeriše da se izdvoje iz svog "demonskog" okruženja, članovi sekti sve svoje interese svode na interes sekte. Tako deca gube roditelje ili roditelji decu, u zavisnosti od toga ko je u sekti.

Žešće protiv verskih sekti

Zamenik premijera i ministar unutrašnjih poslova Ivica Dačić izjavio je u januaru ove godine da da će policija učiniti sve u suzbijanju štetnog delovanja verskih sekti.

Dačić je naveo da sekte u svom delovanju imaju različite ciljne grupe, u zavisnosti od svog opredeljenja, naglašavajući da tu spadaju deca i omladina, starije i usamljene osobe, psihički labilne osobe, a u nekim slučajevima i studenti, intelektualci, žene.

Dačić je upozorio i na delovanje satanističkih sekti, čija su ciljna grupa često lica sa kriminogenim dosijeima, oni koji konzumiraju narkotike, mlade osobe.

(Vesti online)

 

[machkolinos]

Ako su nekima mrski, gornji navedeni sajtovi, prepostavljam da ce se ovim oduseviti

http://www.pescanik.net/content/view/670/144/

Tekst Milana Vukomanovica, na temu Dejvid Kores i zajednica

(deo teksta)







Religijske slobode i problem (samo)destruktivnih religijskih pokreta

Tragični ishod ovog sukoba podstakao je, ubrzo, sociologe i druge istraživače religije, uključujući tu i mnoge novinare, da ispitaju neke specifičnosti u delovanju (samo)destruktivnih kultova i sekti, kao i problem religijskih sloboda, te prirodu odnosa između državnih vlasti i militantnih verskih grupa.

Na samom početku ovoga rada, Korešova religijska zajednica nazvana je apokaliptičkim kultom. U kojoj meri bi takvo određenje, u čisto sociološkom smislu, odgovaralo profilu i karakteru same zajednice? Štaviše, ukoliko bi se za "Davidov izdanak" i moglo tvrditi da su predstavljali svojevrstan religijski kult, da li bi se to zajedništvo legitimno moglo svrstati uz tzv. "destruktivne" ili "samodestruktivne" kultove i sekte? Najzad, da li je intervencija federalne policije u zemlji koja se odlikuje, možda, najvišim stupnjem poštovanja religijskih sloboda u svetu, bila u suprotnosti s osnovnim načelima te politike? Da li je, recimo, zajednica "Davidovog izdanka" - u kojoj su se, u vreme napada FBI, nalazili ne samo naoružani muškarci, već i mnogobrojne žene i deca - mogla biti izložena manjem riziku, a kriza okončana na miroljubiv način? U ovom zaključku pokušaćemo da se osvrnemo na bar neka od tih pitanja.

Danas se u sociološkoj literaturi pojam kulta određuje na više različitih načina. To dosta zavisi od toga koje dimenzije ili karakteristike religijske grupe se promatraju kao glavna obeležja određenog tipa zajednice (napr. njene teološke preokupacije, odnos prema sekularnoj zajednici, tip rituala, organizovanost grupe, hijerarhijska ili birokratska struktura, itd.). Prema jednom popularnijem određenju - na koje nailazimo kako u sociološkoj, tako i u drugoj, nestručnoj literaturi - kult je, zapravo, mala religijska zajednica koju odlikuje visok stepen privrženosti njenih članova, harizmatski vođa, niži stepen organizacije i jedan manje-više ezoterički ili okultni pogled na svet. U tom smislu bi kult, recimo, bio prvi stepen u razvoju jedne religijske organizacije unutar kontinuuma kult-sekta-denominacija-crkva (Roberts 1990:195). Ovakvo određenje kulta odgovara, donekle, Jingerovom pojmu "harizmatske sekte" (Yinger 1970). Neki drugi sociolozi, naslanjajući se na Bekerovu klasičnu studiju iz 1932. godine (Becker 1932), više su skloni da posmatraju kult kao labavo organizovanu grupu ljudi koja zastupa nekakav ezoterički Weltanschauung. Pobornici tako definisanog kulta mogu, doduše pripadati i nekoj drugoj, konvencionalnijoj religijskoj zajednici ili crkvi. Oni mogu, ali i ne moraju, biti predvođeni harizmatskim liderom. U tom kontekstu, kult nije nužno određen kao raniji stadijum sekte, već, možda, više kao zaseban religijski fenomen. Njegova dominantna karakteristika je nedostatak čvršće utemeljene organizacione strukture (cf. Hargrove 1979, McGuire 1981, Nottingham 1971). Najzad, jedna od danas najviše prihvaćenih definicija kulta temelji se na konceptu prema kome je kult, zapravo, početna faza jedne sasvim nove, zasebne religije, gde se, umesto normalnog kontinuiteta, zbiva radikalan zaokret i raskid s "matičnom" religijom (cf. Glock and Stark 1965, Stark and Bainbridge 1985, Nelson 1968, Johnstone 1975). Na sličan način se, recimo, u Pavlovo vreme, hrišćanstvo izdvojilo, kao zasebna religija, iz svoje judaističke matice.

U kojoj meri nam sve ove različite sociološke teorije kulta pomažu (ili odmažu?) da bolje razumemo karakter zajedništva koje se, do proleća 1993, okupljalo na posedu Maunt Karmel u Vejku? O kakvom je kultu ili, pak, sekti tu, zapravo, bila reč?

Jasno je, mislim, da su pripadnici "Davidovog izdanka" u Dejvidu Korešu prepoznali tipičnog harizmatskog lidera koji je svoj legitimitet neposredno temeljio na biblijskoj tradiciji. U tom smislu i sam Koreš, možda, najviše podseća na poglavara Unifikacione Crkve, Sung Mjung Muna. I Mun je, naime, verovao da je Isus Hrist bio Sin Božji, ali da njegova misija nije bila potpuna, pa je Bog stoga ovlastio Muna da dovrši taj mesijanski poduhvat. Koreš, kao što smo videli, nije osporavao Isusovo mesijanstvo i božanstvo, ali je dopuštao mogućnost još jednog mesije, Davidovog soja, koji je pretskazan Apokalipsom. Međutim, za razliku od drugih, "tipičnih" kultova, Korešova grupa nije zastupala ezoterički ili okultni, već apokaliptički pogled na svet i savremenu istoriju.

Teško bi se, s druge strane, moglo govoriti o tome da li je kult "Davidovog izdanka" pretendovao da u bližoj ili daljoj budućnosti preraste u sasvim novu religiju. Većina njegovih članova pripadala je protestantskoj, Pentekostnoj hrišćanskoj crkvi i zastupala jedan fundamentalistički religijski stav. Oni su Bibliju čitali i razumevali dosta bukvalno, a tu je glavno religijsko štivo predstavljala, dakako, Jovanova Apokalipsa. Pa ipak, moglo bi se, mislim, tvrditi kako su Korešove pristalice imale dosta selektivan pristup Bibliji - što nas, opet, pored njihovog bukvalističkog razumevanja tog religijskog štiva, podseća na jednu drugu neobičnu pentekostnu grupu u Americi koja je danas stavljena i van zakona. Reč je tu o tzv. Serpent handling believers (bukv. "Vernici koji rukuju zmijama"), fundamentalističkoj hrišćanskoj zajednici u Tenesiju, Zapadnoj Virdžiniji i nekim drugim saveznim državama u SAD, koja je celokupno svoje delovanje i skromnu teologiju svodila na samo jedan stih iz Jevanđelja po Marku (16.18). O tome je, uostalom, napred već bilo reči. Ono što je kult "Davidovog izdanka" uneo kao izvesnu novinu nije se toliko ticalo njihove institucionalizacije kao zasebnog pokreta ili religije, koliko okolnosti da su oni na jedan nov, "savremeniji" način tumačili jedno tradicionalno otkrivenje i tako uvrstili sebe u grupu novih milenarističkih i mesijanskih zajednica s kraja XX veka. Ili kako to tumače Stark i Bejnbridž (Bainbridge), "kult nadopunjuje postojeću kulturu novim otkrivenjem ili uvidom, opravdavajući tako zahtev da bude drukčiji, nov, 'napredniji'" (1985:25-26). Najzad, činjenica da su "Davidovci" zastupali jednu izrazito dualističku ideologiju i teologiju - prema kojoj je njihova zajednica spadala u mali krug "izabranih" stanovnika budućeg Novog Jerusalima (dok su drugi, naročito američka država i njeni organi vlasti bili tretirani kao strana, neprijateljska sila, "Novi Vavilon") - mogla bi, mislim, bar donekle da podseti na sličan svetonazor kulta Ljudskog Hrama u Džonstaunu, čiji su članovi, predvođeni harizmatskim liderom Džimom Džonsom, takođe masovno stradali u ime svoje vere.

Ova potonja opaska podstiče, dakako, na jedno dodatno razmišljane o tome u kojoj meri je kult "Davidovog izdanka" predstavljao, možda, i jednu destruktivnu (samodestruktivnu) religijsku organizaciju. Potvrdu za baš takvo gledište nalazimo u sledećim činjenicama:

1) pripadnici kulta pridržavali su se jednog militantnog apokaliptičko-eshatološkog učenja (reinterpretacije Jovanovog Otkrivenja) i bili su opsednuti idejom da žive baš u vreme otvaranja petog pečata i uništenja sveta;

2) "Davidovci" su bili do zuba naoružani, zabunkerisani na svom privatnom posedu, u anticipaciji predstojećih krvavih sukoba; zbog toga su oni i privukli pažnju američkih vlasti i, zapravo, provocirali scenario "samoispunjujućeg proročanstva" (self-fulfilled prophecy);

3) u položaju talaca, u situaciji u kojoj su mogli da spasu bar žene i decu iz svoje zajednice, sledbenici Dejvida Koreša, opsednuti "kompleksom Masade", odlučuju se da skupa stradaju nakon svesnog potpaljivanja eksploziva koji se nalazio u njihovoj glavnoj zgradi;

4) u sukobu s vlastima oni su ubili četvoricu agenata i šesnaestoro od njih ranili;

5) sam lider zajednice preuzeo je odgovornost nad životom i smrću čak 86 svojih sledbenika, od kojih su jednu četvrtinu činila deca!

Kada ovo etičko pitanje prenesemo na teren razmatranja problema religijskih sloboda, jasno se vidi da su "Davidovci" u velikoj meri prekoračili granice u kojima jedna verska zajednica može, bez opasnosti po okolinu, društvo, pa čak i članove svoje vlastite grupe, obavljati radnje koje su u skladu s njenim proklamovanim učenjem ili religijskom ideologijom. Danas, uostalom, mnoge države u svetu preduzimaju, u skladu sa zakonom i međunarodnim standardima, preventivne mere kako bi izbegle moguću zloupotrebu religijskih sloboda u korist neke kriminalne radnje ili zakonom zabranjenog ponašanja. Vlasti u SAD - zemlji koja se, u odnosu na mnoga druga društva, može podičiti visokim stepenom svojih verskih sloboda - ne bi, svakako, preduzimale tako drastične mere protiv Korešove zajednice da u njihovoj delatnosti nisu prepoznale potencijalnu opasnost za okolnu zajednicu.

 

[machkolinos]

a ipak, može se, s pravom, postaviti pitanje da li su, u konkretnoj primeni tih mera, same vlasti otišle predaleko, te da li bi, možda, neka druga, miroljubivija strategija tu bila uspešnija. Arnold i Tabor, kompetentni učesnici u pregovorima s Dejvidom Korešom, duboko su verovali da se tragedija, ipak, mogla izbeći uz malo više strpljena i takta od strane FBI i razumnog očekivanja da će se Koreš sam predati kad završi svoje tumačenje Sedam pečata. Jasno je, mislim, da je u ovom slučaju politički i policijski problem prerastao u jednu čisto hermeneutičku dilemu, te da se konkretno rešenje tog problema nametnulo kao pitanje od životnog značaja za samu religijsku zajednicu i njene progonitelje. Na taj svojevrsni hermeneutički "izazov", vezan uz adekvatno tumačenje biblijskog teksta, dobro upućuju uvodne reči iz Jevanđelja po Tomi, gde Isus doslovno veli: "Ko god protumači ove reči (reči jevanđelja - M.V.) neće iskusiti smrt".

U slučaju Dejvida Koreša i njegovih vernih pristalica, smrt je, međutim, pretekla odgonetanje božanske misterije koju je, još pre dve hiljade godina, zapečatio jedan nadahnuti, ali i jedom ispunjeni starac s egejskog ostrva Patmos.

[1] Prilikom tog prvog napada na zgradu zajednice koja se nalazila na njihovom posedu Maunt Karmel (Mt. Carmel) pored grada Vejko u Teksasu, stradala su četiri agenta ATF-a, a njih šesnaest je bilo ranjeno. U tom prepadu ranjen je i sam Koreš, dok je, pored nekih drugih poginulih i ranjenih članova njegovog zajedništva, tu ubijena i njegova dvogodišnja kći. Kao rezultat svog neuspešnog prepada, FBI i ATF su pojačali opsadu i pritisak na zajednicu, isključujući im vodu i struju, te ometajući njihov san snažnim veštačkim zvukovima i svetlošću jakih reflektora. Sve to doprinelo je, naravno, potpunoj izolaciji "Davidovog izdanka" i njihovom svojevrsnom kompleksu "branilaca Masade" koji je - pored uticaja jedne izrazito fundamentalističke religijske ideologije - samo doprineo njihovom uverenju da su baš oni bili izabrani da prođu kroz sve moguće patnje, ali i konačnu pobedu koju je najavljivala Apokalipsa.
[2] He apokalypsis (grč.) - "otkrivenje". Ova imenica izvedena je od glagola apokalypto - "otkrivati", "očitovati", "objaviti". U judeohrišćanskom religijskom nasleđu, to "otkrivenje" se najčešće odnosi na neke skrivene stvari, događaje ili, pak, skriveno znanje. U tom drugom kontekstu, apokalipsa se dovodi u vezu i s eshatologijom, učenjem ili znanjem o poslednjim stvarima. Apokaliptička eshatologija je, prema tome, otkrivenje znanja vezanog za potonje stvari ili kraj vremena.
[3] Ovo delo u formi "samizdata" dobio sam nakon što je FBI, na zahtev Džejmsa Tabora i Filipa Arnolda i na osnovu Zakona o slobodi informacija, dostavio kopiju integralnog teksta Korešovog rukopisa Institutu Reunion u Hjustonu. Taj spis se potom mogao poručiti od direktora Instituta, dr Filipa Arnolda.

Poglavlje iz knjige Sveto i mnoštvo: Izazovi religijskog pluralizma, Čigoja štampa, Beograd, 2001.

pročitajte još (pdf. file):
Odlomak iz knjige Religija, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 2004.

 

[cobi63]

sve sam vise sigurniji da si ti clan ortodoksne sekte,koja obozava mrtve.Moli se mrtvima,slavi praznike posvecene mrtvima,ljubi slike i kosti mrtvaca.brrrr...morbidno

 

[machkolinos]

Sta si sa ovi zeleo da porucis nije jasno. Imajuci u vidu da su sve monoteisticne religije sekte judaizma, a da je hriscanstvo podeljeno na brojne sekte, koga ti, zapravo, gornjim tekstom kvalifikujes u crkve, a koga u sekte. Uzmimo primer SPC. Zar ona nije jedna od cetrnaest autokefalnih i nezavisnih sekti Istocnog ortodoksnog hriscanstva zasnovanog na iskljucivo nacionalnoj osnovi?

Drugo pitanje je takodje. od znacaja.. Da li sa protekom vremena ili velicinom sekta gubi to svojstvo?. Da, za pripadnike sekti to je pravi odgovor. Oni pretenduju da nisu sekta, vec crkva. A glavni argument je vreme i velicina, tj. kada je nastala i brojnost te sekte koja se kvalifikuje kao crkva. Da, ona samo formalno gubi naziv sekte, ali ne i glavne karakteristike koji si naveo u gore citiranom postu. Te karakteristike vaze podjednako za sve religozne organizacije koje su zasnovane na mitologiji i misticizmu.

vec sam ti negirao i odgovorio da nije.ne mesaj autokefalnost spc sa ovom temom, koliko sam listao forum, video sam da si postavio slicnu temu sa odlicnim tekstom jovana zizjulasa, tako da ti necu ovde odgovarati o tome, ako oces odgovoricu ti na toj temi.ne, nema veze protok vremena, drustveno prihvatanja, pravna norma i blalbla....
brojnost nije nikakva argumentacija. sve sto navodis jeste generalizacija verskih pokreta i grupa.
opasnost generalizacije je da ne vidimo delovanje desktruktivnih verskih grupa ili sekti.
i ovaj se termin uglavnom odnosi na desktruktivne verske zajednice, svidelo se to nekome ili ne, ma koliko neko to zeleo da banalizuje.
moras da poznajes i sagledavas licnost u crkvi i licnost u destruktivnim verskim grupama tj. sektama i bice ti jasnije.
naravno pozeljno je objektivno sagledavanje. bez pristrasnosti i pausalnih ocena, lupanje etiketa bez ikakvih pokrica.
generalizacija,uniformnost i banalizacija jeste reci da je sve to isto.
jano razluci i odvoji neke stvari, ma koliko ti se nesvidjale i ma koliko se kosile sa nekim tvojim predubedjenjima ili naturenim politickim stavovima.
kao npr. mozemo isto reci da su ljubomora, zaljubljivanje i ljubav skroz isto.
zaljubljivanje je jedan proces koji nuzno ne vodi ljubavi, ljubav je sasvim nesto drugo, ljubomora je sasvim nesto trece, slika iskrivljene ljubavi i svesti.

 

[machkolinos]

sve sam vise sigurniji da si ti clan ortodoksne sekte,koja obozava mrtve.Moli se mrtvima,slavi praznike posvecene mrtvima,ljubi slike i kosti mrtvaca.brrrr...morbidno

znas i sam da obozavanja nema u pravoslavlju.rec oBOZITI, samo se Bog moze obozavati.

 

[Freelance]

Jedina satanisticka crkva je ona koja je stvorila Satanu. To se da videti iz svetih knjiga, tj. Biblije i Kurana.

P.S. Daj, bolan, umilostivi se i ne spamuaj temu.

 

[Caliburn]

opasnost generalizacije je da ne vidimo delovanje desktruktivnih verskih grupa ili sekti.
i ovaj se termin uglavnom odnosi na desktruktivne verske zajednice, svidelo se to nekome ili ne, ma koliko neko to zeleo da banalizuje.

Na primer, suniti, šiiti, protestanti, rimokatolici, judaisti, itd., itd., itd.,
Sve ove sekte su pojedinačno ubile više ljudi iz verskih razloga, nego sve one verske grupe koje pojedini pogrešno sektama u pežorativnom smislu.
I šta sada?
Očito destruktivnost nije parametar distinkcije.

 

[cobi63]

znas i sam da obozavanja nema u pravoslavlju.rec oBOZITI, samo se Bog moze obozavati.

cim se nekome klanjas i molis i trazis od njega pomoc znaci da ga obozavas,jer mu dajes bozanske atribute to je momce kult mtrvih a da li se zove pravoislavlje,svetiosavlje potpuno je svejedno,bitno je da po svim parametrima je to u najmanju ruku sekta a cak sta vise skoro i kult

 

[machkolinos]

Jedina satanisticka crkva je ona koja je stvorila Satanu. To se da videti iz svetih knjiga, tj. Biblije i Kurana.

P.S. Daj, bolan, umilostivi se i ne spamuaj temu.

pa postoji i ateisticki satanizam, koji nema veze sa Biblijom i Kuranom, ako ce ti tako biti lakse.
http://en.wikipedia.org/wiki/Satanism

Atheistic/Deistic Satanism
[edit] LaVeyan Satanism
Main article: LaVeyan Satanism

LaVeyan Satanism (also known as Liberal or Atheistic) is a religion founded in 1966 by Anton Szandor LaVey. Its teachings are based on individualism, self-indulgence, and "eye for an eye" morality. Unlike Theistic Satanists, LaVeyan Satanists are atheists and agnostics who regard Satan as a symbol of man's inherent nature.[10] According to religioustolerance.org, LaVeyan Satanism is a "small religious group that is unrelated to any other faith, and whose members feel free to satisfy their urges responsibly, exhibit kindness to their friends, and attack their enemies".[11] Its beliefs were first detailed in The Satanic Bible and it is overseen by the Church of Satan.

http://en.wikipedia.org/wiki/LaVeyan_Satanism

http://en.wikipedia.org/wiki/The_Satanic_Bible

 

[machkolinos]

Na primer, suniti, šiiti, protestanti, rimokatolici, judaisti, itd., itd., itd.,
Sve ove sekte su pojedinačno ubile više ljudi iz verskih razloga, nego sve one verske grupe koje pojedini pogrešno sektama u pežorativnom smislu.
I šta sada?
Očito destruktivnost nije parametar distinkcije.

destrukcija u smislu licnosti, a ne u socijoloskom shvatanju.
i ta ubistva, mada cesto izvikana vise od strane propagande, nego stvarnost, cinili su ljudi sa devijacijama u toj veri ili je uopste nisu ni imali.(fanatizam je iskrivljena vera)
ne mozemo ocrniti i generalizovati ceo islam npr.
ima jedan odlican tekst berdjajeva o fanatizmu, postavicu ga ako nemas nista protiv, citaj pa komentarisemo
fanatizam radja sve to sto si nabrajao.

 

[machkolinos]

Николај Берђајев

О ФАНАТИЗМУ,

ОРТОДОКСИЈИ И ИСТИНИ
Nikolja Berdjajev, O fanatizmu orttodosksiji i istini








Тема о фанатизму, везана за приврженост ортодоксним учењима, веома је актуелна. Историја је ритмична, у њој огромну улогу игра смена психичких реакција. И ми смо укључени у ритам када преовлађује тенденција за принудним јединством, за општеважећом ортодксијом, за устројством које гуши слободу. То је реакција против 19. века, против његовог слободољубља и човечности. Ствара се масовна психологија нетрпељивости и фанатизма. При том долази до неравнотеже и човек доводи себе до манијакалне опседнутости. Индивидуални човек постаје жртва колективних психоза. Долази до страховитог сужења свести, гушења и потискивања многих суштинских човекових црта, целокупног склопа емоционалног и интелектуалног живота човека. Јединство се не постиже кроз пуноћу већ кроз све већу и већу ограниченост. Нетрпељивост је сродна љубомори. Љубомора је психоза при којој се губи осећање стварности. Душевни живот се наслања и фиксира на једну тачку али ова тачка, на којој се врши фиксација, поима се сасвим нереално. Човек код кога је нетрпељивост доспела до усијања фанатизма, попут љубоморног човека, свуда види само једно, само неверство, само издају, само нарушавање верности, подозрив је и болесно сумњичав, свуда открива завере против вољене идеје, против предмета своје вере и љубави. Човека који је фанатчки нетолерантан, као и љубоморног човека, веома је тешко вратити стварности. Фанатик опседнут манијом гоњења свуда унаоколо види ђавоље сплетке али он увек сам прогони, кињи и кажњава. Човек опседнут манијом гоњења, који осећа да је окружен непријатељима, јесте веома опасно створење, он се увек претвара у прогонитеља, не гоне њега већ он сам прогони. Фанатици који су извршили највећа злодела, насиља и суровости, увек осећају да су окружени опасностима, увек осећају страх. Човек увек врши насиље из страха. Афект стрха је дубоко повезан са фанатизмом и нетолерантношћу. Излечење од страха било би и излечење од фанатизма и нетолерантности. Фанатику се ђаво увек чини страшним и моћним, он верује више у њега него у Бога. Фанатизам има религијске изворе али он лако прелази на националну и политичку сферу. Национални и политички фанатик такође верује у ђавола и његове сплетке ма колико му религијска категорија ђавола била савршено туђа. Против ђавоље силе се увек формира инквизиција или комитет јавног спаса, свемоћна тајна полиција, Чека. Ове страшне установе увек је стварао страх од ђавола. Но испостављало се да је ђаво увек моћнији, увлачио се и у ове установе и руководио њима. Нема ништа страшније од страха. Духовно излечење од страха човеку је најпотребније. Нетолерантни фанатик врши насиље, изопштава, баца у тамницу и кажњава, али он је у суштини слаб а не јак, опхрван је страхом и његова свест је страшно сужена, мање верује у Бога од толерантног човека. У извесном смислу би се могло рећи да је фанатична вера слабост вере, безверје. То је негативна вера. Архимандрит Фотије из времена Александра I углавном је веровао у ђавола и антихриста. Божја моћ чинила му се ништавном у поређењу са моћи ђавољом. Инквизиција такође мало верује у снагу хришћанске истине као што и ГПУ мало верује у снагу комунистичке истине. Фактичка нетолерантност је увек дубоко неверовање у човека, у лик Божји у човеку, неверовање у снагу истине, тј. на крају крајева, неверовање у Бога. Лењин такође није веровао у човека у снагу истине као и Победоносцев, они припадају истој раси. Човек опседнут идејом о светској опасности и светској завери масона, Јевреја, језуита, бољшевика или окултног друштва убица, престаје да верује у Божју моћ, у моћ истине, и има поверење само у сопствена насиља, суровости и убиства. Такав човек је у суштини предмет психопатологије и психоанализе. Манијакална идеја, изазвана страхом, и јесте највећа опасност. Данас се фанатизам, патос општеобавезне ортодоксне истине, испољава у фашизму, комунизму, у екстремним облицима религијског догматизма и традиционализма.

Фанатизам увек дели свет и човечанство на два дела, на два непријатељска табора. То је ратна подела. Фанатизам не допушта коегзистенцију различитих идеја и погледа на свет. Постоји само непријатељ. Непријатељске силе се унификују, замишљају као јединствени непријатељ. То савршено подсећа на то као кад би човек вршио поделу не на ја и мноштво других, већ на ја и не ја, при чему би не ја представљало једино биће. Ово страховито упрошћавање олакшава борбу. За комунисте данас постоји само један непријатељ на свету фашизам. Сваки противник комунизма самим тим је већ фашист. И обрнуто. За фашисте сваки противник фашизма је самим тим већ комунист. При том број фашиста и комуниста у свету прекомерно расте. Људи из мржње према комунизму стају на страну фашизма, из мржње према фашизму на страну комуниста. Уједињавање се врши с обзиром на однос према ђаволу који представља другу половину света. Нуди вам се бесмислени избор између фашизма и комунизма. Непојмљиво је зашто морам да бирам између две силе које подједнако негирају достојанство људске Личности и слободу духа, подједнако практикују лаж и насиље као начине борбе. Разуме се да треба стати на страну неке треће силе: тако у Француској чини покрет везан за "Esprit" и "La Fleche" који је подједнако непријатељски расположен према капитализму, фашизму и комунизму. Фанатична нетолернција увек ставља пред лажни избор и врши лажне поделе. Занимљиво је да патос фанатичне нетолеранције у наше време није резултат страсне вере и убеђења већ вештачке узрујаности, често и стилизације и представља плод колективне хипнозе и демагогије. Постоје, разуме се, поједини комунисти и фашисти који верују и убеђени су до фанатизма, нарочито међу руским комунистима и немачким нацистима, мање међу италијанским фашистима који су скептичнији и подложнији промишљенијој политици. Но код комунистичке и фашистичке масе нема никаквих чвршћих и промишљених веровања и убеђења. Ова се маса стилизује под фанатизам услед сугестије и опонашања а често и интереса. Савремени патос нетолеранције се веома разликује од средњовековног када је доиста постојала дубока вера. Просечни човек нашег времена нема идеја, он има инстинкте и афекте. Његова нетолеранција је изазвана условима рата и жудњом за редом. Он познаје само истину која је корисна за организацију. Двочлана подела света, изазвана захтевима рата, има своје неминовне последице. Наша епоха не зна за критику и идејни спор и не познаје борбу идеја. Она познаје само разобличавања, екскомуникације и казне. Онај који мисли другачије посматра се као злочинац. Са злочинцем нема распре. У суштини нема више идејних непријатеља, постоје смо ратни непријатељи који припадају непријатељским државама. Спорење је трпељивост, најљући учесник у спору јесте трпељив човек који допушта коегзистенцију другачијих идеја него што је његова, он сматра да се сучељавањем идеја може лакше разоткрити истина. Али данас у свету не постоји никаква идејна борба, постоји само борба интереса и песница. Комунисти, фашисти, фанатици "ортодоксног" православља, католичанства или протестантизма се не споре ни са каквим идејама, они трпају противнике у супротни табор на који су уперени митраљези. Патос ортодоксне доктрине, која се показује корисном за борбу и организацију, доводи до потпуног губитка интересовања за мисао и идеје, сазнање и интелектуалну културу, и поређење са средњовековљем испада веома неповољно по наше време. При том се не запажа никакво идејно стваралаштво. У том погледу се наша нетолерантна епоха показује као крајње недаровита и убога, у њој стваралачка мисао замире и она се паразитски храни претходним епохама. Најутицајнији мислиоци савремене епохе, као што су Маркс, Ниче и Киркегор, припадају 19. веку против кога се сада врши реакција. Једина област у којој се запажа изванредно стваралаштво јесте област техничких открића. Ми живимо под знаком социјалности, и у тој области се дешава много тога позитивног, али данас не настају никакве социјалне идеје, социјалне теорије, све оне потичу из 19. века. Марксизам, прудонизам, синдиклизам, чак и расизам плод су мисли 19. века. Главно преимућство садашњег века јесте у томе што је он више окренут реалностима, што разобличује реалности. Али разобличујући старе, нови век ствара нове идоле.

 

[machkolinos]

За фанатика не постоји разноликост света. То је човек опседнут једним. Односи се окрутно и беспоштедно према свему и свачему осим према једном. Фанатизам је психолошки повезан са идејом спасења или пропасти. Управо та идеја фанатизује душу. Постоји једно које спасава, све остало убија. Стога се треба у целини предати том једном и немилосрдно таманити све остало, цео многолики свет који прети пропашћу. Са пропашћу, везаном за свет мноштва, повезан је и афект страха који је увек у основи фанатизма. Инквизитори су били савршено уверени да су њихове суровости, мучења, спаљивања на ломачама и др. израз човекољубља. Они су се борили против пропасти за спасење, чували душе од саблазни јереси које су претиле пропашћу. Боље је задати краткотрајне болове за земног живота него ли пропаст многих за вечност. Торквемада је био некористољубив, усамљени човек; он ништа није желео за себе, сав се предавао својој идеји, својој вери, мучећи људе он је служио свом Богу, све је чинио само у славу Божју, красила га је чак и благост, он није ни према коме гајио злобу и мржњу, био је своје врсте "добар" човек. Уверен сам да је исто тако "добар" човек, убеђени верник и некористољубив био и Ђержински који је у младости био страстно верујући католик и желео да постане калуђер. То је интересантан психолошки проблем. Верник, некористољубиви, идејни човек може да буде крволок, да чини највеће окрутности. Предати се без остатка Богу или идеји која замењује Бога, заобилазећи човека, претворити човека у средство и оруђе у славу Божју или за реализаију идеје значи постати фанатиком крволоком па чак и моралном наказом. Управо је Јеванђеље открило људима да се не може градити однос према Богу без односа према човеку. Ако су фарисеји ставили суботу изнад човека и били разобличени од стране Христа, онда сваки човек који поставља отуђену идеју изнад човека исповеда религију суботе коју је одбацио Христос. При том је свеједно да ли је то идеја црквене ортодоксије, државности и национализма или идеја револуције и социјаилзма. Човек опседнут проналажењем и раскринкавањем јереси, екскомуникацијом и прогоњењем јеретика, давно је обележен и осуђен од стране Христа иако он то и не примећује. Патолошка мржња према јереси јесте опседнутост "идејом" која је стављена изнад човека. Али све ортодоксне доктрине света ништа су у поређењу са последњим међу људима и његовом судбином. Човек је слика и прилика Божја. Сваки систем идеја плод је људске мисли или бесмисла. Човек се не спасава нити пропада стога што се придржава неког система идеја. Једина права јерес јесте јерес живота. Разобличитељи и прогонитељи јереси управо су и били јеретици живота, јеретици у односу према живом човеку, према милосрђу и љубави. Сви инквизитори су били јеретици живота, били су издајници животне догме о човеку. Кирил Александријски био је већи јеретик живота од јеретика које је разобличавао. Иза разобличавања јеретика увек се крије грешна похота власти, воља за моћ. Патолошка опседнутост идејом спасења и пропасти, од које се треба лечити, може се пренети и на социјалну сферу. Тада ова панична идеја рађа револуционарни фанатизам и ствара политичке инквизиторске установе. Нетолерантност и инквизиција правдају се претећом социјалном пропашћу. Стога московски процеси комунистима веома подсећају на суђење вештицама. У оба случаја окривљени признају да су имали злочиначке односе са ђаволом. Човекова психика се мало мења. У суштини фанатизам увек има социјални карактер. Човек не може бити фанатик ако је стављен пред Бога, он постаје фанатик само онда када је стављен пред друге људе. Фанатик увек има потребу за непријатељем, он увек мора некога да кажњава. Ортодоксне догматске формуле оформљене су не из односа према Богу већ из односа према другим људима, стога што су се појавила јеретичка мњења. Фанатизам увек означава друштвену принуду. Или може да поприми форме самоспаљивања, као на пример, код екстремних праваца руског раскола, али и у том случају он такође значи друштвену принуду са обрнутим знаком. Фанатизам екстремне ортодоксије у религији има секташки карактер. Осећање задовољства због припадности кругу изабраних јесте секташко осећање. Фанатизам подстиче вољу и организује је за борбу, за наношење и подношење мука. И код најосећајнијег, најкроткијег фанатика који себе сматра човекољупцем, који се брине за спас душа и друштва, постоји елеменант садизма. Фанатизам је увек повезан са мучењем. Идеолошки фанатизам је увек ортодоксна помама.

 

[machkolinos]

Категорија ортодоксије, која је противстављена јереси, примењује се данас на типове мишљења које нсмају ничега заједничког са религијом, нпр. на марксизам, али је она религијског порекла. Премда је поменута категорија религијског порекла, она је ипак друштвена појава и означава доминацију колектива над личношћу. Ортодоксија је умствена организација колектива и означава екстериоризацију свести и савести. Ортодоксија утемељује себе у супротстављеној јереси. Јеретик је човек који не мисли у сагласју са умном организацијом колектива. Људи који себе првенствено сматрају ортодоксним и који разобличавају јеретике, тј. оне који другачије мисле, воле да говоре како они бране истину и истину стављају изнад слободе. То је највећа заблуда и самообмана ортодоксних. Патос ортодоксије, којим се храни фанатизам, нема ничега заједничког са патосом истине и управо му је супротан. Ортодоксија се формира око теме спасења и пропасти, ортодоксни су сами преплашени и плаше друге. Истина пак не зна за страх. Управо су бранитељи ортодоксије највише изопачавали истину и бојали је се. Чувари религијске ортодоксије изопачавали су историју. Чувари марксистичке или расистичке ортодоксије такође искривљују историју. Ови људи увек стварају злонамерне легенде о непријатељској сили. Истина се замењује корисношћу, интересима организованог поретка. Човек који је фанатизован неком једино-спасавајућом идејом, није у стању да трага за истином. Тражење истине претпоставља слободу. Нема истине изван слободе, истина се даје само слободом. Изван слободе постоји само корист а не истина, само интереси власти. Фанатик било које ортодоксије тражи само власт а не истину. Истина није дата готова и не прима се пасивно од стране човека, она је бесконачни задатак. Истина не пада на човека одозго као нека ствар. И истине откровења не треба схватити наивно реалистички. Истина је такође пут и живот, духовни живот човека. Духовни живот јесте слобода и он не постоји изван слободе. Фанатици ортодоксије у суштини не познају истину, јер не познају слободу, не познају духовни живот. Фанатици ортодоксије сматрају да су они кротки јер су послушни црквеној истини и оптужују друге због охолости. Но то је страшна заблуда и самообмана. У реду, нека се у цркви састоји пуноћа истине. Али зашто ортодокс уображава да управо он поседује ту истину цркве, да је управо он познаје. Зашто је управо њему дат тај дар дефинитивног разлучивања црквене истине од јереси, зашто је управо он њен изабраник. Управо је то охолост и умишљеност и не постоји охолијих и умишљенијих људи од бранитеља ортодоксије. Они себе поистовећују са црквеном истином. Постоји ортодоксна црквена истина. Али, гле чуда, можда је ти, фанатиче ортодоксије, не познајеш, ти познајеш само њено иверје због своје ограничености, окамењености срца, безосећајности, своје привржености форми и закону, помањкања даровитости и добростивости. Човек који је довео себе до фанатичне опседнутости никада и не претпоставља такву могућност код себе. Он је, разуме се, спреман да призна да је грешник, али никада неће признати да се налази у заблуди, у самообмани и умишљености. Отуда сматра могућим, и поред све своје грешности, да може да кињи и прогони друге. Фанатик сматра себе верником. Али можда његова вера не стоји ни у каквом односу према истнни. Истина је пре свега излажење из себе, фанатик пак не може да изађе из себе. Он излази из себе само у злоби против других али то није излажење ка другима и другоме. Фанатик је егоцентрик. Фанатикова вера, његова несебична и некористољубива преданост идеји, нимало му не помаже да превлада егоцентризам. Фанатикова аскеза а фанатици су често аскете уопште није у стању да надвлада заокупљеност собом, уопште није у стању да га врати реалности. Фанатик било које ортодоксије поистовећује своју идеју, своју истину са собом. Он и јесте та идеја, та истина. Ортодоксија то је он. На крају крајева, то се увек показује као једини критеријум ортодоксије. Фанатик ортодоксије може да буде екстремни приврженик принципа ауторитета. Али он увек неприметно поистовећује ауторитет са собом и никаквом ауторитету који је у несагласју са њим неће се подчинити. Склоност ауторитету у наше доба има управо такав карактер. Ауторитарно оријентисана омладина не признаје над собом никаквих ауторитета, она себе сматра носиоцем ауторитета. Ултраправославно настројена омладина, која не воли слободу и разобличава јереси, сматра себе носиоцем православља. То је пример у којој мери је идеја ауторитета противуречна и неоснована. Ауторитет у пракси никада не ограничава своје фанатичне поклонике, он ограничава друге, њихове противнике и присиљава их. У ствари, нико и никада се није подчињавао ауторитету ако је сматрао да није сагласан са његовим поимањем истине. Исповедање било које екстремне ортодокије, било ког тоталитарног система, увек значи жељу за припадањем кругу изабраних, кругу носилаца истинског учења. То ласка охолости и умишљености људи. У поређењу с тим слободољубље значи скромност. Веома је пријатно и ласкаво сматрати себе јединим познаваоцем шта је то истинско православље или истински марксизам-лењинизам (психологија је истоветна). Робеспјер је безгранично волео револуционарну честитост, он сам је био најчеститији човек у револуционарној Француској и чак једини честити човек. Он је поистоветио себе са републиканском честитошћу, са идејом револуције. Био је то савршени тип егоцентрика. Управо та помама за честитошћу, то поистовећивање себе са њом било је и најодвратније код њега. Порочни Дантон био је хиљаду пута бољи и човечнији. Егоцентризам фанатика ма које идеје, ма ког учења, изражва се у томе што он није у стању да сагледа људску личност, што је равнодушан према личном путу човека, не може да успостави никакав однос са светом личности, са живим, конкретним људским светом. Фанатик познаје само идеју али не познаје човека, не познаје човека ни онда када се бори за идеју човека. Али он не поима ни свет идеја другачијих од његових сопствених, неспособан је да ступи у контакт са идејама. Он обично ништа не разуме нити је у стању да разуме; управо га егоцентризам лишава способности поимања. Он уопште не жели да се увери у истинитост било чега, он се уопште не интересује за истину. Интересовање за истину води из затвореног круга егоцентризма. Егоцентризам нипошто није истоветан са егоизмом. Егоист у животном смислу речи ипак може да изађе из себе, да обрати пажњу на друге људе, да се заинтересује за свет туђих идеја. Али фанатик егоцентрик, некористољубиво, аскетски, безрезервно предан било којој идеји, то уопште није у стању, идеја га усредсређује само на самог себе.

За наше смутно време карактеристичне су не само експлозије већ и стилизација фанатизма. Савремени људи уопште нису толико фанатични и уопште нису толико привржени ортодоксним учењима како то може изгледати. Они хоће да се прикажу фанатицима, да имитирају фанатизам, да изговарају речи фанатика. Претенденти на познавање ортодоксне истине налазе се у стању немишљења. Љубав према мишљењу, према сазнању такође је и љубав према критици, према дијалошком развитку, љубав према туђој мисли а не само према својој. Фанатичкој нетолерантности противстављатолерантност. Али толерантност је сложен феномен. Толерантност може да буде резултат индиферентности, равнодушности према истини, неразликовања добра и зла. То је топлохладна, либерална толерантност и њу не треба противстављати фанатизму. Могућна је страсна љубав према слободи и истини, ватрена приврженост идеји, али уз огромно интересовање за човека, човеков пут, човеково тражење истине. Слобода се може схватити као неодвојиви део саме истине. Не треба човек све да трпи. Према савременој нетрпељивости, фанатизму, савременој ортодоксоманији уопште се не треба односити трпељиво, обрнуто, треба се односити нетрпељиво. Непријатељима слободе нипошто не треба давати неогранчену слободу. У извесном смислу потребна нам је диктатура стварне слободе. Савремене пак диктатуре у свим својим облицима почивају на духовном темељу који показује тешку душевну болест. Потребна је кура духовног лечења.



Објављено најпре у часопиоу "Русские записки", кљ.1, Париз, 1937. Прештампано у часопису "Философские науки", Москва, 1991, бр.8, стр. 121-128.



Превео с руског ДОБРИЛО АРАНИТОВИЋ

 

[Caliburn]

destrukcija u smislu licnosti, a ne u socijoloskom shvatanju.

I u tom smislu, i u tom smislu.
Kako se ne pojavi neki džainista ili animista koji je fanatik?

 

[Freelance]

pa postoji i ateisticki satanizam, koji nema veze sa Biblijom i Kuranom, ako ce ti tako biti lakse.
http://en.wikipedia.org/wiki/Satanism

Atheistic/Deistic Satanism
[edit] LaVeyan Satanism
Main article: LaVeyan Satanism

LaVeyan Satanism (also known as Liberal or Atheistic) is a religion founded in 1966 by Anton Szandor LaVey. Its teachings are based on individualism, self-indulgence, and "eye for an eye" morality. Unlike Theistic Satanists, LaVeyan Satanists are atheists and agnostics who regard Satan as a symbol of man's inherent nature.[10] According to religioustolerance.org, LaVeyan Satanism is a "small religious group that is unrelated to any other faith, and whose members feel free to satisfy their urges responsibly, exhibit kindness to their friends, and attack their enemies".[11] Its beliefs were first detailed in The Satanic Bible and it is overseen by the Church of Satan.

http://en.wikipedia.org/wiki/LaVeyan_Satanism

http://en.wikipedia.org/wiki/The_Satanic_Bible

Taj je kao i ti,zadrt fundamentalni hriscanin. Takve idiotizme mozes sresti samo kod zadrtih vernika ili zadrtih politicara.

Mora se imati u vidu da nije boga Jahveha ne bi bilo ni Satane. Sta vise, u gnosisticko-dualistickim hriscanskim jeresima, Satana je sin Jahvehov i brat Jeshue, koji se odmetnuo od boga oca i njegove osionosti i stvorio materijalni svet kojim i sada vlada. Prema navedenoj jereticnoj hriscanskoj grupaciji, tebe je, kao i sve sto je materijalno, stvorio Satana. Nemoj da hulis na njega, jer ce ti on doci glave. Strpace te u pakao kao od sale jer ga stalno kudis.: