Secanje

Sećanje na pokojnika

Pred vratima iza kojih prostor gnjije
on je zbunjeni zlatnik i dvosmisleni rast
mutne reči sve dublje koja čeka na nas
da nam srž klijanjem kroz koru probije.

U raspevanom plamenu ko da ga otkrije,
trava raste iz njegovog imena, i spas
jedini je, budan a samo je glas,
čuli su ga al ga niko vido nije.

Prostor i vreme između svega što biva
bezgrešnim govorom prevaziđe u svetlosti
kad gore gradovi u samoodbrani.

On je zvezda nad prazninom,
govor koji otkriva
zdrobljeno sunce podzemlja
kao živu u kosti.
Tu izgubljeno sećanje
pustinju hrani.

Miljković
 
" Čuvati sjećanja ne znači obitavati u prošlosti. Sjećanja su u meni, prošlost je iza mene.
Čuvanje sjećanja je magija jednako kao što je magija san o budućnosti.
Nismo ni tamo iza, ni tamo ispred, a ipak smo i jučer i sutra.
Ako sam nesvjesna sadašnjosti, malo je moguće da sam svjesna sjećanja od juče,
još manje moguće da ću biti svjesna onog sutra.
Čuvati sjećanje nije nedostatak, nije kočnica i nije nesposobnost,
čuvati sjećanja i živjeti sa njima je umjetnost."
 
zBBtiPr.jpg
 

Branko Miljkovic (1934-1961).
Brankovo pismo prijatelju:

"Dragi prijatelju,
Ne znam zašto, ali želim da ti objasnim suštinu svog poraza od koga se nikada više neću oporaviti. Pre svega moraš znati da moja nesreća nije puki ljubavni jad. Ili, tačnije rečeno, jeste to, ako se moja ljubav shvati kao eros u spinozističkom smislu. Ta žena nije bila tek moja ljubavnica. Ona je bila prva i osnovna potreba moga duha. Ona je bila i moja duhovna zaštita i zaklon. Ona je bila za mene zaštitni omotač od metafizičke studeni. Bez Nje sam potpuno i direktno izložen kosmičkoj besmislici i noći. Moja usamljenost je sada apsolutna. Za mene ne postoji više oblast čistog važenja i pevanja. Sada moje pesme traže moju glavu. Više nema ko da me sa njima pomiri. To je samo Ona znala. A nije znala da zna. Pored Nje najopasnije misli pretvarale su se u divne i bezazlene metafore. Sada je sve to podivljalo i besomučno kidiše na mene. Kada bih samo mogao pobeći od onoga što sam rekao! Živim u užasnom strahu. Bojim se da govorim, da pišem. Svaka me reč može ubiti. Ja sam najveći deo svojih pesama napisao pre nego sam Nju zavoleo, ali tek sa Njom ja sam postao pesnik, tj. onaj koji nije ugrožen onim o čemu peva, koji ima jedan povlašćen položaj u odnosu na ono što kazuje. Sada moja poezija gubi svaku vrednost i izvrgava se u mog najžešćeg neprijatelja. Možda bih ja postao pravi pesnik da je ta divna žena ostala kraj mene. Ovako ja sam onaj što se igrao vatrom i izgoreo. Poraz ne može biti pobeda makoliko veliki bio. Izgubivši Nju ja sam izgubio i svoju snagu, i svoj dar. Ja više ne umem da pišem. Ostala je samo nesreća od koje se ništa drugo ne može napraviti osim nove nesreće. Sećaš li se, dragi prijatelju, da sam ja napisao stih: �Jedan nesrećan čovek ne može biti pesnik�.Tek sada vidim koliko je to tačno. Ja ću pokušati da živim i dalje, mada sam više mrtav od svih mrtvaca zajedno. Ali ova užasna patnja je poslednji ostatak onoga što je u meni ljudsko. Ako nju nadživim, ne očekujte od mene ništa dobro. Ali ja ne verujem da ću je nadživeti.

Želi ti sve najbolje
Branko

P.S.

Ako želiš da mi pišeš, piši mi o Njoj. Bilo šta. Ne u vezi sa mnom. Šta jede, kako spava, da li ima nazeb itd.; ti sve to možeš znati. Svaka sitnica koja se na Nju odnosi za mene je od neprocenjive vrednosti. Ako prestanem da mislim o Njoj, počeću da mislim o smrti.



 
Branko Lori:

Branko Miljkovic (1934-1961).
Brankovo pismo prijatelju:

"Dragi prijatelju,
Ne znam zašto, ali želim da ti objasnim suštinu svog poraza od koga se nikada više neću oporaviti. Pre svega moraš znati da moja nesreća nije puki ljubavni jad. Ili, tačnije rečeno, jeste to, ako se moja ljubav shvati kao eros u spinozističkom smislu. Ta žena nije bila tek moja ljubavnica. Ona je bila prva i osnovna potreba moga duha. Ona je bila i moja duhovna zaštita i zaklon. Ona je bila za mene zaštitni omotač od metafizičke studeni. Bez Nje sam potpuno i direktno izložen kosmičkoj besmislici i noći. Moja usamljenost je sada apsolutna. Za mene ne postoji više oblast čistog važenja i pevanja. Sada moje pesme traže moju glavu. Više nema ko da me sa njima pomiri. To je samo Ona znala. A nije znala da zna. Pored Nje najopasnije misli pretvarale su se u divne i bezazlene metafore. Sada je sve to podivljalo i besomučno kidiše na mene. Kada bih samo mogao pobeći od onoga što sam rekao! Živim u užasnom strahu. Bojim se da govorim, da pišem. Svaka me reč može ubiti. Ja sam najveći deo svojih pesama napisao pre nego sam Nju zavoleo, ali tek sa Njom ja sam postao pesnik, tj. onaj koji nije ugrožen onim o čemu peva, koji ima jedan povlašćen položaj u odnosu na ono što kazuje. Sada moja poezija gubi svaku vrednost i izvrgava se u mog najžešćeg neprijatelja. Možda bih ja postao pravi pesnik da je ta divna žena ostala kraj mene. Ovako ja sam onaj što se igrao vatrom i izgoreo. Poraz ne može biti pobeda makoliko veliki bio. Izgubivši Nju ja sam izgubio i svoju snagu, i svoj dar. Ja više ne umem da pišem. Ostala je samo nesreća od koje se ništa drugo ne može napraviti osim nove nesreće. Sećaš li se, dragi prijatelju, da sam ja napisao stih: �Jedan nesrećan čovek ne može biti pesnik�.Tek sada vidim koliko je to tačno. Ja ću pokušati da živim i dalje, mada sam više mrtav od svih mrtvaca zajedno. Ali ova užasna patnja je poslednji ostatak onoga što je u meni ljudsko. Ako nju nadživim, ne očekujte od mene ništa dobro. Ali ja ne verujem da ću je nadživeti.

Želi ti sve najbolje
Branko

P.S.

Ako želiš da mi pišeš, piši mi o Njoj. Bilo šta. Ne u vezi sa mnom. Šta jede, kako spava, da li ima nazeb itd.; ti sve to možeš znati. Svaka sitnica koja se na Nju odnosi za mene je od neprocenjive vrednosti. Ako prestanem da mislim o Njoj, počeću da mislim o smrti.



Kliknite za proširenje...

Ovo je za deset repki...Inače, Branko je najomiljeniji među omiljenim :kpozdrav:
 
"Umiruje pomisao da negdje, tamo daleko, živi i diše neko ko svakog proljeća s osmjehom i radošću dočeka proljeće i možda još uvijek govori: - Budi se proljeće u meni!
Da, divno je što postoji, diše i hoda živa uspomena.
Ne znaš ti...i dobro je tako. Dobro je. "

 
" Zar ne možeš bar u snu da mi sviraš,
ili ne čujem više zvuke ispod prstiju tvojih
ili ne spavam dovoljno dugo
da osjetim opet taktove i note

Zasviraj, nježno, lako
neka noć preplavi taj mio zvuk,
zasviraj i šapni kroz note
da li si upoznao Betovena il' Šopena

Sviraš li još kradom klavir
koja ti je sada omiljena soneta,
o zasviraj, prospi note kroz noć
i reci kako skoro ćeš doći "

 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top