Secanje

10999087_947193371958703_6782248558028462539_n.jpg
 
Sloboda
Margarita je žmirkala na jarkom suncu, prisećala se svog noćašnjeg sna, prisećala se kako je tačno pre godinu dana, u ovaj isti dan i ovaj isti čas, sedela na ovoj istoj klupi pored njega. I baš kao i onda, crna tašna je bila pored nje na klupi. Ovog dana ga nije bilo pokraj nje, ali je Margarita Nikolajevna u mislima ipak razgovarala sa njim: "Ako si proteran, zašto se onda ne javljaš? Jer, drugi se ipak javljaju. Ne voliš me više? Ne iz nekih razloga u to ne verujem. Znači, bio si prognan i umro si ... Onda, molim te, pusti me, daj mi konačnu slobodu da živim, da dišem." Margarita Nikolajevna je sama sebi odgovarala umesto njega: "Slobodna si ... Zar te ja držim?" Posle mu se protivila: "Ne, kakav je to odgovor? Ne, napusti moje pamćenje, tada ću postati slobodna."
Majstor i Margarita - Bugalkov
10801658_10205651643109833_7687956023870989011_n.jpg
 
Kad sam ides kroz ulice, stalno zivis u strahu.
I ako ne zelis da drugi vide i ako uvek kazes da nije tako.
Kada ostanes sam kada nema nikoga ti pusts suze,
I dalje se bojis i ako govoris da nije nista.
Da bolje sutra postoji, i da kao svaki drugi nosis svoja nadanja.
Imas svoje snove zelis da odes da budes malo vislje.
Ova ulica toliko dugo je znas a ona tebe i dalje mrzi.
Sakrivas se gde stignes, od pogleda i zime.
A ustvari sakrvias se od samog sebe...
I koliko te boli, koliko se patis ali ti i dalje ides napred,
Samo cekas novi dan da dodje, i da pomislis da sve zavrsis,
Jer znas da je tako ne mozes vise ovako,
Previse boli i ne mozes da se drzis,
I dosao je novi dan pun sivila,
Da ti slomi poslednji otpor tvoje duse i njene volje za zivotm,
I sve se lomi sve puca i kreces da pada,
A nema nikoga da te prihvati sem ovog hladnog betona,
Sedis u svojim mislima kao malo dete imas ocekivanja,
I ako dobro znas da ne mozes da prezivis novi dan,
Da samo uzaludno cekas da neko dodje i odvede te u bolje jutro.
Toga nema, sam si na ovom svetu, hladnoca te ubija!
Ti zelis da odes a ne mozes jer zivot je odredio svoje.
Izgubis oca majku i sestru ostanes sam,
Prijatelje nikada nisi ni imao, samo si bio alatka u njihovim rukama.
I otvaras oci i odlucujes da vise ne mozes,
Da ne zelis da places sam, da nema ruke da te tesi,
I toliko hladno postaje, tvoja dusa odlazi,
I poslednji put ti vidis ovo nebo i sada zatvaras oci.
Vise te nema, a secanje na tebe ostaje u nekoliko ljudi.
 
Iza nas, sat na crkvi Uznesenja Blažene djevice Marije otkucao je dva sata posle ponoći.
Na trgu nije bilo više nikog osim tebe i mene. A možda je i bilo... Nas nije bilo briga.
Levo je bio moj svet, desno tvoj. Ni to nas nije bilo briga. Upoređivali smo stare i nove utiske, u kojima su sve druge osobe bile samo prolazne prilike
Ličnosti su nas samo trenutno zanimale, ali smo ih brzo gubili iz vida i više se nismo njima bavili.
Do tog trenutka, kretali smo se paralelno: naša budućnost, kao ni naša prošlost, nisu podrazumevale ni jednu jedinu zajedničku tačku.
Te noći smo stvorili najviše, što je uopšte moguće stvoriti: zajedničku sadašnjost.
Naše paralelne staze bile su omeđene: moja - betonskim zidom, koga nikada nisam pokušala da pređem; tvoja - nekakvom crvenom linijom, već izbledelom od prelaženja.
- Dozvoli da te volim kao anđela, - rekla sam.
- Samo budi tu. Prijaš mi, - rekao si.
Možda smo bili vezani samom činjenicom zajedničkog horoskopa, koja nas je oboje spasavala od moguće, ponekad zastrašujuće, usamljenosti.
Možda su nam se, na trenutak, stvorile bočne veze između osnovnih pravaca... Nekakve strune, čitava mreža u kojoj smo se nalazili ili ne nalazili.
A možda nam se nesigurna stvarnost poistovetila sa najsmelijom maštom.
Kako god bilo, sa crkvom iza sebe, tvojim i mojim svetom (desno i levo), i zidom ispred sebe, baš sam te zavolela.:heart:
 
glupo.jpg


UMJESTO MOLITVE ZA DALEKU

Ponekad, davna, sjetim te se,
a nešto toplo zasja u duši
kao od dobre stare pjesme
što se slučajno zapjevuši.

Gdje li si noćas, ti daleka,
da li si negdje svila dom,
ili još uvijek, ko nekad,
lutaš ponoćnim Beogradom.

Da li još tražiš onog čudnog,
onog iz tvojih snova vrelih,
koga si tražila uzaludno
i one noći kad smo se sreli.

Traži, samo traži, tragaj,
on ipak jednom mora doći
iz tvojih lijepih snova, draga,
u tvoje nimalo lijepe noći.

Kao što dođu ove pjesme
iz divnih šuma nepoznatih
pravo u naše ružne nesne,
u gorku zbilju kasnih sati.

Ponekad tako sjetim te se,
a nešto toplo zasja u duši
kao od dobre stare pjesme
što se slučajno zapjevuši.

Vitomir Nikolic​
 
http://fs2.****************/images/150819/mivlrx4t.jpg

препознах те у маси
по тузи у очима,
кроз душе предака,
битке ратника,
кораке оклопника,
топоте коња,
урлике вукова,
звуке гусала..
по бесједи са усана...

препознах те међ` стотинама..
кроз исте таласе пливали,
истим вјетровима шибани,
истим млијеком појени,
истом муком задојени..
на гиљотину вођени
и враћани,
на ломачу стављани,
а не спаљени;
камама сијечени,
а не сахрањени...

препознах те међ` хиљадама
по сличним ранама,
крвавим завојима времена,
костима ломљеним од бремена,
рукама сатраним од терета,
убодима душманских копаља...

и знамо се вијековима,
и знамо се данима
и ћутећи се разумијемо
и жмирећи се видимо..
и умрећемо заједно у истој борби!
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top