Ја мислим да се сећам када су се моји родитељи срели, као да сам их гледао однекле одозго, била је нека прича ако се сретну онда се рађам код њих, ако не онда ће бити нешто друго. Надао сам се да неће, међутим, упознали су се, и ја сам онда на жалост морао код њих.
Сећам се када сам био у мамином стомаку, на пример када је слушала неку музику, такође и када је пушила, грчио сам се од токсина и мислио сам да ћу бити трајно оштећен због тога, сада имам стално проблема са плућима и синусима и разне алергије, поред осталог и на дуван.
Сећам се такође, када сам се родио, водили су ме одмах на неко снимање мозга зато што сам наводно имао малу главу, а ја сам се љутио јер сам мислио да су идиоти због тога јер је са мојом главом све било у реду, такође сам мислио и да ће ме то зрачење оштетити. Како сам све то знао као тек рођена беба и док још нисам научио језик, бебе се рађају са многим знањима, а онда временом већина то заборави ваљда.
Сећам се и кад сам стално лежао у кревецу и гледао у плафон по цео дан, како ми је било досадно и како сам само желео да заспим, и како су ме леђа болела због тога. А када сам први пут успео да се окренем на страну, какво је то било олакшање!
И тако, сећам се много чега. Мислим да од тог сећања како сам лежао у кревецу и како ми је било досадно вучем неке трауме и данас, и да сам због тога постао пасивнији у животу.