evo, prvo da ti kažem da mi je zaista žao što se tako osećaš. neću te pljuvati, mislim da ti je i samoj teško.ali, pročitaj moju priču i razmisli. nadam se da ćeš izvući nešto iz nje. ja sam kad sam bila baš klinka, znači kraj osnovne i početak srednje bila uvek prosečno sređena, inače imam ok telo i lice, malo sam niža i izgledam malo krhko, ali u suštini izgledam sasvim pristojno (mada kad mi neko ozbiljno kaže da sam baš lepa ja ga sve gledam onako "majke ti?", ali dobro...) i čudila sam se što me momčići ne gledaju kao neke moje drugarice. znaš u čemu je bio fazon? što sam bila previše ozbiljna i nisam izgledala pristupačno. onda kad sam shvatila da treba da se više sređujem, da budem glasnija, nasmejanija, hrabrija, počeli su da mi prilaze i ja sam počela da se zabavljam s njima... nekoliko (malo više) godina kasnije, nakon jedne duge i ozbiljne veze u kojoj sam bila bukvalno samlevena od emocija, kad sam konačno počela da se oporavljam, shvatila sam da se osećam krajnje izgubljeno. i sećam se tačno da sam jedno veče u busu videla jedan par, grlili su se, on ju je nežno mazio, oslonjen na njenu glavu s onim srećnim i zaljubljenim osmehom koji je i meni jasno davao do znanja da je zaista zaljubljen u nju. ona je bila u farkama, patikama, nekoj najobičnijoj majici i košulji koju kao da je pozajmila od mlađeg brata, obične kose, ništa posebno. ja sam stajala i shvatila da nešto kod mene nije u reedu. shvatila sam da TO želim. davno nisam bila tako voljena, a žudela sam za tim, i pitala se kako to da ja tako tip top sređena nemam to, a ona koja se baš nešto ni ne trudi, ima. odgovor mi je došao nešto kasnije. i odgovor je upravo u pristupačnosti. ali, ne u promiskuitetnom značenju, nego u tom smislu da budemo prirodni, verni sebi, da ne glumimo, da nas nije blam da pred momkom budemo baš ono što jesmo. to je ono što zapravo vodi do njihovog srca. sad živim sa momkom koji me zaista voli (ja njega jako volim), koji me gleda u svim izdanjima, pred kojim me nije blam da pravim smešne face, kreveljim se, pričam gluposti, nosim staru ispranu trenerku,... kad sam ga upoznala, pokušavala sam da ga osvojim seksipilom i nekom glumom, misterioznošću, kao "što sam riba". kasnije, ledeni breg se topio, ja sam sve više odbacivala masku i postajala ja. kada sam ga pre neki mesec pitala da razmisli i da mi kaže zašto me voli, šta misliš šta je rekao? "zato što si tako mala i simpatična, dobrica si"
razmisli
То је то.
У једној фази мог живота била сам јако тужна, јако несрећна, незадовољна собом, усамљена... Али, никада нисам дозвољавала да ико то примети на мени...напротив - тада сам изгледала боље него икада и дотеривала се више него икада. Сви су ми делили комплименте како добро изгледам, али нико ми није прилазио...Није ми било јасно шта је у питању, зар заиста никога не привлачим...
И идем једно вече у град, скоцкана, намирисана, дотерана, све под конац, сва шљаштим колико сам задовољна како изгледам....и срећем Естику, једну другарицу уз детињства... Увек је била никаква, ружњикава, мала, спрчена, полусвет, из неке јадне породице, необразована, мусава и шврндава... Али, Естика иде полако, руку под руку са једним истим таквим типом - шврндавим, ћелавим, у тренерци и пластичним папучама, полусвет...
Али!
Они иду лагано, руку под руку у топло летње вече, грицкају сунцокрет и чаврљају о неважним стварима, а између њих лебди блискост, љубав, опуштена срећа....
Прво ме је све то звекнуло као шамар: зашто ЈА, лепа, дотерана, скоцкана, образована, ситуирана...све, све...зашто ЈА немам никога, а Естика, мала, кривонога, са прегорелом косом од минивала, без шминке и у папучама... Естика ИМА неког ко је воли, са ким дели лепо летње вече у необавезној шетњи под руку!!!
Како она то има, а ја не?!
И тада сам схватила...тада ми је пукло пред очима: никога нисам привлачила зато што сам била тужна, огорчена, незадовољна....зато што је мој очај зрачио из мене кроз све слојеве макс фактора!!!
Шта нас у ствари привлачи код других људи? Привлачи нас оно чиме зраче, а ниједна скупа крпица, никаква надоградња ноктију, косе, никаква шминка, никакве маркиране ципеле...ништа од тога не може надоместити нашу унутрашњу празнину!
D...Naucite da volite sebe...ko ne voli sebe nije ni za sebe ni za druge....niti moze nekoga iskreno da voli...niti moze neko iskreno da voli vas.....
