Na dan 27. maja Hadson je izvestio preko Mihailovićeve radio-stanice, ali vlastitom šifrom, o prvim rezultatima svog istraživanja. Tri dana docnije Mihailović je primio poruku iz Londona: Aterton je naš čovek. On je bio poslat u januaru. Pomozite mu i primite njegov savet."
Dvanaestog juna Mihailović je javio Londonu da je sproveo istragu, ali da neka tajna okružuje generala Novakovića, "koji je poslednji put viđen u predelu Foče". Ovaj drugi, međutim, poslao je jedno ponizno pismo, tražeći buduću saradnju.
Na Hadsonov podsticaj, a pod pritiskom Londona, Mihailović je 20. juna naredio zvaničnu istragu o sudbini Atertonove misije, s tim da je sprovede jedan žandarmerijski oficir u njegovoj komandi, kapetan Uzelac.
Kratak pregled rezultata ovog istraživanja Hadson je poslao Kairu. Prema ovoj poruci, Aterton i njegova grupa pobegli su iz Foče noću 15. aprila "u pratnji četničkog vođe Spasoja Dakića", a poduhvat je smislio Novaković, koji je nameravao da osnuje jednu četničku grupu u Bosni, nezavisno od Mihailovića, i verovatno u društvu s Dakićem, koji je predvodio mali četnički odred u istočnoj Bosni.
Grupa se sedam dana krila u pećini blizu sela Čelebića, na reci Drini. Dvadeset drugog aprila, prema Hadsonovim telegramima, Aterton, "čiji stav prema bekstvu nije bio poznat", odlučio je da se prebaci dalje u Srbiju posle svađe s Nedeljkovićem i Novakovićem. Ovaj poslednji bio je "sada Mihailovićev zarobljenik u Hercegovini". Nedeljković je konačno stigao u Mihailovićev štab, ali je kasnije bio prisiljen da pobegne u Srbiju, verovatno kod Nedića, "zbog nepouzdanosti".
Aterton i njegov radio-telegrafista O'Donovan napustili su Čelebić 22. aprila i pošli ka selu Tatarovini. Deo puta pratio ih je Dakić. Posle toga niko ih više nije video. Dakić, koji se docnije pojavio u Mihailovićevom štabu sa Atertonovim dvogledom i noseći njegove čizme, verovatno je obojicu ubio, uzevši veliku količinu zlatnih funti koje je Aterton nosio sa sobom. On je bio samo "nominalno Mihailovićev četnik", ali je Hadson dobio utisak da Mihailović "zna nešto o toj stvari". Ovaj kratki prikaz upotpunio je dokaze koje je Hadson bio u stanju da prikupi do jula 1942.
Mihailovićevo prvo reagovanje na ove događaje bilo je da, kao pronicljiv propagandni potez, natukne Londonu da su članove britanske grupe ubili partizani. On je ovo izjavio u jednoj poruci, datiranoj 27. maja, u trenutku kada su on i britanske vojne vlasti u Kairu imale razloga da veruju da je Aterton bio živ. Na kraju ove poruke Mihailović je obznanio da je on, zbog ovih ubistava, "objavio otvoren rat svim partizanima".
Začudo, sličan izveštaj stigao je od vođe grupe Henna, koja se iskrcala iz iste podmornice koja je prevezla Atertona i njegovu misiju na ostrvo Mljet. Ovaj oficir Kraljevske jugoslovenske ratne mornarice, Slovenac, poručnik Rapotec, stigao je početkom jula 1942, s lažnim italijanskim pasošem, u Carigrad, gde su ga saslušali britanski službenici.
Rapotecova izjava bila je prva od nekoliko sličnih, iz četničkih izvora, koje su optuživale partizane za Atertonov nestanak. Ova kampanja dostigla je vrhunac u jednom pismu jugoslovenskog predsednika vlade u Londonu, profesora Jovanovića, britanskom Ministarstvu inostranih poslova, s datumom od 31. jula 1942, u kome se tvrdi da su, prema jednom izveštaju iz Madrida, "Atertona, brata jednog laburističkog pera, ubili partizani, koji su se dokopali njegovog novca namenjenog Mihailoviću".
Jedna ranija četnička verzija bila je opširnija. Atertona je, navodno, zatvorio komandant jednog partizanskog odreda, i on i njegova grupa su pogubljeni, a njihova tela bačena u pećine između Žabljaka i Šavnika.
Za ove četničke propagandne priče saznali su Tito i njegov štab na neobičan način.
U jednom članku u Njujork tajmsu (New York Times) u februaru 1943, koji pominje Dedijer u svom dnevniku, od dopisnika iz Londona Salcbergera (C. L. Sulzberger), tvrdilo se da su "partizani prošle godine streljali nekoliko engleskih oficira, među njima i engleskog korespondenta u Beogradu Atertona". Tita je o ovom članku ljubazno obavestila Moskva. Priču su raširili kraljevski jugoslovenski krugovi u Londonu, ali je ona, izgleda, izmakla pažnji britanske komande u Kairu.
Osmog februara 1943. emitovala je "Slobodna Jugoslavija" iz Sovjetskog Saveza sledeću izjavu: "što se tiče Atertona koji je stvarno došao u naš štab zajedno sa jugoslovenskim poručnikom Nedeljkovićem i seržantom ,Patrikom' (vodnik O'Donovan), on je slobodno otišao kao što je i došao, pri čemu je njegova uloga bila vrlo sumnjiva i samo naše obaveze prema saveznicima sile nas da šutimo o ulozi Atertona. Njegov slučaj je potpuno jasan i samo poslije svršetka rata moći će se o tome govoriti."
Elemenat tajanstvenosti još okružuje pojedinosti o iščezavanju Atertona i O'Donovana. Međutim, postoje jaki dokazi da ih je ubio Dakić, koji je poginuo 1946. godine prilikom "specijalnih operacija" koje su Titove snage bezbednosti preduzele protiv ostatka Mihailovićevih jedinica.
Sudbina Novakovića je poznata. Posle napuštanja Atertona, verovatno ne smejući da se suoči s Mihailovićem s obzirom na njihove lične odnose i suparništvo u događajima u jesen 1941. u Srbiji, on se povukao u skrovište u svom rodnom selu u Crnoj Gori. Docnije je aktivno sarađivao sa četničkim i separatističkim grupama, pokušavajući da preuzme vođstvo. Krajem 1943. godine zarobile su ga i streljale jedinice Pete crnogorske brigade.
Nedeljković, koga je Mihailović na svom suđenju opisao kao "čudnu osobu ... koja je patila od manije gonjenja", iščezao je kratko vreme posle dolaska u Mihailovićev štab. Postoji izvestan dokaz da su ga, možda po anonimnoj dostavi, uhvatili Nemci i zatvorii u Beogradu. Nikada mu se nije ušlo u trag.
..kad se vec sprdamo s pdf istorijom, aj spomenemo i ukiseljnog...pa nije covek biro gde ce se rodi...al zato citira sajt na slobodi....i slusa bijelo dugme...
...ko sme nek ga poseti, samo upozoravam na muziku koja prati sajt, nije za one sa slabim srcem...
..mesto sa najvise informacije i ''obimnom'' pricom o sUradnji sa saveznicima, jadan kiseli se izlomato da postavi sav tekst...
