Ja imam pitanje. Što se više krećem, gledam, šta se ceni...lepo se pitam nekada da li su me roditelji pogrešno vaspitali, znate. Mislim, u dubini duše, znam da jesu ispravno i lepo, jer je i u skladu s mojim karakterom, kao i sa onim što cenim, kao odrastao čovek, znači nisam mogla da poželim bolje. Niti da sma ovakva stvorena niti da imam takvo vaspitanje, senzibilitet koji nam je svima genetski i genski isti...svi smo nekako dosta i poviše osećajni, fini..brižni. E, sada je tu možda i koren problema. Istinski rečeno, moj je senzibiltet takav, istinski jeste. Pažljiva sam, osećajna, umem da volim...ali vidim, da današnji momci zaista to niti vrednuju niti cene. NIti poštuju. Ja ne kažem da su svi isti, ja samo kažem, šta gledam, vidim, opažam. Normalne i fine cure su im očito za zezanje, za maltretiranje, za nevrednovanje, a samo čuješ , svakome su puna usta: "Želim finu curu". Pa izeš mu miša, kada neko takav stane ispred tebe, kakarkter i jaka, što ljudi aman uteknu, onda? Ja ne mogu sebe da menam u tom stilu, da prećutim da imam mozak, da jesam inteligentna, da za sve imam uvek stav...da nisam glupoća od čoveka. Ja stvarno, ali stvarno...samo umorna od igrica, ljudskih, igrarira...mene to apsolutno ne zanima. NIkada i nije. Jer time si ti kao čovek manje zanimljiva, interesantna, manje dopadljiva,a ko se najnormalnije javiš kada te neko zove, a ne kuliraš, pa lupaš čežnju, kao...jel time ako si osećajna, komunikativna, otvorena i naprosto neko ko govori šta misli, time si njima nešto čega se treba plašiti ili treba biti kao neka misterija, zabašuriti sve, vrtiti nekoga oko palca, da bi mu zavrteo/la mozak, m? Mislim , eto ja to ne razumem...što to ne može tako u životu...provedeš vreme s nekim, komunikacija ide super, jednostavno ono otvoreno...sviđaš mi se, sviđam ti se..daj normalno piši, zovi, javljaj se...mislim, kako to već normalno ide u životu...bez zamazivanja očiju, bez igranja igrica, bez izmotavanja, bez zavlačenja...Ja ne kažem, da ne treba da postoje one sitne čari u toku upoznavanja, sitne šalice, pošalice...ali verujem u tu otvorenost. Ne kažem da treba neko da mi isprosipa sve o sebi ili ja njemu na prvom sastanku, ali brate mili, zašto to ne može odmah da se kaže, ako bi neko prvbod (ok, ja nisam za tebe onda), ja nisam za ozbiljnu vezu (onda, ok nisam ni za tebe), nego brate mili i slatki...ja sam čovek koji jednog dana želi finu, lepu i skladnu vezu sa nekim, a možda i brak (e, ja sam onda za tog, jer i ja to želim od života), nego šta...trebam uvek da strepim, da čekam...a onda kada i doćekam, da shvatim, da čekam nedočekano ili u momentima spoznaj, da oni u stvari uvek imaju rezerve, dopune, kalašture, mantre i tako ko zna, šta ti ja znam.
Znači, kako sačuvati sebe od takvih, a biti pristupačna za ove druge? Kako ne izgubiti sebe a dobiti šta želiš?
Ja uvek htela sam nekoga ko je osećajan, pošten, duhivit i blage naravi. Senzbilan i odan muškarac. Jel to zaista previše za ovo ludo vreme?
A, onda kažu budi svoj/a. Ja i jesam svoja, i tako i idem kroz život, jer ja hoću i želim to, naprosto. Znači ili to, ili nikako uz neke moguće korelacije ili varijacije, ali ja ne mogu da odstupim od onoga što smtram vrhunski karakterno u sebi, moralno i ono što smatram najvrednijim u sebi, samo zato da bih danas sutra imala dom, porodicu, supruga.
Ja shvatam da mnogi ljudi snižavaju svoje kriterijume, idu protiv sebe, jer im je vreme, jer im je ovo, ono, peto i deseto, ali to nije rešenje. Ne možeš biti srećan čovek, ako izneveriš sebe. Jer izneveriti sebe, je izdaja najgore vrste. Šta će mi onda drugi, ako u tom smilsu ostanem bez sebe?
Znači, ponekad je čovek stvarno u dilemi, kako se ponašati.
Ovamo, traže fine, dobre, pametne...kada to i imaju, onda shvatiš, po (ne) ponašanju, da oni u stvari žele i trebaju..cene nešto sasvim peto. Ispada da je danas sve fino i lepo, samo reper...za nešto što ne valja. Zbog čega je slabost, biti osećajan, pažljiv, uviđajna? Znači, njima je to tako...njima je to u glavi, aha...ova čim je fina, garant nema mozak, mogu da je vučem za nosić, brišem patos, zezam, brukam...a ove druge , nazovi, da ne kažem šta..ćemo da poštujemo, jer ih one tretiraju kako ovi nas tretiraju, ko veli, s ovom nema šale...a mi osećajne smo zbog najnormalnijeg ponašanja...šta? Smeće? Znači, trebam da nekoga (u) gazim, da bih zadobila ili dobila nečije poštovanje? To nijednom normalnom čoveku ne ide tako.
I onda kažu zatovrenam nepristupačna...pa, kako ne bi? Kako bilo ko na mom mestu, ne bi to bio, pitam ja Vas? Dojadi ti da budeš dobra. Ne dojadi kao dojadi...ja to čuvam u sebi, nego mi dojadilo da pokazujem iznova i iznova, jer uglavnom znam već epilog unapred, a pravo da Vam kažem, nije se još desilo, da ja to pokažem, kao...pa da neko kaže, vau...vidi šta sve ona zna i ume..da se iznenadim u tom smislu, da neko kaže, e ja sam čitav svoj jbn (oprostite što psujem), na to čekao, da...
Mislim, nemoguće je da su svi isti, ali šta eto pa raditi..dokle istrajavati, šta menjati, kako se ponašati.
I samo mi nemojte ono molim Vas ja, menjaj sebe. Ako je iko samokritična, to sam onda ja; jer najpre polazim uvek od sebe, mogu da se dogovorim, mogu da razumem, ali zaista suštinski ono šta sam ne mogu da menjam...Karakterno. Jer ono što je najbolje u meni zaista jeste osećajnost, pažljivost, romantičnost i ozbiljnost. Duha i duše. I ja takvog čoveka jednog dana želim. U tim stvarima, da je kao i ja. Jer je to ono što ja cenim kod sebe i što vrednujem i u drugima. Imam i kao svaki čovek mane, nije da nemam, ali nisam zadrte i namćoranske naravi, da ne umem i ne mogu da se prilagodim. Jer mogu i umem.
Eto, ako ima neko kakav savet.
Hvala.
), često je bolno ali vrlo efikasno. To iskustvo ne bih menjala nizašta na svetu...
) Mlada osoba jesam. 
