Satanizacija Srba kao propagandni udar

[Dragan_srbcg]

Satanizacija Srba kao propagandni udar

Edvard S. Herman



ponedeljak, 13. april 2009.

(Global Research, 9. april 2009.)

Uspešna satanizacija Srba zbog koje se smatra da su najodgovorniji za ratove na prostoru bivše Jugoslavije i da su jedini vršili genocide jedan je od najvećih trijumfa propagande u našem dobu. Vodeći zapadni mediji su je sproveli tako brzo, uniformno i sa nekritičkim fanatizmom da su se dezinformacije prštale sa svih strana, što je i danas slučaj. Ova satanizacija potiče od naivnih interesa Zapada, njegovih medija i intelektualaca. Kako posle pada Sovjetskog Saveza Jugoslavija više nije bila koristan saveznik, već je postala prepreka kao nezavisna država socijaldemokratske orijentacije, vodeće sile NATO-a počele su da rade na njenom razaranju, pa su aktivno podržale secesiju Slovenije, Hrvatske, bosanskih Muslimana i kosovskih Albanaca. Netačno je da su ih oterali pretnje i ponašanje Srbije – svi oni su imali nacionalne i ekonomske motive da se odvoje, koji su bili jači od srpskih.

Miloševićevi čuveni govori iz 1987. i 1989. nisu bili nacionalistički. Uprkos lažima koje tvrde suprotno, u oba govora je pozvao na toleranciju među svim „nacijama“ u okviru Jugoslavije. Isto tako, nikada nije pokušavao da stvori „Veliku Srbiju“, već da očuva ujedinjenu Jugoslaviju, a kada mu je taj pokušaj propao, čemu su sile NATO-a aktivno doprinele, Milošević je pokušavao, i to samo sporadično, da omogući srpskoj manjini koja je ostala u drugim državama da ostane u okviru Jugoslavije ili da se pridruži Srbiji, što je očigledan slučaj „samoopredeljenja“ koje je NATO omogućio kosovskim Albancima i svima ostalima osim Srba.

Pristrasno izveštavanje

Mnogi kvalifikovani posmatrači u Bosni bili su zgranuti pristrasnim izveštavanjem i naivnošću vodećih novinara koji su sledili partijsku liniju i progutali sve što bi im bosanski Muslimani (i američki zvaničnici) servirali. Neverovatan porast tvrdnji kako su Srbi zli i nasilni (i umanjivanje nasilja koje su počinili štićenici NATO-a), uz izmišljene „koncentracione logore“, „logore za silovanje“ i slične analogije sa nacistima i Aušvicom navele su nekadašnjeg šefa američkog obaveštajnog odseka u Sarajevu, potpukovnika DŽona Sreja da 1995. godine izjavi kako Amerika nije doživela tako bednu obmanu otkako je Robert Meknamara manipulacijama doprineo eskalaciji rata u Vijetnamu. Opštu percepciju o vladi bosanskih Muslimana stvorila je moćna propagandna mašinerija. Neobičan tim sačinjen od tri velika majstora spinovanja u koji spadaju i firme za odnose s javnošću u službi Bosne, medijski stručnjaci i duševno srodni članovi američkog Stejt Departmenta uspeli su da manipulacijom stvore iluzije kako bi potpomogli ciljeve Muslimana.

I mnogi drugi su imali isti cilj. Sedrik Tornberi, visoki zvaničnik Ujedinjenih nacija koji je ispitivao zločine u Bosni napisao je 1996. u časopisu Foreign Policy da se početkom 1993. stvorio konsenzus kako su Srbi glavni krivci, pre svega u SAD, ali i u nekim zapadnoevropskim zemljama, a naročito u delovima međunarodnih liberalnih medija. Ovakvo stanovište nije se slagalo sa viđenjem nekoliko viših zvaničnika UN-a koji su bili upoznati sa svakodnevnim događajima, a jedna dobra duša iz direkcije UN-a me je ljubazno upozorila da se primirim jer je lavina pokrenuta.

Isto je tvrdio i kanadski general Luis Makenzi koji je uporno tvrdio da „slika nije crno-bela i da nije u pitanju priča u kojoj ’negativci’ ubijaju ’pozitivce’. Situacija je daleko složenija.“ (Globe and Mail, 15. jul 1995.). Isto ovo su rekli i bivši zamenik komandanta NATO-a Čarls Bojd, bivši komandant UNPROFOR-a Satiš Nambijar, zvaničnici UN-a Filip Korvin i Karlos Martin Branko, kao i bivši zvaničnik Stejt Departmenta DŽordž Keni. Međutim, svi koji su se udaljili od partijske linije su ili ignorisani ili marginalizovani.

Kada je DŽordž Keni sa antisrpskog intervencionizma prešao na kritikovanje, vodeći mediji su ga hitro odbacili. Novinar Piter Brok, koji je u zimskom izdanju časopisa Foreign Policy za 1993/94 objavio članak pod naslovom Dateline Yugoslavia: The Partisan Press, a gde su dokumentovani sistematska pristrasnost i greške, doživeo je silovite napade i osuđen na višegodišnju ćutnju. Dopisnik novina New York Times, Denis Bajnder, koji je odbio da se drži politike satanizacije Srba, ubrzo je premešten.

Značajan deo ove prevare bila je nečasna satanizacija, kao što je slučaj sa čuvenom slikom Fikreta Alića iz 1992. na kojoj se iza bodljikave žice srpskog „koncentracionog logora“ vidi ispijeni zatvorenik. Međutim, britanski novinari su odabrali čoveka koji je bio bolestan i potpuno nereprezentativan – bodljikava žica je okruživala novinare, a ne koncentracioni logor, jer je u pitanju bio tranzitni, a ne koncentracioni logor. Zapadni novinari su digli halabuku zbog navodnih koncentracionih logora, ali nisu izvestili da je Crveni krst konstatovao kako „i Srbi, i Hrvati i Muslimani imaju zatvoreničke logore i moraju snositi jednaku krivicu.“ DŽon Berns je 1993. godine dobio Pulicerovu nagradu pre svega zahvaljujući intervjuu sa Srbinom Borislavom Herakom, koji je navodno silovatelj i ubica, a koji je kasnije priznao da je ispričao ono šta su ga bosanski Muslimani koji su ga zarobili naterali da kaže.

Dobitnik kolektivne Pulicerove nagrade za 1993. je bio Roj Gatmen, koji se specijalizovao za dokaze tipa „rekla-kazala“ i objave hrvatskih i muslimanskih propagandnih izvora. Gatmen nikada nije ni prišao logorima koje su držali Hrvati i Muslimani. Njegove tvrdnje i tvrdnje ostalih novinara da postoji „arhipelag [srpskih] logora u kojima se vrši silovanje“ bile su spektakularne i netačne. U krajnjoj liniji bilo je više verodostojnih podataka o žrtvama silovanja među Srpkinjama nego među bosanskim Muslimankama. Svi ovi novinari su prikazivali lidera bosanskih Muslimana Aliju Izetbegovića kao čoveka posvećenog etničkoj toleranciji. Niko nikada nije citirao njegovu Islamsku deklaraciju, u kojoj je pisalo da „nema mira ni koegzistencije između islamske vjere i neislamskih društvenih i političkih institucija.“

 

[Dragan_srbcg]

Odmazda

Još jedan deo ove prevare je bilo neobraćanje pažnje na zločine koji su prethodili brutalnim dejstvima Srba. Ovo se često dešavalo, iako je izvesno bilo slučajeva kada su Srbi (uglavnom njihove paravojne jedinice) udarali prvi. Odmazda je, međutim, bila uobičajena i uglavnom se, kao i mnogi uzajamni strahovi, može pripisati masovnim ubistvima u kojima su najviše stradali Srbi tokom Drugog svetskog rata, nacističke okupacije i od ruke hrvatskih fašista ustaša. Ovi podaci o istinskim masovnim ubistvima su uglavnom prećutkivani.

Najveća nedavna odmazda je srebrenički slučaj, u kome se i dalje ignorišu razlozi za ponašanje Srba tokom jula 1995. U britanskoj štampi nećete pročitati tvrdnju britanskog novinarskog veterana DŽoan Filips od 31. marta 1993. da je „od 9.300 Srba koji su živeli u srebreničkoj opštini ostalo manje od devet stotina i da su ostala samo tri srpska sela od nekadašnjih 26. („Žrtve i zločinci rata u Bosni“, South Slav Journal, proleće-leto 1992, objavljeno 1993.). Posle toga je uništeno još mnogo sela, a u srpskoj monografiji Knjiga mrtvih iz 1995. pobrojano je 3.287 Srba iz okoline Srebrenice koji su ubijeni u prethodne tri godine. Srpski medicinski veštak dr Zoran Stanković i njegov tim otkrili su u okolini Srebrenice preko hiljadu tela Srba ubijenih pre jula 1995, a general Luis Makenzi je izjavio da „dosadašnji dokazi nagoveštavaju da je Naser Orić, bosanski zapovednik u Srebrenici, odgovoran za ubistvo istog broja srpskih civila izvan Srebrenice koliko je i vojska bosanskih Srba odgovorna za masakr nad bosanskim Muslimanima u tom gradu.“ Stanković i srpske vlasti nikada nisu uspele da za ovaj masakr zainteresuju Međunarodni tribunal za ratne zločine u bivšoj Jugoslaviji, kao ni zapadne medije.

Mikrokosmos predrasuda Međunarodnog tribunala može se videti po tome kako se odnosio prema Naseru Oriću. Kada se 2005. godine pojavio snimak na kome se vidi kako neki bosanski Srbin navodno ubija šestoricu bosanskih Muslimana (neutvrđenog porekla i autentičnosti), pobudio je ozlojeđenost i veliku pažnju na Zapadu i navodno je „krunski dokaz“ da je 8.000 ljudi pobijeno u Srebrenici. Međutim, bilo je i očito autentičnijih snimaka koje je Orić pokazao kanadskom novinaru Toronto Star-a Bilu Šileru i izveštaču Washington Post-a DŽonu Pomfretu na kojima se Orić hvali ubijanjem Srba i odsecanjem njihovih glava i gde tvrdi kako je ubio 114 Srba samo u jednom od takvih incidenata. Pomfret je napisao samo jedan kraći članak o tome, Šiler dva, i to je bilo to. Niko nije rekao kako je to „krunski dokaz“ da su zločini nad Srbima u Srebrenici bili masovni niti da je navodna „demilitarizacija“ „bezbedne zone“ samo varka. Nije bilo komentara što je Međunarodni tribunal podigao optužnicu protiv Orića tek 2002. godine, i to ne zbog ubistava, već zato što u šest navrata nije imao kontrolu nad podređenima i na kraju odbacio ceo slučaj zbog tehničkog propusta. Međunarodni tribunal nikada nije pozvao Pomfreta ili Šilera da svedoče niti je upotrebio ove snimke kao dokaze.

Tribunal nije uzeo u obzir ni svedočenje Ibrana Mustafića, bosanskog zvaničnika u Srebrenici, koji je svojoj u nedavno objavljenoj knjizi Planirani haos napisao kako je Naser Orić „ratni zločinac kome nema ravna“ i opisuje grozna ubistva koja je lično video, a koja je počinio Orić. Kao svedok nije pozvan ni francuski general Filip Morion, iako je svedočio na suđenju Miloševiću, gde je tvrdio kako Orić „ne uzima zatvorenike“ i da su njegova masovna ubistva iz „bezbedne zone“ ključni faktor koji objašnjava osvetoljubivost Srba pošto su zauzeli Srebrenicu.

Međunarodni tribunal nije instrument pravde, već produžena ruka NATO-a, stvoren da služi njegovim ciljevima u ratovima na Balkanu, što je u brojnim prilikama i uradio. Glavna uloga mu je da u središte interesovanja stavi, satanizuje i osudi Srbe, koji su i bili meta NATO-a. Kad god je NATO-u bila potrebna potpora, Međunarodni tribunal se našao pri ruci, podigavši optužnicu protiv Mladića i Karadžića kako ne bi pregovarali u Dejtonu. Podigao je i optužnicu protiv Miloševića u maju 1999. kada je NATO počeo da dobija kritike zbog bombardovanja civilnih ciljeva u Srbiji, odnosno ratnih zločina.

Povećavanje broja žrtava

Naduvavanje broja ubistava koja su počinili Srbi je institucionalizovano početkom sukobâ u Jugoslaviji, a ključnu pomoć u tome su pružili mediji i lakoverna liberalna levica. Previše su se oslanjali na bosanske Muslimane i američke zvaničnike, koji su često lagali, ali štampa nikada u njih nije sumnjala. U slučaju ozloglašenog masakra na pijaci Markale koji se desio 27. avgusta 1993. pred sastanak NATO-a na kome je odobreno bombardovanje Srba, glavni stručnjaci i posmatrači sa lica mesta – iz Velike Britanije, Francuske, Kanade, Ujedinjenih nacija, pa čak i iz SAD – bili su ubeđeni da su počinioci bosanski Muslimani. Ovo, međutim, nije moglo da prođe u zapadnim medijima. Bosanski Muslimani su tvrdili da je na njihovoj strani početkom 1993. bilo 200.000 mrtvih (i naravno, da samo Srbi drže logore), u to su svi poverovali, kao i u bajke o „Velikoj Srbiji.“

Isti je postupak korišćen i u slučaju Kosova i pre i posle bombardovanja. Govorilo se o navodnom genocidu koji se desio pre rata, a još više o navodnom bombardovanju (kada je Stejt Department procenio da je ubijeno čak 500.000 kosovskih Albanaca). Sve su to bile velike laži. Onih 200.000 (što je kasnije naraslo čak na 300.000) se smanjilo na 100.000 u koje spada 65.000 civila stradalih u Bosni na svim stranama. Predratni broj žrtava na Kosovu je smanjen na 2.000 u godini pred bombardovanje, od kojih su većina žrtve dejstava OVK, a ne Srba (na osnovu onoga što je rekao britanski sekretar za odbranu DŽordž Robertson), a ukupan broj mrvih i nestalih na Kosovu je tokom bombardovanja smanjen na 6-7.000 na obe strane. Međutim, nije bilo nikakvih izvinjenja niti preispitivanja od strane vodećih medija ili liberalnih apologeta „korisnog bombardovanja.“

Srebrenica je ostala njihova. Ali, kao i kod ostalih prenaduvanih ili neistinitih elemenata procesa satanizacije, dobili su je prevarom. Nije sporno da je bilo ubistava u Srebrenici, ali nije 8.000 žrtava i po svoj prilici ih nije bilo više nego srpskih žrtava Nasera Orića na području Srebrenice, kako je nagovestio general Luis Makenzi (koji se po autorovom mišljenju ovde pokazao konzervativnim). Priča o moralnosti se u velikoj meri oslanja na prenebregavanje činjenice kako Srebrenica nije demilitarizovana „bezbedna zona“, već zaštićena vojna baza bosanskih Muslimana koja je korišćena da bi se desetkovalo lokalno srpsko stanovništvo. Prećutkuje se i to da je masakr bio od velike koristi, kao i onaj na Markalama, koji je stvorio nadu i očekivanje da će isprovocirati vojni odgovor NATO-a. Lideri bosanskih Muslimana su vrištali o „genocidu“ čak i pre nego što su Srbi zauzeli Srebrenicu.

Cela ova priča se zasniva i na brojnim manipulacijama. Posle intenzivnih pretraga kod Srebrenice je u poslednjih šest godina nađeno samo oko 2.000 žrtava od kojih nisu sve muslimanske i koje nisu sve ubijene. Intenzivnih borbi je bilo izvan Srebrenice, ali je bilo zgodno da se cifre napumpaju kako bi se brojke poginulih u borbi mogle zanemariti i da bi se svako ko se vodi kao „nestao“ mogao smatrati mrtvim.

Navod da su Srbi premestili nekoliko hiljada leševa nikada nije delovao verodostojno. Satelitski sistemi za osmatranje bi lako uočili da su prevoženi kamionima, a takve slike nikada nisu predočene, a neke od navodno novih grobnica su bliže Srebrenici od mesta sa kojih su leševi navodno premešteni. Kasno pronalaženje grobnica posle 2000. godine sprovedeno je pod kontrolom vođstva bosanskih Muslimana, koje od 1992. redovno širi dezinformacije. Nalazi dobijeni posle 2000. godine i DNK identifikacija još više su kompromitovani nenaučnim rukovanjem ostacima (koji su u zemlji proveli pet ili više godina), nemogućnošću da odvoje one koji su stradali u borbi od ubijenih ili onih koji su umrli pre 1995. i odabiranjem trenutka za akciju kako bi stvorili pogodne političke događaje.

Stalni publicitet koji se daje Srebrenici je kao i na početku u velikoj meri političke prirode. Ova selektivna i preterana viktimizacija donela je političku korist žrtvama i njihovim mentorima, kao i psihološku nagradu u vidu nanošenja bola dugogodišnjim neprijateljima. A u ovom slučaju imperijalni vladari ne samo što mogu da ukažu na navodno opravdanu „humanitarnu intervenciju“ kako bi time prikrili krupnije planove za globalnu projekciju moći, već su i uspeli da pretvore Balkan u odskočnu dasku za ekspanzionistički posthladnoratovski poredak NATO-a.

Edvard S. Herman je penzionisani profesor finansija na Vortonu, Univerzitet u Pensilvaniji, i autor je mnogih knjiga o ekonomiji, spoljnoj politici i medijima u koje spada i Degradirana moć: mediji i kosovska kriza (urednik Filip Hamond, izdavač Pluto, 2000.)

Izvor: http://www.globalresearch.ca/index.php?context=va&aid=13130

(Preveo Nenad Tomović)

http://www.nspm.rs/istina-i-pomiren...a/satanizacija-srba-kao-propagandni-udar.html

 

[ludishinter]

Propaganda je ***** ..:

 

[Пресретач]

Што је најгоре многи припадници српског народа су подлегли под западну антисрпску пропаганду .

 

[Dragan_srbcg]

ma propaganda je jace oruzje i od metka.

 

[dragon x]

 

[Dragan_srbcg]

Glajvic, Račak i vertikala laži
Slobodan Antonić
utorak, 11. novembar 2008.

Račak je jedan od najsramnijih stranica u propagandnom ratu SAD protiv Srbije, koju smo prebrzo zaboravili. Danas kada smo neprestano pod propagandom američkih medija u Srbiji – od B-92 do Foksa – model Račka treba da nam bude neprestano pred očima kao primer koliko sa nama besramno manipulišu, i kakve sve tragične posledice može imati ta manipulacija.

Nedavno je Helena Ranta, finski forenzičar, "otvorila" dušu i optužila Vilijama Vokera, tadašnjeg šefa Misije OEBS na Kosmetu, da ju je naterao da ubijene pripadnike OVK u Račku prikaže kao nedužne, nenaoružane civile. Svi znamo od kolike važnosti je bio ovakav prikaz za otpočinjanje napada na Srbiju. Za Zapad je Račak “postao kap koja je prelila čašu. Da nije bilo Račka, bombardovanja Srbije nikad ne bi bilo”, kaže Majkl Ignjatijev u svojoj knjizi "Virtuelni rat".

Slučaj Račak je zapadnoj javnosti prikazan na sledeći način. Srpska policija je, navodno, 15. januara 1999, upala u selo, odvojila muškarce od žena i dece, odvela ih do obližnjeg brdašca i tamo hladnokrvno pobila. Njih četrdeset. Iznad leševa nenaoružanih civila Vilijem Voker je novinarima rekao da “ne okleva da nazove događaj masakrom, koji je veoma protiv čovečnosti”. “Ne oklevam ni da optužim vladine snage za taj zločin", smesta je dodao.

Istina je, međutim, bila potpuno drugačija. Najpre, policija je pred Račak stigla u poteri za ubicama svoga kolege, Svetislava Pržića. Sličan pohod policija je preduzela i do susednih sela (Petrovo, Malopoljce i Renaja). Znajući da su moguće različite provokacije, policija je, pre nego što je ušla u selo, obavestila posmatrače OEBS-a. Štaviše, sama je pozvala dvojicu novinara TV Asošijeted presa da prate njeno delovanje. Posmatrači i novinari su se smestili na obližnji brežuljak, sa kog su mogli da vide selo. Počelo je puškaranje, koje se ubrzo pretvorilo u pravi okršaj. Obe strane su koristile i ručne bacače. Policija je, ipak, bila iskusnija i bolje naoružana. Odmetnici su se povukli na brda južno od sela, a policija je ušla u Račak.

Novinari i posmatrači su nastavili da prate njihova dejstva sa brežuljka. Već u pola četiri, policija se povukla iz sela, a sa njima su otišli i novinari iz TV AP. Policija je tvrdila da ima jednog ranjenog, a broj ubijenih terorista procenjivala je na petnaestak. Odmah po odlasku policije, posmatrači su ušli u Račak kako bi napravili uviđaj. Započeli su sa ispitivanjem meštana. Jedan francuski novinar došao je, oko pola sedam, u selo, i razgovarao sa posmatračima. Oni još uvek nisu pominjali nikakav pokolj, samo su rekli da “nisu u stanju da navedu tačan broj žrtava”. Sa mrakom, u selo su se vratili i pripadnici OVK. Sutradan, oko 9 ujutro, posmatrači se po prvi put suočavaju sa svedočenjima o hladnokrvnom pokolju koji su izvršili srpski policajci. Odvode ih do jaruge u kojoj leži dvadesetak mrtvih muškaraca, u civilnoj odeći. Kada se u selu, oko podneva, pojavio Vilijem Voker, galameći protiv "srpskog zločina", već su svi očevici imali istu priču.

Ali, već na licu mesta bilo je jasno da sa Vokerovom galamom mnogo toga nije u redu. Možete li da zamislite policajce koji ubijaju civile i ostavljaju njihove leševe svuda naokolo, a znaju da će odmah za njima u selo da uđu posmatrači i novinari? Zašto treba 18 časova da meštani saopšte posmatračima istinu o pokolju? Odakle među ubijenim “meštanima” i muškarci koji nisu iz Račka? Kako je Voker odmah i bez ikakve istrage znao da su “vladine snage odgovorne za zločin”? Uostalom, zašto je sa sobom poveo samo odabrane novinare, i ni jednog iz Srbije?…

Onda je nastupila Helena Rantal i grupa finskih patologa. Prvu obdukciju izvršio je beogradski Institut za sudsku medicinu. Po njegovom izveštaju, nije bilo ubistava izbliza, a parafinska rukavica je pokazala da je čak 37 od 40 ubijenih prethodno pucalo. Međutim, SAD i EU su taj izveštaj odbacili. Stoga je Beogradu savetovano da pozove jednu grupu finskih stručnjaka radi dodatnog veštačenja. Tako je i urađeno. No, njihov izveštaj nikako se nije pojavljivao. Tek nedelju dana pred početak napada na Srbiju, on dospeva u javnost. Ali, ni tada nema punog izveštaja, postoji samo izvod od tri stranice i izjava Helen Rantal sa konferencije za novinare.

Po tim izjavama, u Račku se dogodio “zločin protiv čovečnosti”. Ta ocena je usledila iz nalaza po kom su svi mrtvi bili “nenaoružani civili”. A oni su bili “nenaoružani civili” jer su: a) svi leševi bili u civilnoj odeći; b) nijedan od ubijenih navodno nije prethodno pucao. Ostalo je, međutim, nejasno kako se može tvrditi da su svi ubijeni bili civili, a da se prethodno nije ustanovilo da odeća nije bila menjana i da nije objašnjeno kako je tačno utvrđeno da niko nije pucao. Naime, Finci su odbacili korišćenje standardne parafinske rukavice, za utrđivanje tragova baruta, kao "prevaziđene metode". Oni su priznavali jedino korišćenje jednog drugog testa koji je pouzdaniji, ali samo ako se uzorak uzme direktno sa delova šake. To, međutim, ni u jednom ispitivanom slučaju, po rečima same Helen Rantal, nije urađeno!

I tako, već tada, dok su američki nosači aviona hitali ka Jadranu, bila je više nego očigledna laž da je srpska policija ušla u Račak i hladnokrvno pobila 40 seljana. Najveći deo ubijenih bili su teroristi koji su poginuli u borbi, u uniformama OVK ili sa njihovim oznakama. Uniforme i oznake su tokom noći uklonjeni i svi su prikazani kao "nedužni građani" koje su uibile “vladine snage” kao učinak sprovođenja “politike genocida”. Najzaslužniji da je ova propagandna predstava uspela bio je Vilijem Voker. On je već ranije pokazivao znake da, kako je to primetio čak i Marti Ahtisari, “ima već unapred pripremljeno mišljenje o situaciji na Kosovu i o tome ko je glavni krivac”. Kada su teroristi u Peći ubili šestoricu srpskih mladića, Voker je izjavio kako “najsnažnije moguće osuđuje nasilje u poslednja 24 časa” i pozvao “sve pripadnike kosovske zajednice i savezne vlasti da pokažu uzdržanost i ostanu mirni”. Dakle, jedno čisto terorističko delo stavljeno je u okvir “nasilja u poslednja 24 časa”, a umesto osude usledio je poziv na mir. Posle Račka, međutim, Voker je zaboravio svaku uzdržanost i svako pozivanje na mir, i odmah zavapio o “masakru” i “zločinu protiv čovečnosti”. “Ne oklevam ni da optužim vladine snage za taj zločin", besneo je. Voker je znao posledice takve svoje ocene. Ona je značila rat i bombardovanje Srbije. Ali, Vokerov cilj je verovatno i bio da se obezbedi "moralni" razlog za NATO napad na Srbiju.

 

[Dragan_srbcg]

Evo prepisa odlomka iz televizijske emisije koju je uradio britanski novinar Alan Litl, i koja je prikazana na BBC2 pred prvu godišnjicu NATO bombardovanja Srbije.

"Novinar: Voker je optužio srpsku policiju i jugoslovensku vojsku. Trebalo je da bude nezavisan međunarodni zvaničnik. Da li je, međutim, tražio direktne instrukcije od Amerikanaca?

Vilijem Voker: Nisam zvao nijednu od prestonica, rekao sam šta sam mislio da sam video - a to je bio krajnji rezultat masakra.

Ričard Holbruk: Vilijem Voker, šef Kosovske verifikacione misije, zvao me je mobilnim telefonom iz Račka.

Novinar (pita Vilijema Vokera): Ali ne sećate se da ste uopšte zvali Vašington?

Vilijem Voker: (Odmahuje glavom).

Vesli Klark: Dobio sam poziv od Bila Vokera. Rekao mi je da je masakr. 'Stojim tu. Vidim tela'.

Novinar: I niste razgovarali s generalom Klarkom ili s nekim drugim?

Vilijem Voker: (Odmahuje glavom).

Novinar: Vokerovi komentari dali su Americi zeleno svetlo za ulazak u kosovski rat. OVK je uvukao svog moćnog saveznika”.

Već sutradan, nakon Vokerove "predstave" u Račku, SAD će zatražiti od NATO-a “da pažljivo razmotri vojne opcije rešavanja kosovske krize”, a Savet NATO-a se hitno sastao u neuobičajeno vreme, u nedelju popodne. Pripreme za rat mogle su da uđu u završnu fazu.

Račak je bio i sastavni deo optužnice protiv Slobodana Miloševića u Hagu. Ali, posle svedočenja Danice Marinković, istražnog sudije i Slaviše Dobričanina, patologa, tužilaštvo je izbacilo tačke optužnice o Račku, kako iz Miloševićevog predmeta, tako i iz procesa koji se vodio protiv Milana Milutinovića i još petorice optuženika iz Srbije. Račak čak ni za Hag više nije "srpski masakr nedužnih civila". Ali, on ostaje zločin ratne propagande, koji je poslužio kao izgovor za otpočinjanje jednog zločinačkog rata.

Račak, po svom karakteru, odgovara Glajvicu, incidentu koji je režirao Hitler, kako bi našao razlog za napad na Poljsku. Naime, 31. avgusta 1939, nemački operativci, preobučeni u poljske uniforme, zauzeli su predajnik nemačkog radija u Glajvicu i emitovali jedno anti-nemačko saopštenje. Da bi incident izgledao autentično, pobijeni su Nemci koji su čuvali predajnik, kao i dovedeni Poljaci. Hitler je nekoliko dana pre Glajvica rekao svojim generalima: "Naći ću propagandni razlog da započnem rat, uverljiv ili ne. Pobednika niko kasnije neće da pita da li je govorio istinu".

Danas više niko NATO generale i propagandiste ne pita da li su govorili istinu o Račku. Vilijem Voker sedi u upravnom odboru "Dajnkorpa", američke kompanije koja je, 9. februara 2006, dobila na tenderu posao izgradnje kargo-centra Beogradskog aerodroma, vredan sto miliona dolara. Dajnkorp je, prema različitim izvorima, zapravo firma Centralne obaveštejne agencije (CIA), koja posluje isključivo sa vojskom SAD. Uz Vokera, u Upravnom odboru "Dajnkorpa" sede još i Ričard Holbruk i Vesli Klark. Javnost Srbije se, zbog ovih osvedočenih "srboljubaca", pomalo uznemirila, tadašnja Vlada je počela da postavlja dodatne uslove, pa je "Dajnkorp" ubrzo sam odustao od posla.

Ali, "Dajnkorp", B-92 ili koja druga slična firma neće ostati bez posla u Srbiji. Ko, uostalom, još danas pominje Račak ili bombardovanje, NATO laži i NATO smrti, kada se "Srbiji žuri" da se što pre integriše u evroatlantske strukture? Uostalom, više nas ne ubijaju, kao 1999. Samo nas malo i dalje lažu, po potrebi. Otkucajte "Klečka" u prozorčetu "Pretraga" na sajtu B-92 i dobićete 4 (i slovima četiri) pogotka. Otkucajte "Ovčara" i dobićete 262 pogotka, otkucajte "Srebrenica" i dobićete 321 pogodak. "Pobednika niko kasnije neće da pita da li je govorio istinu", jeste još nečija parola. Čovek koji je ovu parolu smislio bio je pobednik 1939, 1940, 1941... Ali, došlo je vreme kada je sama istina pobedila. Pobediće i ovoga puta. Pobediće, samo ako je budemo dovoljno dugo i dovoljno uporno svedočili. Činimo li to?

Pečat, 7. novembar 2008, br. 37, str. 18-20.

 

[Ne_Vazim_Se]

 

[al bundy]

heh dobri stari Donald Ramsfeld , kako je on znao sa belosvetskim mujama i talibanima , a ne ko ova sisica Obama i njegovi indijanci

 

[Ne_Vazim_Se]

heh dobri stari Donald Ramsfeld , kako je on znao sa belosvetskim mujama i talibanima , a ne ko ova sisica Obama i njegovi indijanci

Hahaha brate ti bash volish kada neko ka*a talibane... Volim i ja , ali ovaj klip je postavljen chisto se vidi kako to ide tamo... Inache, Rumsfeld je predsednik odbora iliti CEO RAND korporacije (http://en.wikipedia.org/wiki/Rand_corp) od 1981 , kao shto je lik na komentrima lepo primetio...

 

[pancevo_90]

Mi jesmo najviše zločina počinili, ali to ne znači da su Hrvati i muslimani cvećke.
Izrael decenijama uništava Palestinu, taj rat je mnogo gori nego onaj u SFRJ, ali zapadni mediji to predstavljaju kao odbranu Izraela.

 

[al bundy]

Hahaha brate ti bash volish kada neko ka*a talibane... Volim i ja , ali ovaj klip je postavljen chisto se vidi kako to ide tamo... Inache, Rumsfeld je predsednik odbora iliti CEO RAND korporacije (http://en.wikipedia.org/wiki/Rand_corp) od 1981 , kao shto je lik na komentrima lepo primetio...

pa da matori je zayeban igrac bio , jos ludji od Busha ,sreca nasha da nije bio na vlasti 99. sta bi nam tek onda radili a znam da tako idu kod njih stvari ,yebiga sve se vrti oko para i lobiranja al se zato rokaju sa mujama sto je svakako pozitivno

 

[Ne_Vazim_Se]

pa da matori je zayeban igrac bio , jos ludji od Busha ,sreca nasha da nije bio na vlasti 99. sta bi nam tek onda radili a znam da tako idu kod njih stvari ,yebiga sve se vrti oko para i lobiranja al se zato rokaju sa mujama sto je svakako pozitivno

Hehe... Udri talibana...

Mi jesmo najviše zločina počinili

Kako ti to znash? Josh ako ti je ovo 90 u niku godishte...

 

[goxy]

Textove ko da je piso neki propagandista iz Severne Koreje.

 

[ludishinter]

]Mi jesmo najviše zločina počinili[/SIZE], ali to ne znači da su Hrvati i muslimani cvećke.
Izrael decenijama uništava Palestinu, taj rat je mnogo gori nego onaj u SFRJ, ali zapadni mediji to predstavljaju kao odbranu Izraela.

Jel si pri sebi?!

 

[U-Boot]

heh dobri stari Donald Ramsfeld , kako je on znao sa belosvetskim mujama i talibanima , a ne ko ova sisica Obama i njegovi indijanci

nije bilo zajebancije sa njemačkin židovom!

 

[Софија]

ma propaganda je jace oruzje i od metka.

Најјаче оружије, а не јаче и од метка.
Пуцају на недостатак критичности и свести који је у народу веома изражен.
И успева им.

 

[junkmarko]

 

[Ewa Kant]

Mi jesmo najviše zločina počinili, ali to ne znači da su Hrvati i muslimani cvećke.
Izrael decenijama uništava Palestinu, taj rat je mnogo gori nego onaj u SFRJ, ali zapadni mediji to predstavljaju kao odbranu Izraela.

Sta imaju drugi reci o nama, kad ovoko mi sami govorimo.

 

[gost 191696]

zato se, sem lokalnih jadnika, na zapadu i ne moze naci ozbiljan istoricar koji ce istrcati pred rudu i napisati ovako i ovako je bilo.ima onaj tzv istoricar noel malkolm sto za lovu preko noci napise istoriju etnicke grupe koja zeli frizirati istinu i cinjenice-al se i on smirio od kada je vidio da je smijesan. ceka se vremenski odmak i jedno je sigurno, istorija nece biti onakva kakvu je prizeljkuju hrvati, muslimani i siptari - zbog toga i jeste njihovo divljanje na istorijskim i politickim temema kada je u pitanju ista. jednostavno se ljudi porazno osjecaju kada se sudare sa zidom istine i frustracija se mora ispoljiti makar na forumu. mislim, kako hrvati mogu poreci da su se tajno naoruzavali 90, da su napravili paravojne formacije, da su opkoljavali kasarne i pucali na djecu ili da su i prije zahuktavanja rata pobili preko hiljadu srpskih civila po hrvatskim gradovima ok je u isto vrijeme broj poginulih hrvata bio manji od 10. to sto je srpska reakcija bila takva kakva je bila je sasvim legitimno i opravdano, pogotovo sto su od konstitutivnog naroda pretvoreni u manjinu i sto se iz navedenih dogadjaja moglo zakljuciti da im se ponovo sprema jasenovac.
ili muslimani koji preglasase konstitutivni narod, koji su na pocetku rata imali 70.000 ljudi pod oruzijem, ciji je lider odbio lisabonski mir i koji su ubili starog svata i iscnirali rat jer demokratski nisu mogli upravljati srpskim opstinama...samo polako. mi nismo cvjecke ali ne mogu samo cinjenice jedne strane formirati ispravnu sliku. u svakom slucaju, onako neobjektivno i zlonamjerno, ratno huskacko i anti srpsko , medijsko stanje vise nikada nece biti