Evo o Sarmatima iz Istorijskog porekla Srba (2 izdanje) M.Milanovića
VІІІ ЗАБОРАВЉЕНИ САРМАТИ
Име реке Оарос
Oписујући Кимеријски Босфор и народе на обалама Азовског мора (Meotis Iacus), Цецилије Плиније Млађи спомиње и Србе. На овом простору, поред њих, обитавали су Меоти, Вали, Сереји, Сцизи и Гниси. Према Плинију, Срби и њихови суседи, морали су бити поморци, али је питање на којој обали су смештени: источној, јужној или северној? За орјентисање, пре свега, треба знати шта значи Кимеријум (Cimmerium) који, Плиније, описује у претходној глави свога рукописа. По тадашњим схватањима, овај мореуз је делио европски од азијског континента; варош Кимеријум, данас Керч, налазио се на крајњем ушћу мореуза у Азовско море. Да би се седишта Срба утврдила, треба прво одредити места народа које је Плиније споменуо, седишта Меоћана и Гниса јер су, према њему, Срби стационирани у средини. За Меоћане (Meoтe) се изричито вели да су живели до Кимерија, само се не зна у ком су се правцу простирала станишта њихових суседа. Логично је да, на основу историјских вести, Меоћане сместимо у област ушћа реке Кубан (Vardanus) и ближег азовског приморја; на седиште Гниса, упућује сам Плиније, написавши да до Гниса станују Сармати, између ушћа Дона и Кубана, на источној обали Азовског мора и то тако да су им, на југу, непосредно граничећи, били Вали, на северу Сцизи, Сереи и Гниси. Ова обала дуга је 250 км и, данас је, земља црноморских козака, тзв. Кубанска област.
То је, отприлике, слив приморских река (Каракубан, Кирпили, Кагујека, Целбас), са Јејом и Кагалником, до ушћа Манича у Дон. Срби су становали више у унутрашњости, део станишта им је био у приморју, протежући се источним правцем, отприлике до вододелнице између Челбаса и Јегорлика, у непосредној близини најсеверније окуке Кубана; дакле, у његовом средњем току. Пошто је, Азијска Сарматија, представљала огромну област, ширу постојбину Срба можемо поближе одредити на тај начин што ћемо консултовати Птолемеја, тј. шта је он подразумевао под реком Оаросом, именом Ра и Кераунијским планинама јер су, између њих, поред других племена, били стационирани и Срби. Он каже: “ Азијска Сарматија се простирала до непознате земље, а према западу до реке Дона (Танаис) и оног дела Меотског језера које лежи између Дона и Кимеријског Босфора. Са јужне стране, била је ограничена Црним морем до реке Коракс и, одавде, пограничном линијом од Колхиде, Иберије и Албаније, до обале Хирканског или Каспијског мора“.
Тек од географа Марина Тирског, након првог века, име реке Ра означује Волгу. Много векова пре Тирског, у широкој употреби, нарочито код ботаничара и лекара, познато је име лековите биљке која је расла на обалама Волге и била један од извозних артикала Босфорског краљевства у пристаништима Азова. Већ Плиније описује лековиту моћ корена биљке и њено име које упућује на реку Ра и тамношње српске трговце. Скити и Сармати су реку називали Оарос, како су, већ у VІ веку пре н.е. чули и записали понтијски Грци. Неки сматрају да ово име долази од авест. vo ru (широка). Првобитно се, под Ра, подразумевао горњи ток Волге где, одвајкада, станују Фини док су, у доњем, били Скити. За опредељење географског положаја неких сарматских народа и разумевања прометних артерија, потребно је познавати појмове античких географа о Волги. Пре краја І века, антички свет још није познавао ток и слив Оароса док, извесни појмови о реци, код Птолемеја, прилично одговарају реалном стању, уз занемариве грешке. Према њему, Волга настаје из две изворне реке које се сливају, долазећи из супротних праваца; то су Волга и Кама. У доњем делу, река се дели на више рукаваца и канала, стварајући многобројна острва. Птолемеј не зна за Волгину делту и његове размере не одговарају оним у природи. Тако је, нпр. доњи ток реке, између окуке код Царицина и ушћа, силно развучен и мери 6400 стадија, уместо 2500, вероватно због разлога што је географ представио уздужну осовину Каспијског мора у правцу исток- запад, уместо север- југ и, тако, претерао са величином Меотиса у северно- јужном правцу. Растојање, између реке Куре и Волге, мери око 5400 стадија, код Птолемеја свега 4000. Тиме је, доњи ток Волге, спуштен на југ. Горњи ток задржао је своје старо име Рау док се, име доњег тока, мењало према језику становника који су, у сеобама народа, надолазили и одлазили.
По Птолемеју, између реке Ра и Кераунијских планина, живе Вали (Дивали) и Срби, што значи да су Срби смештени на Волги, у њеном доњем току, у сланој степи недалеко од Куме, где се спушта Кераунијско горје. Осетини, потомци Алана, и данас називају Дивале: Дуал или Ду- алти. Под краљицом Тамаром, пристали су у политички склоп грузијске (иберске) државе и, после усвајања грузијског црквеног језика, ушли су у културну заједницу са Грузинима. Северно од Куме, налазе се језера (Мужар, Мали и Велики Алицин, Алматин, Егин Кур), река Зука (Zauhan) и град Сарепт (Sarepte, Загреб). Повесни географ, К. Кречмер, такође налази Србе у сланој степи, као номаде. Српски историчар Јован Рајић их смешта ближе ушћу Волге; међутим, то не изгледа могуће јер је овом племену одређен сувише велики простор. Чак и да Птолемеј није замишљао доњи ток Волге тако далеко на северу, као што је то у стварности, већ у близини реке Куме где су, још увек, границе ова два племена сувише размакнуте. Према географовој представи ушћа и доњег тока Волге, Срби би били и на средњем току Куме, граничећи се са Зинхима на горњем Кубану, источно са Амазонкама. Овај случај са опредељењем српске постојбине у Азијској Сарматији, тера нас да се осврнемо на карактер Птолемејеве географије јер ће онда бити јасније како су Срби могли доћи у слану степу на доњој Волги, уместо у подручје Кавказа (где ће отићи знатно касније).
Лудвиг Шмит, полихистор и стручњак за античку географију, сматра да је главни Птолемејев извор биo Марин Тирски и да је његова Географија само опис карата приложених том делу. Шмит критикује Птолемеја због Германије (није у духу Бечко- берлинске школе /сиц!/) но, његова опаска да, ако Птолемеј није нашао на мапи место за име, он би га уписао произвољно, на оближње празно место, уопште не стоји, али кореспондира са карактером идеје пангерманства, итекако и данас присутне у списима немачких историчара који се баве старим веком. Они Србе називају игнотима (непостојећима) мада их, поред Плинија млађег и Птолемеја, у овом времену, наводе Страбон и Тацит.
Већ смо помињали великог римског песника Овидија, протераног међу Сармате, у Тому. На основу његових записа, дознајемо да су Сармати, Гети, Скити и Трачани говорили исти језик; при томе, песник изједначава Гете са Сарматима преко заједничког језика:“ Iam didici Getice Sarmaticeque loqui.“ Или, “Ја сам римски песник, опростите музе, врло често сам присиљен да говорим сарматски...бачен далеко на сарматске обале...у сарматска места“.
Сребрени Срби
Енглески историчар и хроничар Римског царства Е.Д. Гибон је записао: „ Кад год би ти варвари кренули из својих пустиња у потрагу за пленом, њихове чупаве браде, неочешљане косе и страшна лица, која као да су изражавала урођену свирепост њихових душа, изазивали су страх и трепет код цивилизованих становника римских провинција“. Опис, заснован на приказима заплашених Римљана, односио се на Сауромате (Сармате). Били су скитски народ иранског порекла дакле, члан индоевропске заједнице. Они су, са својим стадима, живели раштркани у пространим степама источно од Волге. Птолемеј је, пишући о народима између Кавказа, Црног, Азовског и Каспијског мора, како смо већ истакли, користио назив Сервои (Servoi), а Тацит је, говорећи о бављењу Клаудијевих легионара на реци Хиспанису (данас Кубан), половином I века, оставио запис о Зорсину (Zorsin, Зоре син, Зоран), који је владао племеном Србака, делом великог народа Сармата.
Име Србин није словенско. Оно се, у нововековној историји, у савременом облику, први пут јавља код Птолемеја, у II веку наше ере, као име једног источноаланског народа који је, првобитно, живео у степама доњег Поволожја. У IV веку, њега су покорили Хуни, покренувши, муњевитим освајањем, велики миграциони ток преко Балкана, Европе, па све до Африке. Вандалско-аланско краљевство се одржало у Африци све до 533. године наше ере. У Средњем веку, земља која се пружала преко Саксоније и Тирингије све до Салеа, то јест у оквиру некадашњег хунског краљевства, звана је Белосрбијом. Њом су владали, након Атилине смрти (453) и у њој живели источни Алани – Срби. Германи, источно од Салеа, збацили су алански јарам, али алански Срби су сачували власт над Словенима источно од те реке. Временом су се алански Срби, Сербои, стопили с покореним словенским становништвом, те је име Срби сада једини траг њиховог боравка у тој области. До сличног развоја дошло је и на Балкану, где се налазио један други огранак аланских Срба, те у Немачкој где, између покрајине Бранденбург и Саксонија, уз границу са Чешком и Пољском, и данас живи око 100.000 потомака Срба. Били су у контакту са Аланима – Немци их данас зову Лужичким Србима, а затекли су их у лужичким мочварама, приликом похода на исток; у Х веку су, како знамо, покорени и покрштени – на католичку мањину и протестантску већину. Антички писци, који први пут спомињу Сармате у V веку пре н.е. називајући их Сауроматима, деле их на четири велика племена: источне и западне Алане; зову их и: Србима, Роксоланима и Јазигама.