Evo jedne anegdote koja pomaže uspostavljanju takve veze, a preneo ju je Žil Renar koji citira Marsela Švoba: „U jednoj gostionici, Bodler je rekao: ’Miriše na uništenje’. – ’Ma ne’, odgovorili su mu. ’Žena kojoj je toplo miriše na kiseli kupus.’ – Ali Bodler je grubo odgovorio: ’Kažem vam da miriše na uništenje.’“
Sada se dosta rane biografske literature čini veoma nepouzdanom – reč je o pričama smišljenim da bi se objasnile pesme i dramatizovao ukleti pesnik – postoji, recimo, jedna biografija iz 1937. Džona Šarpentjea, koja se ponekad navodi kao izvor onanističkog tumačenja „Uništenja“, a njen osnovni postupak podrazumeva upotrebu pesama u konstruisanju priče o svemu onome što je Bodler sigurno radio, bez spoljnih dokaza. No, u iskušenju sam da se delom pouzdam u tu Švobovu anegdoticu, jer se teško može zamisliti da bi neko to izmislio kako bi protumačio ovu pesmu, koju ljudi inače nisu nastojali da protumače.
Dakle, za sada imamo najmanje tri mogućnosti: krvavi pribor Uništenja kao ženska seksualnost, kao sadistička masturbatorska fantazija, ili kao giljotina, konkretna verzija fantazije moći i uništenja. No, tu je i četvrta mogućnost s kojom se takođe nisam sreo u kritičkoj literaturi. Jedan od najzačudnijih momenata u „Litanijama Satani“, izvanredno neuzbudljivoj pesmi o romantičarskom satanizmu i o transvaluaciji vrednosti, jeste kada u poslednjem nizu razloga za hvalospeve Satani – „O ti“ – srećemo sledeće:
Ti što puniš oči i srce devojaka
kultom rane i ljubavlju spram dronjaka,
o Satano, spasi me sred jada moga!
Kritičari uglavnom nisu bili zainteresovani za tumačenje ove pesme stih po stih, niti su se bavili ovih zagonetnim distihom, koji poput „Uništenja“ postavlja rane i dronjke jedne uz druge, i kao da se nadovezuje na trenutak u pesmi „Čitaocu“ koji se do sada nije smatrao sadržajnim: „Predmeti najgrđi za nas kriju čari“. Ipak, čitavo pitanje perverzne „sklonosti ka užasu“9 kod Bodlera je ključno, kako tvrdi Žan-Lik Štajnmec u „Eseju o Bodlerovoj teratologiji“.10 Zbog strukture „Litanija“, moguće je da ova strofa artikuliše jednu od mnogobrojnih perverznih uteha koje Đavo nudi neprilagođenima u svetu, od toga da volšebno opusti pijanicu kog pregaze konji tako da mu ne polome kosti, do toga da mučenike podučava pravljenju baruta. Je li to đavolja uteha za one koji ne mogu sebi da priušte raskoš – da uživaju u dronjcima i ranama? To navodi na pomisao o gospođici Skalpel iz Pariskog splina, prostitutki koja želi da joj ljubavnici budu hirurzi što joj prilaze još obučeni u krvlju uprljane kecelje, za koje se dakako vezuje kult rana.11 Jedna druga vrsta kulta rana usputno se spominje u „Prokletim ženama“:
a neke opet vole da naplaćenik navuku
i ispod svojih dugih haljina bič da skriju,
pa se u mračnoj šumi, same, u ponoć tuku
i suze britkog bola u penu strasti liju.
Dakle, kult rana može biti sadistički ili mazohistički, a kult dronjaka? Pesma „Čitaocu“ nam kaže „Predmeti najgrđi za nas kriju čari“, ali je to teže zamisliti. Može li biti da Bodler ovde, kroz lik prostitutke što se kaje, Đavolu pripisuje verske obrede samopregora i bičevanja, na primer? To bi bio dobar potez: dronjci, vlasenica i bičevanje kao deo pribora uništenja, uprkos svetačkim ambicijama bičevalaca?
Jedan drugi relevantan tekst kojim zalazimo u hrišćanstvo navode kritičari u potrazi za objašnjenjem „krvavog pribora Uništenja“. Reč je o proznoj pesmi „Iskušenja ili Eros, Plut i slava“. „Dva divna Satane i jedna … Đavolica“ prikazuju se pripovedaču u snu. Prvi Satana je Eros, opisan s ovakvim priborom:
Oko krmezne tunike bejaše mu se ovila, u vidu pojasa, svetlucava zmija koja je, uspravljene glave, čežnjivo piljila u njega očima od žeravice. O tom živom pojasu visili su, među bočicama punim pogibeljnih napitaka, blistavi noževi i hirurški instrumenti. U desnoj je ruci držao još jednu bočicu čija je sadržina imala svetlocrvenu boju i koja je nosila nalepnicu sa ovim čudnim rečima: „Pijte, to je moja krv, savršeno okrepljujuće sredstvo.“
Taj hirurški pribor sladostrašća i uništenja podrazumeva i Erosovu bogohulnu adaptaciju pričesti koja, moglo bi se reći, postaje primer onoga što se u „Uništenju“ naziva „beščasnim pićima“. Dronjava odeća i rane sastavni su deo scene raspeća, što zahteva pribor uništenja. Možemo li da zamislimo Đavola kako kuša govornika tako što mu baca u lice elemente Hristove žrtve? Sa sigurnošću možemo reći da scenarij po kom Đavo odvodi čoveka u puste doline aludira na Hristovo iskušenje u pustinji.
No tu je još jedan, poslednji misaoni pravac koji moramo slediti. Originalni naslov pesme je bio „Sladostrašće“ što upućuje na Sent-Bevov roman Sladostrašće, premda verujem da pesma aludira i na Šatobrijanove Mučenike, gde Đavo navodi Astarte, koja se naziva „demonom žudnje“, da kuša jednog mladog hrišćanina. „U istom trenutku demon žudnje se zaogrće svim svojim čarima“, i „počinje da mu šapuće misli o jednoj čisto ljudskoj ljubavi“,14 što sigurno aludira na početak „Uništenja“. Izraz „demon žudnje“ pojavljuje se tri puta na istoj strani, a jedna ilustracija u izdanju iz 1859, koja je nastala posle Bodlerove pesme, ali pokazuje kako su Šatobrijana tumačili, predstavlja demona kao „ženu krasnu i raspusnu“, s jednom dojkom obnaženom.
Veza sa Sent-Bevovim romanom Sladostrašće i junakom Amorijem složenija je i perverznija. Sladostrašće je za mladog Bodlera bila važna knjiga („Razbludna knjiga, kojoj nema ravne!“), a za njenu mešavinu erotizma, melanholije, samoposmatranja i čame moglo bi se reći da služi kao pozadina Cveću zla. U ranoj pesmi, posvećenoj Sent-Bevu, koja počinje rečima „Tada svi ćosavi“, pripovedač govori o svom poistovećivanju sa Sent-Bevovim junakom, Amorijem:
Nosih u svom srcu Amorijevu priču. (OC 1, 207)
U prizoru adolescentske teskobe – melanholije, erotizma i dosade – vrelih letnjih večeri – „A potom su došle nezdrave večeri “ – čujemo za
…grozničave noći,
Koje upućuju zaljubljene devojke na vlastita tela
I teraju ih da u ogledalima – jalova pohotnosti –
Posmatraju zrelo voće svoje stasalosti.
Ti stihovi se kasnije direktno preuzimaju u jednoj strofi „Lezbosa“, jedne od zabranjenih pesama:
Lezbose, zemljo gde je noć omarna i bludna,
te pred ogledalima – jalova pohotnosti! –
device zaljubljene u svoja tela žudna
miluju zrelo voće ženstvene stasalosti;
Pripovedač u „Tada svi ćosavi“ naprotiv, umesto jalove pohotnosti16 devojaka, istražuje „duboku misteriju“ knjige, Sladostrašće, u kojoj
Napitak prodire, lagano, kap po kap
aludira na „beščasna pića“ demonskog otrova u „Uništenju“.
Sladostrašće, kao što sam rekao, opisuje se u ovoj mladalačkoj pesmi kao:
Razbludna knjiga, kojoj nema ravne!
I otad,…
…
Ja sam svuda listao duboku misteriju
te knjige, tako dragocene za sve obamrle duše
Da je njihova sudbina obeležena istim bolestima…
Njegovo posmatranje u ogledalu ima drugačiji ishod od devojačkog posmatranja:
I pred ogledalom uvežbavao sam
Surovu umetnost i rađajući Demon mi dade
– Da se od patnje načini istinska požuda, –
Da okrvavim njegov bol i da izgrebem njegovu ranu.
Začudo, tu nalazimo konstelaciju demona koja inspiriše obred samomučenja, sve s ranama i krvlju – „izgrebati njegovu ranu“ znači napraviti otvorenu ranu – ali ona donosi „istinsku požudu“, nasuprot „jalovoj pohotnosti“ udavača koje se sebi dive u ogledalu. Premda kod Bodlera jalovost nije loša stvar – „hladno veličanstvo žene nerotkinje“ – istinska požuda može biti ona koja je poetski produktivna umesto jalove pohotnosti devojaka. Može li „krvavi pribor Uništenja“ da bude vežba samosvesti, samomučenja, surova umetnost koju podučava demon, a dramatizuje se u pesmi „Beatriča“, na primer, gde govornik šeta u prirodi, oštreći sečivo svoje misli na vlastitom srcu: „i dok sam lutajući bez cilja ikakvoga / oštrio kamu misli tocilom srca svoga“? Ili, naravno, najupečatljivije u pesmi „Heotontimorumenos“: „Ja sam ožiljak i korbač!“ „Uništenje“ isprva ne deluje kao pesma o samosvesti kao samomučenju, ali postavlja pitanje da li kod Bodlera postoji uništenje koje nije samouništenje. Sigurno je da je veza između Đavola i samosvesti naglašena u drugim pesmama. U pesmi „Beatriča“, demoni sebe nazivaju onima „koji sve to smislismo davno“, što pripovedač izgovara dok okreće nož svoje misli u sopstvenom srcu. Pesma „Prerđavo“, gde se Đavo javlja skriven u naslovu, govori o sledećem:
Mračno i jasno sučeljenje
to srce ogledalo vlasno!
To sučeljenje stvara niz gotskih slika zarobljenosti koje čine uvodne strofe pesme, ali se možda tumače kao đavolja rabota. Te slike su:
Oznake jasne, crtež fini
života jednog prerđavog,
što budi misao da Đavo
sve štogod čini dobro čini!
To mračno samoposmatranje srca koje je postalo vlastito ogledalo možda je đavolja rabota – kao da je Đavo odgovoran za poetske sadržaje koji stvaraju mučnu samoanalizu: srca pretvara u ogledala samih sebe, kao što je to činilo Sent-Bevovo Sladostrašće. Možda ne bi došlo ni do kakve samodestruktivne samoanalize da nas Đavo nije odveo u doline čame.
