А мени жао што нисам кресно једну малу плаву, што је излазила сваку ноћ у КУК.
Јебо вас рат. Чекај само да цигару запалим. Ево!
Какво Сарајево, какви бакрачи. Баш ме брига за Рајвоса. Заболе ме.
Боли ме уво и за Џемала Биједића, и за кино Кумровец, и за Адамс...и штаме брига што ми је Катица била учитељица и Бурић Анто разредни у ЕТШ у Бућа Потоку. И, ако има кога тамо, нека ме обрише из Матичне књиге рођених у Општни Ново Сарајево. Па нисам ја џаба двадесет година све заборављао!
А све сам заборавио, Богу хвала.
Заборавио сам и окретаљку двојке испред солитера, и кафану ''Козара'' где ми је стари цуго скоро сваки дан, а после и ја кад ми је дошо вакат. И сластичарна ''Соларис'', и за њу ме заболе. Све сам заборавио. Заборавио сам да нисам ни знао да је мој друг Харе, који ме излеватио за паре на екскурзији у Пули, у ствари муслиман, да ми је разредни Хрват, да сам ја Србенда. Све вас тамо треба запалити, и мене заједно с вама.
Жао ми само једне мале плаве, што је излазила сваку ноћ у КУК.
А шта имам и да памтим!? ЦДА, Бамбус, Слогу, ББ, Пошту...Чеку!? Нема више никог ко би ме чеко на ЧЕКИ. ****** вас Чека, и Принципов мост, и стопе Гаврилове (број ципела 37!). Заболе ме шта сте урадили с њима.
Шта ме брига да л' се још увек клижу степенице на Скендерији кад падне снег и да л' још ико памти ''ФИС'' о којем ми је стари причао. Ја га не памтим. И кафана ''Ловац'' у Титовој да л' још постоји, и за то ме заболе. Тамо где сам са старим ишо на пиће, он на влахов, ја на сок од боровнице. Ма све сам заборавио.
Не памтим више ни Васе-штрасе, ни галете на киоску код Економије, ни књижару ''Свјетлост'', ни Тржницу преко пута, ништа. Ни Прву гимназију, ни Обалу, ни концерте Миладојке на Обали, ни таксисте испред Позоришта.
Башчаршијо, ја са тебе воде нисам пио!
Не сећам се више ни ''Југотона'', ни прве плоче купљене у животу – Дорси. Ни првог бицикла Унисовог, плавог. Све сам заборавио. Педала му нешто није ваљала па смо морали да га рекламирамо, а ја црко док није дошо нови; чеко га месец дана!
Сарајево, ***** ти...
И сад треба да ми буде нечега жао!?
Ничега ми није жао. Ако тамо неког има, нека оде на Филозофски и нека каже библиотекарки да уци-буци никад неће вратити књиге, и то:''Теоријска мисао о књижевности'' и ''Увод у општу лингвистику'' Милке Ивић. Немам их више ни ја, дадох их студентима да спремају дипломски, нису ми вратили. Реците тамо и да ме обришу са списка дипломираних јер нисам ни знао да ми је Црногорску књижевност предавала муслиманка, феноменална жена због које сам ''Горски вијенац'' напамет научио; а и какав би Србин био без тога.
Све то тамо треба забетонират.
Жао ми само једне мале плаве, што је излазила сваку ноћ у КУК...
Све сам ја овде...наново: и жена, и два клинца што су кадра стићи и утећи и на страшном месту постојати, и на визитку ''накачио'' и мр, гррр, др, проф...нама више места, све. И сад треба да ме кури болац за Сарајево? Аха, аха! Сиктер, бре!
Шта ме брига и за мере висине на зиду иза кухињских врата у стану, на петнестом – јака ствар. И на потпису на масној фарби на вратима лифта. Све сам ја то двадесет година брижљиво заборављао.
Жао ми само једне мале плаве, што је излазила сваку ноћ у КУК...
Што ли ја све ово пишем.
Поздравите ми Сарајево од пре двадесет година. Оно које сам заборавио.
Жао ми само једне мале плаве, што је излазила сваку ноћ у КУК...