Сарадња равногораца и усташа

[Добровољац]

плаћеник Дража Михаиловић шаље своју Мисију
усташком крвнику Павелићу



Извори за овај текст:

1 Генерал Светомир Ђукић: "Из шуме у емиграцију - Од Славонског Брода до Загреба",
"Српска Застава", Буенос Аирес, Год. VI, бр. 33, 25. децембра 1954, стр. 1.

2 Исто. - Бр. од 25. 5. 1955, стр. 1. ("Резултати мог сусрета са Павелићем").

3 Исто. - Бр. од 25. 5. 1955, стр. 1.
4 Исто. - Бр. од 25. 5. 1955, стр. 3. ("Преговори са Павелићем у Загребу").

5 Из писма ђенерала Ђукића упућеног аутору 17. априла 1955. године из Дуисбурга, Немач-
ка.

6 Анте Павелић: "Држава Хрватска живи - Једно поглавље из рукописног дјела ‘Доживља-
ји’", "Хрватска, културно-политички зборник", Буенос Аирес, 1949, стр. 11-13.
7 Stephen Clissold: "Whirlwind", Лондон, 1949, стр. 217-218.

8 Видети: Др Живко Топаловић: "Последњи покушај", "Књига о Дражи (II)", Виндзор, Кана-
да, 1956, стр. 175-180.
9 Александар Милошевић: "Голгота", "Књига о Дражи (II)", Виндзор, Канада, 1956, стр. 228.__




Некако у то време ђенерал Михаиловић је чинио последње поку-
шаје да спасе људство које је било с њим у Босни. У ту сврху послао
је своју нарочиту Мисију у Загреб усташком "Поглавнику" Анти Па-
велићу. Михаиловићеву Мисију сачињавали су: дивизиски ђенерал
Светомир Ђукић, Командант Сремског корпуса на служби у Врховној
Команди, и инг Владимир Предавец, син покојног Јосипа Предавца,
Народног посланика и Потпредседника Хрватске Сељачке Странке.
И пре ове Мисије, ђенерал Михаиловић је имао свога политичког
пуномоћника у Загребу. То је био др Ранко Брашић, адвокат. Њега је
Дража често слао у Загреб. И др Брашић је био стална веза између ђе-
нерала Михаиловића - с једне, и Бискупа Алојзија Степинца и Анте
Павелића - с друге стране. Свима њима је Ранко Брашић доносио по-
руке од Драже, или од њих носио Дражи. Уз то, Брашић је од Павели-
ћа добијао серуме против тифуса и друге лекове, те то све слао Дра-
жи. Временом се др Брашић толико спријатељио с Павелићем, да га је
ословљавао са ти. Брашић је у Загребу сачекао и специјалну Дражину
Мисију.
Са ђенералом Ђукићем и инг Предавцем ишао је до Славонског
Брода и поручник Нешко Недић, Командант Ваљевског Корпуса. Они
су у Славонском Броду били гости усташког Великог жупана Саболи-
ћа, кога су молили да ослободи четничку болницу с којом се Нешко
Недић повратио Дражи. Ђенерал Ђукић и инг Предавец продужили су
пут у Загреб заједно са Саболићем, који их је возио у своме аутомоби-
лу.
Емисари ђенерала Михаиловића стигли су у Загреб 17. априла
1945. године. Одлазак у Загреб ђенерал Ђукић овако објашњава:
"... Кад се већ назирао неизбежан крај и Англо-Саксони нади-
рали преко Италије ка Бренеру, ђенерал Дража, мој непосредни
командант, поверио ми је мисију да ступим у везу са савезничком
војском у Италији, а уз пут, пролазећи кроз Загреб, испитам мо-
гућност сарадње војних јединица Павелићевих и наших, као и пред-
узимања мера за заштиту српског живља, на хрватској терито-
рији." 1
А о конкретним задацима Мисије, по тачкама, ђенерал Ђукић пи-
ше:
383
"Према ономе што ми је Дража саопштио, мој се задатак
састојао у следећем:
1) Обезбедити слободан пролазак наших људи преко терито-
рије Хрватске Државе;
2) Спасти болницу на Вучјаку (на овоме је нарочито инсисти-
рао Нешко Недић, претећи да ће и против наређења Дражиног да
се врати и силом је од усташа отме);
3) Ослободити 1.200 српског живља заробљеног од усташа,
код вароши Шамац (на реци Сави);
4) Тражити од Загреба помоћ у храни, муницији и лековима;
5) Утицати на групу српских бораца у Истри - док не стигне
тамо генерал Мирослав Трифуновић - да пруже руку сарадње Дра-
жи, у колико је више могуће; и
6) По завршетку задаће у Загребу и Истри, продужити пут
за Италију и тамо изнети праву ситуацију у земљи, пред надле-
жним форумима савезничких страна и тражити потребну по-
моћ."2
Да би горње задатке испунили Дражини емисари конферисали су
са Павелићем. Први састанак је одржан 17. априла 1945. године и био
је чисто куртоазног карактера. Овај састанак је био у старој Банској
палати у Горњем Граду. Присуствовали су с четничке стране: ђенерал
Светомир Ђукић и инг Владимир Предавец, а са усташке: "Поглав-
ник" Анте Павелић и др Андрија Артуковић, ранији Министар Уну-
трашњих послова "НДХ" а у то време Председник Законодавног Од-
бора. Михаиловићеву Мисију привели су и представили Павелићу
усташки ђенерал Анте Мошков и усташки пуковник Јосо Рукавина.
Овај састанак био је врло кратак и на њему је заказана конференција
за сутрадан.
По повратку од Павелића са првог састанка, одмах су посетили
ђенерала Ђукића. Дражин политички пуномоћник у Загребу др Ранко
Брашић и ђенералштабни мајор Жика Андрић, који је био нека врста
Дражиног војног аташеа код усташа. Обојицу њих Ђукић је позвао, да
сутрадан присуствују конференцији са Павелићем.
Други састанак, односно конференција одржана је 18. априла
1945. године у Павелићевом дворцу, у Тушканцу. Са четничке стране
били су присутни: ђенерал Светомир Ђукић, инг Владимир Предавец,
адвокат др Ранко Брашић и ђенералштабни мајор Жика Андрић. Са
усташке стране присуствовали су: "Поглавник" Анте Павелић, ђене-
рал Ђорђе Грујић и ђенерал Вјекослав Лубурић. Шеф Михаиловићеве
Мисије, ђенерал Ђукић одмах је изложио циљеве посете, те се, онда,
развила дискусија у којој је преузео иницијативу др Ранко Брашић,
који је - по Ђукићевим речима - "био интимнији са Павелићем, обоји-
ца су адвокати и Поглавник га је ословљавао са ти". Све што су чет-
ници тражили, Павелић је обећао да ће учинити, али је био заказан
још један састанак без одређеног датума.
Тај трећи састанак одржан је тек 22. априла 1945. године. На ње-
му су се Ђукић и Павелић о свему споразумели. Ђенерал Ђукић о то-
ме пише ово:
"... После тих састанака са њим (Павелићем - примедба пи-
сца), док сам још био у Загребу, обавештен сам, да је према на-
шем тражењу, послао камионе са лековима и муницијом, а сем
тога да је издао потребна наређења надлежним органима, да се
Дражина група пропусти кроз Хрватску, у правцу Словеније. Бол-
ница и заробљеници били су одмах ослобођени, још док смо били у
Сл. Броду."3
Али, ђенерал Ђукић интересовао се, шта се догађало и између 18
и 22. априла 1945. године, тј. између његовог и Павелићевог другог и
трећег састанка, те каже следеће:
"... Мало сам се чудио: зашто од 18 до 22. априла нисмо имали
никакву седницу? По неким информацијама, које сам после при-
ватно добио, генерал Лубурић је у то време био одсутан и ишао
на терен (у Босну или у Јасеновац), где се налазио Павле Ђуришић,
који се био одвојио од Драже и са више хиљада људи, жена и деце
био пошао из Црне Горе, преко Босне у правцу Словеније. Овај Ђу-
ришићев поход завршио се смрћу за њега и без мало за целу ту гру-
пу..."4

 

[Добровољац]

Извесно је, дакле, да је између 18 и 22. априла 1945. године, када
је био прекид у састанцима, ђенерал Вјекослав Лубурић однео Паве-
лићево наређење усташама у Јасеновцу да побију заробљене Црногор-
це на челу са Војводом Павлом Ђуришићем, који су, по свему судећи,
ликвидирани баш у тим последњим данима постојања "Независне Др-
жаве Хрватске".
Из целокупног рада Дражине Мисије у Загребу види се; да су се
емисари залагали за одробљавање четничке болнице, за пуштање на
слободу заробљених четника код Шамца, за оружје, муницију и леко-
ве Дражи, за слободан пропуст четника кроз Хрватску, једном речју -
за све, само не за Војводу Павла Ђуришића и његово људство. Зато је
аутор ове књиге отворено питао ђенерала Светомира Ђукића, да ли је
Мисија на челу с њим, коју је ђенерал Драгољуб Михаиловић послао
Анти Павелићу, ишта учинила за спас Војводе Павла Ђуришића и ње-
говог људства. ђенерал Светомир Ђукић, својим приватним писмом
од 17. априла 1955. године, одговорио је од речи до речи:
"НИКАКВЕ ВЕЗЕ НЕМАМ СА ПАВЛОМ ЂУРИШИЋЕМ НИТИ МИ ЈЕ ТО
СТАВЉЕНО У ЗАДАТАК."5
Постоји и Павелићево сведочанство о боравку Дражине Мисије
код њега. Оно у целости гласи овако:
"Једне вечери око 10 сати половицом травња 1945, саобћено
ми је с Маркова трга, да је велики жупан из Брода на Сави јавио
брзогласно на Министарство унутрашњих послова, да су к њему
дошла два човјека, који су се представили као србијански часници,
те да су тражили дозволу за слободан пролаз кроз Хрватску. Тко
су ти србијански часници, каковој србијанској војсци припадају, и
куда желе ићи, није ми чиновник, што је вршио ноћну службу у по-
главном жупанству, знао ништа поближе рећи. Напосе ме је зани-
мало, каковој војсци припадају, јер је, како је познато, у Србији
тада било неколико разних војски, као Недићева, Михаиловићева,
Љотићева, а можда и још која. Одредио сам стога да ме одмах
споје изравно с великим жупаном Саболићем у Броду, и он ми се је
за којих четврт сата јавио на брзоглас, те ми ствар разложио,
како слиеди:
- Тога су се дана пријавила у уреду Велике жупе два човјека у
грађанском одиелу и изјавила, да су србијански часници и да желе
говорити с великим жупаном. Њему су, када их је примио, саобћи-
ли, да су часници из стожера генерала Драже Михаиловића, који
се налази на риеци Дрини на хрватској страни, те имају налог, да
се обрате на најближу хрватску вишу област, до које буду могли
доћи, и да у његово име затраже дозволу за слободан пролаз њего-
ве војске преко хрватскога подручја у правцу према Словенији, од-
носно Јулијској Крајини у Италији. Велики им је жупан одговорио,
да он не може издати такове дозволе, него да о томе може дони-
ети одлуку једино влада у Загребу, којој ће он њихову жељу одмах
саобћити. Услиед тога се они налазе сада у његову уреду и чекају
на одговор из Загреба.
Ја сам ствар на брзу руку промислио, и било ми је одмах ја-
сно, да се одлука о тој ствари не може донети на пречац, него да
треба прије тога установити разне појединости, а напосе уста-
новити, колико има те војске, у каквом се стању налази, и напо-
кон одредити точно пут, којим има проћи, те уједно подузети све
потребите мјере, да се тај пролаз проведе без икакових упадица.
Напосе ми је било познато, да су постројбе генерала Михаиловића
биле тешко заражене пјегавим тифусом, па је и у том правцу
требало одредити потребите мјере. То ми је било познато, јер је
који тједан прије тога био управљен на мене апел за помоћ проти
пјегавцу. Једнога ми је дана, наиме, био саобћио народни заступ-
ник др Саво Бесаровић, да је у Загреб стигао из Београда један од-
вјетник, по имену др Брашић, који да има велику мисију, и да би
желио са мном разговарати. Ја сам га примио заједно са др Беса-
ровићем, и том ми је згодом др Брашић саобћио, да је он поузда-
ник генерала Михаиловића, и да се у том својству обраћа на мене
с молбом, да би хрватска влада ставила на располагање извјесну
количину цјепива проти пјегавом тифусу, јер да је људство гене-
рала Михаиловића јако заражено том пошасти. Цјепиво је гене-
рал Михаиловић добивао прије од Ниемаца, ну након што се је ње-
мачко заповједништво повукло из Србије, то су остали без ика-
квога заштитнога средства и лиека проти тој пошасти. Рекао
ми је, да је ствар најжурније нарави.
Иако су постројбе генерала Михаиловића биле нама неприја-
тељске, нисам им могао ускратити ту помоћ из чисто људских
разлога, а, разумије се, и из обћих санитарних разлога, па сам од-
мах упитао здравствену област хрватских оружаних снага, да ли
има на располагању довољно цјепива, а кад ми је одговорено да
има, и да се може извјесна количина ставити одмах на располага-
ње без икакова уштрба по нашу војску, одредио сам, да се др Бра-
шићу одмах преда та количина, да је он особно с влаком однесе,
дочим да ће се евентуално потребите веће количине ставити на
располагање касније из министарства здравства.
Што се тиче принципиелнога питања пролаза свих србијан-
ских постројби преко нашега државнога подручја, било ми је од-
мах јасно, о чему се ради. Када су се њемачке јединице повлачиле
из Србије, превозили су са својим транспортима и поједине групе
разних србијанских постројби. Но када су наше области то сазна-
ле, саобћено је Ниемцима, да се то не смије без наше дозволе извр-
шавати, а када се је, унаточ томе, неколико случајева поновило,
онда су наше области физички сприечиле сваки даљи такав поку-
шај. Генерал се Михаиловић није стога могао више поуздати у од-
премање својих људи преко Ниемца, а вјеројатно ни они нису више
хтјели на себе преузимати ту задаћу, јер им није било у интересу
имати на повлачењу неприлика с нашим областима и нашим поје-
диним јединицама, па је стога сматрао потребним обратити се
на нас и исходити дозволу за пролаз. Ја сам тако сматрао, да је
наша људска дужност, или, боље речено, да је потпуно у сугласју
с традиционалном племенитошћу хрватског војника, да се пока-
же човјеком и према непријатељу, када је овај већ фактично ста-
вљен изван могућности да се бори, и нисам видио никакове запреке
томе, да се тај пролаз не дозволи, када је било очито, да би све
то Михаиловићево људство дошло иначе у бољшевичке руке, и би-
ло ‘ликвидирано’. Требало је тек, како је горе речено, риешити из-
вјесне предпоставке, па сам стога рекао на брзогласу Саболићу,
да ту господу упути, да дођу особно у Загреб, гдје ће добити одго-
вор, односно да их он, ако су спремни доћи у Загреб, најкраћим пу-
тем допреми. Он их је, држећи отвореним брзоглас, позвао у своју
уредску собу и то им саобћио, ну они су одговорили, да немају на-
лога ићи до Загреба, па да се зато морају прије обратити на гене-
рала Михаиловића, извиестити, и онда по даљнем налогу поступи-
ти.
Након неколико дана су се повратили к великом жупану и са-
обћили му, да су добили налога, да иду у Загреб, и он их је особно у
своме самовозу довезао, јер је и онако морао по службеном послу
путовати у Загреб.
Када је Саболић стигао у Загреб с овим часницима, јавио се је
одмах главном равнатељу редарства Лисаку; овај ме је о томе
обавиестио, и ја сам одредио, да их добро смјесте и да им ставе
на располагање све, што им је потребно, те да их сутрадан прије
подне доведу к мени.
Сутрадан ми је јавио у уреду побочник пуковник Герваис, да
су дошли односни србијански часници, ну да нису само двојица, не-
го тројица. Када су дошли к мени у уредску собу, представили су
ми се, и то први генерал Ђукић, затим један зракопловни бојник,
коме се имена не сјећам, дочим је трећи био, не србијански часник,
него Предавец, младић од својих двадесет шест или седам година,
син покојнога хрватскога заступника и подпредсједника Хрватске
Сељачке Странке Јосипа Предавца. Он ме је одмах пред осталом
двојицом замолио, да би послије разговора са свима, њега задр-
жао, јер да би желио разговарати са мном на саму.
Генерал Ђукић ми је одмах разложио жељу генерала Михаи-
ловића, то јест да издам дозволу, да његово људство може несме-
тано проћи кроз Хрватску на путу у Италију, јер да је за њих бор-
ба свршила у домовини, односно, да се налазе у стању, у коме не
могу водити више борбе. Генерал Михаиловић особно не ће ићи,
него ће остати и даље у планинама. Ја сам њихов пролаз одмах
начелно одобрио, а затим сам циелу ствар предао заповједништву
трећег усташког сбора, преко чијега је подручја тај пролаз имао
бити изведен, и које је ствар провело. Уједно је то заповједни-
штво предузело бригу и око ових часника те их удомило за вриеме
њихова боравка у Загребу и до довршења тога пролаза, који је био
под заштитом трећега сбора у реду проведен.
Када је Предавец остао сам са мном, саобћио ми је слиедеће:
- Када се је распала Југославија, и када је успостављена Неза-
висна Држава Хрватска, ја се нисам могао с тиме помирити, јер
су моји осјећаји били југословенски, и чим је Дража Михаиловић
повео оружани покрет отпора, ја сам, сугласно с мојим осјећаји-
ма, отишао у тај покрет. Након краткога сам времена постао
чланом његовога главнога стожера, гдје сам с још двојицом Хрва-
та имао представљати Хрвате у том покрету. Тако је то било
све до пред неколико мјесеци, када се је састао конгрес, кога је ге-
нерал Михаиловић сазвао у својству члана југословенске владе, у
којој је министар војске, те му и предсједавао као вођа југославен-
скога ослободилачкога устанка. На том конгресу ја нисам судјело-
вао, јер нисам имао зато никакове легитимације, нити сам могао
овлаштено у ичије име говорити. С истих разлога није судјеловао
нити један други Хрват. Делегати су имали пуномоћи становитих
особа, јер да они разумију, да предбјежно немам камо ићи.

 

[Добровољац]

Након довршеног конгреса, позвао ме је генерал Михаиловић и
саобћио ми, да је конгрес закључио, да се више не води борба за Ју-
гославију____________, него само за Краљевину Србију, и да се нема више ни на-
кон побједе савезника успоставити Југославија, него обновити
Краљевина Србија. Затим је додао, да услијед тога престаје и мо-
ја функција у његовом главном стожеру као Хрвата, која је по-
стојала на темељу дотадање југославенске концепције. Додао је
напокон, да ја, могу и даље остати код њих као гост и као при-
ватна особа, јер да они разумију, да предбјежно немам куда ићи.
Ја сам саобћење генерала Михаиловића примио до знања, за-
хвалио му се, што ми је до тада дао прилике, да радим за свој по-
литички идеал, напосе и за доброту, коју ми исказује, нудећи ми и
за у будуће гостопримство, ну, додао сам, да то гостопримство
не могу прихватити, већ да ћу првом приликом, чим ми се пружи
могућност, отићи, и то с разлога, што би мој даљни боравак код
њега имао само значење спасавања живота, кога сам ја, међу-
тим, ставио добровољно на коцку оним часом, чим сам отишао у
планине, па сам и сада спреман носити посљедице тога.
Дуго ми се времена није пружила прилика отићи, док ми гене-
рал Ђукић није након свога боравка у Броду рекао, да путује у За-
греб и да ће бити примљен од Вас. Ја сам одмах одлучио, да путу-
јем с њиме и с његовим пратиоцем, да дођем к Вама, да Вам све
ово саобћим, и да се ставим на располагање, да према мени по-
ступате по законима Државе Хрватске. И ево сада то извршујем.
Тако је гласила Предавчева исповиед. Ја сам му рекао, да му
се неће ништа догодити, и да је потпуно слободан, на што је он
замолио, да му се омогући отићи у Словенију, јер да му не би било
сгодно остати након свега тога у Загребу.
Ја сам следећи дан позвао генерала Ђукића, предочио му Пре-
давчеву изјаву, која је била стенографирана, и он ми је у целости
потврдио истинитост његових навода..."6
Постоји и још један страни извор о Мисији, коју је ђенерал Миха-
иловић послао усташком "Поглавнику" Анти Пачелићу. То је опис о
раду Ђукићеве Мисије, који је написао Стеван Клисолд, енглески __________тај-
ни агент у Загребу у то време. Мајор Клисолд, поред осталога, пише и
следеће:
"Тако, средином априла, Дража је послао своје делегате, ђе-
нерала Ђукића за војна и инг Предавца за политичка питања, да
преговарају са Антом Павелићем, Поглавником Независне Државе
Хрватске. Да ли је ово ‘случајност’ да се шампион Српства, који
је једном приписивао Хрватима све несреће које су задесиле његов
народ, сад удвара архиубицама Срба за помоћ и заједничку акцију
противу својих сународника?
Да ли је то била случајност или подвала, промена тактике
или напуштање принципа, Дража Михаиловић је сад био приморан
неумољивим нагоном за опстанак. Он је био само делимично задо-
вољан кад је сазнао да се Павелић сагласио да дозволи слободан
пролаз и лекарску негу рањеним четницима, али да није пристао
на понуду за заједничку акцију противу партизана из бојазни да би
отворена сарадња с четницима имала непожељан утицај на
усташке трупе."7
Како је било да било, остаје чињеница, да ђенерал Михаиловић
није хтео послушати Димитрија Љотића ни у октобру 1944. ни у мар-
ту 1945. године, када га је позивао да, још за времена дође са својим
људством у Словенију. Уместо да пристане, он је тврдоглаво остајао у
Босни све докле није увидео, да му је ту сигурна пропаст. Зато се тада
обратио за помоћ чак и самоме Павелићу. Али, све је већ било доцкан.
Крај је био ту. Усташе су се спасавали на врат на нос и заједно с њима
емисари и делегати ђенерала Михаиловића код Павелића: Светомир
Ђукић, Владимир Предавец, Ранко Брашић и Жика Андрић. Њихова
мисија донела је, уствари, једино корист њима самима, јер су, помог-
нути од усташа, несметано стигли у иностранство. А Дража Михаило-
вић, пак, са својим људством доживљавао је трагедију, која је била
ужасна по својим последицама. Са својим трупама, које су бројале
око 55-57 хиљада људи8, ђенерал Михаиловић се вртео по Босни,
као по зачараном кругу. И идући од немила до недрага, људства је
просто нестајало: што од тифуса и других болештина, што од глади,
што у борбама, што бекством читавих јединица, - Дражине трупе биле
су, такорећи, десетковане. И кад је видео, мимо његовог очекивања и
надања, да је немачка пропаст ту, а с њеном и његова, да му је извла-
чење у Словенију више немогућно и да му више нико помоћи не мо-
же, ђенерал Михаиловић је преосталом људству издао наређење: "На-
траг у Србију!" Један од ретких преживелих команданата ђенерала
Михаиловића, који је преживљавао те последње трагичне дане Југо-
словенске војске у Отаџбини, пише следеће:
"Натраг у Србију. - Основна замисао била је: Са Вучјака кре-
нути право на запад, и тако оставити утисак да ћемо и ми за Цр-
ногорцима. Од планине Мотајице скренути на југ, па брзим покре-
тима општим правцем: Мотајица - источније од Котор-Вароши -
између Травника и Зенице, избити у област босанске Фојнице.
Одавде, преко Иван-планине - западних падина Бјелашнице, обићи
Калиновик нешто западније, и одмах јужно од њега скренути на
исток, преко Зеленгоре избити на Дрину код Брода, ту је прећи, и
онда даље кроз Санџак у Србију."9
И преостало људство је на челу с Дражом кренуло пут Србије, ги-
нући на сваком кораку од партизана који су их у стопу пратили. И ка-
да су преживели стигли на Зеленгору, од 57 хиљада није их било у
животу више од 2-3 хиљаде! А ту, на Зеленгори, не дозвољавајући им
нипошто ни прелаз у Србију, четници су с ђенералом Михаиловићем
доживели 13. маја 1945. године такав пораз од партизана, да је то,
уствари, представљало војнички (политички је одавно био) крај Југо-
словенске војске у Отаџбини. Они, што су преживели ту борбу, распр-
шили су се тако да се више ни тројка са тројком није срела!
Међутим, насупрот свему томе што се дешавало у Босни, у Сло-
венији су се, тачно по једном смишљеном и унапред утврђеном плану,
одигравали значајни историски догађаји

 

[Ненад]

Ево писама које су комуњаре фалсификовале као наводне доказе Дражиних преговора са Павелићем.

Прво фалсификовано писмо.
http://picturepush.com/public/4753661
Из књиге Издајник и ратни злочинац Дража Михаиловић пред судом, страна 97

Друго фалсификовано писмо.
http://picturepush.com/public/4758507
Из 14. тома Зборника докумената, књига 4 стр.991(мислим да је, али нисам сигуран, можда сам погрешио). Као што видимо, писмо сада има 2 странице, последњи пасус је на другој страни итд.

Докази да су писма фалсификована.

1. Исти текст, али је у једној верзији на једној а у другој на 2 странице.
2. Последњи пасус је на другој страни.
3. Натпис Врховна команда је нестао.
4. немају карактеристичан меморандум Врховне команде
5. немају печат Врховне команде
6. немају заведен број

Шта каже Самарџић о томе.


...У литератури је већ доказано да су оба писма од 15.4.1945. фалсификати начињени за потребе процеса одржаног лета наредне године. То се види већ на осн. порекла писама. Једини правник у експертској групи за припрему оптужнице против Драже Јоспи Хрнчевић питао је тужиоца Милоша Минића да ли су писма нађена у заробљеној четничкој, Степинчевој, Павелићевој или ма којој другој архиви. Минић је одговорио одречно, али је писма оставио. 52)
Дража је на процесу рекао да писма нису његова, нити да су писана по његовим инструкцијама. ,,Потпис може да буде мој'' додао је док је бранилац Ђоновић показао суду један документ ,,на коме је Михаиловићев потпис невероватно сличан али ипак фалсификован.'' И тужилац и суд признали су да је потпис који је показао Ђоновић фалсификован ,,како би избегли анализу других, или елиминисали доказну вредност свих бланко потписа. 53). Била је наиме пракса да Дража шаље бланко потписе у великом броју, нарочито удаљеним јединицама за потребе унапређивања, давања пуномоћја, овлашћења итд.


Други докази да су фалсификована.

Наиме, у стенографским белешкама са суђења (страна 97) факсимил писма Степинцу објављен је на једној страни, док је 39 година касније, у зборнику четничких докумената (том 4, страна 991), факсимил објављен на две странице. У овој другој верзији разликују се места адресе и датума, као и последњег пасуса, који је сада прешао на другу страну, и натписа ''Врховна команда''. Дакле, исто писмо написали су два пута, па су најпре заборавили да униште једно, а потом и да су већ објавили оно друго. А оба писма немају карактеристичан меморандум Врховне команде, печат, ни број под којим су заведена(као ни писмо Брашићу). У писмима Степинцу Дражу су потписали као ''генерала'', док се он увек потписивао као ''ђенерал''. 54) Фалсификатор је и у овом случају био Хрват, јер је у писму Степинцу остало неколико кроатизама: ''Комунистички вал'', ''Хрватскога простора'', ''Задатцима'', ''А напосе хрватскога народа''...55) У оба писма фалсификатор није погодио Дражин стил, а има и доста неписмених реченица попут ове:,,са своје стране ја изражавам своју наду...''Писмо Брашићу има и грешку у обраћању ,,срдачно вас поздравља ваш ђенерал Драг. М. Михаиловић.'' Наиме, испод Ваш не потписује се титула већ само име. Дражи као школованом официру и дипломати такве грешке се нису дешавале.56)
Али шта је најбитније што само потврђује да су писма фалсификована?
Немање предисторије писама, коју видимо у примеру покушаја придобијања мачековаца и домобрана. Примера ради, ево шта Дража пише генералу Парацу:
,,Настаните на придобијење официрског кора...Мило ми је што сте успоставили везу са мачековцима...Препоручите мачековцима интензивнији рад на терену, јер и по нашем мишљењу испуштају ситуацију из руку...'' 47) Таквих Дражиних наредби за Павелића и Степинца нема.
Дакле, чињеница је да су писма фалсификована.

 

[Ненад]

комунисти тврде да је Дража Павелићу послао Владимира Предавеца, Ранка Брашића(не Јанко!), и генерала Светислава Ђукића(не Светомир! и није био ком. Сремског корпуса као што пише глупи Карапанџић!).
Шта је у свему овоме тачно?
Тачно је следеће: фебруара 1945. одлучено је да се у Загреб пошаље Владимир Предавец, а у Љубљану Богдан Бојкић, са лажним ллегитимацијама, писменим овлашћењима и писмом за Мачека.(тада им није успело да се пребаце на хрватску територију.) Ранко Брашић је марта 1945. од Драже добио овлашћење преговора са ХСС-ом и домобранима у Загребу, са упозорењем да се пази да не буде ликвидиран од усташа јер је био препознатљив по флеци на лицу.51)


Писмо Владимира Предавеца(у љотићевској верзији другог преговарача) Топаловићу из јула 1945. и Павелићеви мемоари(које љотићевци користе као апсолутну истину).


Предавчево писмо.

,,Прилика се за то(прелазак) пружила изненада. 15.4. о.год. усташе су у околини Брода изазвале сукоб са одредима ЈВУО који је имао врло тешке последице за домаће становништво. На иницијативу католичког свећеника др Марка из једног села код Дубочца дошло је са мјесним властима до разговора о томе како да се избјегне пролијевање крви и уништавање имовине цивилног становништва до чега нам је нарочито стало јер је пријетила опасност да се поново оживи српско-хрватски сукоб на терену, од чега би наравно само партизани имали користи. У тим разговорима учествовао је и вел. жупан из Брода који није био усташки расположен, др Урурмовић. Разговарао сам са њим изм. осталога и о потреби контакта изм. Д.М. и др Мачека и он је обећао да ће настојати да ми ту везу омогући. Од ген. Михаиловића и ЦНК добио сам тада 16.4. о.год. нове пуномоћи које сам вам већ показао и вратио се у Брод др Урумовићу који је у међувремену разговарао са својим познаницима у Загребу и добио од њих обећање да ће ми омогућити да одем код др Мачека и да са њим разговарам. О писму које носим разуме се да ни тада ни касније усташама нисам ништа рекао.
Упозорен сам од др Урумовића да он не зна тачно преко кога ће та веза ићи али да у том погледу не смем имати никаквих скрупула. Тај сам услов на своју руку прихватио и дао се превести у Загеб где сам на врло фин начин стављен под контролу војног редарства и одведен др Павелићу. Он је већ био о цијелој ствари обавијештен и покушао је увјеравати како се споразум треба са њим правити.''49).
Пре него што наставим са писмом, рећи ћу да оно обара сва Павелићева писанија о ономе што му је Предавец рекао. Пре тога да се подсетимо шта је према Павелићу рекао Предавец: Као убеђени Југословен приступио сам четницима...Тако је било до пре неколико мјесеци када се састао конгрес кога је ген. Михаиловић сазвао у својству члана југословенске владе, те му и предсједавао...Након довршеног конгреса, позвао ме је ген. Михаиловић и саобћио ми да се више не води борба за Југославију него само за Краљевину Србију и да се нема више ни након побједе савезника успоставити Југославија него обновити Краљевина Србија. Затим је додао да услед тога престаје и моја функција у његовом главном стожеру као Хрвата...''59)
Итд, итд. Ту ни једна ставка није тачна:
1. конгрес се састао 27.1.1944.
2. председавао је др Живко Топаловић
3. Предавец је учествовао па Дража није морао да му преноси закључке.
4. Закључено је да се обнови југословенска краљевина.
5. Предавец је одлучен да представља Хрвате, јер они једини нису довели никога на Конгрес.
6. Предавец је имао пуну слободу кретања.
7. Предавец није иступио из покрета.
Све то значи да је Павелић лажов.
Наставак Предавчевог писма:
Ја у том погледу нисам имао никаквих овлашћења па према томе у те преговоре нисам ни могао ући. Тражио сам од њега само то да одобри контакт са др Мачеком. Он том приликом није дао никакав одговор него ме је вратио опет војном редарству. Након неколико дана поднио сам му у заједници са г. Ранком Брашићем (који је од већ раније био у Загребу) писмен захтјев да нам везу одобри да јући му једно оббразложење са свим могућим обзирима. Негде послије 20.4. он је коначно одобрио да можемо поћи до г. др Мачека. Тада се међутим супротставила једна нова препрека: др Мачек је одбио да нас прими(вјеројатно сумњајући у исправност такве везе.) Након тога није нам преостало ништа него да др Мачеку поново поднесемо писмени меморандум у коме смо настојали да му објаснимо став Д.М. и ЦНК уколико је то било могуће обзиром на чињеницу да је писмо ишло преко потпуно непоузданих људи. Ја сам у међувремену затражио од војног редарства да ме према датој ријечи и обећању од др Урумовића пусти да одем у Љубљану...То је сва истина о неким преговорима са Антом Павелићем. Ко год тврди нешто више од тога или чак иде тако далеко да претпоставља и закључивање неког споразума, чини то или из необавештености или злонамјерности.

 

[Ненад]

Е сад да видимо о Брашићу и генералу Ђукићу.

Саме усташе не помињу сарадњу са четницима, већ говоре да је Дража послао молбу да пропусте његове јединице у Италију. И о томе Павелић пише да је одобрио пролажење четника кроз Хрватску. Наравно, Дражине јединице нису проведене кроз Хрватску. Павелић је вероватно по том питању помешао Дражине и Ђуришићеве људе, који су заиста прошли кроз НДХ.
Што се тиче генерала Ђукића, он је био на лошем гласу. Примера ради, ево шта је писао начелник штаба Северних покрајина Петра Чолак-Антић:,,...Болесно амбициозна, смешан и опасан, проба на свим странама само да замаже прљљаве трагове из рата...Даје врло ружну слику о целом покрету...Молим одредите га само и искључиво за бугарско питање на место Драшкића(пензионисани генерал Панта Драшкић) а даље од народа и пара, те разрешити свих садањих и видети за њега картотаку Жаркову за 1942.(потпуковник Жарко Тодоровић Валтер, водио досије о генералу Ђукићу).'' 62) Постоји још неколико сличних дијаграма, па је зато исти коришћен само за питање бугарских велчевиста и касније мачековаца.
Генерал Ђукић је објавио 2 чланка у Буенос Аиресу, под насловима ,,Из шуме у емиграцију.'' Љотићевски историчар Карапанџић их је цитирао, али је прескочио део који каже да се генерал Ђукић изненадио када је код Павелића видео Брашића, јер тако Карапанџићева и комунистичка прича о делегатима за преговоре са Павелићем не важе. Наиме, љотићевци тврде да је Брашић био стална веза Драже и Павелића, а да су Предавец и Ђукић послати за преговоре, док су према комунистима делегати за преговоре били Брашић и Ђукић. То је запазио др Радоје Вукчевић па је написао:,, За Михаиловићеву судбину Ђукићеви наводи нису важни, јер су обелодањени годинама после суђења и извршења смртне казне. Али су важни у једној чињеници која из темеља обара комунистичкје доказе о 2 делегата за преговоре са Павелићем. Кад би било који од делегата заиста долазио од Михаиловића с његовим овлашћењем, они се не би могли чудити откуд овај други, кад сусе код Павелића срели, јер би знали да су двојица, те би ту заједно и дошли или би им то Михаиловић саопштио ради усклађивања и мандата мисије''64)
Ђукић каже како му је Дража поверио да ухвати везу са Савезницима и да уз пут пролазећи кроз Загреб испита могућност сарадње са Павелићевим јединицама. Међутим, касније када набраја задатке каже да му је задатак бр. 1 био да обезбеди пролазак четника кроз НДХ. 65) Опет, та верзија не иде ни комунистима у прилог јер се они у њиховој верзији заробљавања Драже хвале да су већ тада убедили Дражу да остане у земљи уместо да иде у иностранство(а Дража како знамо, није ни намеравао да иде у иностранство). Све у свему, због тих противречности и контрадикција, (типа како прво наводи да му је Дража наредио да ухвати истовремено везу и са Савезницима и са усташама, а онда касније говори како му је први задатак био да обезбеди пролаз Дражиним јединицама), као и због докумената из раније периода, његови записи се не могу узети за озбиљно.

Што се тиче Брашића, др Радоје Вукчевић сматра да се он представио као Дражин делегат за преговоре са Павелићем(ако се тако представио, што баш и није сигурно имајући у виду неистине које је Павелић изнео о Предавецу), да би се домогао Италије. Ова верзија има додуше неког смисла, с обзиром на то како се он домогао Италије, што је описао војвода Јевђевић:,,...У том легендарном походу(пробијање кроз комунисте преко Алпа Караванки), наши борци су успели да ухвате и целу Павелићеву владу која је бежала са усташким јединицама. Од тог корпуса живих је у емиграцији још око 700 људи и СВИ СУ ОНИ ЖИВИ СВЕДОЦИ(у оригиналу великим словима) овог што ћемо сад да саопштимо. Кад су наши авизирани да долази усташка колона...спремили су заседу усташама. Кад су наишле усташке трупе у предводници...налазио се је онај ист Ранко Брашић. Кад су наши опколили усташе и ови бацили оружје, издвојио се и рекао да је он Дражин командант, да је направљен споразум са усташама и да он у име Драже забрањује да икоме буде скинута длака са главе. Наш ком. официр по професији, кад је видео фалсификовану пуномоћ, разоружао је усташе и пустио их да прођу. Тако је Ранко Брашић спасао целу Павелићеву владу од смрти и сад тај бедник комеморира Дражу...''66)

У Клисолдовој верзији коју Карапанџић такође саопштава Павелић је само дао дозволу проласка, али није прихватио сарадњу итд, у Бајтовој верзији су Рачић и Недић ишли да преговарају са Лером о предаји Немаца четницима, али је његов начелник штаба одбио преговоре итд. За ове тврдње документованих покрића нема осим Дражиних изјава у Озниним подрумима, за које је питање да ли су верно пренете, да ли су дате и под којим околностима итд.

 

[Ненад]

Према томе догађаји су се одвијали овако.

1. 19.2.1945. на седници ЦНК долучено је да се у Љубљану пошаље Богдан Бојкић, а у Загреб Владимир Предавец ради ступања у везу са Мачеком и словеначким клерикалцима.
2. Марта 1945. Брашић добија овлашћење за преговоре са ХСС-ом и домобранима у Загребу и одлази у исти.
3. Априла 1945. као чланови делегације за преговоре са Мачеком одлазе Предавец и генерал Ђукић.
4. Предавец, Ђукић и Брашић бивају спроведени код Павелића.
5. Мачек одбија преговоре.
6. Ако је Ђукић заиста тражио пропуштање четника кроз Италију, то је могло бити само ради заваравања трага, јер су четници увелико марширали ка Србији, а вести од Ђукића никада нису нис стигле.
7. Брашић фалсификује Дражино пуномоћје за преговоре са усташама да би се тако домогао емиграције(као што сам горе објаснио наводно Дражино писмо Брашићу је фалсификовано, што опет оставља могућност да га је исти фалсификовао).
8. Предавец бива пуштен из затвора неколико дана пре него што усташе напуштају Загреб, у Љубљану стиже 2.5.1945


Самарџић користи следеће изворе.

47. ВА, ЧА. К-297, рег.бр.25/1
49. Књижевни лист, 1.12.2007.
52. Рат и мир ђенерала, 364, према мемоарима Јосипа Хрнчевића ,,Свједочанства.''
53. Радоје Вукчевић, На страшном суду, 124-5
54. Иста књига као под 52, 365.
55. Зборник докумената, том 14, књига 4, 989-0
56. Иста књига као под 53, 127.
59. Боривоје Карапанџић, Грађански рат у Србији1941-45, 436.
62. ВА, ЧА, К-277, рег.бр.2/1
64. Исто као 53.
65. Исто као 59, 437-8
66. Војвода Доброслав Јевђевић, У служби српском народу, 173.

 

[Лекизан]

Ljoticevac prica o saradnji nekog sa fasistima.Boze blagi.