http://www.pressonline.rs/sr/blog/V.../40458/САРАДЊА+ПАРТИЗАНА+СА+УСТАШАМА+(1).html
САРАДЊА ПАРТИЗАНА СА УСТАШАМА
Комунисти и усташе сарађивали су против четника још 1932. године - али тада против четника војводе Косте Пећанца
Комунистичка теорија учи да у свакој вишенационалној заједници већински народ "угњетава" и "експлоатише" мањинске народе. У Совјетском Савезу на стуб срама стављени су Руси, а у Југославији Срби. Још Пети конгрес Коминтерне, одржан 1924. године, захтевао је издвајање Хрватске, Словеније и Македоније из састава Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Штавише, тада је изричито наглашено да је за југословенске комунисте на првом месту "национално питање", због чега они не треба да се боје "распаљивања националних страсти" и "пламених елемената националних покрета".
Комунистичка партија Југославије донела је резолуцију о националном питању, са следећом основном тезом:
"Југославија је продукт светског империјалистичког рата, у којој се као владајућа нација јавља српска, која угњетава све остале народе у Југославији". Дакле, српска нација, а не "српска буржоазија". Оваквим ставовима стварана је геноцидност комуниста према Србима, која ће доћи до изражаја већ на почетку устанка 1941. године.1
На тим основама је Четврти конгрес КПЈ, одржан 1928, позвао радничку класу да "свестрано помаже борбу раскомаданог и угњетаваног албанског народа за независну и уједињену Албанију", док је Четврта земаљска конференција 1934. године осудила "окупацију Хрватске, Далмације, Словеније, Црне Горе, Македоније, Косова, Босне и Војводине од стране српских трупа".
Најбоље сараднике међу "пламеним елементима националних покрета" комунисти су нашли у усташама. Прва позната документа о сарадњи усташа и комуниста потичу из 1929. године - по један страни и домаћи.
Страни документ је извештај италијанске обавештајне службе министарству иностраних послова у Риму, под насловом "Понашање Хрвата према Србији". Италијански обавештајци писали су, 24. августа те 1929. године, како се "хрватски сепаратистички покрет развија у једну широку организацију", која обухвата Хрватску сељачку странку и хрватске комунисте. Наредни извештаји бележе "узлазну линију" ове сарадње.2
Документ домаћег порекла из 1929. године је осуда једног од истакнутих комуниста, Андрије Хебранга, пред Судом за заштиту државе, "због рада са усташком организацијом на рушењу државе Краљевине Југославије".3
Сарадња комуниста и усташа у ово доба није била тајна. Примера ради, гласило Комунистичке партије Југославије, "Пролетер", у броју 28 из 1932. године објављује чланак "Усташки покрет у хрватским крајевима". У чланку је, између осталог, писало и ово:
''У последње вријеме почиње да се шири особито у Лици и Сјеверној Далмацији усташки покрет против српских окупаторских власти. Било је више сукоба између наоружаних усташа и жандара. Међу Шибеником и Бенковцем усташе су дигли у зрак четири жандарске касарне. У сукобима у Лици заробили су усташе 5 жандара и одвели их са собом као таоце. Влада је, да угуши покрет, прогласила опсадно стање у тим крајевима, послала тамо 1400 жандара, три батаљона војске, два кавалеријска одреда стројних пушака (митраљеза) и једну брдску батерију. Осим тога су послати нерегуларни одреди тако зване "Народне одбране" Косте Пећанца (српски комите)...
Комунистичка партија поздравља усташки покрет личких и далматинских сељака и ставља се потпуно на њихову страну. Дужност је свих комунистичких организација и сваког комунисте да тај покрет потпомогну, организују и предводе. У исто вријеме, Комунистичка партија указује на досадашње недостатке и погрешке у том покрету, које се разјашњавају тим да у покрету досада знатан утицај имају хрватски фашистички елементи (Павелић-Перчић), којима није у интересу да против великосрпске војно-фашистичке диктатуре развијају један лички масовни покрет, јер се боје да би се такав покрет окренуо не само против диктатуре него и против њих и њихових италијанских господара. Због тога се они ограничавају на акције малих одреда и методе индивидуалног терора.
Борба за раширење масовне базе усташког покрета, против индивидуално-терористичких метода хрватских фашиста - то је задаћа комуниста. Великосрпска војно-фашистичка диктатура не може да се обори само акцијама малих групица људи без учешћа најширих маса. И то не само у хрватским, него и у српским крајевима. А да би се у борбу увукле најшире масе, потребно је да се оне заинтересују са одговарајућим паролама. Борба за национално ослобођење треба да буде испуњена конкретним садржајем и да обухвати питање земље, дугова, пореза, борбе против мјесних богаташа-лихвара... Павелић и остала фашистичка господа неће да истакну захтјев и да се боре за то, да се земља одузме од велепосједника, цркава, манастира и државе и да се раздијели бесплатно и са инвентаром сиромашним сељацима... Због тога они (комунисти - прим. аут) узимају најактивнијег учешћа у усташком покрету и предводе тај покрет, везујући борбу усташа за национално ослобођење са борбом широких маса радног народа за рад, хљеб, земљу и слободу.''4
Према томе, комунисти су покушавали да омасове усташки покрет, везивањем његове националне димензије ("ослобођење хрватског народа"), са својим класним програмом ("социјално ослобођење"), али и да му се наметну као лидери.
Поред овога, комунисти су штампали летак у коме су се обратили "цијелом хрватском народу са позивом да свим снагама подупре борбу усташа", и чак "радницима и сељацима Србије" да "свим снагама" помогну "борбу усташа и народа у Лици и Хрватској"!5
Од 1935. године Стаљин напушта политику разбијања Југославије, проценивши да би она могла бити амортизер евентуалног Хитлеровог напада на Совјетски Савез. Ипак, то није значило да комунисти мењају своју националну политику. Њихова нова парола била је: "Мала и слаба Србија - јака Југославија". Задржани су сви основни елементи националне политике из претходног периода, с тим што су се сада имали примењивати у оквиру Југославије. Са своје стране, Коминтерна је организовала ликвидацију свих Срба у врху КПЈ, да би на њихово место поставила Хрвате на челу са Јосипом Брозом Титом.
Тако су комунисти, једнако као и према "класном непријатељу", распиривали мржњу и према српском народу у целини, док су на другој страни истицали стратегијски значај Хрвата. Међу овима су им и даље највећи пријатељи били усташе. Пријатељство између усташа и комуниста учвршћено је у југословенским затворима, где су се сретали као политички осуђеници.
Нови подстицај за сарадњу усташа и комуниста дошао је са потписивањем споразума Рибентроп-Молотов 1939. године. После окупације и распарчавања Краљевине Југославије априла 1941. године, Комунистичка партија Хрватске водила је преговоре са Павелићевим режимом о свом легализовању у оквиру "Независне Државе Хрватске". Како је Коминтерна већ легализовала Комунистичку партију Словачке у оквиру Хитлеровог "Новог поретка", очекивала се дозвола и за легализацију Комунистичке партије Хрватске, али ситуација се мења 22. јуна 1941, са немачким нападом на Совјетски Савез.6
Ипак, комунисти и усташе у међувремену потписују још један споразум о сарадњи. То видимо на основу дневника Славка Кватерника, заменика хрватског поглавника Анте Павелића, који се чува у Историјском архиву града Београда, у Легату Вицка Крстуловића, једног од партизанских команданата. Кватерник је 22. априла 1941. записао:
''Миле (Будак - прим. аут) био поново код мене. Тражио да се убрза договор о сурадњи са комунистима. Поглавник потписао договор. О томе одмах јављено Лорковићу. Он је добио задатак за сурадњу.''7
Почетком 1943. године Павелић је тајно послао комунистима једног свог министра, Н. Рушиновића, да изрази "повјерење" према њима. Непосредан повод за слање овог усташког министра био је обавештавање партизана о предстојећој немачкој Операцији "Вајс", како би се на време склонили. Командант 4. зоне "Народноослободилачке војске Хрватске", Вицко Крстуловић, о доласку министра Рушиновића писао је 18. јануара Врховном штабу:
