Nažalost, društva stigmatizuju i diskirminišu samotnjake.
U psihologiji, psihijatriji, sociologiji itd to se tretira kao poremećaj i postoji stručni ružni naziv - alijenacija ili otuđenje.
Dakle, samotnjaci su jedna ugrožena i zlostavljana manjina a kako nisu skloni udruživanju u organizacije radi ostvarenja ciljeva i borbi za svoja prava ostaje im da trpe.
A istina je da kao što postoje životinjske vrste koje žive same a ne u krdu, postoje i takvi ljudi. Svrha postojanja ovih socijalnih autsajdera je što vrsta ne voli da stavlja all eggs in one basket, to bi bilo suviše rizično.... potrebni su joj i distancirani ljudi koji bi na taj način izbegli određene opasnosti... Dakle, nije reč o poremećaju, već o skroz normalnoj genetskoj postavci.
Pogledajmo sistem školstva, ne postoji home schooling kod nas, nego se dete baci u neku grupu i tamo je osuđeno na to da trpi neke debile. Favorizuje se ekstraverzija, introverzija se odbacuje i tretira kao mana. Kaže se - budi aktivan, a što si tako zatvoren, izađi iz ljušture itd.... Pa upravo postoje životinje koje nose ljušture, za kornjaču, ježa, puža bilo bi neprirodno da odbace svoje kućice...
Razmatra se da se samotnjaci dodatno oporežu jer nemaju dece, a s druge strane, ne dozvoljava im se usvajanje ili surogatstvo o njihovom trošku ukoliko ga žele....
Kreću pritisci sredine udaj se, ženi se, druži se, ko to ne sledi tretira se kao izrod....
Kako da se borimo protiv te društvene stigme da je biti samotnjak nešto čega se treba stideti? Kako se odbraniti od ljudi koji bi da nam sole pamet i nameću kako treba živeti?
