Jasno je meni od pocetka sta biste vi najvise voleli, ali upravo ovo boldovano je ono sto u meni izaziva mucan osecaj. Da si se zadrzao na toj varijanti koju biste najvise zeleli meni bi to onda bilo razumljivo. Zelite dete koje cete zajedno odgajati u svom domu, kojem cete biti roditelji. Tvoje pristajanje na varijantu da to dete ne zivi niti s tobom niti s tvojom zenom, vec sa nekom apsolutno nepoznatom zenom i jednog dana mozda i sa nekim potpuno nepoznatim covekom za kog bi se ta zena udala, pristajanje i na varijantu da ona to dete odvede negde u beli svet gde ga ti neces cesto ni viđati i gde neces imati uticaj na njegov zivot (znam da je to ono sto najmanje zelis, ali rekao si da bi pre i na to pristao nego da se to dete ne rodi) meni govori da tebi nije toliko bitno da budes roditelj koliko ti je bitno da budes otac, da "tvoja krv" nastavi da tece i posle tebe, jer da ti je zaista bitno samo to da se ostvaris kao roditelj onda ti opcija usvajanja ne bi bila toliko odbojna. U tom slucaju jedino sto bi ti bilo prihvatljivo, kad vec mozes da planiras, bila bi varijanta da to dete zivi s tobom i da mu budes roditelj, a ne samo otac.
Oh, Bože, ali ta nepoznata žena je rodila to dete!!!!!!
Samo, ne zaboravi da nismo u situaciji da previse biramo. Ako to moze da se odradi onako kako mi zelimo, to je divno. Ako ne moze, onda ce morati kako moze.
O tome ja pričam... on bi da anulira postojanje žive i zdrave biološke majke! Da je izbriše gumicom, da je počisti metlom i ubaci u duboku rupu bez dna
I to traži ženu koja je radjala. Znači, ženu koja zna šta je želja za detetom, koja zna i poznaje sva kontradiktorna osećanja u trudnoći, od sreće i ponosa dok pupa raste, preko brige i isčekivanja, do bojazni i ostalog, ženu koja savršeno dobro zna šta je porodjaj, kakva je sreća i kakva sve osećanja nastupe kada mama rodi živo i zdravo dete... e takvu bi on da "iznajmi".
On je otac, automatski ima sva prava, jel, čim prizna dete. Onda da se ta mama odrekne, a njegova žena usvoji... I sve je divno i krasno...
Ok, kada bi tako bilo... da bacimo sve, i zakonske norme, i moralno zdravorazumsko rasudjivanje i sve drugo u zapećak... kada bi tako bilo, još bi i najbolje bilo. Na prvi pogled.
A šta ako njegova supruga, na primer, ne prihvati to dete? Eto, on ne bi mogao da prihvati usvojeno i svaka čast na svesti o tome. Za njegovu ženu ta beba bi bila isto kao i beba iz doma. A opet nije, jer je njen muž otac. šta ako se jave neka kontradiktorna osećanja?
A opet, šta ako biološka mama, u trenutku radjanja, shvati da se preračunala i da želi tu bebu? I da ne želi ni pare, niti išta drugo? Samo bebu, bez tate?
A šta ako Hans, sam, kad beba stigne u kuću, shvati da to nije to? Ako padne u depresiju, ako se jave neka druga negativna osećanja?
Odoh ja daleko, ali sve je to moguće...
I, kao šlag na tortu, "naš" Hans kaže - ako pobedi treća opcija, ako beba bude živela sa mamom, a on je vidjao, negova supruga nema obaveze, ne mora ni da vidi bebu ako ne želi!
A ovamo , najbolja bi opcija bila da mama-inkubator rodi i zaboravi da je ikad rodila, a on i žena mu da dižu dete!
I još "tripuje" da je neko zlonameran prema njemu, da se raduje njegovoj nesreći i slično
Eto, i kako sada da iskreno kažem šta mislim, a da me ne prokune?
)
.
ima tu još zapetljancija, ali dobro, da ne širim temu...
... И сад, шта ћемо? Која је у праву?
Hellen, mislila sam na ovaj citat i post iz kog je uzet:
