Sa omota jedne knjige

RužnaKoLopov

Buduća legenda
Moderator
Poruka
35.554
Zašto si uopšte na svetu?
Šta je tvoje zašto?
Zašto toliko volimo da gledamo vesti o ratu, teroru ?
Kako je moguće da nikada u životu niste pogrešili?
Zašto nas uspeh čini tužnim?
Zašto nikada ne bismo smeli da tešimo druge ljude?
Zašto je tako malo ljudi iskusilo 'pravu' ljubav?
Zašto nema slučajnosti?
Zašto je rizično u životu ne rizikovati?


1708785293911.jpeg
 
Poslednja izmena:
Zašto si uopšte na svetu?
Šta je tvoje zašto?
Zašto toliko volimo da gledamo vesti o ratu, teroru ?
Kako je moguće da nikada u životu niste pogrešili?
Zašto nas uspeh čini tužnim?
Zašto nikada ne bismo smeli da tešimo druge ljude?
Zašto je tako malo ljudi iskusilo 'pravu' ljubav?
Zašto nema slučajnosti?
Zašto je rizično u životu ne rizikovati?

1. Niko ne bira gde i kad će se roditi. Ako si mislila na - koja je svrha nečija na svetu - to možemo saznati tek na kraju života, verujem.
2. Zašto vidimo boje?
3. Ne volim.
4. Nije moguće.
5. Nekad čini ravnodušnim zbog previše truda ili muke. Tužnim? Možda ako naš uspeh bude nečiji gubitak.
6. Hmmmm. Nikad? To mi zvuči malo preoštro. Zašto nikad?
7. Mislim da skoro svako, bar jednom u životu, zavoli nekog ili neku iskreno.
8. Zato što sve što smo uradili pre toga, vodi do tog ishoda.
9. Svako ima svoju zonu komfora. Ne osuđujem one koji se ne usude da izađu iz nje, jer obično zakorače u totalni haos.
 
Ajde da čujem :) naravno ukoliko želiš da podeliš sa nama :)
Naravno.

Zašto toliko volimo da gledamo vesti o ratu, teroru?

U principu, priznali mi to ili ne, ljudi vole da čitaju i gledaju tuđe nevolje, mnoge dnevne novine su dizale tiraž tako što prošire br. stranica crne hronike sa 2 na 4. Odgovor je prost: dok čitamo o tuđim nevoljama, naši nam problemi djeluju zanemarivi, sitni, beznačajni, shvatimo da ima i težih, tužnijih sudbina i lakše prebrodimo svoje nevolje.


Kako je moguće da nikada u životu niste pogrešili?

Rijetko priznamo čak i sami sebi da jesmo pogriješili. Zato.


Zašto nas uspeh čini tužnim?

Zato što svi mi imamo nekoga koga više nema i najviše nam fale kad smo jako tužni i jako sretni. Ja lično svaki svoj uspijeh i dalje želim prvo javiti mami. A više je nemam.


Zašto nikada ne bismo smeli da tešimo druge ljude?

Ja ne volim tješiti. Treba svako da odboluje, isplače, izvrišti ili šta već radi u stanju kad mu je utjeha potrebna zato jer znam da je odgađanje emocija loše po tu osobu. Budem tu, pokušavam u zavisnosti od situacije promijeniti na trenutak temu, ponuditi pomoć logističku, zagrlim-ali ne tješim. Utjeha je laž.
Postoji čak u islamu i neki hadis koji kao kaže: aha, kad tako dobro tješiš, i kad misliš da je to tako lako za prebroditi/preboljeti, Bog kaže: e evo i tebi pa probaj!
 
1. Niko ne bira gde i kad će se roditi. Ako si mislila na - koja je svrha nečija na svetu - to možemo saznati tek na kraju života, verujem.

  1. Šta je smisao života, zar nije tužno što saznajemo tek na kraju? Iako se često uhvatimo da kažemo "to nema smisla" onda je moguće da intuitivno znamo šta je smisao života i to mnogo pre nego što stignemo do kraja
 
  1. Šta je smisao života, zar nije tužno što saznajemo tek na kraju? Iako se često uhvatimo da kažemo "to nema smisla" onda je moguće da intuitivno znamo šta je smisao života i to mnogo pre nego što stignemo do kraja
Možemo naslutiti. Neki veruju da nema nikakvog smisla. Valjda ima nečeg i do toga kako mi sami vidimo svet i sebe.
Možda je taj kraj - novi početak.
Čitao sam da stari ljudi budu jako umorni od svog života (i od toga da im telo postepeno prestaje funkcionisati kako treba), ako dožive duboku starost - pa u tom kraju vide i neko olakšanje.
Sad, iz perspektive nekog sa 20, 30, 40 to možda deluje tužno. Point of view.
 
Naravno.

Zašto toliko volimo da gledamo vesti o ratu, teroru?

U principu, priznali mi to ili ne, ljudi vole da čitaju i gledaju tuđe nevolje, mnoge dnevne novine su dizale tiraž tako što prošire br. stranica crne hronike sa 2 na 4. Odgovor je prost: dok čitamo o tuđim nevoljama, naši nam problemi djeluju zanemarivi, sitni, beznačajni, shvatimo da ima i težih, tužnijih sudbina i lakše prebrodimo svoje nevolje.


Kako je moguće da nikada u životu niste pogrešili?

Rijetko priznamo čak i sami sebi da jesmo pogriješili. Zato.


Zašto nas uspeh čini tužnim?

Zato što svi mi imamo nekoga koga više nema i najviše nam fale kad smo jako tužni i jako sretni. Ja lično svaki svoj uspijeh i dalje želim prvo javiti mami. A više je nemam.


Zašto nikada ne bismo smeli da tešimo druge ljude?

Ja ne volim tješiti. Treba svako da odboluje, isplače, izvrišti ili šta već radi u stanju kad mu je utjeha potrebna zato jer znam da je odgađanje emocija loše po tu osobu. Budem tu, pokušavam u zavisnosti od situacije promijeniti na trenutak temu, ponuditi pomoć logističku, zagrlim-ali ne tješim. Utjeha je laž.
Postoji čak u islamu i neki hadis koji kao kaže: aha, kad tako dobro tješiš, i kad misliš da je to tako lako za prebroditi/preboljeti, Bog kaže: e evo i tebi pa probaj!
Šta ako se ne radi o greškama na poslovnom, društvenom i porodičnom nivou, već o grešci u životu? Budimo iskreni, ispunjavamo očekivanja drugih ljudi
 
Možemo naslutiti. Neki veruju da nema nikakvog smisla. Valjda ima nečeg i do toga kako mi sami vidimo svet i sebe.
Možda je taj kraj - novi početak.
Čitao sam da stari ljudi budu jako umorni od svog života (i od toga da im telo postepeno prestaje funkcionisati kako treba), ako dožive duboku starost - pa u tom kraju vide i neko olakšanje.
Sad, iz perspektive nekog sa 20, 30, 40 to možda deluje tužno. Point of view.
napunila sam 50 godina, ne osećam se starom, zdrava sam i možda samo razmišljam o sledećih 20 godina

Da li je smisao života raditi 14 sati svaki dan ili je smisao sve prodati i zamjeniti za kolibu u šumi
 

Back
Top