Iza Berlinskog kongresa nije došlo do formalnog raskida između Rusije i kneževine, kasnije kraljevine Srbije. Ali su zvanični odnosi bili više nego hladni.
Knez Milan je potpuno zaplivao u austriskim vodama stavivši Srbiju praktički u političku i privrednu zavisnost prema Austro-Ugarskoj. Od toga Srbija je imala malo koristi. Međutim narod u ogromnoj većini i dalje je stajao na gledištu potrebe najprisnijih veza sa Rusijom. U tome pravcu su se naročito isticali radikali, čija se ideologija stvorila pod uticajem ondašnjeg ruskog levičarstva. U tome rusofilstvu naročito se isticao glavni radikalski prvak Nikola Pašić.
Rusofilstvo, pored drugih važnih momenata socijalne i unutarnje politike, delilo je radikale i kralja Milana. Kralj Milan, kada se krvavo obračunao sa radikalima, udario je time i na rusofilstvo. Kada je na potsticaj Austro Ugarske zaratio sa Bugarskom i grdno stradao, kralj Milan je počeo da menja politiku, ali opet mu je bilo teško da se stvarno približi Rusiji.
Tu je, pored čisto načelnih momenata, bilo i momenata ličnih: sukob sa velikim rusofilom mitropolitom Mihailom, koga je kralj Milan uklonio sa vladičanske stolice, i sukob sasvim intimne prirode sa samom kraljicom Natalijom, Ruskinjom i pretstavnicom rusofilstva, koja je kao kraljica, žena i majka nailazila na puno simpatija i na ruskome dvoru, i u zvaničnim krugovima, i u javnom mnjenju. Skandal razvoda braka kralja Milana i još više nasilnog oduzimanja u Visbadenu preko pruske policije kraljevića Aleksandra iz ruku njegove majke izazvao je prilično negodovanje i gnušanje u Rusiji, i još više je tamo kompromitovao kralja Milana.
Kada je kralj Milan dao ostavku na presto Kraljevsko namesništvo na čelu sa Jovanom Ristićem vaspostavilo je vrlo dobre odnose sa Rusijom. Ristić koji je još 1885 bio vrlo ljubazno primljen od strane cara Aleksandra III sada je zajedno sa ruskim poslaiikom Persijanijom pratio mladoga kralja Aleksandra u zvaničnoj poseti ruskom caru. Tom prilikom je Aleksandar III obećao srpskom kralju da neće nikad dozvoliti aneksiju Bosne i Hercegovine.
Da bi konačno likvidirala mogućnost uplitanja kralja Milana u državne poslove Rusija mu je dala dva miliona rubalja da se on odrekne ne samo prava člana srpske dinastije nego čak i srpskog državljanstva i prava boravka u Srbiji. Međutim kasnije kralj Milan nije se pridržavao tog ugovora nego je delovao na svog sina da taj izvrši državni udar, da uhapsi svoje namesnike i vladu i da se pre vremena proglasi za punoletnog.
Odnosi kralja Aleksandra Obrenovića prema Rusiji išli su istim nesigurnim i vijugastim putevima, kao uopšte cela politika ovog nesrećnog kralja. Kada je jačao uticaj njegovog oca, pogoršavali su ss odnosi sa Rusijom, obrnuto, kada se isticao upliv kraljice Natalije, ti su se odnosi popravljali. Kralj Aleksandar je uspeo da mu ruski car bude preko svoga otpravnika poslova kum na njegovom venčanju sa Dragom Mašin, ali kraljevski par nije bio primljen u Rusiji, naročito zbog akcije kneza Nikole Crnogorskog.
Pred svoj tragični kraj Aleksandar Obrenović izgleda da se spremao na rat sa Turskom; verovatno da bi sprečio njegovu nameru došao mu je u zvaničnu posetu ruski ministar spoljnih poslova grof Lamsdorf. To je bio prvi slučaj posete ruskog ministra jednoj balkanskoj zemlji. Međutim Lamsdorf je bio pozvan u audienciju čak u Niš čime je bio nesumnjivo uvređen. Rezultati razgovora do sada nisu dovoljno poznati. Ruski Ministar bio je i u Sofiji. Ratna opasnost sa Balkana je bila uklonjeia, što je bilo u interesu Rusije koja se sve više angažovala na Dalekom Istoku.
Ruska tajna policija, koja je imala veoma jaku agenturu na Balkanu, upozorila je poslednjeg Obrenovića na zaveru koja je bila protiv njega skovana, mada nije isključeno da je i sama bila umešana u nju. Izveštaj nije ništa pomogao i Aleksandar Obrenović i kraljica Draga poginuše.
Sa dolaskom kralja Petra Karađorđevića između zvanične Rusije i Srbije obnovljeni su potpuno jasni i nepomućeni odnosi, dok su narod i njegova inteligencija uvek gajile nepodeljene simpatije prema Rusiji. Još od kraja XIX veka čitav niz najboljih srpskih oficira, od kojih neki i sada zauzimaju vidan položaj u jugoslovenskoj vojsci, posećuju ruske visoke vojne škole. Neki su od njih tokom vremena zauzeli položaj ministra vojske. U srpskoj vojnoj književnosti oseća se jak ruski uticaj, dok ss ruska Lerova strategija nekoliko puta prevađa na srpski. 1902/03 izvršeno je veliko snabdevanje srpske vojske sa ruskim oružjem i municijom.
Izvor: RUSIJA I BALKAN, Aleksej Jelačić
