Родољубне песме

OSTAJTE OVDJE

Ostajte ovdje!... Sunce tudjeg neba
Nece vas grijat ko sto ovo grije;
grki su tamo zalogaji hljeba
Gdje svoga nema i gdje brata nije.

Od svoje majke ko ce naci bolju?!
A majka vasa zemlja vam je ova;
Bacite pogled po krsu i polju,
Svuda su groblja vasih pradjedova.

Za ovu zemlju oni behu divi,
Uzori svijetli, sto je branit znase,
U ovoj zemlji ostanite i vi,
I za nju dajte vrelo krvi vase.

Ko pusta grana, kad jesenja krila
Trgnu joj lisje i pokose ledom,
Bez vas bi majka domovina bila;
A majka place za svojijem cedom.


Ne dajte suzi da joj s oka leti,
Vrat'te se njojzi u narucja sveta;
Zivite zato da mozete mrijeti
Na njemom polju gdje vas slava sreta!

Ovde vas svako poznaje i voli,
A tamo niko poznati vas nece;
Bolji su svoji krsevi i goli
No cvijetna polja kud se tudjin krece.

Ovdje vam svako bratski ruku steze -
U tudjem svijetu za vas pelen cvjeta;
Za ove krse sve vas, sve vas veze:
Ime i jezik, bratstvo, i krv sveta.

Ostajte ovdje!... Sunce tudjeg neba
Nece vas grijat ko sto ovo grije, -
Grki su tamo zalogaji hljeba
Gdje svoga nema i gdje brata nije...

A.Santic
 
NA GROBU PETRA II PETROVIĆA NjEGOŠA

Pun štovanja i gordosti
tvoj vječiti dom polazim,
da junačke tvoje kosti
jednom vrelom suzom skvasim.

Užasna je samost mukla,
što ostatke tvoje grli,
sveta me je želja vukla
a.m' na brijeg ovaj vrli,

po kojem se vile kriju,
i s kojeg si polet dava'
put nebesa, tvom geniju,
kad si "Luču" sačinjava'.

Iz gvozdene primih ruke
ostavljenu vladu meni,
punu truda, punu muke;
zahvalit' ti dođoh sjeni, -

no nasljedstvo pjesmotvorstva
tajne knjige još mi treba;
puna li je blagorodstva -
spustij mi je, striko, s neba!

Nikola Petrović Njegoš
 
Ђура Јакшић - Збогом!


Збогом, горо и дубраво,
Тврди кланци, мрко стење,
Само једно утешење
Уцвељене душе моје!

Ох, тамо се јоште пружа
У равноме недогледу
Низ храпавих, чарних гора
У суморном своме реду!

Онде Ртањ ледом својим
Пламените муње пара;
А Малиник грозним смехом
Громовима одговара.

Из даљине хучи пена,
Са бисером хладних груди
Мрко стење прскајући;
Риком лава, или звуком

Ратоборне трубе, Тимок
У шарено равно пада.
А кад поглед с Гамзиграда
У равницу нему прне,

Чини му се змија бледа
Од суморног стења преда.
Туде путник вреле капи
Са бледога чела таре

И у сенци прошлих дана
Заборавља грозну јаву.
А коме је свет неправдом,
Једом, злобом и отровом,

Очајано срце вређ'о —
Тај у тами мрког стења
Срцу тражи утешења.
Глас умире на уснама,

Само мрачне мисли блуде
По пустошним планинама,
Јед и отров скупљајући
Са дна душе увређене;

Па кад гневом лава грмне:
»Харам млеко материно!«
— Харам! Харам! — стократно му
Пусто стење одговара.

Или чело усијано
О суморну стену лупа,
Плаче, куне — ил', већ проклет,
Из недара живот чупа.

Збогом, збогом, стара славо,
Мрачна горо и дубраво,
Горки дани очајања!...
Ја се надам!... Збогом! Збогом!

(1861)
 
ZADATAK

U nemiru i strahu mislim da bih svoj život ispunio
Jedino da sam se odvažio na javnu ispovest
Otkrivajući prevaru svoju i svoga doba:
Bilo nam je slobodno da se oglašavamo kreštanjem patuljaka i demona,
Ali čiste i dostojne reči bile su zabranjene
Pod pretnjom tako stroge kazne da, ko se usudio da jednu od njih izusti,
Sam je sebe već smatrao izgubljenim

Česlav Miloš
 
У ропству

Некад смо сви знали јасно,
од најнеписменијег сељака
па до господе и деце њине,
шта је родољубиво и часно,
и шта треба да чине
потомци негдањих јунака.

Не могу да познам народ
чије су певали врлине
песници од Бранка до сада.
Српско стадо мало
све до последњег руна
разбило се и ошугало.

Постали смо земља
робова и потказивача
и стокатних зеленаша.
Пуне су нам улице сада
поштованих зликоваца,
а затвори невиних робијаша.

На леђима као да грбу
носим од бола и стида,
и улицама кад идем,
као да ми блато баца
поглед охолих странаца
у лице, и сваког дана
вео ми се по вео скида
са ругоба наших рана.

Десанка Максимовић
 
RODOLJUBNA PJESMA

Ne mogu napisati pjesmu u Moskvi
u visokoj sniježnoj sobi zorom
između rasporenih kofera
sobarica mi tepa kao majka
i obavljamo sitnu trgovinu
nešto najlona i čokolade
ne mogu napisati pjesmu
suočiti se s ovim papirom
sa svojom olovkom
krevet je zapaljen poda mnom
ovaj osjećaj privremenosti
i gluhoća krajobraza u Francuskoj
moje se misli svojevoljno
izražavaju drukčije
rječnik mi se otima
govor mi se ni na šta ne odnosi
ptice koje udaraju o zidove
vraćaju se obezglavljene
kao vokali konzonantni moj
dalmatinski naglasak
moje mi oči ništa ne objašnjavaju
pred slapovima Rajne
ništa mi ne kazuju
mirno selo luđaka u okolini
plovidba sjevernom rijekom
utvare vrtni patuljci i
Wagnerova glazba
kraljevski podrumi kasni barok
nema pjesme u Parizu
moja se izbjeglička vlada rasula
ostajem u predvečernjem Salzburgu
na terasi kavane Glockenspiel
zagledan u tamnu Mozartovu statuu
juhu od kornjače i pivo
kakav mi je to život
ne mogu napisati pjesmu u kiši
Bruxellesa u Riu
u planinama što više nad Inbruckom
i u zagrljaju žene koje ljubavni
jezik ne poznajem
mijenjanje novca suveniri nemoguća
ishrana razglednice Zlatna Praha
samo su izmijenjeni oblici
moje samoće moje neizlječive čežnje
moje bolesti za tobom nesreće i nade
siromaškog porijekla i pripadnosti
ali tu ipak nema pjesme
potrebna mi je jedna ogoljela
ljetna postaja na pruzi
Perković - Šibenik
uvaljena u jaru zlato i kamen
koji se sklapa nad mojom glavom
kao dva vala
potrebna mi je modra zagrebačka kiša
sredinom rujna
moj auto moje cigarete i rakija
kino "Jadran"
da se uspostavi kakav takav način
glasovir u skromnom potkrovlju
i tvoje tijelo
more pod nogama i hvala Bogu stigli smo
kuhinja moje majke u rumenoj rasvjeti
"Slobodna Dalmacija" i slika u novčaniku
potrebni su mi da nešto kažem
da jedan osjećaj na najasnom putu privedem kraju
da jednu misao smirim
da načinim malo reda
u svojoj duši i napišem pjesmu
A.Dedić
 
Земљо Светињо

Нека ме не буде,
нека ме нема,
нека је задње
смрт што се спрема,
ал' тебе ћу увек
волети ја,
земљо светињо
Србијо вољена.
Зато што страдаш
и суза кане,
душа ће те волети
и кад срце стане,
душмани ће твоји
увек бити клети,
када Срби крену
они неће смети.
Славни ратници
прошлости наше
и крв и част
за тебе даше,
проклети нек смо
и нек смо криви
ако од нас иједан
за тебе не живи.
Ту је барјак да се вије
ту је битка да се бије,
ту је срце у јунака
и молитва за те свака.
Живеће вечно
земља светиња,
јер последња реч
увек је Божија.

Живела Србија

arebis777
 
Вечера на Косову Пољу

Сви седе провидни за столом
И виде један другоме звезду у срцу

Венцоносац им ломи и дели
Њихову златну прошлост
И они је једу

Сипа им у путире белих божура
Њихову рујну будућност
И они је пију

На коленима под столом
Мачеви им тихо реже

У чанцима на столу
Огледа се вечерње небо
И на небу крај сутрашњег боја

На десну руку венцоносца
Слеће кос и зачиње песму

Васко Попа
 
ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ

ДОМОВИНА

Нека друга земља у срећи сија,
мени си ти увек најмилија.
Нек другу земљу богатство кити,
у теби волим сиромах бити.
Сем тебе никуд не тражим блага
Србијо драга

И ако кадгод на страну пођем,
опет ћу теби натраг да дођем
ко миле ласте, што некуд лете,
ал' после опет натраг долете.
Ван тебе нећу да знам за блага,
Србијо драга

Нек туђе небо радост пролама,
нек туђе горе јече с песмама,
ја волим, мајко, у теби бити,
па макар мор'о и сузе лити.
Ван тебе нећу среће ни блага,
Србијо драга

Тек када гусле преда мном гуде,
па ми се жеље синовље буде;
кад чујем твоју негдашњу славу,
ја онда вес'о подижем главу,
ко да сам стеко силнога блага,
Србијо драга

Када о Вуку слушати станем,
ја онда гневом синовљим планем.
Ал' кад се Милош у песми пева,
е онда миље душу разгрева,
а срцу нова придође снага,
Србијо драга

Када се о турском зулуму збори,
крв ми узаври, кипи и гори.
А кад се пева о Вељку славном,
ил' бојном пољу, Мишару равном,
то ми је драже од светског блага,
Србијо драга

Нека те моје уздање прати,
нек ти се негдашња слава врати
Нека те туга занавек мине,
нека ти сунце занавек сине
Од тога већег не тражим блага,
Србијо драга

- - - - - - - - - -

ОСКАР ДАВИЧО

СРБИЈА


Ја знам сва твоја лица, свако шта хоће, шта носи,
гледао сам твоје очи, разумем шта кажу, шта крију.

Ја мислим твоју мисао за челом ти у коси,
ја знам твоја уста шта љубе, шта пију.

Еј, пију од туге, од зноја, од муке,
од ноћи, од сијерка који се тешко меље,
Ја сам у млину, сред буке
жрвња, чуо све твоје жеље.

И бриге твоје, ој, Србијо међу песмама међу шљивама
ој Србијо међу људима
на њивама,
ој, Србијо међу песмама, међу стадима,
ој Србијо, песмо међу народима.

Песмо тужна, мека си милошта
што плаче као крв грожђа, као суза моста,
као онај пољубац, онај мирис перја што утка
у гугутање своје гугутка.

Ој, милошто мека, клик си дивље пловке
над јармом из које стаса

Црвени угаљ сунца
у зрну сваког класа.

Али боса песмо глуве жалопојке,
кад престају песме, кад почињу псовке?
Гладна руке, слепе јадиковке,
кад ће хајдук буне из тебе да груне?

Псовке и псовке, еј, у чије здравље
залуд је орање, залуд је летина?
Клетве и клетве, за чије трупло кравље
набрекла Мачва од жита, отекло Поморавље,

Буре у буне, за чије се зубе лавље
дими од млека овца и дими планина,
кад Мачва није сита, кад Мачва није сита?

Кроз мукле ланце дана кожа сувоњави.
Сву су је продерали дубоки ровови бора.
Од рововског рата од земље поплави
и скори се лице преко глади - кора;

То лице што није лице, ти дани што нису дани,
ти дани рањених лица, та лица као табани;
трње им не може ништа и ништа - удари...
А свако од туге за дан
као век читав остари

И збрчка се, ој, Србијо међу бунама, међу шљивама,
ој Србијо међу људима
на њивама,
ој Србијо међу песмама, мећу брдима,
ој Србијо,
песмо међу народима.

Тужна песмо, мајко стара,
брат нам је у таљигама довукао из града
камену плочу, каменог динара,
за мед нашег зноја, вино нашег рада.

А ђикају деца у лазигаћама, под косом,
у блату, међу свињама, међу паткама,
храниш их Србијо, друже, више просом, више постом,
више бајкама, успаванкама, више гаткама,

И покриваш их мраком што тако тешко пада
да гнев по целе ноћи до облака пали
буном из колиба, поља, винограда,
певајући срцем што себе не жали
низ седму рупу на крајњој свирали,

Ој, Србијо међу бунама, међу шљивама,
ој, Србијо међу људима
на њивама,
ој, Србијо међу песмама у грудима,
ој, Србијо,
буно међу народима.
 
Јован Хаџић
(1799-1860)

ОДА МОМЕ РОДУ

Расути свуда српски смо народ ми,
И горко пиће гаси нам често жеђ,
Кад нож неправде љути коље
Децу и жену, и старце; или

Кад тајна замка веру нам тишти, и
Совјест пристеже. Обрана томе кам’?
Кам’ крило слатко, моћни заклон?
Душана давно нам нема, стуба,

Од кога силе Стамбол је стрепио!
Ни Марка нема, страшнога душманом,
И снажна копљем, буздованом.
Нем’ ах, Ђорђа, високог духа,

Ком срдце зрака подиже небесна,
Да Срба брани, врага му прогони,
И стуб утврди славе роду.
Сродна му мишица (гнусни порок)!

Витешку крвцу точи. Сироте смо!
Но ум и воља крепка је. Завист и
Кћи злоба кивна нека бежи
Подобно магли, кад с’ сунце рађа,

У бездну мрачну. Сви да се љубимо
Ко сродна браћа, тежимо сложно пак
К високој мети, слави рода!
Стазу да крчимо бодро, умом

И миш’цом, реч’ма, огњеном ревностју.
Ни врага само златне с тетиве да
Пуштамо грозне стреле; Херкул
Обрана Музама с силним маљем.

Где љубав дише, ревност и слога , ту
И сунце сија, цвета и среће цвет;
Ко небу лети живот земни.
Тако сад Сава и Лазар, као

И чисти дуси, небесном сладе се
Тишином: спомен Милоша греје и
У срдцу рода чува. Те ће
Србљима подићи славу и чест!
 
Бој на Косову Пољу

Јашемо певајући пољем
У сусрет оклопљеним змајевима

Наш прелепи вучји пастир
С процветалим штапом у руци
На белцу небом лети

Побеснело жедно оружје
Само се насред поља уједа

Из смртно рањенога гвожђа
Река наше крви извире
Тече увис и увире у сунце

Поље се под нама усправља

Сустижемо небеског коњаника
И своје звезде веренице
И летимо заједно кроз плавет

Одоздо нас прати
Опроштајна песма коса

Васко Попа
 
gost 292874:
Upravo krenuh nju da napisem, to mi je omiljena. :) I od Djure Jaksica, Otadzbina

Отаџбина


И овај камен земље Србије,
Што претећ сунцу дере кроз облак,
Суморног чела мрачним борама,
О вековечности прича далекој,
Показујући немом мимиком
Образа свога бразде дубоке.
Векова тавних то су трагови,
Те црне боре, мрачне пећине;
А камен овај, ко пирамида
Што се из праха диже у небо,
Костију кршних то је гомила
Што су у борби протиб душмана
Дедови твоји вољно слагали,
Лепећи крвљу срца рођеног
Мишица својих кости сломљене, -
Да унуцима спреме бусију,
Оклен ће некад смело презирућ
Душмана чекат чете грабљиве.
И само дотле, до тог камена,
До тог бедема -
Ногом ћеш ступит можда , поганом!
Дрзнеш ли даље? ... Чућеш громове
Како тишину земље слободне
Са грмљавином страшном кидају;
Разумећеш их срцем страшљивим
Шта ти са смелим гласом говоре,
Па ћеш о стења тврдом камену
Бријане главе теме ћелаво
У заносноме страху лупати!
Ал један израз, једну мисао,
Чућеш у борбе страшној ломљави:
"Отаџбина је ово Србина!"
Kliknite za proširenje...


dve najbolje definitivno što se tiče patriotske poezije u nas :D
 
Нећу дати

Нећу дати зори кад је јутром плачна
да дану твоме мокро лице врати
кад знам да увјек била си јуначка
Отаџбино снови, предака ми мати.

Вјетру нећу дати кад заигра коло
да плодове с' грана воћу млати
да остане скршено, жалосно и голо
Отаџбино зоро, једина ми мати.

И облаку црном да тебе надвије
макар мртав био, ја му нећу дати
да леденом кишом образ ти умије
Отаџбино сунце, мога сина мати.

И птице грабљиве што около круже
мораће за свагда истину сазнати
да својом стрвином могу да закуже
Отаџбино жељо, унука ми мати.

Рајко Бошковић
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Slične teme

VranV
e.e. cummings - stihovi, pesme
Odgovora
2
Pregleda
209
VranV
VranV
VranV
Srđan Valjarević - stihovi, pesme, odlomci iz romana
Odgovora
14
Pregleda
273
VranV
VranV

Back
Top