Провблем са тзв. родно сензитивним језиком је првенствено тај што се њиме баве они који о језику не знају ништа (или веома мало) и што се све то своди на некакве пилоткиње, астролошкиње и којекакве сличне измишљотине.
Тај пројект је прије свега политички тј. социолошко-политички. Заснива се на претпоставци (ничим доказаној) да ће чешће помињање женског рода допринијети „већој видљивости” жена у друштву, а тиме и њиховом статусу. По тој измишљеној „науци” положај жена у некој заједници ће бити то бољи што се више користи „родно сензитивни језик.” Та потпуно погрешна претпоставка се узима за камен темељац свих осталих глупости који се на то калеме. Ова тема је актуелна, али је замрла јер се и овдје свела на измишљање нових ријечи за женски род неких занимања, што је потпуни промашај. Ако неког занима о чему се ту заиста ради, ево укратко:
Прије свега, појам родно осјетљивог језика они који нам га намећу погрешно дефинирају. Они увијек у дефиницију утуре и неки положај жена, њихову видљивост у друштву и сл, а ради се заправо само о једној од особина језика, а то је да разликује, да има, да „осјећа” родове. Ништа више од тога. Неки језици имају родове, неки их немају, то је прсото тако. Имамо у непосредној близини примјер језика који родове просто – нема, а то је мађарски језик. Он је, дакле, потпуно родно неосјетљив. По полазној претпоставци вајних родно равноправних научничкиња (наравно да се спрдам с терминима, може ми се
) стање жена у Мађарској би требало да буде језиво, најгоре могуће. Је ли то стварно тако? Добро, могло би се то и оспоравати јер пошто нема родова, не „влада” мушки род, него рода нема, па су у том смислу мушкарци и жене равноправни јер нико од њих није „повлаштен” родним разликовањем у језику, међутим, ако је тако, онда ударамо у супротни зид, наиме, онда је положај мађарских жена напросто савршен јер у мађарском језику нема апсолутно никакве родне неравноправности јер нема родова. Па је ли то тако?
Други сликовит примјер је енглески, најраспрострањенији језик данашњице и језик „демократског напретка, људских права...” блаблабла... Енглески скоро да нема родове. Нпр. замјенице су му родно осјетљиве, али многе врсте ријечи које у српском имају родове, у енглеском их немају. Енглески је, дакле, родно веома слабо осјетљив, у поређењу са српским далеко слабије осјетљив. Па? По почетној претпоставци положај српских жена би требало да буде неупоредиво бољи од положаја жена у заједницама с енглеским језиком, али, гле чуда, нама се упорно намеће да слиједимо примјер „развијених друштава” и да сакатимо свој језик „родном сензитивизацијом” по угледу на друштва чији је језик говото па родно неосјетљив, што је потпуна будалаштина.
Очигледно је, дакле, да родна исјетљивост неког језика нема ама баш никакве везе с положајем жена у заједници која њиме говори. То је важно знати, а чак и кад би имало било какве везе, па ајте ви, родно равноправне боркиње, прво испослујте да се готово неосјетљив енглески „родно сензитивира” у мјери у којој је српски одавно сензитиван, па се тек онда јавите да наставимо причу о томе...
За сада толико, ако се развије дискусија, додаћу још понешто...
