Richard Bach

DOBRO DRVO

Bilo jednom jedno drvo…………….
Dobro drvo…………………………..
Puno ljubavi za jednog malog dječaka…..
Dječačić je dolazio svakoga dana………
I vrijedno sakupljao potpalo lišće………
I isplevši krunu zamišljao je da je šumski kralj……….
Penjao bi se uz stablo Dobroga drveta…….
I njihao se na njegovim granama……….
I jeo njegove slatke plodove………..
Jabuke.
Dobro drvo i dječačić ponekad bi se igrali žmurke………….
I kad bi se umorio dječačić bi zaspao u sjeni drveta…….

Zaista volio ga je i srcem i dušom……..


Mali dječak jako je volio drvo…….
I Dobro drvo bilo je sretno……….

Ali vrijeme je neumitno prolazilo……….

I Dječak je odrastao.

Dobro drvo sada je često ostajalo samo…………
A onda jednog dana Dječak ponovno dođe
i Dobro drvo mu reče: hajde, popni se Dječače
na mene i ljuljaj se na mojim granama
i najedi se mojih jabuka
i odmori se u mojoj sjeni.

I budi sretan.


Ali suviše sam veliki da bih se penjao na tebe i igrao se sa tobom,
odgovori Dječak Dobrom drvetu.
Želio bih kupiti toliko stvari te da se zabavljam……….
Ali znaš potreban mi je novac.
Možeš li mi ti dati malo novca?


Žao mi je, odgovori dobro drvo, ali novaca nemam.
Sve što imam jesu lišće i jabuke……
Ipak, Dječače mogao bi ubrati moje jabuke i prodati ih u gradu………..
Tako ćeš doći do novaca i biti ćeš sretan………………

I dječak se popenje na drvo i pobere njegove jabuke,
I odnese ih sa sobom……
I Dobro drvo opet se osjeti sretnim.

Dugo je vremena opet prošlo i Dječak nije navraćao……..
I Dobro je drvo bilo jako tužno.

A onda, jednoga dana,
Dječak ponovo stiže,
I drvo radosno zašumori.
Hajde, Dječače, reče mu ono
Uspni se uz moje stablo
I poljuljaj se na mojim granama……….
I uživaj!


Nemam vremena za to, imam previše posla,
Odgovori Dječak.


Želim kuću, u kojoj će mi biti toplo,
Objasni on.
Želio bih da imam ženu i djecu
I zato mi je potrebna kuća………..
Možeš li mi ti nabaviti jednu kuću?


Ni ja nemam kuću, odgovori drvo………
U stvari, čitava šuma je moja kuća………..
Ali, evo možeš posjeći moje grane i od njih sebi sagraditi kuću.
I tako ćeš biti sretan.


I tako Dječak posiječe grane
Dobrog drveta i odnese ih,
I od njih sagradi sebi kuću.
I Dobro drvo ponovno se osjećalo jako sretnim.

Još podosta vremena prođe,
Ali Dječak nije navraćao.
I kada se ponovno pojavio,
Dobro drvo je bilo toliko sretno
Da je jedva bilo u stanju riječ izustiti.

Hajde, Dječače, pozove ga drvo šaptavim glasom,
dođi i poigraj se.
Previše sam star i tužan da bih se igrao,
Odgovori Dječak.

Ali želio bih jedan čamac,
koji bi me odvezao daleko, daleko odavde…………..

Možeš li mi naći jedan čamac?
Pa, posijeci moje stablo
i načini sebi čamac,
odgovori Dobro drvo.
Tako ćeš moći odjedriti daleko, daleko odavde
i biti sretan.

I tako Dječak posiječe stablo Dobrog drveta…… napravi čamac i odjedri
daleko, daleko.
I Dobro je drvo bilo sretno ……..ali ne i presretno.

Dosta je vremena minulo,
I Dječak se najzad ponovno pojavi.

Žao mi je, Dječače, dočeka ga drvo,
Ali zaista nemam ništa više što bih ti mogao dati……
Znaš ne rađam više jabuke;
Zubi su mi se već davno istrošili
i ne mogu više jesti jabuke, reče Dječak.


Nemam više ni grana; nastavi Dobro drvo,
na kojima bi se mogao ljuljati……….
Previše sam star za takve stvari…mislim
za ljuljanje na granama; primijeti Dječak.
Nemam više ni deblo; reče Dobro drvo
na koje bi se mogao popeti…………

Odveć sam umoran da bih se pentrao po drveću;
zaklima glavom Dječak.

Žao mi je; uzdahnu Dobro drvo.
Volio bih da ti mogu bilo što dati,
ali ništa mi više nije ostalo.
Sad sam ti samo jedan stari panj.

Žao mi je, zaista…….


Pa više mi mnogo ni ne treba
uzdahnu Dječak.
Tek neko mirno mjestašce gdje mogu
mirno sjesti i predahnuti.
Znaš jako sam umoran.

U redu onda, odvrati Dobro drvo,
istežući se što mu je više bilo moguće,
« stari panj je pravo mjesto da se na njemu
sjedi i odmara ».

Dođi Dječače, i sjedi.
Sjedi i odmori se.
I Dječak postupi kako mu je rečeno……….

I Dobro drvo se osjeti beskrajno sretnim………


napisao: Shel Silverstein
 
hi woland - neobican ti je izbor citata, kao da viris u moju biblioteku...

dobro drvo je divna priicica. Poklonila sam je nekada davno jednom autisticnom decaku koga upoznah. svoje dece nemam...

neobicno , vrlo neobicno ????? sem znaka pitanja ne znamkoju bih oznaku stavila

Zao mi je; uzdahnu Dobro drvo.
Volio bih da ti mogu bilo što dati,
ali ništa mi više nije ostalo.
Sad sam ti samo jedan stari panj.

Žao mi je, zaista…….


Pa više mi mnogo ni ne treba
uzdahnu Dječak.
Tek neko mirno mjestašce gdje mogu
mirno sjesti i predahnuti.
Znaš jako sam umoran.


i ja se nekad osetim umornom, a ti???
meni je 45 vrlo ispunjenih godina - lepim ali i onim drugim sadrzajima
 
Bretagne:
i ja se nekad osetim umornom, a ti???
meni je 45 vrlo ispunjenih godina - lepim ali i onim drugim sadrzajima
Kliknite za proširenje...

I ja se često osjetim umoran. Kao što se kaže u jednoj staroj pjesmi:

"Ponekad me plaše
snjegovi s planina
postao sam i ja srednji
bojim se visina..."

A što se tiče godina....

Četrdeset mi je godina, ružno doba: čovjek je još mlad da bi imao želja a već star da ih ostvaruje. Tada se u svakome gase nemiri, da bi postao jak navikom i stečenom sigurnošću u nemoći što dolazi. A ja tek činim što je trebalo učiniti davno, u bujnom cvjetanju tijela, kad su svi bezbrojni putevi dobri, a sve zablude korisne koliko i istine. Šteta sto nemam deset godina više pa bi me starost čuvala od pobuna, ili deset godina manje pa bi mi bilo svejedno. Jer trideset godina je mladost, to sad mislim, kad sam se nepovratno udaljio od nje, mladost koja se ničega ne boji, pa ni sebe (Derviš i smrt)
 
sada si u Hristovim godinama

mislim da sam pisala o knjizi D/H/Lorensa "covek koji je umro"

znam samo da je vreme bez-vremeno i relativno, tako da birno je samo sta zelish
a Bog voli hrabre i pomaze im kada znaju sta hoce bez razlike koliko im je leta.
Meshu obozavam ali eto u krvi mi je da verujem u lepse .... i bolje ...
 
Vatre je prica manje delo margaret jursenar, cuvene francuske spisateljice. naci cu je pa cu ti neso citirati. to jepisala do 55 godine.

doduse nasi hommo sovieticus mentalni sklopovi lakse odustaju, ali eto ja sam za to da se u vek brisu pretpostavke, postavke i ostala ogranicenja. strelac slobodnjak po rodjenju i defaultu.

veruj u zivot i Bozansku promisao razlicitu za svakoga od nas
 
Mi smo most preko vecnosti, luk iznad mora, iz uzivanja ulazeci u avanture, prozivlajvajuci misterije iz zabave, birajuci katastrofe, trijumfe, izazove,
nemoguce rizike , proveravajuci sebe iznova I opet, uciti ljubav I ljubav I LJUBAV.

Digo pero, sedoh na postelju bez daha, pogledavsi u jmoju zenu.
“ziva si “- rekoh.

Oci su joj iskrile “zivi smo zzjedno.”

neko vreme vladala je tisina a onda je ona opet progovorila: “jednom sam prestala d ate trazim” rekla je. “Bila sam srecna sama sa sobo u LA, sa mojim vrtom I muzikom, mojim idejama I mojim prijateljima. Dopadalo mi se da zivim sama. Mislila sam da cu tak ziveti do kraja zivota.

“A ja bih se sretno nasukao sa svojom slobodom” rekoh ja, “ne bi bilo lose, bilo bi ono najbolje sto bi svako od nas znao. Kako bi nam moglo nedostajati ono sto nikada nismo ni imali?”

“Ali nedostajalo nam je Richie!, povremeno, kada si io sam, bez obzira da li je oko tebe bilo ljudi ili ne, zar se nikada nisi osecao tako tuznim da bi mogao zaplakati, kao da si ostao jedini od svoje vrste na svetu!” ona ispruzi ruku da mi dodirne lice.

“Da li si ikada osecao”- rece ona- da ti nedostaje neko koga jos nisi uopste sreo?”
r.bach most preko vecnosti
 
*pustinjakinja:
Malo sam 'listala' temu...
Pozdrav...
Kliknite za proširenje...

I...kako ti se sviđa? Pozdrav i tebi
hallo.gif
 
draga pustinjakinjo,

slobodno me pitaj ako te bilo sta interesuje od pomenutog.
meni je posebno draga kniga "covek kojije umro od D.H. Lorensa.
ima par isecaka, mozda su jereticki napisani ali nisu Bogohulni,
samo navode na razmisljanje... sto pribogu i jeste posao
onoga drugoga ali da ne budem bas iskljuciva ja volim da razmisjam o svemu
sve da poslusam i svakoga da cujem a tek retke uvazim.

pozdravljam te. meni ovo bese radna verzija vikenda, ubih se od poslova kucevnih
ali i to se mora. ako si iz grada mozemo popiti kafu negde i nekad

bretagne
 
woland ja i ti u isti cas - mislim -zamalo ;)

pustinjakinaj je jedna posebna osoba, neko ko kao sunce sija na ovom forumu,
oboje ste mi dragi i oboje govorite ijekavicu. Bih Hr, ili CG??? ako nije tajna

mislim :razz:


pozrav i tebi
 
Bretagne:
ipak si ti prva asocijacija - WONDER LAND

moja je cast i privilegija, sto postujes na temi

koju ja zapoceh. Bretagne
Kliknite za proširenje...


Šta reći sem - hvala... Zadovoljstvo mi je da dolazim na ovu temu o Richardu Bachu i još ponečemu... Kad rekoh još o ponečemu, mislim na stvari za koje ni Richard Bach ne bi imao ništa protiv da se nađu na temi koja nosi njegovo ime. ;) Evo jedne pjesme koju sam volio kao osnovac (volim je i danas). Jedna djevojčica je divno recitovala u tadašnjim prigodnim prilikama (Dan Republike i slični praznici kad su bile organizovane školske priredbe)


Rođeni 23 streljani 42


Večeras ćemo za njih voljeti

Bilo ih je dvadesetosam

Bilo ih je pethiljadadvadesetosam

Bilo ih je više nego što je ikad u jednoj pjesmi bilo ljubavi

Sad bi bili očevi

Sad ih više nema.



Mi koji smo po peronima jednog vijeka

Odbolovali samoće svih svjetskih Robinzona

Mi, koji smo nadživjeli tenkove i nikog nismo ubili

Mala velika moja

Večeras ćemo za njih voljeti.



I ne pitaj jesu li se mogli vratiti

I ne pitaj je li se moglo natrag

Dok je posljednji put crven kao komunizam

Goreo horizont njihovih zelja

Preko njihovih neljubljenih godina izbodena i uspravna

Prešla je budućnost ljubavi



Nije bilo tajni o polegloj travi

Nije bilo tajni o raskopčanom prvom dugmetu

Tamo gdje se svršava vrat

Nije bilo tajni o klonuloj ruci s ispuštenim ljiljanom



Bile su noći, bile su žice

Bilo je nebo koje se gleda posljednji put

Bili su vozovi koji se vracaju prazni i pusti

Bili su vozovi i makovi

I s njima, s tužnim makovima jednog vojničkog ljeta

S divnim smislom podržavanja

Takmičila se njihova krv.



A na Kalemegdanima i Nevskim prospektima

Na južnim bulevarima i kejovima rastanka

Na cvijetnim trgovima i mostovima Mirabo

Divne i kad ne ljube


Čekale su Ane, Zoje, Žanet

Čekale su da se vrate vojnici

A ako se ne vrate

Svoja neljubljena ramena daće dječacima



Nisu se vratili

Preko njihovih streljanih očiju prešli su tenkovi

Preko njihovih nedopjevanih marseljeza

Preko njihovih izrešetanih iluzija



Sad bi bili očevi, sad ih više nema

Na zbornom mjestu ljubavi sad čekaju kao grobovi

Mala velika moja

Večeras ćemo za njih voljeti.

(Izet Sarajlić)
 
*****


Zasto me pitate
tko sam i odakle
i sta radim u vasem gradu ?

Znam,znam da imate drugove
s kojima ste rasli i zajedno
krali prvo voce kod komsije
preko puta.
Dijelili ste skolske klupe,
imali zajednicke tajne,
znali sve njene i njegove ljubavi,
zajedno plakali kad bi ste bili ostavljeni
i zajedno se smijali kad bi opet voljeli.
Sada ste zreli ljudi,
a vasa djeca kradu ono isto voce,
igraju se u parkovoma gdje ste
se nekad igrali vi.
A vi,drugovi iz djetinjstva,srecete se
vracate uspomene iz rane mladosti
obiljezavate neke vazne datume,
imate proslavu godisnjice mature.

Znam,sve to znam,ta prica i
meni je znana,razumljiva,
ali vi ne znate da je pola
mojih skolskih drugova
ostalo da lezi,ne zna se gdje,
da je pola mojih drugarica
zavijeno u crno,ne pitaj zasto,
a mnogi su otisli da ni
sami ne znaju kud.
I mi se necemo sresti,
nasa djeca nece slusati
price naseg djetinjstva
niti krasti voce koje
smo krali mi.
Mi se necemo sresti
na proslavi mature,
niti nedjeljnjom setnjom
ulicama naseg grada.
U ovom vremenu nas nema.
Ostali smo u onom vremenu
srecnog djetinjstva i bezbrizne rane mladosti
izgubljeni za danas i sutra.
Nema nas i nikad nas nece biti
pa i da se sretnemo
ne bi se poznali jer smo i sami sebe
negdje izgubili,nekud nestali.

I zato,ne pitajte me tko sam i odakle
i sta radim u ovom gradu
i da mogu odgovor dati,zasto,cemu,
kad niko nece da shvati.
 
pustinjakinaj sve je na svom emestu pesma je divna a ti si dobrodosla uvek.

ja obecag vatre od M. Jursenar i evo malo

Marija magladelna ili spas.

prica uoci svoje udaje za Jovana. "Jovan je k meni dosao iz dubine svog detinjstva, smejao se s andjelima, svojim jedinim drugovima; zbog njega sam odbila ponude rimskog centuriona. "Voleti njegovu cednost bio je moj prvi greh. Nisam znala da sam se borila protiv nevidljivih suparnika kao sto se nas otac Jakov borio protiv ANdjela., i da je ulog bitke bio onaj decak sa zamrsenom kosom u kojoj su udenute slamke nagovestavle oreol. Nisam znala da je neko drugi voleo Jovana pre nego sam ga ja zavolela, pre nego sto me je zavoleo; nisam znala da je Bog jedina mogucnost samotnika".

pisacu jos
 
MArija Magdalena ili spas

"JEdna beduinski kamilar pistade da me odvede u Jafu, stim da mu platim zagrljajem; marseljski gazda me uze na svoj brod; lezeci na krmi, podavala sam se strasnom zibanju penusavog mora. U baru u Pireju, jedna grcki filozof me je podusavao o mudrosti kao jos jednom razvratu. U smirni me darelzljivost jednog bankara nauci o tome koliko sedef ostrige i krzno divljih zveri cine podatnijom kozu gole zene, tako da su mi u isti mah zavideli i zeleli me. u Jerusalemu je jedan farisej navikao da licemerje koristim kao nezamenljivu sminku...."
 
"Toliko sam toga prosla samo da bi taj strasni prijatelj dobio manje bezazlenu suparnicu: zavesti Boga znacilo je izmaci Jovanu njegov vecni oslonac; znacilo je prisliti ga da na mene ponovo padne svom tezinom svoje puti. Gresimo posto Boga nema: zato sto nam se medju stvorenjima koja kao takva vidimo ne ukaze nista savrseno. Kada Jovan bude shvatio da je Bog samo musakrac, nece vise imati razloga da mu ne pretpostalvja moje grudi. Doterala sam se kao za bal; namirisala kao za postelju..."

opet magdalena M.Jursenar
 
I na kraju: magdalena govori

"Bog mi nije samo ukrao ljubav jednoga stvorenja, u doba kada se zamislja du su one nezameljiva, Bog mi je negde oduzeo i mucnine moje trudnoce, moje snove porodilje, moje staracke dremeze u podne na seoskom trgu, grob udno zabrana u koji bi me moja deca polozila. Posle moje nevinosti, Bog mi je uskratio i moje nedostatke: tek sto sam pocinjala kao kurtizana, oduzeo mi je prilike da se popnem na pozornice i zavedem Cezara. Posle svog lesa, oduzeo mi je i svoju utvaru: nije cak hteo ni da se opijem nekim snom. Poput najgoreg ljubomornika , unistio mi je ovu lepotu koja me je izlagala ucestalom leganju u postelje zelje: moje dojke vise- licim na Smrt, tu ostarelu ljubavnicu Boga. Poput najgoreg manijaka, voleo je jedino moje suze. Ali taj Bog koji mi je sve uzeo nije mi sve dao. DObila sam samo mrvicu beskonacne ljubavi: kao prvodosla, delila sam svoje srce s drugim stvorenjima. Moji nekadasnji ljubavnici legali su na moje telo ne brinuci se za moju dusu: moj nebeski prijatlej po srcu brinuo se jedino da zagreje tu vecnu dusu, tako da druga moja polovina nije prestajala da pati. Pa ipak, spasao me je. Zahvaljujuci njemu od radosti sam imala samo njihov nesretni deo, jedini koji je neiscrpan. Izmicem svakodnevici domacinskih poslova i krveta, mrtvom teretu novca, corsokaku uspeha, zadovoljavanju casti, carima besramlja. Posto je taj osudjenik na Magdaleninu ljubav umakao na nebo, izbegavam otuznu zabludu da sam Bogu neopdodna. Prepustila sam se da me nosi veliki bozanski val' ne zalim sto su me ruk eGospoda iznova nacinile. On me nije spasao ni od smrti ni od zala ni od zlocina, jer se tek pomocu njih spasava. Spasao me je od srece."


Mislila sam da nikada vise - niko necce uspeti da me vrati njoj - Magdaleni - ali ipak jeste

da li jeto dobro ili nije ???

nije ni vazno. ona je deo mene prepoznat u rukopisu vecne Margaret Jursenar.

hvala na strpljenu za citanje
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top