Reci mi šta čitaš, pa ću ti reći ko si.

[Rayela]

Ima različitih čitalaca, ali samo je jedna vrsta dobra.
To su oni čitaoci koji, dok čitaju prestaju da budu ONI već postaju ličnosti romana.
Mi nismo MI dok čitamo, mi smo oni o kojima čitamo. Ta projektivna identifikacija i ulazak u svet književnog dela čini da živimo drugi život.
To nije samo ugodno bekstvo od stvarnosti, već ulazak u jezgra istine, mudrosti i saznanja.
Između pročitane i proosećajne knjige postoji razlika.
Mi po navici govorimo o darovitim piscima zaboravljajući da daroviti pisci ne bi postojali da nema darovitih čitalaca koji su prijemnici ideja i slika književnog dela.
Ako neko tvrdi da na njega ne može imati uticaj književno delo, onda to nije dobar čitalac.

Ne, mudrost, narocito ne neka zivotna , idndividualna, ne moze da se nauci iz knjiga, Ne moze ni ovako slusajuci recimo pametne i mudre ljude.
Istina ne postoji, ili je prilicno i relativna i izlizana kategorija pa tako ni istinu ne mozes da saznas.
Mislim da covek postaje nekako humaniji, pocinje da shvata, razmislja o ljudima, sredinama koje nije ni poznavao niti su ga ikada interesovale,
menja svoje stereotipe koje su mu usadjene jos u roditeljskoj kuci, pa i u skoli, u drustvu u kome zivi. A to je za mene i najveci uspeh.
religioznoi ljudi verovatno shvataju da nije njihova vera jedina ispravna nego da je svaka zamisljuena da pomaze coveku kada je u nekoj dilemi,
kada ne zna kako ce i kuda ce, kada ne vidi izlaz iz neke svoje licne tragedije
Pretpostavljam da velika vecina ljudi cita u nadi da ce u glavnom junaku ili junakinji pronaci neki svoj zivot i da je autor bas tu njenu/njegovu
pricu imao na umu kada je pisao knjigu.

 

[Don Hose Fuentas]

Ne možeš čitalačko iskustvo da svodiš na mistično-emotivni doživljaj. O knjizi treba razmišljati, treba je analizirati, smjestiti u nekakav kontekst, a sve to možemo samo ako ostavimo malu ali značajnu distancu između čitaoca i teksta. Sa te udaljenosti možemo vidjeti i dobre i loše stvari u knjizi koje izmiču oku kad se potpuno srodiš s pričom.

Inače, svaka knjiga, naravno, može da utiče na čitaoca, ali za mene je mnogo značajniji uticaj koji na čovjeka ima sama navika i proces pažljivog čitanja.

Ono što nazivaš mistično-emotivnim doživljajem je poznato pod imenom fenomenološka estetika. Fenomenološki pristup se bazira na spoznaji četiri sloja unutar književnog dela: sloj zvučenja, sloj značenja, sloj prikazanih predmetnosti i sloj šematizovanih aspekata. Često se čitaoci zadrže na prva tri sloja i najbitniji sloj književnog dela i ne spoznaju. To je onaj deo čitalačkog procesa u kome čitalac prestaje da bude pasivan primalac dela, već svojm uglom posmatranja postaje kreator novog unutrašnjeg sveta. Ukoliko je pisac svesno izostavio pejzaž, čitalac ima u okviru svojih misaonih šema odgovarajuću sliku prirode i to je njegov aspekt u odnosu na izostavljeno, pa je samim tim pejzaž originalan i nadilazi pročitano. Ako je pisac samo sugerisao neku scenu, čitalac je scenu po svom nahođenju oubličio, ako je pisac izneo neku ideju, čitalac će se sa njom složiti ili je odbaciti, u svojoj imaginaciji može i voditi dijalog sa piscem i na taj način otvoriti vrata svojim novim zaključcima, ili formirati čitav idejni krugu koga u delu možda i nema, ali je kod čitaoca nastao podstaknut idejama književnika.

Da bi bilo jasnije o čemu govorim, banalizovaću jednostavnim primerom – kad se ekranizuje neko književno delo, nikada nismo zadovoljni ekranizacijom jer je ona proizvod režiserovog četvrtog sloja spoznaje dela. To nije naša spoznaja, to nije naša aspekt posmatranja pročitanog.

Oni koji se bave književnom kritikom znaće da govorim o fenomenološkoj metodi Romana Ingardena.

Distanca o kojoj pišeš treba da nastane tek nakon potpunog stapanja sa knjigom i nakon proživljavanja.

 

[quentin]

Ono što nazivaš mistično-emotivnim doživljajem je poznato pod imenom fenomenološka estetika. Fenomenološki pristup se bazira na spoznaji četiri sloja unutar književnog dela: sloj zvučenja, sloj značenja, sloj prikazanih predmetnosti i sloj šematizovanih aspekata. Često se čitaoci zadrže na prva tri sloja i najbitniji sloj književnog dela i ne spoznaju. To je onaj deo čitalačkog procesa u kome čitalac prestaje da bude pasivan primalac dela, već svojm uglom posmatranja postaje kreator novog unutrašnjeg sveta. Ukoliko je pisac svesno izostavio pejzaž, čitalac ima u okviru svojih misaonih šema odgovarajuću sliku prirode i to je njegov aspekt u odnosu na izostavljeno, pa je samim tim pejzaž originalan i nadilazi pročitano. Ako je pisac samo sugerisao neku scenu, čitalac je scenu po svom nahođenju oubličio, ako je pisac izneo neku ideju, čitalac će se sa njom složiti ili je odbaciti, u svojoj imaginaciji može i voditi dijalog sa piscem i na taj način otvoriti vrata svojim novim zaključcima, ili formirati čitav idejni krugu koga u delu možda i nema, ali je kod čitaoca nastao podstaknut idejama književnika.

Da bi bilo jasnije o čemu govorim, banalizovaću jednostavnim primerom – kad se ekranizuje neko književno delo, nikada nismo zadovoljni ekranizacijom jer je ona proizvod režiserovog četvrtog sloja spoznaje dela. To nije naša spoznaja, to nije naša aspekt posmatranja pročitanog.

Oni koji se bave književnom kritikom znaće da govorim o fenomenološkoj metodi Romana Ingardena.

Distanca o kojoj pišeš treba da nastane tek nakon potpunog stapanja sa knjigom i nakon proživljavanja.

Po tome ispada da je u knjizi važnije šta pisac nije napisao, nego šta je napisao.
Šalim se. Subjektivni doživljaj je važan, naravno, to je ono što knjige čini živima i hiljadu godina nakon što su napisane. Ipak, sve to je reakcija na tekst, koji je za mene najvažniji.

 

[Dragoljub69]

Ono što nazivaš mistično-emotivnim doživljajem je poznato pod imenom fenomenološka estetika. Fenomenološki pristup se bazira na spoznaji četiri sloja unutar književnog dela: sloj zvučenja, sloj značenja, sloj prikazanih predmetnosti i sloj šematizovanih aspekata. Često se čitaoci zadrže na prva tri sloja i najbitniji sloj književnog dela i ne spoznaju. To je onaj deo čitalačkog procesa u kome čitalac prestaje da bude pasivan primalac dela, već svojm uglom posmatranja postaje kreator novog unutrašnjeg sveta. Ukoliko je pisac svesno izostavio pejzaž, čitalac ima u okviru svojih misaonih šema odgovarajuću sliku prirode i to je njegov aspekt u odnosu na izostavljeno, pa je samim tim pejzaž originalan i nadilazi pročitano. Ako je pisac samo sugerisao neku scenu, čitalac je scenu po svom nahođenju oubličio, ako je pisac izneo neku ideju, čitalac će se sa njom složiti ili je odbaciti, u svojoj imaginaciji može i voditi dijalog sa piscem i na taj način otvoriti vrata svojim novim zaključcima, ili formirati čitav idejni krugu koga u delu možda i nema, ali je kod čitaoca nastao podstaknut idejama književnika.

Da bi bilo jasnije o čemu govorim, banalizovaću jednostavnim primerom – kad se ekranizuje neko književno delo, nikada nismo zadovoljni ekranizacijom jer je ona proizvod režiserovog četvrtog sloja spoznaje dela. To nije naša spoznaja, to nije naša aspekt posmatranja pročitanog.

Oni koji se bave književnom kritikom znaće da govorim o fenomenološkoj metodi Romana Ingardena.

Distanca o kojoj pišeš treba da nastane tek nakon potpunog stapanja sa knjigom i nakon proživljavanja.

Poznata mi je ta teorija o slojevima i spada u Teorije o književnim delima,misaone ,egzibicionističke apriorne ludarije kakve
su većinom teorije o pisanju...
Pisac piše afirmativno svoje delo!
Vežba božiji zanat stvaranja novih svetova!
Ima moć boga u delu koje stvara!
Pokušaj provajderski da čitaš knjigu i umisli da si pisac i koračaj knjigom rečima knjige
kao da je zajedno pišete! Naravno-doživljavaš svet koji doživljava i pisac!
I koliko i da li je to nešto slojevito?
Misli li pisac slojevito?
Tako da ta teorija pada u vodu...To mogu između sebe da drkaju književni kritičari do čije
kritike nikom nije stalo! Šta će meni slojevi recimo "Proklete avlije" Nema tu slojeva...
Ima slojeva zatrpane prašine vekova ,obrazaca mišljenja koje se menjali,stavova likova,reagovanja itd...
Ali u jezičkim igrama (L.Witgenstein) nema stvarne metafizike-ona je izvan jezika!
O metafizici ne možemo ni misliti rečima jer reči stvaraju veštačke napukline između značenja kojima se igramo...
Tako je i jezička analiza,čak i dekonstrukcija smešan i neadekvatan pokušaj!
Književno delo je lažna informacija ili skup takvih informacija i kao vežba stvaranja vabi učesnike -čitaoce...
Naravno da je "legitimno" da svaki čitaoc ima svoju predstavu o književnom delu! Kako bi i imao nečiju drugu
predstavu-sam je kreator svoje već prema svom umnom sklopu! Solipsistički čak ,književni kritičar je samo klovn
sa margine koji u toj predstavi nama mesta-ulaznice sve prodao čitalac sam sebi i zauzeo sva mesta publike!

 

[Don Hose Fuentas]

Po tome ispada da je u knjizi važnije šta pisac nije napisao, nego šta je napisao.
Šalim se. Subjektivni doživljaj je važan, naravno, to je ono što knjige čini živima i hiljadu godina nakon što su napisane. Ipak, sve to je reakcija na tekst, koji je za mene najvažniji.

Već nekoliko decenija pisac se utrkuje sa naukom, tehnikom pokretnih slika i brzim informacijama na koje je naviknut savremeni čitalac. Zato, ako pisac želi da dobije bitku i odgovori na sklonosti i interesovanja savremenog čitaoca, on mora da se kloni realističnog manira opširne fabule. Pisci XIX veka su slikali rečima, a fotografski aparat i kamera savremenog pisca primoravaju da zaboravi na pripovedanje koje svaku scenu odslikava precizno i detaljno. On mora da se izražava fragmentarno, aforistički, sugetivno i pruži čitaocu mogućnost lične vizuelne montaže. Dakle, ono što pisac „nije napisao“ jesu čvorišna mesta u strukturi romana.
Na primer, ako Borhes svog junaka naziva Viljari, a u isto vreme tvrdi da je junak prisvojio ime svog neprijatelja, ne objašnjavajući zašto junak to čini, on time čitaocu sugeriše niz ideja do kojih se može doći u toku iščitavanja fabule. Ako Viljari, ili nazovi Viljari, čita „Božanstvenu komediju“ i zastaje na opisima pakla, on nam samo sugeriše na junakovu spremnost da ispašta zbog zločina ili da je već u nekom paklenom okruženju. Pisac ne objašnjava svoje ideje, on nameće čitaocu razmišljanja o mogućim idejama.

 

[Don Hose Fuentas]

Poznata mi je ta teorija o slojevima i spada u Teorije o književnim delima,misaone ,egzibicionističke apriorne ludarije kakve
su većinom teorije o pisanju...
Pisac piše afirmativno svoje delo!
Vežba božiji zanat stvaranja novih svetova!
Ima moć boga u delu koje stvara!
Pokušaj provajderski da čitaš knjigu i umisli da si pisac i koračaj knjigom rečima knjige
kao da je zajedno pišete! Naravno-doživljavaš svet koji doživljava i pisac!
I koliko i da li je to nešto slojevito?
Misli li pisac slojevito?
Tako da ta teorija pada u vodu...To mogu između sebe da drkaju književni kritičari do čije
kritike nikom nije stalo! Šta će meni slojevi recimo "Proklete avlije" Nema tu slojeva...
Ima slojeva zatrpane prašine vekova ,obrazaca mišljenja koje se menjali,stavova likova,reagovanja itd...
Ali u jezičkim igrama (L.Witgenstein) nema stvarne metafizike-ona je izvan jezika!
O metafizici ne možemo ni misliti rečima jer reči stvaraju veštačke napukline između značenja kojima se igramo...
Tako je i jezička analiza,čak i dekonstrukcija smešan i neadekvatan pokušaj!
Književno delo je lažna informacija ili skup takvih informacija i kao vežba stvaranja vabi učesnike -čitaoce...
Naravno da je "legitimno" da svaki čitaoc ima svoju predstavu o književnom delu! Kako bi i imao nečiju drugu
predstavu-sam je kreator svoje već prema svom umnom sklopu! Solipsistički čak ,književni kritičar je samo klovn
sa margine koji u toj predstavi nama mesta-ulaznice sve prodao čitalac sam sebi i zauzeo sva mesta publike!

Ista književna kritika o kojoj imaš nisko mišljenje, pojašnjava slojevitost „Proklete avlije“ u kojoj se daje opšta, nadistorijska slika ljudskog života. To nije prikaz života u jednom kazamatu, već roman o ljudskoj sudbini. Bez obzira što je roman obojen lokalnom i istorijskom bojom, on ima univerzalno značenje, svevremeno i važeće za sve prostore na zemaljskoj kugli. Roman nije realistično, već simbolično ostvarenje gde čitalac ima aktivnu ulogu da sumira ono što su ispričali junaci koji se u njemu pojavljuju i da spozna razne vrste ograničenja ljudske slobode.

 

[quentin]

Već nekoliko decenija pisac se utrkuje sa naukom, tehnikom pokretnih slika i brzim informacijama na koje je naviknut savremeni čitalac. Zato, ako pisac želi da dobije bitku i odgovori na sklonosti i interesovanja savremenog čitaoca, on mora da se kloni realističnog manira opširne fabule. Pisci XIX veka su slikali rečima, a fotografski aparat i kamera savremenog pisca primoravaju da zaboravi na pripovedanje koje svaku scenu odslikava precizno i detaljno. On mora da se izražava fragmentarno, aforistički, sugetivno i pruži čitaocu mogućnost lične vizuelne montaže. Dakle, ono što pisac „nije napisao“ jesu čvorišna mesta u strukturi romana.
Na primer, ako Borhes svog junaka naziva Viljari, a u isto vreme tvrdi da je junak prisvojio ime svog neprijatelja, ne objašnjavajući zašto junak to čini, on time čitaocu sugeriše niz ideja do kojih se može doći u toku iščitavanja fabule. Ako Viljari, ili nazovi Viljari, čita „Božanstvenu komediju“ i zastaje na opisima pakla, on nam samo sugeriše na junakovu spremnost da ispašta zbog zločina ili da je već u nekom paklenom okruženju. Pisac ne objašnjava svoje ideje, on nameće čitaocu razmišljanja o mogućim idejama.

Književnost treba da bude alternativa vizuelnim i elektronskim formama, a ne njihov rival u istoj atletskoj disciplini. Eliptičnost, metatekstualnost i slične postmodernističke igračke dobro djeluju u kratkoj formi, kao kod Borhesa, ali su i razlog zašto danas govorimo o krizi romana. Aforistično pripovijedanje može da smanji broj strana knjige, ali ukupan proces čitanja zapravo se neće skratiti, naprotiv. Pisac ne smije da zaboravi da je njegovo glavno sredstvo jezik, a ne igranje žmurke sa čitaocem ili kulturna referentnost. Današnji pisac ne treba da piše kao Balzak, ali neki osnovi realizma ne smiju se zaboraviti. Budućnost romana, ako je ima, leži u novom realizmu, u piscima kao što su Frenzen i Knausgor.

 

[Елени]

Već nekoliko decenija pisac se utrkuje sa naukom, tehnikom pokretnih slika i brzim informacijama na koje je naviknut savremeni čitalac. Zato, ako pisac želi da dobije bitku i odgovori na sklonosti i interesovanja savremenog čitaoca, on mora da se kloni realističnog manira opširne fabule. Pisci XIX veka su slikali rečima, a fotografski aparat i kamera savremenog pisca primoravaju da zaboravi na pripovedanje koje svaku scenu odslikava precizno i detaljno. On mora da se izražava fragmentarno, aforistički, sugetivno i pruži čitaocu mogućnost lične vizuelne montaže. Dakle, ono što pisac „nije napisao“ jesu čvorišna mesta u strukturi romana.
Na primer, ako Borhes svog junaka naziva Viljari, a u isto vreme tvrdi da je junak prisvojio ime svog neprijatelja, ne objašnjavajući zašto junak to čini, on time čitaocu sugeriše niz ideja do kojih se može doći u toku iščitavanja fabule. Ako Viljari, ili nazovi Viljari, čita „Božanstvenu komediju“ i zastaje na opisima pakla, on nam samo sugeriše na junakovu spremnost da ispašta zbog zločina ili da je već u nekom paklenom okruženju. Pisac ne objašnjava svoje ideje, on nameće čitaocu razmišljanja o mogućim idejama.

Како ти постављаш ствари, тј. доживљаваш књижевну критику, испада да писац - стваралац, уколико не прати такве теоријске поставке, нема ту више шта да тражи. Испада да критика надилази само дело и да је важнија од њега.
Књижевна критика не може ићи даље од онога што је била ауторова намера, то је по мени филозофирање у празно.

 

[krasuljak]

Ne, ne delim tvoje misljenje i stav.

Ljudi donose odluke iz savrseno drugih motiva, nikako na osnovu knjiga koje su citali.

Citam knjige oiz 19.veka, ili prve polovine 20 veka, vecinu knjiga koje ctam volim, ali one ne uticu na moje recimo politicke stavove i misljenje.

Ja se slažem s Don Hoseom... Čovek je lepo rekao da pročitano primenjujemo podsvesno. Bitno je, mislim, kako shvataš delo u samom procesu čitanja. Kad čitaš triler, verovatno ti nije light motiv kako da i sama izvršiš zloćin, već kako da ga izbegneš. (Naravno, parafraziram, triler čitam isključivo zbog adrenalina.) Ako je u pitanju neko političko štivo, ti ga prihvataš s određenim stavom, pozitivnim il' negativnim, koji naravno kasnije možeš da primeniš ili promeniš, ko što i sama reče.
Da ne tupim mnogo, davno sam čitala da bih naučila, sada čitam iz dosade i zabave radi. Ako usput i nešto naučim, ok. Ali, mislim da iz svega pročitanog nešto može da se nauči. Makar šta ne činiti... Ili bar šta ne treba nikad više čitati...
Ovde sam, jer nekim ljudima verujem, pa ako su se oni već prešli, ne moram i ja da gubim vreme. I obrnuto...

 

[krasuljak]

Tek kad okrenuh stranicu, videh koliko ste izfilozofirali.
Stekla sam utisak da pojedini jedva čekaju nečije mišljenje, pa da ga zaskoče...

 

[Dragoljub69]

Tek kad okrenuh stranicu, videh koliko ste izfilozofirali.
Stekla sam utisak da pojedini jedva čekaju nečije mišljenje, pa da ga zaskoče...

Ne zaskačem ,nego je stav o književnoj kritici Don Hozea u koliziji s mojim poznatim odbijajućim
stavom prema književnoj kritici...
I ovde sam o tom s Borkom vodio dijalog,mislim da se radilo o Manu...
Kad je već i to izrekao o Prokletoj avliji da je u pogledu slojeva pisanja u tom sloju (trečem,ako se dobro sećam),
Andrić osmislio celu tu priču kao metaforu ljudskog života-ljudskog bića u kazamatu sopstvenog postojanja,mogu mu javiti
da Andrić nije bio sklon filozofiji hermenautskih doktrina i da to nije mogao ni misliti,a kakmoli s takvom namerom pisati!
Eto kud vodi književna kritika-ispadne da je pisac pisao novu filozofiju!
A filozofija Andrića se vrti oko te svehistorijske paradigme...I veoma je blizak po ukupnim shvatanjima Hegelu-Zeitgeist kao
da ima stalno u vidu i u svakom njegovom delu se oseća taj duh vremena u kom se roman ili priča događaju...To dominira i
"Prokletom avlijom" taj Andrićev Zeitgeist i njime smo veoma zadovoljni jer nas našom imaginacijom i vodi u vreme dešavanja te priče!
To je i najveća vrednost Andrićevih dela,a tako se izjasnio i Nobelov komitet Kraljevske akademije nauka Švedske...
Tako da mi je sasvim neprivlačno i čak degutantno čitati mišljenja nekog lelemuda o na pr.Bunderbrokovima Mana ,
a taj lelemud nema ni čestitu pesmicu za klince za sobom napisanu...

 

[robert v.]

Ne zaskačem ,nego je stav o književnoj kritici Don Hozea u koliziji s mojim poznatim odbijajućim
stavom prema književnoj kritici...
I ovde sam o tom s Borkom vodio dijalog,mislim da se radilo o Manu...
Kad je već i to izrekao o Prokletoj avliji da je u pogledu slojeva pisanja u tom sloju (trečem,ako se dobro sećam),
Andrić osmislio celu tu priču kao metaforu ljudskog života-ljudskog bića u kazamatu sopstvenog postojanja,mogu mu javiti
da Andrić nije bio sklon filozofiji hermenautskih doktrina i da to nije mogao ni misliti,a kakmoli s takvom namerom pisati!
Eto kud vodi književna kritika-ispadne da je pisac pisao novu filozofiju!
A filozofija Andrića se vrti oko te svehistorijske paradigme...I veoma je blizak po ukupnim shvatanjima Hegelu-Zeitgeist kao
da ima stalno u vidu i u svakom njegovom delu se oseća taj duh vremena u kom se roman ili priča događaju...To dominira i
"Prokletom avlijom" taj Andrićev Zeitgeist i njime smo veoma zadovoljni jer nas našom imaginacijom i vodi u vreme dešavanja te priče!
To je i najveća vrednost Andrićevih dela,a tako se izjasnio i Nobelov komitet Kraljevske akademije nauka Švedske...
Tako da mi je sasvim neprivlačno i čak degutantno čitati mišljenja nekog lelemuda o na pr.Bunderbrokovima Mana ,
a taj lelemud nema ni čestitu pesmicu za klince za sobom napisanu...

U vezi toga...

3. Act arrogant - keep it up. Although arrogance might seem to work against you by offending people, it is the supreme intimidation technique - people are readily cowed when someone acts like he is better, smarter, more powerful than they are (ergo, the Donald Trump phenomenon). The only danger is if you act modestly or question yourself, because people WILL attack weakness. In fact, even when you are being arrested (as in Stanford's case), attack your accusers.

4. Claim esoteric knowledge or techniques. It doesn't matter if the formula you use to explain your success makes no sense - people aren't secure enough to challenge something they can't understand. In fact, it pays to make the secret to your success as incomprehensible as possible while linking it to something beyond questioning, like say relativity, quantum physics, evolution or, for the old fashioned, God.

https://www.psychologytoday.com/blog/addiction-in-society/200905/bullshitting-lessons-the-masters

 

[Rayela]

Tek kad okrenuh stranicu, videh koliko ste izfilozofirali.
Stekla sam utisak da pojedini jedva čekaju nečije mišljenje, pa da ga zaskoče...

Ma meni samo smeta sto se ljudi prepucavaju oko knjiga koje em nisu citali niti nameravaju da ih ikada citaju, cak i pojma nemaju
o kojim je delima i autorima rec.
Naime, postao je neki modus vivendi da cim neko vidi da je "neko drugi" napisao rec, dve ( svejedno o kojoj knjizi) taj se odmah javlja
i spocitava ovome da nista ne zna, da je mozda i glup i slicno
Ne, nikako nije dobro da se teme sa Politike i Cirilice prenose i na ovaj zaista najbolji PDF na forumu.

Eleni valjda pise doktorat na temu o glupim forumasima
Gde ja napisem bilo koju rec, tu je Eleni da mi kaze da sam glupava i da nista ne razumem

 

[Елени]

Ma meni samo smeta sto se ljudi prepucavaju oko knjiga koje em nisu citali niti nameravaju da ih ikada citaju, cak i pojma nemaju
o kojim je delima i autorima rec.
Naime, postao je neki modus vivendi da cim neko vidi da je "neko drugi" napisao rec, dve ( svejedno o kojoj knjizi) taj se odmah javlja
i spocitava ovome da nista ne zna, da je mozda i glup i slicno
Ne, nikako nije dobro da se teme sa Politike i Cirilice prenose i na ovaj zaista najbolji PDF na forumu.
Eleni valjda pise doktorat na temu o glupim forumasima
Gde ja napisem bilo koju rec, tu je Eleni da mi kaze da sam glupava i da nista ne razumem

Параноја је тешка психоза, али од тебе ме више ништа не би могло изненадити.
Истина, ти толико глупости проспеш дневно, али ја то не бих могла да испратим све и кад бих хтела.

 

[Dragoljub69]

Параноја је тешка психоза, али од тебе ме више ништа не би могло изненадити.
Истина, ти толико глупости проспеш дневно, али ја то не бих могла да испратим све и кад бих хтела.

Kao na primer Eleni...
Ako ne daš primer,tada zaista ideš za Rayelom i skupljaš zonefa...

- - - - - - - - - -

U vezi toga...







https://www.psychologytoday.com/blog/addiction-in-society/200905/bullshitting-lessons-the-masters

U vezi je toga šta?
Apsolviraj u vezi citiranog!

 

[AristotelSRB]

Kažu ukus je karakter, a karakter sudbina...
reče jedan čupavac prije dosta godina.

Pa šta ću ja u svemu tome, htio bih da znam ?

 

[Hrast]

Ево шта ја волим да читам ; пословице.Највише волим да читам Кинеске пословице.Сваки човек би требао дневно одвоји бар 15 минута за размишљање и читање пословица(било којих).Може бити лековито и корисно.

 

[Bettencourt]

Ето, ја сам некако увијек имао супротно мишљење о пословицама - да су то мудре, истините и практично потврђене мисли многих генерација, али да су, парадоксално, углавном бескорисне кад је у питању потрага за неком личном мудрошћу.

 

[robert v.]

Ето, ја сам некако увијек имао супротно мишљење о пословицама - да су то мудре, истините и практично потврђене мисли многих генерација, али да су, парадоксално, углавном бескорисне кад је у питању потрага за неком личном мудрошћу.

Zanimljivo je ovo podvajanje između lične mudrosti i poslovica. Ja sam uvek smatrao da se mudrost temelji na nekoj vrsti ličnog iskustva, a poslovice su mi izgledale kao "ukradeno" tuđe iskustvo što štedi novac, vreme i najčešće ponos. Nešto u smislu "Pametan čovek uči na tuđim greškama, a robert na svojim"

 

[Bettencourt]

То да мудар човјек учи на туђим грешкама ми је увијек дјеловало као врхунска лаж. Већина је свјесна тога да су једине ствари које нас могу истински промијенити и покренути оне које нас прожму од главе до пете, које својски прожваћемо па нам изађу на нос. Наравно, то не треба мијешати са неким баналним стварима, нпр. не треба нам властито искуство стављања прста у утичницу да бисмо знали да то не ваља и да мож дубије С друге стране, искуство показује да не треба дирати у жену туђу, а опет...

Но, вјерујем да учење на туђим грешкама може да уштеди и новац и вријеме, само, та уштеђевина има смисла једино ако се касније потроши на квалитетно гријешење и стицање мудрости

 

[Hrast]

Онај ко само слуша савет (па и пословицу), па је преноси, је као поток који жубори; онај који делује према исправном савету је као млин на реци који меље брашно.

 

[gost 88651]

mislim da ima istine u izreci...

zanimljivi su mi Selindžer, Bukovski, Karver, Bernhard... Sartrova "Mučnina"... bolnička atmosfera "Čarobnog brega", T. Mana...

zaključak?

"Ne volim glatko izbrijane momke sa kravatom i dobrim poslićem. Volim očajnike, ljude razbijenih zuba, razbijenog duha i razbijene sudbine. Takvi me interesuju."

to valjda govori nešto i o meni...