Da li ste znali da je skoro 45% svih engleskih reči francuskog porekla? To je skoro 80.000 reči spojenih kroz rat, mir, diplomatiju, kraljevske brakove i popularnu kulturu.
Мислим да није толики проценат али јесте огроман.
Када је језик у питању, он се обликује и кроз популарну културу и кроз дипломатију (кроз бракове мало) али највише га обликују историјски процеси.
Када дође до великих миграција, мијешања колективитета, етницитета, који припадају различитој културној и језичкој сфери, у тој интеракцији култура и језика побједу обично однесе језик већинске популације, без обзира који је колективитет успоставио политичку власт.
Примјер, Франци су овладали Галијом, успоставили политичку власт, Визиготи су овладали Хиспанијом, успоставили политичку власт, Лангобарди су овладали Италијом, успоставили политичку власт, у свим тим политичким творевинама у интеракцији култура и језика побједу није однио језик мањинске владајуће политичке елите већ језик домицијалмне већине, вулгарни латински из којег ће се касније развити француски, шпански и италијански.
И на простору овог говорног подручја Аустријанци су тежили германизацији, и кроз законске регулативе и кроз колонизацију, и кроз наметање језика у колоквијалној комуникацији и џаба, побједу је однио језик већинског домицијалног становништва иако је наравно остао један број германизама.
У Енглеској се крајем XI вијека десио на неки начин феномен када је језик "нових освјача" након 1066-е године, старофранцуски, иако сами у тим деценијама нису чинили већу популацију од 3-4% од укупне популације тадашње Енглеске значајно преобликовао тадашњи стзароенглески. Највише због тога у данашњем енглеском имамо тако велики проценат ријечи француског поријекла.
Објашњење зашто овдје имамо изузетак и зашто је језик изразите мањине у толикој мјери преобликовао језик изразите већине може бити опет у историјским процесима. И могуће вулгарни латински у XI вијеку и поред прилично агресивне германизације свих тих вијекова није у потпуности замро, односно да је остао у животу у колоквијалном говору (уосталом био је још заступљен код тада још увијек романизоване популације ју Велсу и Корнвалу) и да је нови талас језика романизованих нација преко нове племићке и политичке елите придоишлица из Француске због сродности које имају сви романски језици како их данас класификујемо наишао на плодније тло него ли је било могуће очекивати.
