Razvoj baletne umetnosti

[Lada]

isam znala da volis Balet,samo ne idi u baletanemislim napor radi godinica.Punoletstvo te zeznulo

 

[Baad_Boy]

isam znala da volis Balet,samo ne idi u baletanemislim napor radi godinica.Punoletstvo te zeznulo

Ja kada upoznajem nekog pricam da treniram balet profesionalno. I ljudi poveruju jer imam to ponasanje kulturica tih lik pristojan ljubazan ponizan. Ma...

A na prvu loptu odmah bacim uvezbanu kosku mi se poznajemo jel da,
On gleda gleda ma nesto si mi poznat
Da nisi lezao na padinskoj skeli.
Iz kog zatvora samo da se setim.
Licis mi na cimera saleta iz zatvorske sobe.
Ljudi ovde vec popadaju na zemlju od smeha.
A svako normalan kako moze da reaguje na pitanje poznat si mi iz zatvora.

Izvinjavam se na offtopicu menjacu post.

 

[Lada]

crkoh od smeha...suze mi idu,ne menjaj nista i dalje tako pitaj

 

[Baad_Boy]

Volim balet. Cak se nadam da cu ici na balet malo, a balerine su prelepe.

 

[Lada]

ne brini neces odmah dobiti balet patike a balerine su slatkice da

 

[Sensei]

Prirodno

Krajem 19. veka balet se veselo predao popularnoj kulturi. Reagujući na njene ekscese, razvio se novi oblik "umetničkog plesa", pod uticajem, u početku, tri veoma svrsishodne žene: Loi Fuler, Isadore Dankan i Rut Sent Denis. Oni su kolektivno predvodili privlačnost novih plesnih tehnika, podstičući slobodnije oblike izražavanja pod uticajem prirode i duhovnosti, kao i simboliku i druge umetničke pokrete.

U 20. veku Amerika i Nemačka su se pojavile kao važni centri za moderan ples, proizvodeći koreografe kao što su Kurt Žos i Marta Grejem, čiji su pristupi kretanju i izražavanju nemerljivo obogatili balet. Od četrdesetih godina prošlog veka brojne baletske kompanije podržavaju eksperimentisanje i unakrsno oprašivanje pozivajući moderne koreografe da kreiraju nove balete. Australijski balet danas nastavlja ovu tradiciju repertoarom koji uključuje dela Morisa Bejarta, Tvile Tarpa, Vilijama Forsajta, Grejema Marfija i Vejna Mekgregora.

RUTH ST DENIS BY ORVAL HIXON

 

[Sensei]

Ruski Balet

U proleće 1909, ruski impresario Serž Dijaghilev okupio je izuzetnu grupu plesača, umetnika i muzičara koji su predstavili kratku sezonu baleta u Parizu. Zadivili su posetioce, zaveli francusku štampu i ubacili balet u centar pažnje mode. Narednih 20 godina putujući Balet Russes je bio sinonim za glamur, sofisticiranost i kaleidoskopsku briljantnost avangarde.

Pod Diaghilevovim vođstvom, baletna kompanija je utrla put saradnje između kompozitora kao što su Stravinski i Ravel, umetnika kao što su Bakst, Pikaso i Matis, modnih kreatora kao što je Koko Šanel, i plesača iz Carskog baleta, uključujući Vaslava Nižinskog, Tamaru Karsavinu i Mišela Fokina. Rezultirajući baleti – Firebird (1910), Petroučka (1911), Schéhérazade (1910) i Les Noces (1923) među njima – postavljaju nove standarde za muzičku i koreografsku kompleksnost. Uprkos imenu, Balet Russes nikada nije nastupao u Rusiji, ali je pružio dinamično utočište umetnicima odvojenim od domovine sukobom, od kojih su mnogi osnovali sopstvene škole i kompanije.

TAMARA KARSAVINA AS ZOBEIDA IN SCHÉHÉRAZADE, 1911. PHOTOGRAPHY E.O. HOPPE

 

[Sensei]

Crveni balet

Kada je 1917. izbila revolucija, ruski plesači strahovali su za budućnost svoje carske umetnosti. Ipak, daleko od toga da uništi balet, sovjetska kulturna politika ga je prihvatila, otvarajući pozorišta kako bi ljudi mogli da se poboljšaju izlaganjem baletskim dostignućima nacije. U Sankt Peterburgu, klasici iz 19. veka su klasici obezbedili su okosnicu repertoara Baleta Kirov (Mariinsky). U Moskvi, uspon drambaleta proizveo je plesače izuzetnog prisustva na sceni, uključujući Galinu Ulanovu, Vladimira Vasilijeva i Maju Plisetskaju.

Tokom Hladnog rata, turneje sovjetskih kompanija postale su ključni fokus za unapređenje diplomatskih odnosa Rusije sa Zapadom, uprkos prebezima plesača uključujući Rudolfa Nurejeva i Nataliju Makarovu. Pedesetih godina prošlog veka ruske vlasti su takođe poslale nastavnike baleta iz Kirova i Boljšoja u Narodnu Republiku Kinu. Iako je klasičan balet osuđivan tokom Kulturne revolucije, preživeo je pod pokroviteljstvom madam Mao. Danas plesači koji su Kinezi obučavali nastupaju sa kompanijama širom sveta.

GALINA ULANOVA AND YURY ZHDANOV IN ROMEO AND JULIET

 

[Neprilagođena]

 

[Neprilagođena]

-----------------------------------------
"Zaigrala je mala nezna balerina ,
Satkana od zice , plastike i sna.
Zaigrala je za mene .
Poslednji put . "
--------------------------------------------

Z.D.2020.

(Muzička kutija)

 

[Lada]

Višnje Đorđević
Nezaboravna baletska Ana Karenjina pripadala je generaciji velikih umetnika koji su obeležili zlatno doba beogradskog baleta

Višnja Đorđević (2. 10. 1938–28. 9. 2017), primabalerina i jedna od najsjajnijih zvezda na domaćoj baletskoj sceni preminula je nakon duže bolesti, u 79. godini. Nezaboravna baletska Ana Karenjina pripadala je generaciji velikih umetnika koji su obeležili zlatno doba beogradskog baleta. Posle duge i uspešne igračke karijere ostvarila se kao koreograf, pedagog, a bila je i direktorka Baleta Narodnog pozorišta u Beogradu i Baleta Hrvatskog narodnog kazališta u Splitu.

Srednju baletsku školu „Lujo Davičo” završila je u Beogradu u klasi pedagoga Sime Laketića i Sonje Lankau. Nakon položenog završnog ispita u sedmom razredu Baletske škole u Beogradu, tadašnji direktor Baleta HNK u Zagrebu ponudio joj je solistički angažman. Kada su za to saznali u direkciji Baleta Narodnog pozorišta u Beogradu odmah joj je ponuđen solistički angažman.

Prva glavna uloga bila je uloga Jele u baletu „Đavo na selu”. U Baletu Narodnog pozorišta u Beogradu od 1956. godine najpre je igrala manje solističke, a zatim i glavne uloge. Usledila je i saradnja sa značajnim solistima svetskog glasa toga vremena, usavršavanja kod ruskih pedagoga, gostovanja na svetskim scenama. Igrala je maestralno Žizelu u istoimenom baletu, Odetu i Odiliju u „Labudovom jezeru”, Auroru u „Uspavanoj lepotici”, Svanildu u „Kopeliji”, Mariju u „Bahčisarajskoj fontani”, Juliju u „Romeu i Juliji”, Katarinu Izmailovu i naravno nezaboravnu Anu Karenjinu u istoimenom baletu koreografa Dimitrija Parlića koji je zajedno sa njom obeležio istoriju beogradskog baleta. Sa ansamblom Narodnog pozorišta gostovala je na pozornicama Evrope i Azije, a posebne uspehe je postigla u Barseloni, Teheranu, Edinburgu i Lozani. Samostalno je nastupila u Napulju, Parizu (u trupi Milorada Miškovića) i na Kubi (kao predstavnik jugoslovenskog baleta na proslavi srebrnog jubileja na Kubi).

Nakon završetka igračke karijere Višnja Đorđević se posvetila pedagoško-repetitorskom radu, a iz ovog segmenta njene karijere najznačajnija je njena saradnja sa najvećim srpskim koreografom Dimitrijem Parlićem čiji je asistent bila više godina. Početkom devedesetih godina inicirala je osnivanje Festivala koreografskih minijatura koji se svake godine održava u Beogradu, revitalizovala Ubus i inicirala dodelu godišnjih nagrada najuspešnijim baletskim stvaraocima. Za svoj umetnički rad dobila je brojne nagrade i priznanja. Kremacija će biti održana u ponedeljak 2. oktobra u 15 časova na Novom groblju u Beogradu.

 

[Lada]

Balet „Mamac” na Velikoj sceni Narodnog pozorišta

(Фото: М. Спасојевић)
U okviru projekta „Mladi koreografi”, koji je pre nekoliko godina pokrenula direkcija Narodnog pozorišta, na Velikoj sceni ovog teatra izveden je jednočini balet „Mamac”.
U ovoj autorskoj predstavi baletske umetnice Sanje Ninković nastupili su Dejan Kolarov, Bojana Žegarac Knežević, Olga Olćan, Miloš Marijan, Ivana Savić Jaćić, Nikolo Bjanko, Brankica Mandić, Karlos Alvarado, Ada Raspor, Branko Sarić, Ljiljana Velimirov, Dušan Milosavljević, Hose Iglesijas i Dejana Zlatanovski. Kompozicije potpisuju Maja Ćurčić i Marko Đukić, scenografiju Jasna Saramandić, kostime Ida Ignjatović, a Maja Bajčetić je asistent koreografa.

 

[Sensei]

Balančin u Americi

Posle Diaghilevove smrti, plesači Baleta Rases su se razišli. Među njima je bio i Džordž Balančin, koji je u SAD stigao 1933. Našao se u zemlji u kojoj je balet svodio na decu koja skakuću u šiljatim cipelama i zaobljene, prozaične balerine. Duboko uvvučen u tradiciju ruskog carskog baleta i dinamizam avangarde, Balančin je postao glavni inženjer baleta u modernoj Americi.

Plodan koreograf, Balančin je stvorio balete koji se odnose na mnogo različitih stilova, od neoklasizma Apola do džezirane verzije Rubies, od zapadne simfonije do sopstvene neizmerno uspešne produkcije Krcka Oraščića, koja je ocrtavala njegove uspomene iz detinjstva na Sankt Peterburga. Među balančininim najslavnijim delima su, međutim, njegovi apstraktni baleti, uključujući "Četiri temperamenta" i "Agon", modernistička remek-dela koja su vanvremenska u svojoj fuziji muzike i forme. Njegovi baleti se sada izvode širom sveta.

THE AUSTRALIAN BALLET'S GAYLENE CUMMERFIELD IN BALANCHINE'S APOLLO, 2007

 

[Sensei]

Balet u Britaniji

U 20. veku balet u Britaniji bio je pod uticajem ne samo ruskih emigranata, već i energije novonastalih, odlučnih plesača iz najudaljenijih uglova svoje nekadašnje imperije. Među njima su bili Australijanci, Kanađani i Južnoafrikanci, a mnogi su se okupili kao članovi Baleta Vik-Vels (kasnije Kraljevski balet). Jedna od nekoliko kompanija osnovanih tokom tridesetih godina prošlog veka, napredovala je zahvaljujući akumenu svog osnivača rođenog u Irskoj Ninette de Valois, i koreografskom talentu Frederika Eštona. Njegovi baleti otkrili su izuzetnu svetlost dodira, duhovitosti i muzikalnosti, a uključivali su i dela kreirana specijalno za omiljenu englesku balerinu Margo Fontejn. Eštonov naslednik, Kenet Mekmilan, radio je sa mlađom, gritti generacijom plesača. Obojica su stvorili enormno raznovrsna dela, od komedija do apstraktnih baleta, ali MacMillan je najbolje upamćen po svojim (tada šokantnim) istraživanjima ljudske krhkosti i seksualnosti. Danas se njihovi baleti, uključujući Romea i Juliju, La Fille mal gardée i Manon, smatraju klasicima 20. veka.

 

[Lada]

Nižinski i Nurejev, igrači po kojima prepoznajemo dvadeseti vek

Ako bi se dvadeseti vek posmatrao kroz prizmu baleta, svakako bi to bio vek novih igračkih tendencija, avangarde, pomeranja granica klasične igre. Dvadeseti vek je vreme kada je balet doživeo brojne prekretnice i promene. Među mnogim baletskim umetnicima od kojih ćemo neke predstaviti i u okviru temata Igra, dva imena izdvajaju se kao graničnici vremena, kao izvesna baletska biografija čitavog veka.

Leon Bakst: kostim za Nižinskog, Popodne jednog fauna, 1912. Bibliotheque des Arts Decoratifs
Vaclav Nižinski – virtuoz visokog skoka

Vaclav Nižinski, legendarni ruski baletski igrač i koreograf, poljskog porekla, virtuozan i poznat po svojim visokim skokovima i plesu na vrhovima prstiju, što je bila retkost među baletanima, možda je bio i najveći u istoriji baleta. Njegova igračka karijera trajala je samo nekoliko godina, jer je 1917. oboleo od neizlečive duševne bolesti. Njegove kreacije niko nije nadmašio, a skokovi u baletu „San o ruži” ušli su u legendu kako nedostižni ideal.

Rođen je u Kijevu 1890. godine, u porodici baletskih igrača. Carskoj baletskoj školi pridružio se 1900. godine a već 1907. godine, sa samo 17 godina, mladi igrač Nižinski dolazi Sankt Peterburg, u Marijinski teatar. Čuvena balerina Matilda Kšesinska ga je 1910. odabrala za ulogu u novoj postavci baleta „Talisman” u kome je igrao boga Vajua, što mu je odmah donelo slavu. Ipak, prekretnica u karijeri i životu Vaclava Nižinskog bio je susret sa producentom Sergejem Đagiljevim, koji je rusku umetnost, a naročito balet promovisao u inostranstvu, najviše u Parizu. Djagiljev je 1909. godine formirao Ruski balet sa igračima iz teatara Marijinski i Boljšoj i sa Nižinskim odlazi u Pariz.

Leon Bakst: kostim za Nižinskog, Popodne jednog fauna, 1912. Bibliotheque des Arts Decoratifs

Vaclav Nižinski- Popodne jednog fauna 1912, fotografija- Baron de Mejer
Koliki su uspeh postigli ruski balet i opera te sezone, govori i podatak da je kulturna scena Pariza osećala taj uticaj narednih deset godina. Nižinski je postao prava senzacija. Bio je sjajan u ulogama iz baleta Kleopatra, Uspavana lepotica, Žizela…

Posle uspeha u Parizu i tifusne groznice koju je zaradio pijući vodu sa česme, Nižinski je sa Đagiljevim krenuo u otkrivanje čari predratne Evrope, uživajući i mondenskim mestima i u društvu evropske buržoazije. Na jednoj zabavi u Veneciji, u čast ekscentrične markize Kazati, podjednako ekscentrični pesnik, a kasnije i fašista, Gabrijele D’Anuncio zamolio je Nižinskog za ples, a Isidora Dankan je u isto veme poželela da sa Nižinskim ima dete. Ipak, Nižinski je odbio obe ponude i vratio se sa Sergejem kući.

U Parizu 1912. i 1913. godine Nižinski radi i kao koreograf za svoje, danas čuvene uloge u baletima „Popodne jednog fauna” i „Posvećenje proleća”. Njegove koreografije prevazilaze granice tadašnjeg tradicionalnog baleta i izazivaju opšti skandal i kritika i publika Nižinskog, koji u tačkastim helankama juri polugole nimfe po sceni, optužuju za nemoral i vulgarnost

 

[Lada]

Nižinskom se ukus menjao. Iako je i dalje živeo sa Đagiljevim, uloge u njemu bude heteroseksualne emocijeIStovremeno i žene su ga stalno opsedale, pokušavale da ga osvoje. Među njima i mađarska grofica Romola Pulski, koju je Đagiljev angažovao iako nije imala veliko igračko iskustvo. Kada se trupa 1913. godine uputila u Južnu Ameriku, dugo putovanje brodom dovelo je do toga da su Romola i Nižinski sa broda izašli kao verenici. Venčali su se u Buenos Ajresu.

Đagiljev je burno reagovao na vest o venčanju. Pokušao je da zabrani da se ono obavi, ali nije uspeo. Nižinski, međutim, već tada počinje da ispoljava simptome šizofrenije. Kada je trebalo da se trupa vrati sa američke turneje, dobio je i telegram da je otpušten. U Londonu je osnovao svoju plesnu trupu, međutim, ni to nije uspelo. Tokom Prvog svetskog rata je bio zatvoren u Mađarskoj zbog pomaganja neprijatelju. Posle nervnog sloma 1919. godine povukao se sa scene, sa samo 29 godina. Preselio se u Švajcarsku gde se neuspešno lečio. Bio je ponovo zatvoren i u Drugom svetskom ratu. Ostatak života proveo je po azilima i bolnicama za mentalne bolesnike. Umro je u Londonu 1950. godine a tri godine kasnije njegovo telo je preneto u Pariz.

Rudolf Nurejev – pop ikona baleta

Jedan od najznačajnijih baletskih igrača 20. veka, koji je umro od side u 55. godini, pored ostalog bio je i najsenzacionalniji azilant svog vremena. Svojom tajanstvenom ličnošću postao je i prva pop ikona baleta.

Nižinski izvodi sijamski ples, 1910. godine. Na pitanje kako uspeva tako da skoči, Nižinski odgovara: “Jednostavno je. Samo skočiš gore i pričekaš tamo neko vreme”. Autor fotografije Ežen Drue (Eugène Druet)-Metropolitan museum of Art

 

[Lada]

Rudolf Nurejev se rodio 17. marta 1938. godine u transsibirskom vozu dok je njegova majka putovala ka Vladivostoku, gde mu je otac, politički komesar Crvene armije, bio stacioniran. Rastao je u malom sibirskom mestu Ufi gde se posle prve posete baletu, zaljubio u igru. Sredinom pedesetih odlazi u Lenjingrad (Sankt Petersburg) na studije baleta. Postaje član baletske trupe Kirov. U samo tri godine nastupanja sa ovim baletom, Nurejev je imao 15 glavnih uloga. Do kraja pedesetih godina, Nurejev je postao sovjetska senzacija, ali mu njegov buntovnički duh i ponašanje nisu dali mira i kada se balet spremao za svoju evropsku turneju, Nurejev nije bio predviđen za to putovanje. Ipak, kada se 1961. godine glavni igrač Kirov baleta, Konstantin Sergejev povredio, Nurejev ga je zamenio nastupajući u Parizu. Publika i kritika prihvatili su ga kao novog Nižinskog, ali ga je sovjetska vlada optužila da se nedolično ponaša u kontaktu sa strancima. KGB ga je hteo nazad. Pokušali su da ga ubede da se vrati plasirajući mu priču da mu je majka bolesna, ali je Nurejev verovao da ga kod kuće čeka samo zatvor. Na aerodromu u Parizu, uz pomoć pariske policije i nekih prijatelja, Nurejev se otrgao pratnji. Zatražio je azil i ostao u Parizu.

Nurejev je godinama kasnije tražio od ruske vlade da mu dozvoli da poseti majk,u ali mu je zahtev odbijan sve do 1987. godine, kada mu je majka već bila na samrti i kada je Mihail Gorbačov dao dozvolu za posetu. Dve godine kasnije je čak i angažovan da nastupi u Kirov baletu gde se posle mnogo godina sreo sa svojim starim poznanicima, učiteljima i kolegama.

Već nedelju dana posle dramatičnog «osvajanja slobode» na pariskom aerodromu, potpisao je ugovor za ulogu u baletu „Uspavana lepotica”, a samo godinu dana kasnije dobio je angažman u Kraljevskom baletu u Londonu. Prvu ulogu dobio je uz primabalerinu Margot Fontejn u „Žizeli” čime je počelo i dugogodišnje partnerstvo ovo dvoje izuzetnih igrača, sve do poslednjeg 1988. godine, kada je Nurejev imao 50 a Margot Fontejn 69 godina.

Tokom karijere, Nurejev, koga je krasila veoma skladna mišićava figura, scenski šarm i blistav osmeh koji je opčinjavao čak i pri najtežim skokovima, igrao je sa mnogim svetskim baletskim zvezdama. Učestvovao i u nekoliko filmova. Ipak, baletu je ostao veran do kraja, kao igrač i kao koreograf, a od 1983. godine i kao direktor pariske opere.

Pojava SIDE 1982. u Parizu Nurejeva je ostavila ravnodušnim, a kada je test 1984. godine pokazao da je HIV pozitivan, nastavio je da živi istim tempom odbijajući da prihvati da se išta promenilo, sve do 1992. kada je bolest počela da pobeđuje. Čak i tada je smogao snage da nastupi, putujući u martu u Kazan, koji danas njemu u slavu ima i Nurejev Festival. Iz Kazana se vratio sa visokom temperaturom i problemima sa srcem, pa je operisan u pariskoj bolnici. U to vreme u borbi protiv opake bolesti održavala ga je i nada da će dirigovati operom „Romeo i Julija” Sergeja Prokofjeva, što je i uspeo u maju te godine u Metropoliten operi u Njujorku.

 

[Lada]

Poslednji put u javnosti Rudolf Nurejev se pojavio 8. oktobra 1992. godine u Parizu, kao producent baleta „Bajadera”, koji je godinama unazad bio njegov neostvareni san. „Bajadera” je bila jedna od njegovih najuspešnijih baletskih produkcija ali su fotografije Nurejeva sa premijere otkrile svetu koliko je bolest promenila ovog umetnika. Čak i tada je verovao da će se izboriti i vratiti na scenu. Umro je u Parizu, 6. januara 1993. godine. Sahranjen je u Parizu, a njegov grob napravljen je kao mozaik u obliku orijentalnog tepiha kakve je sakupljao i veoma voleo.

Nurejevu su njegova igra i njegove gipke noge donele svetsku slavu i bogatstvo. Uživao je u svim benefitima svog rada, imao u vlasništvu više kuća na obe strane Atlantika, družio se sa zvezdama i svetskim džet setom, čak je jedno vreme posedovao i ostrva Li Gali u Italiji, koja se smatraju najskupljima na svetu. Kada je obezbedio svoje dve sestre i njihove porodice, ostatak bogatstva ostavio je dvema fondacijama koje pomažu mlade baletske igrače, a njegova igra i uticaj na prihvatanje modernog baleta ostaju kao kulturno nasleđe generacijama koje dolaze.

Suzana Spasić​

 

[Lada]

Isidora Dankan – ples koji su dodirnule muze
Olja Ivanjicki: Balerina- Isidora Dankan, 1995. ©Fond Olge Olje Ivanjicki

 

[Lada]

Njen osnovni princip u plesu da telo i pokreti moraju biti slobodni odraz unutrašnjeg doživljaja inovirali su plesnu umetnost. Načela igre koja se danas mogu videti u modernom plesu različitih trupa i pojedinaca svoj osnov dobili su u onome što je ova žena radila početkom 20. veka. U vreme kada je ona, bosonoga i obučena u providnu grčku togu plesala i unosila novine u igru, Amerika je osporavala a u Evropi je postala prava baletska zvezda.

Anđela Isidora Dankan rođena je u San Francisku 27. maja 1877. godine, kao najmlađe od četvoro dece u porodici oca bankara i majke pijanistkinje. Ubrzo po Isidorinom rođenju, otac je izgubio banku i porodica je osiromašila. Majka je decu odgajala veoma slobodno, od malih nogu ih upućujući na umetnost i obrazovanje. Svake večeri deca su se okupljala oko klavira, a Isidora i sestra Elizabet su plesale uz razne melodije. Zbog siromaštva, sa samo šest godina, zajedno sa sestrom, počinje da daje deci iz komšiluka prve časove plesa. Školu baleta Isidora nikad nije pohađala, a u trinaestoj godini napušta i redovnu školu. Istovremeno, guta knjige Dikensa, Šekspira, Takerija i mnogih drugih, obožava evropsku literaturu i prema zapisima iz autobiografije “Moj život”, već tada, kao dete, razmišlja o odlasku u inostranstvo. Iz San Franciska porodica prelazi u Čikago, gde Isidora pokušava da dobije prvi angažman, međutim u pozorište je ne primaju. U očajničkoj potrazi za nekakvim poslom, igra u jednom restoranu i tu ostaje, sve dok se veliki Augustin Dali sa svojom trupom ne pojavljuje u Čikagu. Na jedvite jade uspeva da ga ubedi da je primi i sasluša njene ideje o plesu, nakon čega je on poziva u Njujork na audiciju.

Isidora se sa porodicom preselila u Njujork i postala deo trupe Augustina Dalija 1895. godine. Dve godine u toj trupi nisu donele nikakvo poboljšanje u finansijskom smislu, porodica je jedva preživljavala, a Isidora nije uspevala da ubedi svog direktora u svoju “revoluciju u umetnosti”. Napušta Dalija i odlazi u studio u Karnegi holu, gde konačno počinje pomalo da dobija angažmane i da svoje koreografije prikazuje na privatnim koncertima za njujoršku elitu. Ipak, nezadovoljna prijemom na koji nailazi, odlučuje da porodica mora da se seli u London. Pozajmljuje nešto novca i teretnim brodom, sa bratom, sestrom i majkom, odlazi u London, 1898. godine.

U Londonu nešto lakše dolazi do posla. Počinje da igra pred bogatima na privatnim zabavama, a inspiraciju pronalazi na grčkim vazama u Britanskom muzeju. Uskoro upoznaje krem londonskog društva i polako staje na noge. Sestra Elizabet se vraća u Ameriku da otvori plesnu školu i tako pomogne ostatku porodice. Dve godine kasnije Isidora, brat i majka kreću u Pariz, gde dospevaju u vreme čuvene svetske izložbe 1900. godine. Na izložbu stiže i Šarl Hale i uvodi je u strogi krug intelektualnog Pariza. Kompozitor Masažer je prati kada prvi put nastupa u salonu De Marsoa. Posle nastupa, prilazi joj Sardu oduševljen njenom igrom. Nižu se uspesi po salonima a Isidora igra Orfeja od Glika u čuvenom salonu Madlene de Mare. Izlaze prve kritike o njenoj igri, u kojima se za Isidoru pronalaze samo reči hvale. Postaje predmet obožavanja pariske elite. Njena majka, takođe, svira virtuozno i prati je na klaviru, a Betoven, Šubert, Šuman, Šopen, List i Vagner nalaze se u Isidorinom repertoaru.

Isidorina slava se konačno širi Evropom. Pozivaju je u Berlin, Lajpcig i Beč.

Od 1905. godine, u blizini Berlina, otvara svoju prvu plesnu školu. Uz sestru Elizabetu, obučava mlade igrače koji će kasnije postati plesna trupa “The Isadorables“, kako ih je nazvala štampa. Škola je uključivala i dečake i devojčice, ali je ubrzo zatvorena zbog nedostatka finansijskih sredstava. Iz Beča, odlazi u Budimpeštu u kojoj igra 30 puta pred punom salom i gde publika ludi od oduševljenja. Budimpešta se i zvanično smatra startom umetničke karijere Isidore Dankan. Odatle kreće na turneju Evropom, a zatim Amerikom. Iako je smatrala da komercijalne turneje narušavaju odnos prema igri kao umetnosti, igrala je po čitavoj Evropi, po Severnoj i Južnoj Americi, opčinjeno sama na Akropolju, koji je smatrala vrhuncem umetničkog dostignuća… Posetila je Rusiju osam puta, očajavala gledajući siromašne na ulicama Petrograda, tragala za filozofijom igre, produbljivala je proučavajući filozofiju, istoriju i literaturu, osnovala tri plesne škole u kojima je razvijala svoju umetnost i sve to vreme vodila i buran privatni život.

 

[Lada]

Iz veze Edvardom Gordonom Kregom, scenografom i velikim reformatorom pozorišta, dobija kćerku Didri 1906. godine, a 1910. godine dobija sina Patrika, iz veze sa Parisom Singerom, bogatim naslednikom “Singer” carstva šivaćih mašina. Paris Singer je finansirao i otvaranje nove plesne škole, u osvit Prvog svetskog rata, 1913. godine, u Parizu. Kasnije iste godine, sve prekida nova tragedija, a Isidora doživljava potpuni emotivni, kada oboje dece, zajedno sa dadiljom, ginu u automobilskoj nesreći u kojoj automobil uleće u Senu i deca se utapaju.

Isidora se nikada nije oporavila od ove tragedije. Pomišljala je da se ubije, a na silu nastavljala pedagoški rad. U vreme Prvog svetskog rata, nastupala je kako bi sakupljala sredstva za ranjene i izbegle. Jedno vreme provela je u Italiji kod Eleonore Duze, zatim je radila na novim koreografijama, a od 1916. do 1920. godine je intenzivno nastupala po Evropi i Americi, uključujući i Južnu Ameriku. Isidora Dankan je bila veoma poneta socijalnim i političkim prilikama u Rusiji, sve više je nadu polagala u novo doba, zagledana u velike promene koje je Revolucija donela. Autobiografija “Moj život” završava se rečima “Zbogom, Stari Svete! Pozdravljam Novi Svet!”, kada 1921. godine Isidora po poslednji put odlazi u Rusiju.

 

[Lada]

To novo poglavlje života slavne tragične junakinje i umetnice nije ostalo neupamćeno u literaturi i istoriji. U Rusiji Isidora otvara svoju plesnu školu. Jedne noći u Petrogradu, u ateljeu slikara Jakulova, sreće mladog razbarušenog pesnika Sergeja Jesenjina. Ta, za ono vreme skandalozna ljubavna priča između slavne igračice i isto toliko slavnog, ali 20 godina mlađeg pesnika, počela je na prvi pogled. Čim je ušao pitao je za Isidoru, seo do njenih nogu a ona ga pomazila po zlatnoj kosi i progovorila ono malo reči na ruskom koje je znala “Zlatna glava… Anđeo… Đavo”.

Isidora i Jesenjin započinju tešku vezu, pomešanu sa alkoholom, rastancima, svađama, tučama i stalnim vraćanjem. Venčavaju se 1922. godine, putuju zajedno po Evropi. Tada i Jesenjin objavljuje svoje izabrane pesme, a Isidora se vraća umetnosti, priređuje koncerte. Ova problematična, opsesivna veza ne može da potraje i oni se rastaju već 1923. godine. Naredne godine, Isidora igra poslednji put u Boljšoj teatru i napušta Moskvu, a Jesenjin, nažalost godinu dana kasnije navodno izvršava samoubistvo u hotelu Angleter u Petrogradu. Posle Sergejeve smrti, Isidora ne pronalazi mir. Često se pojavljuje pijana u javnosti, vodi neuredan život, više se baveći finansijskim problemima nego plesom. Vreme provodi između Nice i Pariza, sve do 14. septembra 1927. godine, kada posle ručka sa prijateljima, na bizaran način strada u sportskom automobilu francuske marke “Amilcar”, kada se tokom vožnje, dok je sedela na suvozačkom sedištu, dugačak šal koji je nosila oko vrata obmotao oko zadnjeg točka na automobilu i slomio joj vrat. Negde se navodi da je automobil u kome je Isidora Dankan stradala bio je marke “Bugati”, međutim, to je navodno bio nadimak koji je Isidora nadenula svom italijanskom prijatelju. U svakom slučaju, tog 14. septembra u Nici, jedan dugački crveni šal Isidoru Dankan odveo je u večnost. Sahranjena je u Parizu pored svoje dece.

S. Spasić

 

[Lada]

Ašhen Ataljanc

BALERINA


Rođena je 2. januara 1971. godine u Beogradu. Otac Gabriel, jermenskog porekla, po zanimanju je psihijatar, a majka Gordana profesor književnosti. Srednju baletsku školu ¨Luj Davičo¨ završava 1989. godine, a već naredne godine postaje prva balerina Baletskog ansambla Narodnog pozorišta. Već šest godina udata je za teologa Sergeja Beuka. Govori engleski i ruski.

Kako je počela baletsku karijeru: Započela je igranjem solističkih volonterskih uloga do 1989. godine, a onda slede gostovanja, prvo Novi Sad i Skoplje, a potom putuje u tadašnji SSSR, Izrael, Kubu, Minhen (angažman u Bayerisches Staatsballett).

Šta je razlikuje od drugih balerina: Mala Ašhen se od drugih devojčica koje su spuštale i podizale nožice, te lomile prstiće u baletankama razlikuje u jednoj bitnoj stvari: ogromnom igračkom talentu. Poznavaoci baleta u Srba tvrde da je među balerinama jedna od najposvećenijih svom pozivu. Koliko je talentovana svojevremeno je pokazala u baletu ¨Samson i Dalila¨, kada je, zbog iznenadne povrede Duške Dragičević, uspela da u izuzetno kratkom vremenskom periodu savlada i na sebi svojstven način odigra glavni ženski lik, đavolju zavodnicu Dalilu.

Kako igra: Senzualno, ubedljivo, izražajno, na momente perverzno, njena igra izvajana je ¨kristalnim oblicima neoklasične¨ igre, čudesno, tehnički savršeno. Nezaboravne ovacije dobila je u Narodnom pozorištu, za vreme NATO bombardovanja, baš u ulozi Dalile. Dojurila je iz Berlina da ohrabri publiku i svoje kolege, takođe pogođena dramom koja se dešavala u malom industrijskom gradu Pančevu, njenom nekadašnjem prebivalištu.

Dosadašnje nagrade: Prva nagrada na Jugoslovenskom baletskom takmičenju 1989. godine, Prva nagrada na Svetskom baletskom takmičenju u Osaki 1991. godine sa dugogodišnjim partnerom Kostom Kostjukovim, Oktobarska nagrada Beograda 1992. godine.

Žena zmaj: Iste godine kada je napustila Beograd dobila je i nagradu ¨Zlatni zmaj¨, koja se dodeljuje ženi koja je svojom ličnošću obeležila proteklu godinu. Na dodeli nagrade pojavila se u tami, ¨nežna i fatalna¨, odevena u zvoncare, sa puštenom dugom crnom kosom, a onda su bljesnuli reflektori, te je i zvanično postala Žena godine. Tada smo saznali da voli i čokoladu.

Muška publika: Vole je. Gospodin Šeper je Ašhen uvrstio među svoje tri top žene svih vremena, kao i mnogi koji nisu predmet medijskog interesovanja.

Zašto je napustila Beograd: ¨Krče mi creva za baletom i ne bih htela da pregladnim. Odlazim, jer nemam vremena za čekanje, sada mi je potrebno da radim ovaj posao. Niko ne zna ko je pravi krivac i ne želim nikoga da optužujem¨, reče davne 1993. godine i otputova u Minhen. Pre toga je igrajući povredila zglob, koji je nameštao smederevski kostolomac Milija Zekov Sekulić, poznatiji kao Sekula. Došlo je i do sukoba sa mladim dirigentom Šajnovićem, koji nije želeo da svoj muzički takt prilagodi igri balerine, a tadašnji ¨bič božji¨ Narodnog pozorišta Aleksandar Berček sveo je nastupe primabalerine na pet puta mesečno. Ispratio je Ataljancovu rečima: ¨Da si bila dobra, odavno bi te već neko angažovao.¨ Šuškalo se i o njenom sukobu sa Lidijom Pilipenko, ali su obe, svaka za sebe, to naravno demantovale. Na kraju se oglasila pismom nadležnim organima u kome kaže da je duboko pogođena situacijom u kojoj se našao Balet Narodnog pozorišta, krajnje neodgovrnim i neprofesionalnim rukovođenjem i neljudskim odnosom prema igračima.

Povratak u Beograd: Do političkih promena u zemlji Ašhen je podobna umetnička elita (tačnije podobna umetnička estrada) ignorisala kao da nije ni postojala. U međuvremenu je iz Nemačke prešla u Italiju, gde nastupa kao primabalerina poznate baletske kompanije Ater balet, a pored toga ima zapažene solističke nastupe u Parizu. Počela je da reklamira modnu kuću Maks Mara za koju se netom slikala za katalog. Na sceni Narodnog pozorišta zaigraće 21. i 22. septembra, sa partnerom Denisom Kasatkinom, naravno kao Dalila, nakon čega se ponovo vraća u Italiju.

 

[Lada]

Premijera baleta "Songs" sa Ašhen Ataljanc

Harizmicna balerina Ašhen Ataljanc izvanrednom igrom u jednočinom baletu "Songs" italijanskog koreografa Maura Bigoncetija, koji je sinoć premijerno izvela sa Milanom Rusom i Dejanom Kolarovim na velikoj sceni Narodnog pozorišta, još jednom je potvrdila razloge svog velikog uspeha na internacionalnoj baletskoj sceni.

Nekada obožavana primabalerina klasičnog repertoara na scenu Narodnog pozorišta vratila se savremenom igrom u jednočinom baletu za tri igrača "Songs" koje je, kako je ranije ispričala novinarima, za nju najlepše Bigoncetijevo delo, koje je godinama želela da igra "zbog koreografije, muzike i cele atmosfere".

Bigoncetijev balet "Songs" na muziku Henrija Parsela "Pesme" po kojima je nazvana i ova koreografija, 15 godina nakon premijere još uvek je na repertoaru slavne italijanske kompanije "Aterbaleto" čiji je član Ataljanc bila od 2000.godine.

Rafiniranu igru Ataljanc i izvanrednih baletskih umetnika Kolarova i Rusa imali smo srece da gledamo!

 

[Lada]