Razvoj baletne umetnosti

ВАЈЛДОВ ДОРИЈАН ГРЕЈ
Треба познавати живот Вајлдов, да би се уживало у његовим књигама. Као добри и раскошни мајстори ренесансе, он је свој живот држао у рукама својим као уметничко дело (...) његови сјајни парадокси о политици и народима, о богатству и раду ишчезли су, док његове духовите реченице о животу и уметности сваким даном блистају све више. О Вајлду се увек писало претерано: или зло или добро. (...)
Три главна лица само су три образине Вајлдове: лорд који духовито презире све, сликар који очајно воли све што је лепо и младић који се стрмоглављује у уживање, тражећи у њему да одгонетне тајну живота. У ватромету духовитих реченица, које се ругају свему, једнако блиста лепота речи, каквих је мало у светској књижевности. Оно што се ту говори опија душу и чини се да та књига има моћ у коју њен јунак верује. Вајлд просто запрепашћује својим огромним познавањем лепих ствари. Све то просипа се по роману кадшто немарно, али са бескрајним богатством. Сигурно је да је најсјајнији роман декадентне енглеске аристократије, вернији него француски Црвени крин од Анатола Франса. И када буде давно заборављен Вајлд ироничан психолог и лакомислен моралист, тек онда ће почети да се шири слава Вајлда естета. Јер, као естет, он је један од најтананијих духова који су писали. И мада је уметности прилазио само са једне хедонистичке стране јер можда је то заиста једина са које јој треба прилазити, он ју је овио једним тајанственим величанством какво јој од Грка амо нико није умео дати. И зато ће овај роман бити за свакога доживљај. Јер на крају, када га прочитате и заборавите све личности и догађаје у њему, остаће вам још дуго у души дрхтање неко пуно тајанствене лепоте ове књиге, какву су имала само дела у срећним вековима грчким и ренесансним, када су знали истину: „Лепота је једино против чега ни време ништа не може. Филозофије се расипају као песак, једна вера пролази за другом, али је лепота радост за сва времена и својина вечности“.

Одломци из критике Милоша Црњанског
Оскар Вајлд, Слика Доријана Греја, Feniks libris, Београд, 2005.​

ВЛАДИМИР ЛОГУНОВ
Балетски уметник, кореограф и балетски педагог Владимир Логунов, рођен је 28. јула 1942. у Београду. Прва сазнања о уметности игре је добио на часовима балета код педагога Миле Катић у Сплиту, а дипломирао је у Балетској школи „Лујо Давичо“, у класи Нине Кирсанове 1964. Исте године постаје члан Балета Народног позоришта у Београду. Убрзо постаје солиста, остваривши низ значајних улога у многим балетима: Жизела – Хиларион, Лабудово језеро – Ротбарт, Хуан од Царисе – двојник, Ана Карењина – Карењин, Хофманове приче – Депертуто, Охридска легенда – Султан, Двобој Такреда и Клоринде – ратник, Копелија – Копелијус. За улогу Копелијуса је добио Награду Народног позоришта 1980. Био је на специјализацији за кореографију у Москви, на Позоришној академији – ГИТИС, 1975. Прву професионалну кореографију је остварио у Позоришту „Бошко Буха“ 1973. На међународном такмичењу за кореографе у Келну 1974. поставља кратак балет на музику Зорана Ерића Иза сунчевих зрака. Као кореограф, остварио је бројне успешне балетске представе у свим значајним националним кућама у земљи и окружењу, а сарађивао је и на реализацији драмских и оперских представа са многим познатим редитељима, као што су Мирослав Беловић, Никита Миливојевић, Радослав Дорић, Јагош Марковић, Борислав Поповић, Ивана Вујић, Ирфан Менсур, Ирена Ристић, Тања Мандић Ригонат, Воја Солдатовић, Паоло Мађели, Јован Ристић, Димитрије Јовановић, Вида Огњеновић, Миша Вукобратовић, Егон Савин и др. Обављао је дужност директора балета Народног Позоришта у Београду од 1980. до 1985. Кореографије:
Народно позориште у Београду
Балети: А. Вивалди, Forma Viva (1979); К. Барановић, Лицитарско срце (1981); Л. Минкус, Дон Кихот (1988); Бизе / Шчедрин, Кармен (1991); П. И. Чајковски, Успавана лепотица (1996); Д. Шостакович, Јесењи пљусак (1999); Е. Елгар / Д. Ђуричић, Доктор Џекил и мистер Хајд (2001).
Опере: Евгеније Оњегин, Атила, Отело, Травијата, Кћи пука, Конзул, Пепељуга, Фигарова женидба, Ловци на бисере, Магбет, Дон Карлос, Адријана Лекувер.
Позориште на Теразијама – мјузикли: Виолиниста на крову, Пољуби ме, Кејт и Corusline.
СНП у Новом Саду
Балети: К. Орф, Кармина Бурана (1992); Шчедрин / Бизе, Кармен (1992); П. И. Чајковски, Серенада и М. Равел Болеро (1993), Вангелис / С. Дивјаковић, Поема о љубави (1996); П. И. Чајковски, Лабудово језеро (2008)
Опере: Травијата, Мајска ноћ, Пикова дама
Оперета Слепи миш
Мјузикл Човек од Ламанче
ХНК и Балетска школа у Загребу – балет Ж. Бизе, Симфонија у Це (1989)
ХНК у Сплиту – А. Дворжак, Симфонија из Новог света (1999)
Сусрети у Љубљани – кратки балети: Сеневил / Прокофјев, Сусрет (1981), Л. Бетовен, Месечева соната (1985), Вангелис, Терпсихора (1987), З. Ерић Cartoon (1989).
Рагуза балет, Италија – А. Дворжак, Симфонија из Новог света (1991)
Балет на Кипру – П. И. Чајковски, Крцко Орашчић (1997), Ф. Шопен, Балет (1999) и Бизе / Шчедрин, Кармен (1999)
МНТ Скопље – С. Стојков, Ташула, охридска робиња (2004)
Народно позориште у Сарајеву – Ј. Марић, Изложба слика (2006)
Балетска школа „Лујо Давичо“ – П. И. Чајковски, Крцко Орашчић (на репертоару од 1992)
Балетска школа у Новом Саду – С. Прокофјев, Симфонија и Ж. Бизе, Симфонија у Це
Награде и признања:
Бронзане медаље (1982, 1984) и Сребрна медаља (1986) на Југословенским балетским такмичењима у Новом Саду, у категорији кореографа
Награда за вишегодишње свестрано деловање у образовану младих талената (Заједница музичких и балетских педагога Србије)
Награда „Димитрије Парлић“ за најбоље кореографско остварење у сезони 2001/02, за представу Доктор Џекил и мистер Хајд (Удружење балетских уметника Србије) Доктор Џекил и мистер Хајд – Награда за најбољу представу у целини у сезони 2001/02. (Народно позориште)
Награда за животно дело (Удружење балетских уметника Србије, 2003)
Признање за национални допринос култури (Министарство културе Републике Србије)
Специјални Златни беочуг за животно дело, 2014.
Именован је, од стране Кипарског комитета за игру, за почасног члана Кипарског Балета.

АЛЕКСАНДРА ПАЛАДИН
Мр Александра Паладин, музиколог, одговорни уредник за уметничку музику Радио Београда 1, аутор и водитељ емисије „Сусретања“. Оснивач и главни уредник прве ревије за класичну музику у Србији „Музика Класика“, уметнички директор фестивала „Музика Класика Light“. Деловала је као сценариста и водитељ у бројним емисијама Музичке редакције Телевизије Београд. Аутор је серијала „Београд у музичким збивањима XX века“ и „Азбука музике“, које је реализовала Образовно-научна редакција РТС. Бави се научним радом из области културног менаџмента, примене музике у медијима и темама из српске музичке историје. Теоријски и у пракси бави се терапијском применом музике у медицини. Јавно излаже научне радове из ових области у земљи и иностранству. Бави се музичком критиком. Скоро деценију задужена је за односе с јавношћу фестивала „Мокрањчеви дани“, а од 2014. и Музичке продукције РТС. Била је промотер многих музичких догађаја, писала рецензије различитих музичких издања. Била је члан жирија музичких такмичења (Југословенске хорске свечаности, Мокрањчеви дани, Златна сирена, Дечје београдско пролеће, ФЕДЕХО). Аутор је уџбеничке литературе за основну школу и гимназију, брошура Сусретања – 30 година (РТС) и Трагом музике у Србији – фестивали (Туристичка организација Србије), као и монографије Дечји хор РТС 1947–2012 – Изазов који храни надахнуће (РТС). Радила је музику за филм Мокрањац заувек (режија М. Стаменковић) и сценско извођење драматизације Карневала животиња К. Сен-Санса (АУ Бањалука).
 
Садржај

Принц Зигфрид чита легенду о чаробњаку који претвара лепе девојке, принцезе, у лабудове и чува их на скривеном језеру у шуми.
ПРВИ ЧИН
У краљевском врту окупљају се млади људи, дворани, принчеви пријатељи, Волфганг, учитељ и почиње велики плес. Лакрдијаш забавља окупљене племиће и даме које се забављају са својим пратиоцима. Краљица саопштава принцу Зигфриду да је дошло време да изабере себи вереницу и да ће на сутрашњем Великом балу моћи да одабере једну од позваних девојака за своју невесту. Принц је незаинтерсован, јер никада до сада није спознао љубав. Весеље траје дубоко у ноћ, али Принц не може да сакрије своја помешана осећања због завршетка момачког живота и слободе у којој је уживао заштићен од мајке-краљице. Његово пунолетство и женидба означавају крај овог периода. Истовремено машта о правој, идеалној љубави, али такву још није срео у свом животу. Док незаинтерсовано проводи време са својим пријатљима његову пажњу привлаћи јато лабудова који пролећу у даљини. Одлучује да крене ка њима.
ДРУГИ ЧИН
Касна је ноћ. Пратећи лабудове Зигфрид стиже у дубоку шуму. Лабудови су девојке, принцезе на које је зли чаробњак бацио чини и које ноћу плешу око језера и изводе необичне игре. Зигфридову пажњу посебно привлачи лабудица чудесне лепоте, Одета, краљица лабудова. Само искрена љубав може поново ослободити лабудове-девојке и разрешити их ове мрачне магије. Принц опчињен љубављу према Одети заклиње јој се на вечну љубав.
Њихово удварање пратио је скривени зли чаробњак. Доласком јутра девојке опет постају лабудови. Принц Зигфрид уверен у своју љубав обећава Одети да ће је спасити злих чини и да ће је волети заувек.
ТРЕЋИ ЧИН
На великом балу у двору Принц Зигфрид треба да одабере своју невесту. Угледни гости долазе из целог света али Зигфрида нигде нема. Лакрдијаш забавља госте и они почињу да плешу и представљају игре својих земаља.
Принц долази, али је видно замишљен. Он је под утицајем познанства са језера и размишља о њеоговој Одети. Мноштво лепих девојака не привлачи њеогову пажњу уопште и од свих девојака које му мајка представља он не жели ниједну за своју невесту. Изненада, непланирано, на бал стиже један странац. То је зли чаробњак са језера прерушен у грофа Ротбарта. У његовој пратњи је и његова ћерка Одилија која невероватно личи на Одету.
Њен отац је њој дао задатак да очара принца Зигфрида и да га заведе. Принц верујући да је то његова Одета одушевљено понавља свој завет и обећава јој вечну љубав кршећи тако претходно обећање које је дао Одети. Сада је Одиија његова одабрана невеста. Ротбарт тријумфује јер је успео да превари принца и наведе га на издају. Овај швата да је ужасно преварен и сам се упућује у шумску тмину ка зачараном језеру.
ЧЕТВРТИ ЧИН
Под велом мрака на обали језера Одета прича својим другарицама, лабудицама, тужну причу о превари и прекршеном завету. Нада за ослобођењем потпуно је изгубљена.
Тада стиже Зигфрид. Он није прекршио обећање јер је на дворском балу видео искључиво своју Одету, а не Одилију. У свом срцу искључиво је Одети остао веран. Превара злог чаробњака није успела. У бесу стиже на обалу језера бацајући муње и громове на Зигфрида, покушавјући да га убије. Чиста љубав Згфрида и Одете је неуништива и побеђује злог чаробњака чија магија нестаје, а Одета у пратњи својих пријатељица мирно и у срећи одлази са принцом Зигфридом.

150 година
Несумњиво један од најпознатијих и најизвођенијих балета 19. векa на музику П.И.Чајковског, опус 20, премијерно је изведен у Бољшој театру у Москви 1877. године. Кореографију је припремио Јулиус Рајзингер, према либрету који је сачинио директор Царских позоришта у Москви Владимир Петрович Бегичев. Инспирацију за нови балет пронашли су у причи Украдени вео, Der geraubte Schleier, коју је написао немачки писац из 18. века Johann Karl August Musäus.
Лабудово језеро је први од три балета које је компоновао Чајковски. Касније је урадио Успавану лепотицу (1889), Крцка Орашчића (1892) и неколико свита за једночине балете. Маријус Петипа заједно са Лавом Ивановим 1895 године креира антологијску верзију овог балета која је до данас очувана у режијском и кореографском сегменту.
МЕТАМОРФОЗЕ ЛАБУДА
1877. Москва, Руски императорски балет. Светска премијера балета Лабудово jезеро, на музику Петра Иљича Чајковског. Кореографија: Julius Wenzel Reisinger. Либрето сачинили: Владимир Бегичев, драматург и инспектор репертоара московских позоришта и Василиј Гелцер, играч. Успех је изостао.
1880. Москва. Нова верзија Лабудовог jезерa. Кореографија: Joseph Hansen.
1888. Праг, Национални театар. Прво извођење Лабудовог jезерa ван граница Русије. Кореографија: Аугустин Бергер. Изведен само други чин у присуству композитора.
1892. Ст. Петербург, Руски императорски балет. Премијера балета П. И. Чајковског Крцко Орашчић. Кореографија: Лав Иванов, према замисли М. Петипа.
1893. Ст. Петербург. За припреми нове целовечерње верзије Лабудовог jезера ангажовани кореографи: Лава Иванов и Мариус Петипа. Петипа излаже Иванову потпуно нову концепцију другог чина и поверава му реализацију тог дела.
1894. Ст. Петербург, Маријински театар. Годину дана после смрти Чајковског, одржава се вече у част композитора, и у оквиру програма изводи се други чин Лабудовог језера. Улогу Одете игра Pierina Legnani. Огроман успех и за кореографа и за балерину.
1895. Ст. Петрбург, Маријински театар. Прво извођење интегралне верзије Лабудовог језера у кореографији и режији: Лава Иванова и Мариуса Петипа. Ова успешна верзија постаће полазиште свим каснијим редакцијама, све до модерних тумачења чувене балетске партитуре.
1901. Москва, Бољшој театар. Нова редакција Лабудовог језера, у кореографији Александра Горског. Значајан помак у смислу имплементације симбола и утемељивања класичног балетског академизма.
1911. Лондон, Компанија Les Ballets Russes Сергеја Дјагиљева изводи премијеру Лабудовог језера, у кореографији Михаила Фокина, према Иванову и Петипа. Главне улоге тумаче: Матилда Кшешинска и Вацлав Нижински. Њујорк, Метроплитен опера. Трупа Михаила Мордкина приређује америчку праизводбу Лабудовог језера.
1912. Монте Карло. Премијера Лабудовог језера у извођењу трупе Les Ballets Russes Сергеја Дјагиљева. Компанија René Bluma – Ballets Russes de Monte-Carlo, изводиће редовно ову представу у скраћеној верзији.
1920. Москва, Бољшој театар. Александар Горски реализује нову верзију Лабудовог језера, у сарадњи са Немирович-Данченком и уводи нову улогу: Лакрдијаша, дворске луде. Ова представа живеће дуго на московској сцени.
1921. Москва, Бољшој театар. Асаф Месерер приређује своју верзију, која ће утицати на све касније поставке.
1925. Београд, Народно позориште. Народно позориште изводи целовиту верзију Лабудовог језера, у кореографији Александра Фортуната.
1933. Лењинград, Киров театар (Маријински). После 38 година извођења верзије Петипа-Иванов, Агрипина Ваганова и Владимир Димитрјев праве нову поставку. Сачувана је оригинална схема, као и други чин Л. Иванова. Бено, као лик, је укинут.
1934. Лондон, Vic-Wells Ballet. Прво извођење интегралне верзије Лабудовог језера у Великој Британији. Реализација: Никола Сергејев, према верзији Петипа-Иванов.
1936. Париз, Опера. Серж Лифар представља париској публици Лабудово језеро, у фрагментима.
1945. Лењинград, Киров театар. Премијера балета у кореографији Фјодора Лопухова, према верзији Петипа-Иванов.
1951. Њујорк, New York City Ballet. Изведба другог чина, кореографија: George Balanchine.
1953. Москва, Музички театар Станиславски и Немирович-Данченко. Владимир Бурмајстер поставља верзију која се до данас изводи у овом поѕоришту.
1960. Бурмајстер је исту верзију поставио за балет Опере из Париза. Ово ће бити прва француска компанија која изводи представу према оригиналној музичкој партитури.
1963. Штутгарт. Виртембершки балет. John Cranko, драматизацију своје представе, базира на лику Принца. У том правцу касније ће ићи многи модерни кореографи.
1964. Беч, Балет државне Опере. Рудолф Нурејев у својој верзији такође даје агресивнију смисленост Принчевој улози.
1966. Торонто, Национални балет Канаде. Eric Bruhn у својој верзији наглашава и разрађује негативистички карактер грофа Ротбарта.
1969. Москва, Бољшој театар. Јуриј Григорович приказује нову верзију Лабудовог језера, у којој је сачуван други и четврти чин Петипа-Иванова. Игре у трећем чину изводе се на прстима.
1976. Хамбург. John Neumeier за хамбуршки Балет поставља Лабудово језеро у савременом играчком изразу.
1987. Стокхолм, Cullberg Ballet. Mats Ek интервенцијама на либрету и осавремењивањем играчке технике прави радикалан заокрет у односу на традицију.
1996. Лондон. Mathew Bourne режијски и концептуално реформише представу, пратећи оригиналну музичку партитуру. У другом и четвртом чину играју мушкарци. Француски кореограф Roland Petit у Националном балету Марсеја поетизује игру мушких „лабудова“ одвајајући се од оригиналне музичке партитуре.

Ближећи се свом 150. рођендану Лабудово језеро, као парадигма балета, има довољно младости и свежине да задржи епитет најпопуларнијег наслова, а са друге стране и оно само је учинило балетску уметност популарнијом. Напуштајући царска позоришта сачувало је „елитизам“ у смислу академске „чистоће“ и врхунске вештине свих извођача, играча и музичара, остаје вечита провокација како за уметнике тако и за публику.
Милош Дујаковић

ПЕТАР ИЛИЧ ЧАЈКОВСКИ (1840 - 1893)
Не зна се чему се треба више дивити код Чајковског: симфонијској вредности његових балета, њиховим играчким квалитетима или снази израза и емоције. То су праве играчке драме. Серж Лифар

Док је у опери тражио живу, реалну драматику и психолошку истину, Чајковски је сматрао да област балета претставља фантастика бајке. У том смислу Чајковски продужава линију романтичног балета, који се заснива на бајкама, обилним фантастичним сценама и театерско-живописним ефектима. Заједно с тим, он је дубоко стваралачки захватио проблематику балета и реформирао традиционалне основе овог жанра. Развој стилских особености романтичног балета усавршио се код Чајковског по двема главним линијама. Прво, чисто кореографски принцип добио је код Чајковског изванредну гипкост и карактеристичну разноврсност. Чајковски обнавља познате врсте игара, дајући им необичну свежину и богатство ритмике и музичке пластичности, и у исти мах показује велики смисао у проналажењу специфичних облика играчких покрета условљеним карактеристичним сценским задацима. У том смислу он користи достигнућа савременог француског балета, нарочито Делиба, кога је тако високо ценио. Друга новина коју је Чајковски унео у област балетске музике састоји се у широком развијању елемената симфонијске пантомиме. Чајковски је показао пут симфонизације балета којим су пошли, у руској музици Глазунов и Стравински, а у француској Равел и његови следбеници.
Чајковски је вероватно најпознатији по својим балетима које је компоновао у зрелијој уметничкој фази и управо је са балетима стекао највећу славу и признање савременика:

  • 1872 – Лабудово језеро – оп. 20 – његов први балет, у почетку извођен са извесним недостацима које ће касније дорађивати. Први пут изведен у Бољшој театру у Москви.
  • 1890 – Успавана лепотица – оп. 66 – сам Чајковски је сматрао овај балет за своје најбоље дело. Први пут изведен у Маријинском театру у Ст. Петербургу.
  • 1892 – Крцко Орашчић – оп. 71 – Композитор није био много задовољан својим последњим балетом.
  • Симфонијску поему – Франческа да Римини, оп. 32 – компоновао је у Бајројту у јесен 1876., у веома кратком року, инспирисан епизодом из Дантеове Божанствене комедије


МАРИЈУС ПЕТИПА (1818 – 1910)
Једна од најпознатијих личности балетске уметности свих времена је Маријус Петипа, творац класичног балетског академизма, играчког стила који својим строгим, а лепим и виртуозним формама одушевљава и балетске уметнике и њихову публику.
Маријус Петипа је рођен у Марсеју 1819. године у уметничкој породици. Отац Жан Антоан је био играч и балетмајстор, а мајка Викторина Гасо драмска уметница. Његов старији брат Лисијен, је био први играч у Великој опери у Паризу, а затим познати француски балетмајстор. Петипа је започео своју сценску каријеру као играч, најпре у Француској, затим у Шпанији, а 1847.године је дошао у Русију у којој ће остати све до своје смрти 1910. На сцени Маријинског театра у Ст. Петeрбургу радио је педесет шест година, најпре као играч, а затим као кореограф. Поставио је четрдесет шест оригиналних балета, синтетизујући достигнућа балетске уметности XIX века, која је обогатио изузетном стваралачком маштом. Најпознатији његови балети су: ”Дон Кихот” (1869) и ”Бајадера” на музику Лудвига Минкуса, затим чувени балети П.И.Чајковског ”Зачарана лепотица” (1890), ”Лабудово језеро” (1895), у сарадњи са Левом Ивановим, и ”Рајмонда” А.К.Глазунова (1898). Петипа је имао удела и у стварању балета Чајковског и Иванова ”Крцко Орашчић” за који је написао либрето на основу познате Хофманове приче. Већ у првој сезони свог боравка у Ст.Петребургу, 1847.године, Петипа је поставио своју верзију балета ”Пакита” (светска праизведба је била годину дана раније у Паризу), а 1881. године је сачинио практично поново целокупну кореографију и у оквиру ње популарни и до данас радо извођени ”Grand pas classique” на музику Лудвига Минкуса. Мелодичност и ритмичност његове музике су омогућили да Петипа створи готово беспрекорну кореографију – пример изванредно маштовитог тока идеја кореографа, усмерених на истицање блиставог виртуозитета класичног балетског академизма. Основне особености овог стила уметничке игре су строгост и прецизност играчких форми, израђен систем покрета, лепих и ефектних, у којима је све одређено и сврсисходно. Такав систем покрета има за циљ да строгим и дисциплинованим увежбавањем оспособи тело извођача – балерина и играча – да буде складно обликовано и пластично и да постане врхунски инструмент, који ће сам играч и кореограф користити за исказивање, углавном, бајколиких балетских садржаја. Историчари уметничке игре сматрају да је радња најбољих балета Петипа осмишљена, јасна и целовита, да је његова машта неисцрпна, а да су његова изражајна средства строго одабрана и промишљена. И површан увид у оне његове поставке који су се до данас сачувале, упућује на закључак да су солистичке деонице и велики класични дуети најдрагоценије наслеђе које је Петипа оставио новим генерацијама балетских уметника - све до данашњих дана. Чињеница је да се класичан балет сматра основом свестраног играчког образовања, а да највреднији класични балети и њихови делови представљају окосницу репертоара балетских ансамбала широм света. Они су увек, наравно, у зависности од степена техничке оспособљености извођача, радо гледани и добро примани од стране публике. Сасвим је јасно да је улога и стваралачко дело кореографа и балетмајстора Маријуса Петипа у томе од прворазредног значаја.
(Marius Petipa,Victorina Gasso, Ludwig Minkus, The Nutcracker, La Bayadere
Glazounov, Lucien, Jean Antoine, Marynski, Hoffmann`s Tales)

КОНСТАНТИН КОСТЈУКОВ, кореограф
После балетског школовања у Кијеву ангажован је у Балету Националнe опере Украјине где 1987. добија звање првака балета. Од 1991. ангажован је као првак балета Народног позоришта у Београду и исте године осваја Прву награду на IV светском такмичењу балетских парова у Јапану у Осаки. Дипломирао је на Међународном позоришном институту Украјине у Кијеву 2001. године, као педагог и кореограф. У Београду је са великим успехом одиграо бројне прве улоге у представама:
Дон Кихот (В.Логунов), Лабудово језеро (Д.Парлић), Жизела (Л.Лавровски), Самсон и Далила (Л.Пилипенко), Успавана лепотица (В.Логунов), Васкрсење (Л.Пилипенко), Кармен (В.Логунов), Дама с камелијама (Л.Пилипенко), Шехерезада (Л.Пилипенко), Бахчисарајска фонтана (Р.Кљавин), Жена (Л.Пилипенко), Посвећење пролећа (Д.Сајферт), Вукови (Д.Сајферт), Јесењи пљусак (В.Логунов), Слике (Л.Пилипенко), Ромео и Јулија (А.Шекера), Др Џекил и мистер Хајд (В.Логунов), Песник Чајковски (Л.Пилипенко), Одисеј (Л. Ламброу), Краљица Марго (К. Симић), Јесење цвеће (М.К. Пјетрагала), Нечиста крв (Л. Пилипенко), Исидора (Ј.Шантић) 1992.
Остварио је велики број улога као гост – у Новом Саду: Грк Зорба (К.Симић), Кармен свита (В.Логунов), Мајерлинг (К.Симић); у Скопљу: Шуберт (Т.Шилинг), Македонска повест (О.Милосављева), Лабудово језеро (Е.Аксионова), Крцко Орашчић (М.Крапивин), Силан умире два пута (Ј.Сланева-Хаџиманова), Дон Кихот (В.Бударин), Жизела (Р.М.Бот); у Камерној опери „Мадленианум“: Орфеј у подземљу (К.Симић), Нижински (К.Симић), Путник (В.Логунов). Остварио је велики број гостовања у иностранству на значајним фестивалима.
Као асистент кореографа радио је на балетима Вукови Дитмара Сајферта и Ромео и Јулија Анатолија Шекере.
Кореографске поставке: Аидa у Опери у Темишвару 2003, Аида у Народном позоришту у Београду 2013, Крцко Орашчић 2014, Ромео и Јулија у Српском народном позоришту у Новом Саду 2014, Крцко Орашчић у Народном позоришту у Сарајеву 2017.
Међу осталим наградама у богатој каријери Костјукова су и: Награда Народног позоришта у Београду за улоге у Лабудовом језеру 1991; Дон Кихоту 1992; Шехерезади 1994. Октобарска награда 1994. Награда Савезног министарства културе за уметнички допринос 1995. Награда „Davidoff“ за савремени позоришни израз 1989. Златни беочуг 2003, Вукова награда 2007, Награда БК 2015. Награда „Анатолиј Шекера“ Међународног позоришног института Украјине 2002 за најбољег играча сезоне.

РЕНАТО БАЛЕСТРА је један од највећих креатора високе моде у историји. Кажу да је мода изабрала Рената Балестру, а не Балестра моду. Његова каријера је имала вртоглав успон, од првих корака до момента када је отворио атеље са сопственим брендом у Риму, центру високе моде, постигавши врло брзо интернационални успех. Приказивао је своје колекције свуда у свету са незапамћеним успехом. Добитник је скоро свих најважнијих модних признања. Облачио је најелегантније жене планете. Њeгове личне клијенткиње су биле иранска царица Фарах Диба, краљица Тајланда, принцеза Јордана, као и многе прве даме, краљице, принцезе... Облачио је и најпознатије холивудске глумице и друге италијанске и светске диве. Како је музика, посебно опера, његова велика љубав, радио је и костиме за опере и позоришта, између осталог и за оперу Росинијеве Пепељуге у Народном позоришту 1998. Његови костими допринели су популарности и интересовању публике за ову оперу. Радио је и униформе, између осталог и за италијанског авио првозника Алиталију. Храброст и изузетан стил, традиција и модерно... су оно што га и у овим годинама покреће и чини једним од најважнијих модних гуруа на свету, који све што додирне, претвори у стил.

ЂОРЂЕ ПАВЛОВИЋ
Рођен у Лозници 1965. Студије дириговања као и последипломске студије завршио је на Факултету музичке уметности у Београду у класи проф. Јована Шајновића. У опери Народног позоришта ради од 1992, где диригује опере Слепи миш, Севиљски берберин, Трубадур, Травијата, Риголето, Атила, Набуко, Дон Карлос, Аида, Адријана Лекуврер, Боеми, Евгеније Оњегин, и балетеУспавана лепотица, Укроћена горопад, Бајадера. Са Хором Опере, у периоду од 2000–2006, Павловић премијерно изводи три обимна дела,Небесна литургија, Литургија Св. Јована Златоустог и Празнично вечерње,Светислава Божића. Поред рада на оперском репертоару, активан је и у концертној делатности, у нашој средини и у иностранству, где је веома запажен и у промовисању српске музике. Од наступа у иностранству могу се издвојити они са оркестром Украјинског радија на Kiev Music Fest-у, као и са оркестром Oxfordphilomusica, на концерту у Regent Hall-у у Лондону. Стални је гост диригент Државног симфонијског оркестра из Запорожја, са којим је поред великог броја концерата снимио и један CD. Од маја 2006. ради на месту шефа диригента Филхармоније младих „Борислав Пашћан“, са којом је остварио велики број концерата и освојио признање „Златна плакета Коларчеве задужбине“ поводом 130 година постојања ове институције културе (2008), као и „Златни беочуг“ Културно просветне заједнице, за трајни допринос култури (2009). Припада генерацији српских диригената који своје духовно и уметничко стасавање граде на неисцрпном извору националне музике дограђујући свој репертоар делима духовно сродних музичких култура.
 
Лидија Пилипенко, либретист, кореограф, редитељ
РЕЧ АУТОРА
Као што је Чајковског обузела инспирација Пушкиновим „Евгенијем Оњегином“ да за једну ноћ скицира либрето за истоимену оперу са Пушкиновим текстом, могу слободно да кажем да је Пушкиново надахнуће наставило да делује неомеђено временом јер Пушкин не престаје да изазива и у мени порив да га стално одгонетам, да му се стално враћам; он је узрок моје стваралачке опсесије.Чајковским сам се бавила и у овој представи, али и у балету „Песник Чајковски“ (2004) за који, такође, потписујем либрето, режију и кореографију. Има истине у идеји да је временска дистанца само привидно ограничење за духовно сродство истинских стваралаца.
Генијални дух Пушкинов тражи да се открива његова песничка, визионарска дубина, а ја могу да кажем да поред свег мог истраживања Пушкина, у које су ме увеле несвакидашње импресије његовим делом, и поред мог дугогодишњег бављења њиме, најтачнији мој закључак и осећање, на крају свега, прераста у питање: Ко је Пушкин?
Пишући либрето, моја намера, била је да обухватим бујност и шареноликост самог Живота, а не да оцењујем људе или ликове по критеријумима уске свести. Нисам желела да осуђујем људске недостатке или људско прекомерје, моја потреба је била да разумем и уметничким језиком изразим сву сложеност и противречности које чине сам живот. Човек је бачен у свет (Кјеркегор) а сви ликови су предодређени да у животу ходе, сваки својим путем – судбински, по вољи Зевса – пише Пушкин.
Као стваралац либрета, кореографије и режије балета „Евгеније Оњегин“,, подстакнута сам да на свој начин водим дијалог са ликовима и идејама романа. Покушала сам да публици предочим могућност разумевања трагичних условности које ограничавају сваки лик (за потпуније животно остваривање) а које се могу се схватити и као ограничења судбинске нужности у појединачним карактерним устројствима ликова (карактер је човеку судбина).
Уважавајући правила стварања либрета, одлучила сам да Пушкиново дело преведем у балетску уметност не само тумачећи лик Евгенија Оњегина, него укључујући све главне ликове: Татјану, Ленског, Олгу, дадиљу Филипјевну, кнеза Гријењина.
Лик Оњегина је сложен и мистериозан, и не желим и не могу да га казним тиме што ћу поједностављено рећи да је гадна његова таштина и охолост коју је изродило његово осећање надмоћности (Пушкин). Он живи са искреним осећајем да му припада све што може да пожели. Он не подноси никаква ограничења, али он је истовремено и оличење врлине слободе. За њега је слобода највећа људска вредност и у свој својој неспособности да у нечем буде истрајан, он је доследан у свом праву да живи неограничаван лицемерним друштвеним правилима или обавезама које би могли човеку да наметну љубавни односи. Не слути какву ће цену морати да плати за то.
Ленски, супротност Оњегинова; у тој супротности налазе додирне тачке због којих је могуће пријатељство. Али Ленски је бог честитости и доброте ( то чак и поштује Оњегин, хладног и заједљивог ума али бритке интелигенције којом препознаје истинске вредности) и као такав има своје трагично право због којег мора да страда.
Татјана је симбол најчистије, врхунске љубави и несреће у исто време. У њеном животу, као по траци, док сањари, одвијају се догађаји који од ње не зависе много, али од ње зависи доследност или немогућност да изда себе и своје емоције али и свој брак са кнезом, што ће је узвисити до трагичног карактера ретког склада и лепоте који има снаге да поднесе најдубљу патњу.
Као што рекох, моја намера није да оправдавам или осуђујем, свако има право на своје изборе, и то је у стварању представе био мој путоказ и моја мисао водиља, али по мом дубоком осећању, дође време кад човек мора да полаже неке рачуне, дође неминовност да се суочи са својим животним изборима и поступцима. И да плати цену.
Због тога, већ у Првом чину Прве слике, сви ликови: Татјана коју прати дадиља Филипјевна, Олга, кнез Гријењин који пресеца Оњегину пут, Ленски; свако се од њих, у великој кореографској сцени, креће симболичном линијом своје судбине. Оњегин, усамљен и уморан, осећа страшан притисак прошлости, а Човек којег не познаје одводи га у прошлост – претпоставимо, да сагледа себе на нов начин. Све су то Оњегинови снови, изнад је тамно небо, ти ликови су у њему, као сенке његовог бића.
Друга слика
Оњегиново расположење је другачије и тако карактеристично за њега. Он има способност да истовремено ужива у раскоши и осећа неподношљиву досаду. Ту је и први сусрет са Татјаном и тренутна, уљудна заинтересованост за њу, (јер женама не беше дано, да дуго маме његов ум) док су њени утисци дубоко емотивни али он их не прозрева. Сценски простор одише миром и лепотом природе.
Трећа слика
У изузетном, расположењу, Оњегин се среће са Ленским и Олгом, лепом шармантном сестром Татјанином која је мека и попустљива срца и обликотворне женске природе која од рођења има чула кокете (Татјани супротна). У овој слици доминира изузетно сложено кореографско и драмско тумачење сусрета Оњегина и Татјане; њихове истине се сударају а снови мимоилазе. Иако наслућује ко је Оњегин, она не може без њега. На затамњеној сцени доминира Оњегинова површна ведрина.
Четврта слика – Сцена бала.
Раздрагани Ленски и весела Олга, радознао и добро расположен Оњегин у тој свеопштој ведрој атмосфери, по диктату хировите ћуди, бира Олгу за своју партнерку у игри. То мења расположење Ленском, понашање пријатеља доживљава као увреду и издају. Татјана се пита – шта то Оњегин чини? Теши очајног Ленског. У сукобу, Ленски одлучује да Оњегина изазове на двобој. Татјана је слеђена и непомична.
Други чин, Прва слика - Двобој
Татјана у потпуној неверици прати трагедију. Иако не желећи овај двобој, Оњегин пуца после промашаја Ленског и убија га. Татјана прилази Оњегину проклињући себе због љубави коју осећа. Олга дотрчава и пада преко Ленског. У овој слици Татјана има велики соло, отуђена од себе, у изгубљености не види више ни Оњегина, покушава да сакрије своја осећања.
Друга слика – Време утехе
Оњегин је дубоко усамљено биће без циља,пред њим нема пута... док око њега зраци исцртавају симболично, правце којима корачају личности - неке у пару неке саме; дете које тражи помоћ нико не примећује. Сви имају своје путеве... своја путовања и протицање свога времена. Све то не дотиче Оњегина, он тај метеж ни не примећује.
Трећа слика – бал код кнеза Гријењина
Раскошни бал код кнеза Гријењина који сачекује госте са својом прелепом женом Татјаном. На бал је позван и Оњегин који долази животно исцрпљен и уморан. Кнез му представља своју супругу а Оњегин остаје запрепашћен пред њеном лепотом али и хладноћом. Жели да се удаљи али не може да се одупре потреби да је погледом непрекидо тражи. Не, није могуће да она срцем припада њему?
Четврта слика – Татјанин салон
Белина сцене – као симбол чисте лепоте. Окружују је огледала у полукругу, не као симболи таштине, већ као суочавање са собом, као тражење одговора... Добија одговор – увек исти - да онај кога воли и због кога пати јесте њена прва љубав и то се не може променити, повратка нема. Оједном, угледа Оњегинов лик у огледалу; он је миран, самопоуздан, прилази јој са осећајем да она припада само њему. Кулмининација је велики дует у којој Оњегин и Татјана, болних душа размењују отворено мисли. Оњегин је моли за опроштај, уверен да она никада неће припадати другом. Татјана као по позиву, трчи према огледалима, шири руке, мисли да види лице њеног супруга. Оњегин, без снаге, осећа бескрајну хладноћу. Сцена је све празнија... Татјана нестаје... Зрак прати Оњегина који одлази...
Надам се да ћу се, овом представом, одужити генију Пушкина, једном од најзначајнијих стваралаца 19 века, који по много чему превазилази границе свога доба и на потпуно жив и узбудљив начин комуницира са временом у којем ми живимо.

Из разговора са Лидијом Пилипенко, забележила Сања Живановић

ПЕТАР ИЉИЧ ЧАЈКОВСКИ (1840 – 1893)
У жалу за прошлошћу, и нади у будућност, никада задовољан садашњошћу: тако пролази мој живот.
П.И. Чајковски
Овако је говорио најпознатији руски композитор свих времена, уметник аутентичног израза романтичарске провенијенције чија музика и после стотину педесет година оплемењује душу и инспирише својим ванвременским звуком и мелодијом. Богата палета хармонијских поступака и сјајни оркестрални колорит главно су обележје његовог импозантног опуса који чини шест симфонија, једанаест опера, три балета, три клавирска концерта и бројне музичке композиције.
Необичан пут великог уметника почиње у руском граду Воткинску где је рођен 1840. године у породици средње класе. Испољавао је интересовање за музику у раном детињству, али за разлику од Моцарта није наговештавао велики потенцијал у овој области. У његовој породици музици је била посвећена посебна пажња. Тако је, Чајковски, још као дечак био опчињен музиком Моцарта, Росинија, Белинија и Доницетија. Образовање стиче у Правној школи у Санкт Петербургу, а у слободно време узима часове клавира. По завршетку школовања извесно време ради као службеник. Ускоро постаје студент Конзерваторијума у Санкт Петербургу и напушта државну службу. Од Николаја Зарембе учи хармонију и контрпункт, а од Антона Рубинштајна оркестрацију и композицију. Извесно време ради као предавач на Конзерваторијуму, али га је то исцрпљивало и довело до тешке психичке кризе.
Приватни живот чувеног композитора био је обојен великим психичким сломовима, лутањима и потрази за истином. Био је препун унутрашњег немира, сталног преиспитивања и патње. Интовертан и веома емотиван стварао је дела пуна љубави и заноса, а поједина су уткана у срца најмлађе публике широм света, попут балета Крцко Орашчић. Ипак, његова најзначајнија симфонијска остварења обојена су најдубљим осећањима његове напаћене руске душе.
Много је контроверзи пратило живот Чајковског. Хроничари и критичари су га често описивали веома површно. Портрет његовог живота интерпретиран је као емоционални кошмар, а карактер као морбидан, неуротичан, опседнут осећањем кривице. Предмет многих расправа и анализа је и питање његове хомосексуалности. Наводни докази постоје у његовим записима, писмима и дневницима, али, пре свега, у проблематичним и необичним односима са женама који су се огледали у нереализованим везама или краткотрајном, неуспешном браку који га је довео на ивицу самоубиства. Иронично, али у браку је званично остао све до своје смрти. Посебан део у његовом животу чини платонска веза са Надеждом фон Мек која је била велики љубитељ његовог стваралаштва и годинама га је финансијски помагала. На њено инсистирање, никада се нису срели, а приликом два случајна сусрета нису разменили ни реч. О снази њиховог необичног односа сведочи и хиљаду две стотине писама размењених у периоду од 1877. до 1890. године.
Чајковски је као први велики руски симфоничар показао посебан таленат за мелодију и оркестрацију. Посебно обележје његове уметности чини емоционалност, односно одлична веза његове музике са публиком. Тајна лежи у огромном таленту којим је успевао да пренесе радост, љубав и тугу директно до срца са дирљивом искреношћу. Водећи је уметник романтизма, а дела су му обојена руским карактером иако много дугује традицији италијанске, француске и немачке музике. Најрускији од свих нас – говорио је Стравински о Чајковском, али феномен овог генијалног ствараоца лежи у правој синтези, управо, тог руског духа и савршене технике запада.
Изузетан опис Чајковског дао је Борис Владимирович Асафјев – руски композитор, писац и музиколог: Он је био први композитор новог руског типа, потпуно професионализован, који је јасно асимиловао традицију симфонијског умећа западне Европе у свој дубоко оригиналан, лични и национални стил, он је ујединио симфонијску мисао Бетовена и Шумана са стваралаштвом Глинке, трансформисао Листова и Берлиозова достигнућа на пољу дескриптивно-програмске музике у дела шекспировске инспирације и психолошке тежине.
Последње године живота Чајковског биле су веома продуктивне. У овом периоду написао је своја најзначајнија дела, а његова слава се шири ван граница Русије, широм Европе и Америке. Симфоније најбоље описују јединственост и генијалност његовог стваралаштва – Друга је обојена националном традицијом, кроз Трећу провејава утицај Шумановог ентузијазма, Четврта има елементе хумора, а Пета је обавијена религиозним осећањима. Последња, Шеста симфонија, познатија као Патетична или Страсна (постоје одређене недоумице у вези са преводом), наговестила је његов крај. На овом чувеном делу почео је да ради у фебруару 1893. године и лично је дириговао на првом извођењу, 16. октобра исте године. Помешана осећања и реакције публике и критике нису много утицала на његов доживљај да је створио једно од својих најбољих дела. Девет дана касније, 25. октобра 1893. године преминуо је од последица колере иако је било и спекулација да је починио самоубиство. Шестом симфонијом, закључио је свој богати опус и отишао у вечност.

Бранкица Кнежевић

ЂОРЂЕ ПАВЛОВИЋ
Рођен у Лозници 1965. Студије дириговања као и последипломске студије завршио је на Факултету музичке уметности у Београду у класи проф. Јована Шајновића. У опери Народног позоришта ради од 1992, где диригује опере Слепи миш, Севиљски берберин, Трубадур, Травијата, Риголето, Атила, Набуко, Дон Карлос, Аида, Адријана Лекуврер, Боеми, Евгеније Оњегин, и балетеУспавана лепотица, Укроћена горопад, Бајадера. Са Хором Опере, у периоду од 2000–2006, Павловић премијерно изводи три обимна дела,Небесна литургија, Литургија Св. Јована Златоустог и Празнично вечерње,Светислава Божића. Поред рада на оперском репертоару, активан је и у концертној делатности, у нашој средини и у иностранству, где је веома запажен и у промовисању српске музике. Од наступа у иностранству могу се издвојити они са оркестром Украјинског радија на Kiev Music Fest-у, као и са оркестром Oxfordphilomusica, на концерту у Regent Hall-у у Лондону. Стални је гост диригент Државног симфонијског оркестра из Запорожја, са којим је поред великог броја концерата снимио и један CD. Од маја 2006. ради на месту шефа диригента Филхармоније младих „Борислав Пашћан“, са којом је остварио велики број концерата и освојио признање „Златна плакета Коларчеве задужбине“ поводом 130 година постојања ове институције културе (2008), као и „Златни беочуг“ Културно просветне заједнице, за трајни допринос култури (2009). Припада генерацији српских диригената који своје духовно и уметничко стасавање граде на неисцрпном извору националне музике дограђујући свој репертоар делима духовно сродних музичких култура.
 
Kultura je privremeno promenila oblik i adresu, pa možete jednim klikom da kod kuće imate pozorište, pogledate predstave na you tube. Narodno pozorište je naša prva kulturna ustanova koje je počela da emituje svoj program na internetu da bi se ubrzo i ostale priključile.
Narodno pozorište je prvi teatar, koji je sa publikom počeo da se druži onlajn još od 18. marta. Pa tako možete svakoga dana u 21 čas na kanalu ove institucije na Jutjubu pogledati, operske, baletske i dramske predstave. Narednih dana na “onlajn repertoaru” su “Staklena menažerija”, “Aida”, “Narodni poslanik”, “Ženski orkestar'
 
Jugoslovensko dramsko pozorište na sajtu i kanalu teatra na Jutjubu predstave premijerno prikazuje četvrtkom u 21 čas, tako da se petkom, subotom i nedeljom repriziraju snimci u dva termina u 18 i 21 h. Tokom tih dana možete pogledati predstavu ''Švabica''
 
Beogradsko dramsko pozorište počelo je sa emitovanjem predstava iz svoje bogate arhive na zvaničnom kanalu na Jutjubu. Do 23. aprila publika će moći da vidi komade, kao što su “Harold i Mod”, “Poltron”, “Mister dolar”, “Kuća sa prozorom”… , a za predstojeće dane koje će obeležiti karantinski uslovi, možete da pogledate čuvene predstave ''Zver na Mesecu'' ''Privatni životi'' ''Ćeif''
 
Pozorište Pinokio takođe emituje onlajn predstave. U subotu deca od uzrasta 3-8 godina mogu da pogledaju predstavu "Put oko sveta'' koja počinje u 12 časova. A u nedelju svi uzrasta 7-77 godina, kako su saopštili iz pozorišta, mogu da pogledaju predstavu ''Sve za ljubav"
 
U okviru 'virtuelnog putovanja' Madlenijanuma možete pratiti već sutra balet Wolfgang Amadé , koji je izveden u Bečkoj operi 1998. godine i nekoliko godina sa velikim uspehom održao se na sceni u Beču. Za Operu i teatar ''Madlenijanum'' urađena je nova verzija ovog baleta za koju su iznajmljeni originalni kostimi iz Bečke opere.

Nacionalni teatar iz Londona omogućio je prvoklasne komade potpuno besplatno na svom Jutjub kanalu.
 
Možete pogledati i neke od najpoznatijih baletskih i operskih klasika kao što su “Labudovo jezero”, “Krcko Oraščić”, “Boris Godunov''. Sve to je postavio na svoj kanal na Jutjubu Boljšoj teatar . Teatar će onlajn prikazivati svoje predstave iz ''zlatnog fonda'' sve do 11. maja. U subotu 18. aprila, možete da pogledate balet ''Spartak'
 
Poznata srpska balerina poklanja svoj legat: "Pao mi je veliki kamen sa srca"
"Kada bi me otac upitao šta da mi pokloni za rođendan, molila sam ga da me slika. Sve te dragocenosti jednom će se naći u Adligatu i biće dostupne hiljadama posetilaca, što me naročito raduje", kazala je primabalerina.
15800942915f6b94070d775257265135_v4_big.jpg


Primabalerina beogradskog Narodnog pozorišta i Nacionalnog Bavarskog pozorišta u Minhenu, pedagog i koreograf Ivanka Lukateli odlučila je da svoj legat pokloni Udruženju za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju Adligat.

Ivanka Lukateli (72) je odluku o poklonu donela na inicijativu suosnivača tog udruženja, novinarke Stevanke Češljarov, saopštili su iz Adligata.


Domu legata, koji se, uz Muzej srpske književnosti i Muzej knjige i putovanja, nalazi u tom Udruženju, Ivanka Lukateli je već poklonila svoje najznačajnije nagrade, dragocene albume sa fotografijama.

Uz sve poklonila je i slike svog oca, poznatog crnogorskog slikara koji se bavio i filmom, fotografijom, scenografijom i žurnalistikom Antona Lukatelija.

Potpisanim ugovorom udruženje se obavezalo da se, posle njene smrti, stara ne samo o zaostavštini Ivanke Lukateli već i o očuvanju sećanja na njeno životno delo.

"Pao mi je veliki kamen sa srca zato što sam našla ljude i instituciju kojima verujem", izavila je Ivanka Lukateli.

Tim velikim korakom započinje formiranje baletskog kutka u Udruženju Adligat, rekla je ona uz ocenu da je istorija baleta kod nas prilično zapostavljena.

Kao direktorka baleta Ivanka Lukateli je radila u SNP i Narodnom pozorištu u Beogradu. Završila je Srednju baletsku školu "Lujo Davičo", specijalizaciju na Moskovskoj državnoj baletskoj školi.

Gostovala je u skoro svim državama sveta, izuzetno je bio zapažen njen uspeh na Međunarodnom konkursu mladih baletskih umetnika u Moskvi, u finalu takmičenja baletskih parova u japanu i njen solistički angažman u minhenskoj Operi.

Jedna je od najnagrađivanijih srpskih baletskih umetnika. Između ostalog dobila je pet pozorišnih nagrada za najbolja godišnja ostvarenja Narodnog pozorišta, kao i nagrade Ljubljanskog Bijenala grada Minhena, Oktobarske nagradu grada Beograda, Nagrade za životno delo Udruženja baletskih umetnika Srbije, priznanje nacionalnog umetnika Ministarstva kultre.

Podsetila je da se rodila u Beogradu, živela u Moskvi, u Japanu, igrala u Minhenskom baletu, radila u Istanbulu, Panami, na Siciliji...

"Preko umetnosti, a umetnost igre svi razumeju, moj život je vezan za ceo svet", kaže baronesa koja potiče iz znamenite italijanske porodice čiji su članovi, između ostalog, i jedan papa, poznati kompozitor Pjetro Antonio Lokateli, i jedan poznati fudbaler.
 

ŽIZELA
Nastao zbog ljubavi prema Šarloti Grisi, prema mnogima (uključujući i balerine) najlepši romantični balet. Uloga Žizele smatra se jednom od najzahtevnijih u baletu, kako tehnički, tako i dramski. Tragična ljubavna priča, izdajstvo, praštanje i omamljujuća Adamova muzika – pred Vama je ”Žizela”.


Lica

  • Žizela
  • Albreht (Albert), princ, vojvoda od Šlezije
  • Hilarion, šumar
  • Mirta, kraljica Vila
  • Batilda, Albertova verenica
  • Žizelina majka

Libreto

Prvi čin

U selu je vinogradarska svečanost. Žizela, seoska devojka, zaljubljuje se u Lojza, ne znajući da je to prerušeni princ Albert, vojvoda od Šlezije. Igru dvoje zaljubljenih prekida šumar Hilarion, koji takođe želi naklonost Žizele. Ona ga odbija i šumar ogorčen odlazi. Svi igraju. Majka opominje Žizelu da igranje predstavlja veliki napor za njeno slabo srce. Ona je podseća da će ako umre pre venčanja otići u carstvo vila. Vojvoda od Kurlandije sa svojom svitom iz lova, zaustavlja se ispred Žizeline kuće. Vojvodina kći Batilda, očarana lepotom i ljupkošću Žizele, poklanja joj svoju skupocenu ogrlicu.



Šumar Hilarion otkriva sakriven srebrni mač sa grbom koji pripada grofu Albertu, te se njegova sumnja u lažno predstavljanje Lojza obistinjuje. On otkriva Albertovu prevaru pred vojvodom, njegovom ćerkom, svitom i seljacima. Žizela saznaje da je princeza Batilda, Albertova verenica. Prevarena, shvata da se ceo njen idilični svet ruši. Ostaje samo daleko prisećanje na izgubljenu ljubav. Gubi razum i umire.

Drugi čin

Na groblju pored jezera, Žizelin grob obasjava mesečina. Mučen grižom savesti, Hilarion dolazi na Žizelin grob. Proleću bele senke. To su Vile, duhovi prevarenih devojaka koje su umrle pre svog venčanja. One se svete mladićima navodeći ih na igru od smrti. Mirta, njihova kraljica, narećuje da Hilariona usmrte. Ona poziva Žizelu iz groba, da se pridruži svetu vila; Žizela se pojavljuje pokrivena belim velom.

Princ Albert ne može da zaboravi Žizelu i dolazi na grob. Odjednom, prikazuje mu se duh njegove voljene. Nemilosrdna Mirta određuje i njemu sudbinu igranja u vilinskom kolu do smrti. Albert gubi snagu i pada, verujući da mu je došao kraj. Zvona objavljuju svitanje. Bele senke iščezavaju. Nestaje duh Žizele, Albert ostaje sam. Snaga večite ljubavi ga je spasila.

Egzotičnost, povratak prirodi i približavanje jednostavnom „narodnom“ životu, dualizam realnog i fantastičnog, stvaranje iluzije bestelesnosti i letenja, bili su osnovni moduli romantičarske igre. Najstariji, do danas sačuvan balet romantizma je Silfida (La Sylphide), dok ga Žizela, nastala devet godina kasnije prevazilazi po savršenstvu i lepoti formi. Ona je sublimat romantičarske igre, ideja i umetnosti. Svetska premijera Žizele izvedena je u pariskoj Operi, tada Kraljevskoj akademiji za muziku, 28. juna 1841. Uloga Žizele koja predstavlja dvostruki izazov: glumački i igrački, uzdigla je Carlottu Grisi do visina najblistavijih zvezda 19 veka. Kao princ Albert (ili Albrecht), nastupio je Lucien Petipa, partner koji ni na sceni, ni privatno, nije sakrivao svoje emocije prema dvadesetdvogodišnjoj Carlotti. Lik Mirte, kraljice Vila, tumačila je Adéle Dumilâtre. Ova predstava nosi naziv romantičnog baleta, ne samo zbog fantazmagorične priče svojstvene pesnicima s početka 19. veka, već zbog posebnog stila igre. Kao plod saradnje vrhunskih umetnika okupljenih oko Žizele, ili Carlotte Grisi, ovo delo je i danas omiljeno kod publike. Adolf Adam, je bio autor velikog broja opera i baleta. Muziku za ovaj balet napisao je prema indikacijama koreografa u izuzetno kratkom roku. Za razliku od uobičajene baletske muzike koja je, uglavnom, činila muzičko-ritmičku pratnju različitim igrama ansambla i solista, ovu muziku odlikuju: dramsko jedinstvo, kontinuitet i lajtmotivi koji identifikuju likove, situacije i mesta. Ona kao da anticipira stvaralaštvo kasnijeg perioda - L.Deliba i P.I.Čajkovskog. Slavni francuski pesnik Théophile Gautier i Vernoy de Saint-Georges, dramaturg i profesionalni libretista sačinili su libreto. Gautier, kao obožavalac Carlotte Grisi našao je originalnu inspiraciju ideala „večne ljubavi“ u priči Heinricha Heinea o devojkama-duhovima, opevanim u epskoj poeziji slovenskih naroda. Iako se na plakatu sa premijere kao koreograf navodi samo Jean Coralli, poznato je da je pečat ovom remek-delu dao Jules Perrot, suprug Carlotte Grisi. Marius Petipa, koji je pratio nastanak Žizele prisustvujući probama i premijeri, beležio je koreografiju, igračke mizancscene i pantomimu. Od 1847. angažovan je kao prvi igrač Imperatorskog pozorišta u Sankt-Peterburgu, gde je delovao do kraja života. Godine 1849. postao je asistent Jules Perrota, koji je u Rusiji pripremao debi Carlotte Grisi. Petipa je kasnije, u svojim verzijama ovog baleta (1884, 1887, 1899.) dao čvršću strukturu predstavi i složeniju igračku tehniku. Igru Vila, baletskog ansambla u II činu, „podigao“ je na prste. U Rusiji je ovaj balet postao okosnica repertoara mnogih pozorišta. Beograd je svoju prvu Žizelu dobio na sceni Narodnog pozorišta 1926. godine, u koreografiji Aleksandra Fortunata. U periodu do drugog svetskog rata Žizela je obnavljana nekoliko puta, a u naslovnoj ulozi su nastupale: Jelena Poljakova, Nina Kirsanova, Margarita Froman i Nataša Bošković. Leonid Lavrovski, značajni ruski koreograf, svoju verziju Žizele postavio je u Boljšoj teatru u Moskvi 1944. godine, a potom i u više značajnih pozorišta Evrope. Beogradska premijera Žizele u njegovoj koreografiji bila je 14. aprila 1957. Na premijeri, u ulozi Žizele nastupila je Duška Sifnios, a kao princ Albert, Stevan Grebeldinger. Ulogu Mirte tumčila je Vera Kostić. Godine 1991. verziju Lavrovskog, sa uspehom, obnavlja Katarina Obradović, prima balerina i balet-majstor Narodnog pozorišta. Postoji tradicija „noćne igre“ poznata među slovenskim narodima kao „ples Vila“. Vile su verenice umrle dan pred venčanje; ta jadna mlada bića ne mogu da imaju u svojim grobnicama. U njihovim ugašenim srcima, mrtvim nogama, ostala je ljubav prema igri koju nisu mogle da zadovolje dok su bile žive, i tako one ustaju u ponoć skupljaju se u velike grupe na glavnom putu, i teško onom mladiću koji ih sretne, jer on mora da igra sa njima sve dok ne padne mrtav. U venčanicama, sa cvetnim vencima na glavi, blistavim prstenjem na prstima, Vile igraju na mesečini kao Elfe, njihove druge iz skandinavskih legendi; snežno bela, njihova figura je mladalački lepa. One se smeše sa tako perfidnom radošću, dozivaju vas tako zavodljivo, njihov izraz je prepun slatkih obećanja, tako da te mrtve bahantkinje postaju neodoljive...
 
Maja Pliseckaja.....nedostižan san.
Niko, nikada neće biti kao ona, baletska diva koja sa osamdeset godina i teškom povredom kolena izgleda bolje, igrala i igra bolje od bilo koje balerine na svetu!
Živa umetnička ikona.Zaspala je 2015.godine.Lep kao njena igra bio je njen brak.
21000_maja-2_f.jpg
 
Lada:
Možete pogledati i neke od najpoznatijih baletskih i operskih klasika kao što su “Labudovo jezero”, “Krcko Oraščić”, “Boris Godunov''. Sve to je postavio na svoj kanal na Jutjubu Boljšoj teatar . Teatar će onlajn prikazivati svoje predstave iz ''zlatnog fonda'' sve do 11. maja. U subotu 18. aprila, možete da pogledate balet ''Spartak'
Kliknite za proširenje...
Evo linkova

oficijalni sajt:
https://www.bolshoi.ru/

youtube:
https://www.youtube.com/user/bolshoi/videos

facebook:
https://www.facebook.com/bolshoitheatre
 
Vojislav Voki Kostić
Ko to tamo peva

Balet Narodno Pozorište 15.10.2020. 20:00

ko-peva.jpg

Režija i koreografija: Staša Zurovac

Baleti su umetnička forma čija popularnost ne jenjava. Tako je i u slučaju dela Ko to tamo peva.

Predstave su tu da nas podsete na važnost umetničkog koncepta u našim životima, a tako je i slučaju baleta. Pogotovo performansa ‘Ko to tamo peva’, baleta na muziku Vojislava Vokija Kostića. Premijera ove predstave izvedena je na Velikoj sceni Narodnog pozorišta 22. decembra 2004. godine.

Po ideji Ljubivoja Tadića, koncept predstave inspirisan je originalnim scenarijom istoimenog filma maestralnog Dušana Kovačevića i reditelja Slobodana Šijana. U premijernoj podeli uloge nose Aleksandar Ilić, Denis Kasatkin, Dejan Kolarov, Duško Mihailović, Nikica Krluč, Goran Stanić, Milan Rus, Dalija Imanić, Mihajlo Stefanović. Svoj autentični deo dali su i Ljupka Stamenovski, Milica Jević, Ida Ignjatović, Branislav Tojagić, Svetlana Marković, Tanja Popović, Ružica Selenić i ostali umetnici.

Prisetite se filma. U kakvom sećanju vam je ostao? Smešnom, tužnom, neshvatljivom, realnom? Zasigurno, komičnom. Takav je i ovaj balet. Glavni koreograf, Staša Zurovac uspeva da kroz ovaj performans dočara silinu priče neposredno pred tragičan događaj, bombardovanje Beograda 6. aprila 1941. godine. Svetski standard postao je i na našem tlu primenjen – nema glavnih i sporednih uloga jer su apsolutno svi solisti. To već 15 godina unazad dokazuju mladi igrači baleta Narodnog pozorišta. Pisani tragovi govore o tome da je balet, nakon tog 22. decembra 2004. godine postao kulturna tema broj jedan u svim beogradskim pričama i kuloarima. Pogotovo umetničkim. Vojislav Voki Kostić je zbog toga dovoljno ime za sebe. Ako istaknemo činjenicu da je komponovao muziku za preko 70 filmova, 400 pozorišnih predstava, 20 radio drama i 25 televizijskih serija, onda je dovoljno jasno zašto je ovaj muzički virtuoz jedan od zaslužnih za uspeh baleta ‘Ko to tamo peva’.

Neverovatna energija je nešto što opisuje balet ‘Ko to tamo peva’. Ozbiljan koreografski izazov za mladog Zurovca i nova koncepcija su razlozi zašto je sala u sklopu Velike scene Narodnog pozorišta tokom svakog izvođenja dupke puna. I mi vam, ukoliko niste još, toplo preporučujemo da pogledate ovo izvanredno delo, ne zbog drugih, već zbog sebe.
 
Petar Iljič Čajkovski
Evgenije Onjegin

Balet Narodno Pozorište 28.10.2020. 20:00

onjegin_plakat.jpg

Libreto i koreografija: Lidija Pilipenko, Dirigent: Đorđe Pavlović

Poznato Puškinovo delo pretočeno je u baletsku formu.

Na ceni će uvek biti klasici koji će kroz vreme i narednim generacijama uspešno preneti poruku o važnosti umetnosti. Balet je oblik igre koji volimo da gledamo, baš zbog doze elegancije i senzualnosti koju nosi sa sobom. U našim teatrima, balet je izuzetno cenjen i dostupan, a uživanje u njemu zagarantovano. Pogotovo ako se rade adaptacije po prepoznatljivim tradicionalnim delima velikih imena iz sveta muzike.

Balet Evgenije Onjegin je nešto što se apsolutno ne propušta. Čuveno istoimeno delo koji predstavlja biser ne samo ruske, već i svetske književnosti napisao je Aleksandar Sergejevič Puškin davne 1831. godine. Da je talenat izuzetno cenjen prepoznao je i najpoznatiji ruski kompozitor svih vremena, Petar Iljič Čajkovski koji je kreirao muziku i tako dodao svoju čaroliju ovom delu.

Ovaj komad je svoju premijeru na Velikoj sceni nacionalnog teatra imao 2017. godine i od tada niže samo veliku posećenost. Ulogu mladog Onjegina glume Jovan Veselinović i Dejan Kolarov, Tatjanu Bojana Žegarac Knežević, njima se pridružuju i Igor Pastor, Teodora Spasić, Milan Rus i Miloš Živanović.

Čini se da je ljubav između Tatjane i Onjegina jedna od najčešće ispevanih, napisanih i prevedenih, a zbog svoje tragične note ona je i jedna od omiljenih književnih saga. Kao teška i izuzetno komplikovana ličnost, Evgenije Onjegin u vremenu razvrata, pogrešnih ideala i neshvaćene taštine pokušava da pronađe sebe i čini se da svuda kasni. Shvativši koliko je pogrešio u vezi sa Tatjanom ignorišući njenu ljubav, on se okreće drugoj strani. Sva ova osećanja su genijalno dočarana upravo kroz baletske pokrete i muziku, a dirigent mestro Đorđe Pavlović je savršeno sinhronizovao svaki segment.

Baletsku predstavu ‘Evgenije Onjegin’ možete pogledati na zvaničnom YouTube kanalu Narodnog pozorišta i to u sredu sa početkom u 21h.

Da li je ovaj baletski spektakl opravdao vaša očekivanja? Drugačiji doživljaj sveta kroz ovakvu umetničku formu je nešto što umetnost stavlja kao neizostavnu kariku u obogaćivanju duha i tela. I to je ono što je zaista važno.
 
Svečani koncert baleta Narodnog pozorišta povodom godišnjice rođenja Čajkovskog

10.novembarVELIKA SCENA20.00SVEČANI KONCERT BALETA NARODNOG POZORIŠTA
narodno-pozoriste-2-.jpg


Na Velikoj sceni Narodnog pozorišta, u četvrtak, 10. novembra, sa početkom u 20 sati, u čast 180 godina rođenja Petra Iljiča Čajkovskog, biće održan svečani koncert baleta Narodnog pozorišta.

Kako je saopšteno iz Narodnog pozorišta, u okviru programa biće izvedeni delovi iz baleta "Labudovo jezero" (koreograf Marijus Petipa - III čin Pas de deux; koreograf Кonstantin Кostjukov - Španska igra i Ruska igra).

Biće izvedeni i delovi baleta "Кrcko Oraščić" (koreograf Кonstantin Кostjukov - Arapska igra; II čin Pas de deux), kao i Uspavana Lepotica (koreograf Vladimir Logunov - III čin).

Solisti su Tatjana Tatić, Jovan Veselinović, Bojana Žegarac, Igor Pastor, Teodora Spasić, Jovica Begojev i članovi ansambla Baleta.

Кoncert se realizuje uz poštovanje svih mera zaštite koje propisuje Кrizni štab u vezi sa epidemijom koronavirusa.
 
Direktni prenosi: Opera i baleta

Ljubitelje alternativnog sadržaja očekuje prava poslastica ovog vikenda u bioskopu Cineplexx Ušće Shopping Center.

Jedna od najlepših ljubavnih priča „Romeo i Julija“ stiže na veliko platno u direktnom prenosu iz Metropoliten operske kuće , svi ljubitelji baletske umetnosti imati priliku da uživaju u direktnom prenosu baleta „Uspavna lepotica“ iz Boljšoj teatra.

„Romeo i Julija“ je tragedija Viljema Šekspira napisana 1595. godine na početku njegove karijere kao dramskog pisca, a smatra se najvećom ljubavnom pričom svih vremena. Vitorio Grigolo i Dijana Damrau se ujedinjuju kao ljubavnici u novoj produkciji Gunodovog dela zasnovanog na ovom Šekspirovom klasiku.

Damrau debituje u ulozi Julije u produkciji Bartleta Šera, kojom diriguje Đanandrea Noseda. Eliot Madore peva ulogu Merkucija, dok Mihail Petrenko igra franjevca Lorenca. Šerova postavka je premijerno prikazana 2008. godine na festival u Salzburgu.

Uz balet „Labudovo jezero“ Petra Iljiča Čajkovskog, „Uspavna lepotica“ se smatra najpoznatijim delom ovog kompozitora i uopšte jednim od najviše izvođenih na baletskom repertoaru. Na svoj 16. rođendan, prelepu princezu Auroru stiže kletva zle Karabose i ona pada u duboki san koji će trajati narednih 100 godina. Jedino što je može probuditi jeste poljubac prave ljubavi…

U ovom blistavom i magičnom klasiku, baletska trupa Boljšoj teatra će vas svojim gracioznim plesnim pokretima odvesti na putovanje sa vilama, mladom princezom i zgodnim princom u čarobno kraljevstvo ove predivne bajke. Scenu moskovske pozornice krasiće luksuzna postavka i koreografija koja daje život Peraltovim likovima. Balet koji ne smete da propustite.
 
uspavana-lepotica1.jpg

(Spящaя krasavica)


Balet u tri čina s prologom

Libreto: Ivan Vsevoložski i Marijus Petipa, prema bajci Šarla Peroa

Koreografija i režija: Vladimir Logunov, prema originalnoj koreografiji Marijusa Petipaa
Dirigent: Aleksandar Kojić / Mikica Jevtić
Scenograf: Boris Maksimović
Kostimograf: Mirjana Stojanović Maurič
Baletmajstor repetitor: Oksana Storožuk
Repetitori: Andreja Kulešević, Vesna Brkić, Branka Gligorić, Maja Grnja

Igraju:

Kralj:
Ivan Đerković

Kraljica:
Marijeta Virag

Princeza Aurora:
Ana Đurić

Princ Dezire:
Andrej Kolčeriu

Katalabit, ceremonijal majstor:
Ranko Lazić

Učitelj princa:
Bojan Radnov

Verenica princa:
Jelena Vukadinović

Vila iskrenosti:
Juka Macujama

Vila žitnog klasja:
Vesna Ognjanov

Vila izobilja:
Sonja Batić

Vila kanarinka:
Jelena Nikolić

Vila strasti:
Lana Stojanović

Vila Jorgovan:
Katarina Kljajić

Karabos, zla vila:
Milena Krkotić

Prinčevi:
David Gruoso, Samjuel Bišop, Bojan Radnov

Aurorine drugarice:
Sonja Batić, Ajaka Saito, Jovana Paunović, Mina Radović, Jelena Danguzov, Lana Stojanović, Jelena Nikolić, Jelena Marković

Vila Briljant:
Juka Macujama

Vile zlata, srebra, safira:
Sonja Batić, Sonja Gavrilov, Ajaka Saito

Bela mačka i Mačak u čizmama:
Olga Avramović, David Gruoso

Crvenkapa i Vuk:
Jelena Nikolić, Zoran Trifunović

Princeza Florina i Plava ptica:
Lana Stojanović, David Gruoso

Dadilja:
Branka Gligorić

Nereide, Valcer sa girlandama, Mazurka, Dvorske dame, Gospoda:
Sonja Batić, Marija Vučenović, Sonja Gavrilov, Jelena Danguzov, Zorana Dimitrijević, Tatjana Dimović, Nastasja Ivetić, Milica Jelić, Ljiljana Jokanović, Maja Kuveljić, Jelena Marković, Bojana Matić, Juka Macujama, Irena Mesaroš, Jelena Nikolić, Vesna Ognjanov, Jovana Paunović, Ivana Pribić, Mina Radović, Ajaka Saito, Milana Samardžić, Dejana Simatović, Biljana Babijanović, Ivana Nanić Suvačarević, Tatjana Nenadović, Ljubica Selaković Bandić
Naojuki Acumi, Aleksandar Bečvardi, Milan Ivan, Đulio Milite, Bojan Radnov, Igor Tauber, Zoran Trifunović, Nikola Stamenović*, Stefan Mikan**, Miroslav Stojiljković**, Vladislav Šeguljev**

*Učenici Baletske škole Novi Sad
**Statisti

ORKESTAR SRPSKOG NARODNOG POZORIŠTA

Koncertmajstor: Vladimir Ćuković, Sergej Šapovalov
Violončelo solo: Iboja Farago / Kristina Tokodi
Harfa solo: Ivana Pavlović

Asistent scenografa: Nada Danilovac
Asistent kostimografa: Snežana Horvat
Korepetitori: Zoltan Gajdoš, Dejan Brkić
Asistent korepetitora: Predrag Petruševski
Inspicijenti: Tanja Cvijić, Ivan Svirčević
Dizajn svetla: Marko Radanović
Kompjuterska priprema scenografskih rešenja: Milica Maksimović

Predstava traje dva sata i četrdeset minuta, sa dve pauze.
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top