Razvoj baletne umetnosti

130-0.jpg
 
LEGENDA O KRALjICI MARGO

Margareta je bila žrtva društva, politike i borbe za vlast. Sva njena braća su umrla bez dece, žene nisu mogle da naslede presto, a njena majka i njen muž su očajnički želeli naslednika. Kao devojčica na dvoru, Margareta je bila krajnje nepredvidiva i za mnoge je predstavljala pretnju zbog svog snažnog i živahnog karaktera. Njen aranžirani brak je bio pokušaj pomirenja hugenota i katolika. Kada nije mogla da rodi naslednika, bila je izolovana, zatočena i diskreditovana. Tokom celog Margaretinog života, njen položaj – pokušaj balansiranja između katolika i hugenota – takođe je uticao na to kako će je doživeti potomstvo. Kalvinistički analitičari su je doživljavali uvek kao Valoa i Mediči, te samim tim seksualno izopačenu. Za ekstremne katoličke konzervativce, njena podrška politički umerenom vojvodi od Alensona (njen brat, Fransoa) mogla je biti samo posledica njihovog incestuoznog odnosa, a njena sposobnost da ubedi upravnika Usona da ublaži uslove njenog tamnovanja, samo posledica zavođenja. Tako je rođena legenda o kraljici Margo – legenda koju je kasnije potpirio Aleksandar Dima, svojim romanom Kraljica Margo.
 
ŽIZELA U BEOGRADU
Beograd je svoju prvu Žizelu dobio na sceni Narodnog pozorišta 1926. godine, u koreografiji Aleksandra Fortunata. U periodu do drugog svetskog rata Žizela je obnavljana nekoliko puta, a u naslovnoj ulozi nastupale su: Jelena Poljakova, Nina Kirsanova, Margarita Froman i Nataša Bošković. Leonid Lavrovski, značajni ruski koreograf, svoju verziju Žizele postavio je u Boljšoj teatru u Moskvi 1944. godine, a potom i u više značajnih pozorišta Evrope. Beogradska premijera Žizele u njegovoj koreografiji bila je 14. aprila 1957. Na premijeri, u ulozi Žizele nastupila je Duška Sifnios, a kao princ Albert, Stevan Grebeldinger. Ulogu Mirte tumčila je Vera Kostić. U periodu do 1985, kada predstava prestaje da se izvodi, u naslovnoj ulozi nastupale su: Katarina Obradović, Jovanka Bjegojević, Višnja Đorđević, Dušica Tomić, Jelena Šantić, Ivanka Lukateli i Ljiljana Šaranović. Ulogu princa Alberta tumačili su: Žarko Prebil, Dušan Trninić, Borivoje Mladenović, Radomir Vučić, Aleksandar Izrailovski. Interpretatorke Mirte, kraljice Vila, bile su: Višnja Đorđević, Lidija Pilipenko, Jovanka Bjegojević, Katarina Obradović, Jelena Šantić, Ljiljana Hmela, Sonja Vukićević i druge. Godine 1991. verziju Lavrovskog, sa uspehom, obnavlja Katarina Obradović, prima balerina i balet-majstor Narodnog pozorišta. Od tada pa do danas, ulogu Žizele tumačile su: Milica Bijelić, Duška Dragičević i Ašhen Ataljanc, dok su princa Alberta igrali: Dušan Simić, Ranko Tomanović, Konstantin Kostjukov, Konstantin Tešea i Denis Kasatkin. Ulogu Mirte tumačile su: Ašhen Ataljanc, Dubravka Milutinović, Milica Bezmarević, Mila Dragičević i druge. Značaju i uspehu ove pedstave, koja na repertoaru Narodnog pozorišta traje preko 40 godina, doprinosi i veliki broj gostiju koji su tumačili glavne uloge. Medu mnogim gošćama koje su tumačile ulogu Žizele pomenućemo: Nataliju Dudinsku, Liane Daidè, Claude Bessy, Raisu Stručkovu, Irinu Kolpakovu, Nataliju Besmertnovu, Lynn Seymour, llienu lliescu, Mainu Gielgud, Svetlanu Smirnovu, Tatjanu Černobrovkinu, Kadriju Amirovu i Nadeždu Gračovu.

M.D.
zizela_plakat.jpg
 
Egzotičnost, povratak prirodi i približavanje jednostavnom „narodnom“ životu, dualizam realnog i fantastičnog, stvaranje iluzije bestelesnosti i letenja, bili su osnovni moduli romantičarske igre. Najstariji, do danas sačuvan balet romantizma je Silfida (La Sylphide), dok ga Žizela, nastala devet godina kasnije prevazilazi po savršenstvu i lepoti formi. Ona je sublimat romantičarske igre, ideja i umetnosti. Svetska premijera Žizele izvedena je u pariskoj Operi, tada Kraljevskoj akademiji za muziku, 28. juna 1841. Uloga Žizele koja predstavlja dvostruki izazov: glumački i igrački, uzdigla je Carlottu Grisi do visina najblistavijih zvezda 19 veka. Kao princ Albert (ili Albrecht), nastupio je Lucien Petipa, partner koji ni na sceni, ni privatno, nije sakrivao svoje emocije prema dvadesetdvogodišnjoj Carlotti. Lik Mirte, kraljice Vila, tumačila je Adéle Dumilâtre. Ova predstava nosi naziv romantičnog baleta, ne samo zbog fantazmagorične priče svojstvene pesnicima s početka 19. veka, već zbog posebnog stila igre. Kao plod saradnje vrhunskih umetnika okupljenih oko Žizele, ili Carlotte Grisi, ovo delo je i danas omiljeno kod publike. Adolf Adam, je bio autor velikog broja opera i baleta. Muziku za ovaj balet napisao je prema indikacijama koreografa u izuzetno kratkom roku. Za razliku od uobičajene baletske muzike koja je, uglavnom, činila muzičko-ritmičku pratnju različitim igrama ansambla i solista, ovu muziku odlikuju: dramsko jedinstvo, kontinuitet i lajtmotivi koji identifikuju likove, situacije i mesta. Ona kao da anticipira stvaralaštvo kasnijeg perioda - L.Deliba i P.I.Čajkovskog. Slavni francuski pesnik Théophile Gautier i Vernoy de Saint-Georges, dramaturg i profesionalni libretista sačinili su libreto. Gautier, kao obožavalac Carlotte Grisi našao je originalnu inspiraciju ideala „večne ljubavi“ u priči Heinricha Heinea o devojkama-duhovima, opevanim u epskoj poeziji slovenskih naroda. Iako se na plakatu sa premijere kao koreograf navodi samo Jean Coralli, poznato je da je pečat ovom remek-delu dao Jules Perrot, suprug Carlotte Grisi. Marius Petipa, koji je pratio nastanak Žizele prisustvujući probama i premijeri, beležio je koreografiju, igračke mizancscene i pantomimu. Od 1847. angažovan je kao prvi igrač Imperatorskog pozorišta u Sankt-Peterburgu, gde je delovao do kraja života. Godine 1849. postao je asistent Jules Perrota, koji je u Rusiji pripremao debi Carlotte Grisi. Petipa je kasnije, u svojim verzijama ovog baleta (1884, 1887, 1899.) dao čvršću strukturu predstavi i složeniju igračku tehniku. Igru Vila, baletskog ansambla u II činu, „podigao“ je na prste. U Rusiji je ovaj balet postao okosnica repertoara mnogih pozorišta. Beograd je svoju prvu Žizelu dobio na sceni Narodnog pozorišta 1926. godine, u koreografiji Aleksandra Fortunata. U periodu do drugog svetskog rata Žizela je obnavljana nekoliko puta, a u naslovnoj ulozi su nastupale: Jelena Poljakova, Nina Kirsanova, Margarita Froman i Nataša Bošković. Leonid Lavrovski, značajni ruski koreograf, svoju verziju Žizele postavio je u Boljšoj teatru u Moskvi 1944. godine, a potom i u više značajnih pozorišta Evrope. Beogradska premijera Žizele u njegovoj koreografiji bila je 14. aprila 1957. Na premijeri, u ulozi Žizele nastupila je Duška Sifnios, a kao princ Albert, Stevan Grebeldinger. Ulogu Mirte tumčila je Vera Kostić. Godine 1991. verziju Lavrovskog, sa uspehom, obnavlja Katarina Obradović, prima balerina i balet-majstor Narodnog pozorišta. Postoji tradicija „noćne igre“ poznata među slovenskim narodima kao „ples Vila“. Vile su verenice umrle dan pred venčanje; ta jadna mlada bića ne mogu da imaju u svojim grobnicama. U njihovim ugašenim srcima, mrtvim nogama, ostala je ljubav prema igri koju nisu mogle da zadovolje dok su bile žive, i tako one ustaju u ponoć skupljaju se u velike grupe na glavnom putu, i teško onom mladiću koji ih sretne, jer on mora da igra sa njima sve dok ne padne mrtav. U venčanicama, sa cvetnim vencima na glavi, blistavim prstenjem na prstima, Vile igraju na mesečini kao Elfe, njihove druge iz skandinavskih legendi; snežno bela, njihova figura je mladalački lepa. One se smeše sa tako perfidnom radošću, dozivaju vas tako zavodljivo, njihov izraz je prepun slatkih obećanja, tako da te mrtve bahantkinje postaju neodoljive...
 
Muškarci u Baletu

Na pariskom aerodromu Le Burže, Rudolf Nurejev je prebegao 1961. Trinaest godina kasnije, još jedan briljantan mladi muški plesač, Mihail Barišnjikov, prebegao je u Toronto utrčavajući iz pozorišta u kola koja su čekala. Oboje su bili izuzetno talentovani, harizmatični i seksi. Bili su gladni da plešu sve, i postali su ikone pop-kulture koje su podigle standard i kudos muškog plesa na Zapadu.

Šezdesetih godina prošlog veka Nurejev je formirao legendarno partnerstvo sa Margo Fontejn: oduševili su publiku širom sveta. Osamdesetih godina režirao je i koreografiju za Pariski operski balet, gde je ponovo postavio nekoliko klasika sa novim, složenijim koreografijama za muške uloge. U Americi, Barišnjikov je obeležio ples sa Njujorškim baletom i Američkim baletskim pozorištem. Kao i Nurejev, proširio je svoju slavnu ličnost televizijskim predstavama, ulogama u holivudskim filmovima i drugim kameo nastupima. Između njih, oni nastavljaju da inspirišu umetnost i avanturu muških plesača.

Rudolf-Nureyev-and-Lucette-Aldous-in-Don-Quixote_600x800.jpg

RUDOLF NUREYEV AND THE AUSTRALIAN BALLET'S LUCETTE ALDOUS IN DON QUIXOTE. PHOTOGRAPHY PAUL COX
 

Španski balet od plesa, ljubavi i strasti​

Najveća flamenko predstava ikad u našoj zemlji, sa preko 50 zvezdanih plesača, izvešće “Grito“ i “Seviljsku svitu“ – dve od najboljih koreografija na repertoaru ovog vrhunskog umetničkog ansambla. Bogato ukrašeni kostimi, predivna muzika, strastveni plesovi uz zvuke žive muzike i desetine kastanjeta u rukama plesača – jedna bajkovita priča, ispričana bez reči, život proživljen kroz veličanstveni ples.
Nacionalni balet Španije (NBŠ) već 35 godina popularizuje flamenko – ples pod zaštitom UNESKO-a, proglašen za nematerijalnu svetsku baštinu. Osnovan je od strane španskog Ministarstva kulture 1978. godine, nakon pada režima generala Franka, kada je Španiji bilo potrebno jačanje nacionalnog duha i kulture, te popularizovanje izvan granica zemlje. Prvi direktor NBŠ bio je Antonio Gades – amblemska figura španske koreografije. Flamenko je bio njegova strast i do kraja života Gades je najpredanije radio na njegovom popularisanju. U Gadesovoj koreografiji su nastala neka od najdivnijih plesnih dela, poput “Bolera” od Ravela i “Karmen”. Nakon što je udaljen iz političkih razloga (bio je aktivista Španske komunističke partije), Antonio Gades je ušao u svet filma i blistavo odigrao glavnu ulogu u veličanstvenoj trilogiji Karlosa Saure "Krvava svadba" (1981), "Karmen" (1983) i "Ljubavna magija" (1986).
9kwkxfe6ij5s29dhi32e-1402.jpg
 
Privlači i one koji nisu ljubitelji baleta... Scena iz predstave

Kultni balet „Ko to tamo peva“, čiji je libreto urađen na osnovu scenarija istoimenog filma Dušana Kovačevića iz 1981, na muziku Vokija Kostića, u koreografiji i režiji Staše Zurovca, proslavio je dvostruki jubilej - 10 godina od premijere i 150. izvođenje.

Publika, u kojoj je bio i Zurovac, koji je ovom prilikom doputovao iz Zagreba, ali i voditelj Ivan Ivanović i reditelj Nikita Milivojević, nagradila je ansambl desetominutnim burnim aplauzom.
601925_balet-ko-to-tamo-peva-narodno-pozoriste_ls.jpg
 

Ašhen Ataljanc​

davor konjikušić
BALERINA


Rođena je 2. januara 1971. godine u Beogradu. Otac Gabriel, jermenskog porekla, po zanimanju je psihijatar, a majka Gordana profesor književnosti. Srednju baletsku školu ¨Luj Davičo¨ završava 1989. godine, a već naredne godine postaje prva balerina Baletskog ansambla Narodnog pozorišta. Već šest godina udata je za teologa Sergeja Beuka. Govori engleski i ruski.

Kako je počela baletsku karijeru: Započela je igranjem solističkih volonterskih uloga do 1989. godine, a onda slede gostovanja, prvo Novi Sad i Skoplje, a potom putuje u tadašnji SSSR, Izrael, Kubu, Minhen (angažman u Bayerisches Staatsballett).

Šta je razlikuje od drugih balerina: Mala Ašhen se od drugih devojčica koje su spuštale i podizale nožice, te lomile prstiće u baletankama razlikuje u jednoj bitnoj stvari: ogromnom igračkom talentu. Poznavaoci baleta u Srba tvrde da je među balerinama jedna od najposvećenijih svom pozivu. Koliko je talentovana svojevremeno je pokazala u baletu ¨Samson i Dalila¨, kada je, zbog iznenadne povrede Duške Dragičević, uspela da u izuzetno kratkom vremenskom periodu savlada i na sebi svojstven način odigra glavni ženski lik, đavolju zavodnicu Dalilu.

Kako igra: Senzualno, ubedljivo, izražajno, na momente perverzno, njena igra izvajana je ¨kristalnim oblicima neoklasične¨ igre, čudesno, tehnički savršeno. Nezaboravne ovacije dobila je u Narodnom pozorištu, za vreme NATO bombardovanja, baš u ulozi Dalile. Dojurila je iz Berlina da ohrabri publiku i svoje kolege, takođe pogođena dramom koja se dešavala u malom industrijskom gradu Pančevu, njenom nekadašnjem prebivalištu.

Dosadašnje nagrade: Prva nagrada na Jugoslovenskom baletskom takmičenju 1989. godine, Prva nagrada na Svetskom baletskom takmičenju u Osaki 1991. godine sa dugogodišnjim partnerom Kostom Kostjukovim, Oktobarska nagrada Beograda 1992. godine.

Žena zmaj: Iste godine kada je napustila Beograd dobila je i nagradu ¨Zlatni zmaj¨, koja se dodeljuje ženi koja je svojom ličnošću obeležila proteklu godinu. Na dodeli nagrade pojavila se u tami, ¨nežna i fatalna¨, odevena u zvoncare, sa puštenom dugom crnom kosom, a onda su bljesnuli reflektori, te je i zvanično postala Žena godine. Tada smo saznali da voli i čokoladu.

Muška publika: Vole je. Gospodin Šeper je Ašhen uvrstio među svoje tri top žene svih vremena, kao i mnogi koji nisu predmet medijskog interesovanja.

Zašto je napustila Beograd: ¨Krče mi creva za baletom i ne bih htela da pregladnim. Odlazim, jer nemam vremena za čekanje, sada mi je potrebno da radim ovaj posao. Niko ne zna ko je pravi krivac i ne želim nikoga da optužujem¨, reče davne 1993. godine i otputova u Minhen. Pre toga je igrajući povredila zglob, koji je nameštao smederevski kostolomac Milija Zekov Sekulić, poznatiji kao Sekula. Došlo je i do sukoba sa mladim dirigentom Šajnovićem, koji nije želeo da svoj muzički takt prilagodi igri balerine, a tadašnji ¨bič božji¨ Narodnog pozorišta Aleksandar Berček sveo je nastupe primabalerine na pet puta mesečno. Ispratio je Ataljancovu rečima: ¨Da si bila dobra, odavno bi te već neko angažovao.¨ Šuškalo se i o njenom sukobu sa Lidijom Pilipenko, ali su obe, svaka za sebe, to naravno demantovale. Na kraju se oglasila pismom nadležnim organima u kome kaže da je duboko pogođena situacijom u kojoj se našao Balet Narodnog pozorišta, krajnje neodgovrnim i neprofesionalnim rukovođenjem i neljudskim odnosom prema igračima.

Povratak u Beograd: Do političkih promena u zemlji Ašhen je podobna umetnička elita (tačnije podobna umetnička estrada) ignorisala kao da nije ni postojala. U međuvremenu je iz Nemačke prešla u Italiju, gde nastupa kao primabalerina poznate baletske kompanije Ater balet, a pored toga ima zapažene solističke nastupe u Parizu. Počela je da reklamira modnu kuću Maks Mara za koju se netom slikala za katalog. Na sceni Narodnog pozorišta zaigraće 21. i 22. septembra, sa partnerom Denisom Kasatkinom, naravno kao Dalila, nakon čega se ponovo vraća u Italiju.


slide.jpg

galerija.jpg
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top