То је њихова култура, њихови обичаји, традиција, нешто нормално и свакодневно...
Та иста девојчица је причала како су већ били ''да је траже'' Роми и из Италије и из Данске...каже, чули су за њу (прича цела Италија и цела Данска, ваљда..

.). Њен отац још неће да је да, ваљда још није добио тражену цену...
А ето, прошле недеље, само месец дана пред крај осмог разреда, једна наша ученица напустила школу и удали су је. До своје двадесете ће нарађати троје деце, примаће социјалну помоћ и дечији додатак, неће имати где да се запосли нити ће знати ишта да ради...живеће о трошку државе...после ће је муж тући, отерати ако не ваља...а она ће обијати прагове социјалних служби, деца ће јој бити боса и слинава...и то је зачарани круг...тако већ генерацијама...
Оно што мене шокира је та лакоћа, тај олаки приступ тако битним животним питањима...

Зар је могуће да се они не тангирају толико око свега као ми, да тако битним животним стварима приступају без много размишљања, вагања, преиспитивања... И да их последице не погађају тако емотивно као нас...
То је ваљда много лакши живот, у ствари....