Razočaranje i oproštaj

Buntovnik_Bez_Razloga

Buntovnik_Bez_Razloga

Veoma poznat
Poruka
11.601
Večeras sam baš nešto inspirisan za otvaranje tema. :)
Elem, spojiću dve u jednu.

Koje vam je najveće razočaranje u životu?
Šta vas je, možda, najvise poremetilo? (ljubav, prijatelji, porodica, posao...itd)
Da li vam se činilo da se od toga nećete povratiti? Kako ste se izvukli, tj. povratili u život?

Koliko opraštate drugima? Samom sebi? Šta nikada ne možete oprostiti?
Koliko ste vi sami ponosni da zatražite oproštaj od drugih?

Dakle, odgovorite na ono što želite. :)
 
Jedino ozbiljno razocarenje - avgusta ove godine, razocarala sam se u 1 prijateljicu. Ne razocaravam se tako lako posto ne dajem poverenje i sebe tako lako. Poznavala sam je, ili bolje reci MISLILA sam da je poznajem 2 godine. Glupo mi je da navodim razloge, duga je to prica. Poenta je da ona za mene vise ne postoji i sto i mene iznenadjuje, uopste me ne tangira gubitak osobe koja mi je puno znacila nekad.
 
Buntovnik_Bez_Razloga:
Večeras sam baš nešto inspirisan za otvaranje tema. :)
Elem, spojiću dve u jednu.

Koje vam je najveće razočaranje u životu?
Šta vas je, možda, najvise poremetilo? (ljubav, prijatelji, porodica, posao...itd)
Da li vam se činilo da se od toga nećete povratiti? Kako ste se izvukli, tj. povratili u život?
Kliknite za proširenje...

Znas da si me stvarno bacio u razmisljanje sa pitanjem o najvecem razocarenju u zivotu... Stvarno ne znam... mozda zato sto bilo koju osobu koja me izneveri uspem da izbacim iz svojih misli nevidjenom brzinom, jednostavno je obrisem kao gumicom, te tako i to neko razocarenje ne traje dugo. Za sada bar nisam imala nekih vecih razocarenja u zivotu koja bi mogla da ostave negativan trag u meni.
 
Taksativno?
Hajde da probam...
Najveće razočaranje..ne mogu da se setim.
-Smrt nekog meni bliskog. Ne znam kako sam se povratio. Iskreno, deo mene više nije isti
-Ne praštam "Ko zlo čini zna šta čini". U ostalim slučajevima praštam.
Ne praštam zlo, ne praštam kukavičluk, ono što ja zovem "slabom krlvlju"...
-Tražim oproštaj kada pogrešim.
 
Ah, dobro, vi me banujte, ako nisam smela... :mrgreen:

Najveće razočarenje? Hmm... Mogu reći da sam bila prilično razočarana kad su mi rekli da Deda Mraz ne postoji... :?
Ma, ne znam... Uvek se razočaram u sopstvene postupke. Mada, dosta me je ljudi u zadnje vreme razočaralo. Možda ja previše očekujem od njih.
Razočarala me je drugarica iz srednje, koja mi se javila možda dva-tri puta od mature...
Razočarao me je drug... Dvojica.
Verovatno me neko ekstra razočarenje tek čeka... Jupi...

Što se praštanja tiče, sve što se mene lično ne tiče - ne tiče se ni mog praštanja. Dakle, nečija me glupost savršeno ne zanima, i dalje volim tu osobu. (Ako sam je volela :shock: )

Ne praštam nečiju nepravdu. Naravno, ako taj neko uporno ne menja mišljenje. Od nepravde se pojedem.
Ali baš ne volim ni kada neko pokuša da me kontroliše. Takvim ljudima jednostavno okrenem leđa i odem.
Ne volim ni ljude koji gaze preko drugih, ne volim ljude koji me ne vole, ne volim mizantrope... Iako smo svi mi to, povremeno.
Nisam sigurna šta je, tačno, to praštanje sebi... Ne mogu sebi oprostiti, prosto živim sa tim...
Za neke gluposti ne tražim oproštaj, bar ne eksplicitno. Ali za velike stvari ga zatražim, mislim da mi se to desilo svega par puta u životu. Nije mi nikakav problem, ako sam pogrešila - ja baš insistiram sama sebi da nađem tu osobu prema kojoj sam bila nepravedna i da joj se izvinim. Baš ne osećam ni neki stid, više olakšanje...
Problem je da shvatim da sam pogrešila. Ali, shvatim ja... Mnogo lakše nego dobar deo ljudi oko mene...
Hmmm.... Eto. :D
 
Buntovnik_Bez_Razloga:
Večeras sam baš nešto inspirisan za otvaranje tema. :)
Elem, spojiću dve u jednu.

Koje vam je najveće razočaranje u životu?
Šta vas je, možda, najvise poremetilo? (ljubav, prijatelji, porodica, posao...itd)
Da li vam se činilo da se od toga nećete povratiti? Kako ste se izvukli, tj. povratili u život?

Koliko opraštate drugima? Samom sebi? Šta nikada ne možete oprostiti?
Koliko ste vi sami ponosni da zatražite oproštaj od drugih?

Dakle, odgovorite na ono što želite. :)
Kliknite za proširenje...

U poslednje vreme me razočaravaju ljudi u okruženju,pri tome mislim više na poslovno,nego privatno.
Do duše,razočarala me je i jedna osoba jer mi se prestala javljati a ja ne znam razlog;iako je pitana više puta,pa čak sam bila i naporna i dosadna,ona me je uporno ignorisala;danima sam bila tužna,ali prošlo me je............
Što se opraštanja tiče............opraštam,ali ne sve,ali i to oprošteno nikada ne zaboravljam i kada god je prilika,pri tome mislim na neku raspravu, neću propustiti a da to ne spomenem...........veliko sam zlopamtilo................
Kada sam ja ta koja je povredila nekoga,nije mi problem da tražim oproštaj,da se izvinim,iskupim..............i nikada neću dozvoliti da me ponos spreči u tome........
 
lara#1:
Jedino ozbiljno razocarenje - avgusta ove godine, razocarala sam se u 1 prijateljicu. Ne razocaravam se tako lako posto ne dajem poverenje i sebe tako lako. Poznavala sam je, ili bolje reci MISLILA sam da je poznajem 2 godine. Glupo mi je da navodim razloge, duga je to prica. Poenta je da ona za mene vise ne postoji i sto i mene iznenadjuje, uopste me ne tangira gubitak osobe koja mi je puno znacila nekad.
Kliknite za proširenje...

Ovo kao da sam ja pisala. prva reakcija je bila da me bukvalno srce zabolelo, sada osećam gađenje i mučninu.
 
gigule:
razočarna sam u sebe što sam takva kakva sam
opršatanje... zlopamtilo sam ali kada se potrudim mogu da oprostim sve ...
ma nemam pojma ...
Kliknite za proširenje...

jel ti to ozbiljno?:shock:
kako možeš da funkcionišeš sa takvim razmišljanjem? Ja se ponekad razočaram u okolnosti, ili situaciju u kojoj se nalazim, ali ne u sebe, jer znam da ću sve već nekako rešiti. Ne bih stigla nigde, niti napredovala, da sam razočarana u sebe.
 
oprashtam kako kad...postoje stvari koje su neoprostive...al ja sad ne mogu da ih se setim...mislim da to zavisi od choveka do choveka...nekom sam spreman oprostiti puno toga...nekom nisam...samom sebi ne oprashtam niti mi je to ikada palo na pamet...osetjam neq grizhu savesti al ne mogu da oprostim sam sebi...skoro sam trazhio oproshtaj od goche jer sam odgovorio na njegov mejl dok je on isho po doruchak...posle mi bilo krivo kad sam vido da se naljutio...

e sad shta me poremetilo...pa nem pojma...mozhda i najvishe poso...kad se zaposlish ko ja shto sam...nekako uletish u neke koloseke koji gushe i sputavaju...borim se da ne upadnem skroz u tu neq prichu...naravno svojevremeno i ljubav me poremetila...ako se mozhe retji poremetila...poremetile su me i razne smrti oko mene...kako sam se izvukao...hhhm pa valjda sam ukapirao da to tako mora i da tu nema vajde od preteranog krcanja glave o zid...uglavnom vremenom sve prodje...ako ne onda garant izbledi taman toliko da ne pravi primarni problem u zhivotu...

nemam najvetje razocharenje...volim da mislim da sam od onih koji ne ocheqju preterano...ali npr letos me razocharalo shto nisam ishao u evropu...tj razocharao me neca shto je zayebo stvari...no nije njegova krivica...ipak rekao sam mu to...jbga neke stvari su van uticaja nas samih...
 
Buntovnik_Bez_Razloga:
Koje vam je najveće razočaranje u životu?
Kliknite za proširenje...

Можда ситуација на факсу...или разочарење кад сам морао да прекинем са активним тренирањем. Мада...на бих да призивам...мислим да ме тек очекује највеће разочарење...

Buntovnik_Bez_Razloga:
Šta vas je, možda, najvise poremetilo? (ljubav, prijatelji, porodica, posao...itd)
Kliknite za proširenje...

Срећом никаквих великих породичних, љубавних, пословних проблема нисам имао до сада. Жалим што сам изгубио великог пријатеља (пријатељицу).

Buntovnik_Bez_Razloga:
Da li vam se činilo da se od toga nećete povratiti? Kako ste se izvukli, tj. povratili u život?
Kliknite za proširenje...

Тако драстичне knockdown-e нисам имао још. Али неке ствари на које не можемо да утичемо чекају све нас. :-(

Buntovnik_Bez_Razloga:
Koliko opraštate drugima? Samom sebi? Šta nikada ne možete oprostiti?
Kliknite za proširenje...

Нисам злопамтило уопште...а и нисам нешто долазио у ситуације да бих морао нешто озбиљно да праштам.
По природи реално оптимистичан...лако опраштам себи...и не волим да се присећам ружног уопште. :roll:
Не бих опростио превару...или издавање некога за нешто што није.

Buntovnik_Bez_Razloga:
Koliko ste vi sami ponosni da zatražite oproštaj od drugih?
Kliknite za proširenje...

Није ми проблем да подигнем руку, кажем моја грешка...проблем је што је некада тешко уочити да ниси у праву у датом тренутку...па се може десити озбиљно срање које се тешко исправља касније...


Lexa:
Najveće razočarenje? Hmm... Mogu reći da sam bila prilično razočarana kad su mi rekli da Deda Mraz ne postoji... :?
Kliknite za proširenje...

Хахаха...иста прича...али кладим се да ниси хтела да бијеш онога који ти је то рекао.:)...да браниш част деда мраза. :)
 
Najvece razocarenje u zivotu mi je bilo kada sam jos kao mala shvatila da smo smrtni i da ce svi koje volim da umru jednog dana. Plakala sam kao kisa.

Sto se tice oprastanja, nisam bila u situaciji da treba nekom nesto veliko da oprastim.
Mada kod mene ljudi padaju na sitnicama. Na sitnim stvarima se ljudi najbolje odaju.
Ako su u pitanju ljudi koji mi nisu bliski, njih automatski otpisem.
Voljenima sve prastam. :-D



.
 
Queen_:
jel ti to ozbiljno?:shock:
kako možeš da funkcionišeš sa takvim razmišljanjem? Ja se ponekad razočaram u okolnosti, ili situaciju u kojoj se nalazim, ali ne u sebe, jer znam da ću sve već nekako rešiti. Ne bih stigla nigde, niti napredovala, da sam razočarana u sebe.
Kliknite za proširenje...

da ja mogu tako
ja znam da uvek mogu bolje i više ...
možda mene strah od razočaranja tera da ne brljam nego da dajem od sebe više... što se više trudim više postižem i manje sam razočarana....
možda nisam normalna i treba mi dijagnoza.
 
gigule:
da ja mogu tako
ja znam da uvek mogu bolje i više ...
možda mene strah od razočaranja tera da ne brljam nego da dajem od sebe više... što se više trudim više postižem i manje sam razočarana....
možda nisam normalna i treba mi dijagnoza.
Kliknite za proširenje...

sad te uopšte ne razumem. :-?
možda meni treba dijagnoza
 
Najveće razočaranje... pih, ne znam. Nisam ja baš nešto tip koji se razočarava.
Poremetile su me smrti najviše... tokom devedesetih, svake godine po neko. I te devedesete su mi bile jezive godine života. Nekako, beznadne.
Kako sam se povratila?
Bežanjem u svoj svet i čekanjem da prođe... Vreme je čudesan faktor, naravno ako ga imate dovoljno. Plus, umem dobro da se regenerišem, što bi rekao moj ex dečko, kao morska zvezda...
Prijatelji i ljubavi me povrede, ali ne mogu da kažem da sam nešto razočarana.
Sam život je zajeban, doduše. I težak. To me ponekad poremeti.

Drugima sam oprostila sve. I svima.
Šta ne bih nikada oprostila?
Da mi neko povredi porodicu, one koje najviše volim.

Da li tražim oproštaj kad zabrljam?
Tražim uvek ako treba.
 
Ne mogu da pricam o najvecem razocarenju, jer suvise boli...
I ne, nikada vise nisam bila ista... Niti cu biti...

Obicno sam boleciva prema drugima i oprastam i ono sto ne bi trebalo da oprostim...
Plava kosa, kratka pamet, sta da se radi...
 
Lexa:
Ja bih da sačekam dozvolu autora teme da odgovorim... Pošto sam na "njihovom" terenu... :mrgreen:
Kliknite za proširenje...

Moja dozvola ti nije potrebna. :) Čemu to?!
Piši ono što želiš i osećaš.
Ovo je slobodan forum, zar ne?! ;)
Tema je ovde postavljena jer sam muško. Da sam žensko, bila bi na Ženskom kutku. A tema, kako mi se čini nije za LjiS, jer se ne misli samo na ljubav, već uopšteno. A nije ni za neki drugi podforum, zato i jeste ovde.

Elem, ja sam ostao dužan i nisam odgovorio, kao autor. Nemam sada vremena, ali ću večeras to uraditi. :)
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top