Padobranac011
Obećava
- Poruka
- 74
ovako dve stvari;
1. Nasih 60% je kao tamo 85%, a glavni razlog je da su na nasim birackim spiskovima i ljudi koji su emigrirali, ljudi koji su umrli, koji su se preselili itd itd. Kada bi Srbija imala para kao Francuska da te spiskvoe malo preradi imali bi istu izlaznost.
2. Posto sam ja jedan od Srba iz dijaspore sa pravom glasa, mogu da vam kazem da je administrativna obaveza za tako nesto JEZIVA. Igrom slucaja kada se prijavljivalo ja sam bio na odmoru u bg-u tako da sam izvadio nas pasos i imao potrebnu dokumentaciju pa sam se lako prijavio. Ostali..... nema SANSE, zamislite pogotovu onu dijasporu sto je otisla pre 20-30 godina, a oni su idalje najbrojniji.....
U stvari ima jedan odlican tekst o tom problemu i evo ga dole;
----------------------------------
Biranje po savesti | Politika, 12. maj
Predsednički izbori u junu ostaće upamćeni kao prvi izbori na kojima su pravo glasa imali i građani SCG koji žive u inostranstvu. Uz podršku svih parlamentarnih stranaka zakon je stupio na snagu, i to je nesumnjivo značajan korak u razvoju političke kulture u Srbiji. Tim zakonom se zvanično priznaje jedan od temelja pluralizma – da je vrednost individualnog mišljenja (za državu maticu) nezavisna od državnih granica i socijalnog konteksta u kome je to mišljenje formirano.
Otvoreno (građansko) društvo, univerzalizam, težnja približavanja Zapadu, sve su to principi koji idejno opravdavaju donošenje ovakvog zakona. Sem ovih principa moguće je da su podršku ovom zakonu neke stranke dale u očekivanju da će glasovi dijaspore pretežno pripasti njima. Da li će se to zaista desiti? Kako i da li će (i koliki) deo dijaspore glasati na ovim izborima?
Srpska dijaspora može se podeliti u tri grupe. Politička migracija iz vremena posle Drugog svetskog rata, ekonomska migracija iz šezdesetih godina prošlog veka i najnoviji talas migracije u poslednjih petnaestak godina.
Veliki deo naše dijaspore potiče iz vremena neposredno posle Drugog svetskog rata. Ti ljudi su još uvek vezani za bivšu domovinu, ali tokom proteklih godina institucije SFRJ doživljavali su kao predstavnike režima zbog koga su morali da napuste zemlju.
Naime, veliki deo te generacije napustio je zemlju zbog straha ili otpora prema komunističkoj vlasti. Pola veka kasnije, ideološke pretpostavke zbog kojih su oni bili prognani, kao i nacionalna politika koju su zastupali pokazali su se kao bolja politička solucija za srpski narod.
Zbog toga oni osećaju (a događaji devedesetih im daju opravdanje za to) da su i pored toga što su svojevremeno bili „u pravu”, ipak bili odbačeni od svoje zemlje. Zakon koji njima omogućava aktivno učešće u političkom životu Srbije sigurno će barem simbolički umanjiti gorčinu i ublažiti nepravdu koja se decenijama činila prema ovim građanima.
Posle 5. oktobra DOS je dobio šansu da se približi ovoj populaciji, ali pre svega zbog svoje nacionalne politike nije uspeo da pridobije simpatije i poverenje tih ljudi. Zbog toga, ovo je bio poslednji trenutak da se ovaj deo emigracije pozove i približi matici. Iako mnogi to nisu imali na umu, davanje prava glasa dijaspori simbolički najviše znači baš ovoj generaciji.
Na kraći rok ova grupa će u najvećem broju glasati za kandidate stranaka sa jače izraženim nacionalnim predznakom (SRS, DSS...) prepoznajući u njima nešto najbliže svojim ideološkim i nacionalnim stavovima.
Druga po brojnosti grupacija, popularno nazvana „gastarbajteri” (znači posleratna ekonomska migracija pre svega u zemljama Evrope), po svojoj socijalnoj strukturi je slična populaciji u Srbiji koja se većinom opredeljuje za „nacionalnu opciju”. Zbog toga je verovatno očekivati da će i taj deo dijaspore najviše podržati stranke koje zastupaju tu političku opciju.
Evropske zemlje mnogo teže daju državljanstvo migrantima nego što je to slučaj sa Australijom ili Kanadom. Zbog toga populacija koja je migrirala u evropske države ima većinom regulisane dokumente SCG. Ako se tome doda i geografska blizina, kao i česta komunikacija sa maticom, može se pretpostaviti da će oni u mnogo većem broju izaći na izbore nego dijaspora iz prethodno navedene grupe.
Treću grupu migranata čine građani koji su zemlju napustili zbog ratova i krize u proteklih petnaestak godina. Iako mnogi imaju utisak da je ova grupa brojna, ne sme se zanemariti činjenica da najveći deo te grupe čine izbeglice iz Republike Srpske i područja Hrvatske (posebno Srpske krajine) koje nemaju srpsko državljanstvo.
Raspoloženje građana SCG koji pripadaju ovoj grupi može se u velikoj meri uporediti sa raspoloženjem građana iste starosne, obrazovne i socijalne strukture koji su ostali u Srbiji. Može se očekivati da će ova mlađa i visokoobrazovana populacija glasati za kandidate i stranke „demokratskog bloka”, kako je to činila i do sada.
Za razliku od Srbije, gde glasači radikala predstavljaju najdisciplinovanije biračko telo, u dijaspori će to verovatno biti suprotno. Imajući u vidu da je većina nove migracije već bila deo izbornog procesa tokom svog života u Srbiji, treba očekivati da će oni procentualno u mnogo većem broju izaći na izbore nego birači iz ostalih grupa. Konačan rezultat izbora će najviše zavisiti od toga koji će kandidat najviše motivisati birače u dijaspori da izađu na izbore.
Ono što ujedinjuje sve tri grupe glasača iz dijaspore je to što će oni glasati po savesti, a ne iz „straha” ili „negodovanja”. Život u inostranstvu omogućava mnogo manji strah od ponavljanja nedavne prošlosti, a iz istog razloga ni značajnije nezadovoljstvo se nije stvorilo ni prema jednoj političkoj opciji u zemlji. Sa te strane dijaspora predstavlja populaciju koja u nekom smislu glasanju prilazi „najhladnije glave” i čije glasove sve stranke mogu pridobiti, pod uslovom da dobrom kampanjom udovolje osnovnim zahtevima dijaspore.
Od tema koje zanimaju dijasporu sigurno da glavno mesto zauzima suzbijanje korupcije i kriminala, što mnogi od iseljenika vide kao osnovnu prepreku razvoja zemlje. Osim toga, neizbežno se postavlja i nacionalno pitanje koje u dijaspori zauzima možda i važnije mesto nego u Srbiji. Ovo su ključna pitanja prema kojima se političke stranke i kandidati moraju jasno odrediti u svojim kampanjama da bi pridobile glasače iz inostranstva.
Zbir glasova dijaspore nije ni toliko bitan na ovim izborima koliko je bitno da je Srbija učinila prvi korak ka emancipaciji svojih građana u inostranstvu. Sada je na Vladi Srbije da obezbedi regularnost izbora i da pokuša da motiviše svoje građane u dijaspori da u što većem broju glasaju.
Dobro organizovanom i smišljenom kampanjom svaki kandidat može dobiti poverenje birača iz dijaspore. Najvažnije je da građani dijaspore konačno zauzmu mesto na političkoj pozornici Srbije. Dijaspora je (pre)dugo čekala ovaj trenutak.
Vladislav Obrenović
1. Nasih 60% je kao tamo 85%, a glavni razlog je da su na nasim birackim spiskovima i ljudi koji su emigrirali, ljudi koji su umrli, koji su se preselili itd itd. Kada bi Srbija imala para kao Francuska da te spiskvoe malo preradi imali bi istu izlaznost.
2. Posto sam ja jedan od Srba iz dijaspore sa pravom glasa, mogu da vam kazem da je administrativna obaveza za tako nesto JEZIVA. Igrom slucaja kada se prijavljivalo ja sam bio na odmoru u bg-u tako da sam izvadio nas pasos i imao potrebnu dokumentaciju pa sam se lako prijavio. Ostali..... nema SANSE, zamislite pogotovu onu dijasporu sto je otisla pre 20-30 godina, a oni su idalje najbrojniji.....
U stvari ima jedan odlican tekst o tom problemu i evo ga dole;
----------------------------------
Biranje po savesti | Politika, 12. maj
Predsednički izbori u junu ostaće upamćeni kao prvi izbori na kojima su pravo glasa imali i građani SCG koji žive u inostranstvu. Uz podršku svih parlamentarnih stranaka zakon je stupio na snagu, i to je nesumnjivo značajan korak u razvoju političke kulture u Srbiji. Tim zakonom se zvanično priznaje jedan od temelja pluralizma – da je vrednost individualnog mišljenja (za državu maticu) nezavisna od državnih granica i socijalnog konteksta u kome je to mišljenje formirano.
Otvoreno (građansko) društvo, univerzalizam, težnja približavanja Zapadu, sve su to principi koji idejno opravdavaju donošenje ovakvog zakona. Sem ovih principa moguće je da su podršku ovom zakonu neke stranke dale u očekivanju da će glasovi dijaspore pretežno pripasti njima. Da li će se to zaista desiti? Kako i da li će (i koliki) deo dijaspore glasati na ovim izborima?
Srpska dijaspora može se podeliti u tri grupe. Politička migracija iz vremena posle Drugog svetskog rata, ekonomska migracija iz šezdesetih godina prošlog veka i najnoviji talas migracije u poslednjih petnaestak godina.
Veliki deo naše dijaspore potiče iz vremena neposredno posle Drugog svetskog rata. Ti ljudi su još uvek vezani za bivšu domovinu, ali tokom proteklih godina institucije SFRJ doživljavali su kao predstavnike režima zbog koga su morali da napuste zemlju.
Naime, veliki deo te generacije napustio je zemlju zbog straha ili otpora prema komunističkoj vlasti. Pola veka kasnije, ideološke pretpostavke zbog kojih su oni bili prognani, kao i nacionalna politika koju su zastupali pokazali su se kao bolja politička solucija za srpski narod.
Zbog toga oni osećaju (a događaji devedesetih im daju opravdanje za to) da su i pored toga što su svojevremeno bili „u pravu”, ipak bili odbačeni od svoje zemlje. Zakon koji njima omogućava aktivno učešće u političkom životu Srbije sigurno će barem simbolički umanjiti gorčinu i ublažiti nepravdu koja se decenijama činila prema ovim građanima.
Posle 5. oktobra DOS je dobio šansu da se približi ovoj populaciji, ali pre svega zbog svoje nacionalne politike nije uspeo da pridobije simpatije i poverenje tih ljudi. Zbog toga, ovo je bio poslednji trenutak da se ovaj deo emigracije pozove i približi matici. Iako mnogi to nisu imali na umu, davanje prava glasa dijaspori simbolički najviše znači baš ovoj generaciji.
Na kraći rok ova grupa će u najvećem broju glasati za kandidate stranaka sa jače izraženim nacionalnim predznakom (SRS, DSS...) prepoznajući u njima nešto najbliže svojim ideološkim i nacionalnim stavovima.
Druga po brojnosti grupacija, popularno nazvana „gastarbajteri” (znači posleratna ekonomska migracija pre svega u zemljama Evrope), po svojoj socijalnoj strukturi je slična populaciji u Srbiji koja se većinom opredeljuje za „nacionalnu opciju”. Zbog toga je verovatno očekivati da će i taj deo dijaspore najviše podržati stranke koje zastupaju tu političku opciju.
Evropske zemlje mnogo teže daju državljanstvo migrantima nego što je to slučaj sa Australijom ili Kanadom. Zbog toga populacija koja je migrirala u evropske države ima većinom regulisane dokumente SCG. Ako se tome doda i geografska blizina, kao i česta komunikacija sa maticom, može se pretpostaviti da će oni u mnogo većem broju izaći na izbore nego dijaspora iz prethodno navedene grupe.
Treću grupu migranata čine građani koji su zemlju napustili zbog ratova i krize u proteklih petnaestak godina. Iako mnogi imaju utisak da je ova grupa brojna, ne sme se zanemariti činjenica da najveći deo te grupe čine izbeglice iz Republike Srpske i područja Hrvatske (posebno Srpske krajine) koje nemaju srpsko državljanstvo.
Raspoloženje građana SCG koji pripadaju ovoj grupi može se u velikoj meri uporediti sa raspoloženjem građana iste starosne, obrazovne i socijalne strukture koji su ostali u Srbiji. Može se očekivati da će ova mlađa i visokoobrazovana populacija glasati za kandidate i stranke „demokratskog bloka”, kako je to činila i do sada.
Za razliku od Srbije, gde glasači radikala predstavljaju najdisciplinovanije biračko telo, u dijaspori će to verovatno biti suprotno. Imajući u vidu da je većina nove migracije već bila deo izbornog procesa tokom svog života u Srbiji, treba očekivati da će oni procentualno u mnogo većem broju izaći na izbore nego birači iz ostalih grupa. Konačan rezultat izbora će najviše zavisiti od toga koji će kandidat najviše motivisati birače u dijaspori da izađu na izbore.
Ono što ujedinjuje sve tri grupe glasača iz dijaspore je to što će oni glasati po savesti, a ne iz „straha” ili „negodovanja”. Život u inostranstvu omogućava mnogo manji strah od ponavljanja nedavne prošlosti, a iz istog razloga ni značajnije nezadovoljstvo se nije stvorilo ni prema jednoj političkoj opciji u zemlji. Sa te strane dijaspora predstavlja populaciju koja u nekom smislu glasanju prilazi „najhladnije glave” i čije glasove sve stranke mogu pridobiti, pod uslovom da dobrom kampanjom udovolje osnovnim zahtevima dijaspore.
Od tema koje zanimaju dijasporu sigurno da glavno mesto zauzima suzbijanje korupcije i kriminala, što mnogi od iseljenika vide kao osnovnu prepreku razvoja zemlje. Osim toga, neizbežno se postavlja i nacionalno pitanje koje u dijaspori zauzima možda i važnije mesto nego u Srbiji. Ovo su ključna pitanja prema kojima se političke stranke i kandidati moraju jasno odrediti u svojim kampanjama da bi pridobile glasače iz inostranstva.
Zbir glasova dijaspore nije ni toliko bitan na ovim izborima koliko je bitno da je Srbija učinila prvi korak ka emancipaciji svojih građana u inostranstvu. Sada je na Vladi Srbije da obezbedi regularnost izbora i da pokuša da motiviše svoje građane u dijaspori da u što većem broju glasaju.
Dobro organizovanom i smišljenom kampanjom svaki kandidat može dobiti poverenje birača iz dijaspore. Najvažnije je da građani dijaspore konačno zauzmu mesto na političkoj pozornici Srbije. Dijaspora je (pre)dugo čekala ovaj trenutak.
Vladislav Obrenović
