Mojkovačka bitka je zapravo završna faza jedne veće vojne operacije, a odnosi se na dejstvo crnogorske Sandžačke vojske, koja je branila front od Višegrada do Mojkovca od oktobra 1915. do januara 1916. godine.
U početku nije bilo većih okršaja, ali kada je austrougarska vojska primetila da srpska vojska ima nameru da se povlači preko teritorije Kraljevine Crne Gore, shvatila je da bi presecanjem tog povlačenja u potpunosti razorila srpsku vojsku i istovremeno zauzela Crnu Goru.
Tada austrougarska vojska sva raspoloživa sredstva šalje u tom pravcu. Glavni deo austrougarske vojske, 20.000 vojnika sa oko 70 topova, nalazio se na liniji Rožaje – Sjenica – Bijelo Polje.
Drugi deo je napadao iz pravca Pljevalja prema Priboju i dalje prema Mojkovcu i Bijelom Polju. U Boki su bile koncentrisane jake trupe sa više od 200 topova usmerenih ka Lovćenu.
https://www.rts.rs/page/stories/sr/...ratu/2163930/sto-godina-mojkovacke-bitke.html
.
Политичка позадина се свакако не зна као и увек , краљ Никола је дошао на положај издао наређење сердару Јанку Вукотићу рекао да ће се вратити и наравно никад се није вратио. Био је у Бордоу са савезницима. Након краха покушан је сепаратни мир са крње владом на челу са Мзрком Петровићем Његошем што је Аустроугарска одбила.
Међутим иако је ова битка омогућила српској војсци да се безбедно повуче и након тога борба је настављена када се српска војска већ повукла.
Они тврде да им је Русија ускратила војну помоћ јер су прекршили савез са Русијом и ушли у рат са Аустроугарском због Србије.
Јанко Вукотић сведочи да је у тој бици жртвовано све словенско у Црној Гори и да у та времена нсу долазиле тако лоше вести од Руса о стању српске војске морал би сигурно био већи па би од оне шачице босоногих Црногораца могли узети три пут више маџарских живота. Све једно било како било судбина Цетиња би остала иста.
Неки сличан став је заизела Русија током првог српског устанка бодрила је Карађорђа а Његошу забранила да Црна Гора уђе у рат зато је добио неколико писмених прекора од Карађорђа. Свакако да је Његош пустио добровољце из Црне Горе који су наравно били у Карађорђевој војсци.
Овде је став Русије мало разумљивији због Кримског рата у који је ушла и исход је био неизвестан и завршио се поразом Русије и пропашћу првог српског устанка.
Srpska artiljerija
U sastavu crnogorske Sandžačke vojske nalazile su se i tri srpske baterije. One su još na Drini pridodate vojsci serdara Janka Vukotića. Hrabrošću svoje posade i komandira kapetana Dragoljuba Mladenovića, te baterije su se proslavile i ostale u sećanju svakog vojnika.
Srpski ariljerci, znatno vičniji od crnogorskih u rukovanju topovima, posebno lakim francuskim "debanžovcima", na zajedničkim položajima koristili su svako zatišje da crnogorskim tobdžijama prenesu svoje znanje.
Tri srpske baterije dobile su i izvršile poslednje naređenje, smestivši se uoči bitke levo od Preprana, iznad samih Polja, na brdu zvanom Borovnjak.
Na Badnje veče, kada je rodbina iz krajeva bližih Mojkovcu došla da obiđe vojnike i donese im sve što se imalo, bateriju kapetana Mladenovića i druge dve srpske baterije obišla je grupa crnogorskih staraca i žena.
Starci su zamolili Mladenovića da im pokaže topove, a kada je on udovoljio njihovoj želji, po starom crnogorskom običaju nazdravljalo se ne samo vojnicima već i topovima, dok su žene iz torbi vadile čarape, rakiju i hranu i time darovale srpske vojnike.
Сигуран сам да се исход овог рата није могао претпоставити одлучили су детаљи (вероватно на берзи

) можда и претња Николаја 2 Романова да ће потписати сепаратни мир са Аустроугарском уколико не помогну српској војсци.
Он се налазио на ратишту све време са својом војском власт је оставио жени Руси су јако пуно гинули у тим сукобима око 10000 дневно је гинуло војника , много слабије науружање лош војни врх корумпиран ишли су само на бројчаност војске и гинули као муве.
То га је коштало победе бољшевизма и неконтолисања унутрашњих процеса у Русији где је у парламенту остала само његова жена немачког порекла омражена од Руса иако велика православка из писама жена која је искрено волела свога мужа поделила је судбину са њим иако је могла побећи остала је у крвавом покољу породице која је 300 година владала Русијом.
Сасвим сигурно да је краљ Никола као и сви гембовао дући на сепаратни мир ако победи Аустоугарска и да припоји делове Србије подели са Бугарском и осталим чланицама осовине.
Сад не зна се свакако да су се јуначки борили! Слава им!
"pamte se i reči vladike Nikolaja: "Da nije bilo smrti na Mojkovcu, ne bi bilo ni vaskrsa na Kajmakčalanu."