Razbijanje Jugoslavije i svetski korporativni poredak

Dejan.Jankovic

Dejan.Jankovic

Zainteresovan član
Poruka
144
Razbijanje Jugoslavije i svetski korporativni poredak

Autor: Ljubomir Kljakić

Абстракт: Разбијање Југославије представља светски догађај првог реда. Концептуални образац и координатни систем разбијања Југославије задати су унапред и постављени споља; у оквиру ове унапред задате концептуалне матрице и њеног координатног система, рат сâм припреман је, подстицан и распириван такође споља; ток и резултати рата ефективно су надзирани, усмеравани, профилисани и координисани исто тако споља. Ово стога, што је рат против Југославије имао (и има) улогу главне светске позорнице на којој и са које током четири деценије, од почетка седамдесетих година 20. века до данас, спољашњи администратори и актери тог рата, ослоњени на инструменте тајне дипломатије и политике интересних сфера, али и на целокупан дијапазон силе којом располажу, делотворно утичу на успостављање и обликовање светског поретка, његове хијерархије и инструмената моћи, као и динамике овог тока догађаја. Овај светско-историјски значај рата против Југославије представља манифестацију структураних константи историје чију динамику можемо пратити од неолитске револуције до данас. Наиме, Балкан је кроз историју увек изнова потврђивао своју улогу медијалног, односно средишњеги простора, места где се равнотежа светске троконтиненталне плоче (Европа, Африка, Азија) или нарушава, или се поново успоставља. У складу са тим поукама историје, рат против Југославије водио се и води се као безпоштедни рат против Срба уопште и против Србије посебно, са циљем њиховог разбијања, поделе и субјугације. Другим речима, рат против Југославије јесте, заправо, рат против Срба и Србије. Будући да важи и обрнуто – рат против Срба и Србије јесте рат против Југославије онда остваривање ова два циља који су један – субјугација Југославије, субјугација Срба и Србије – омогућава да се у свим етнички подељеним и завађеним заједницама на југословенском простору поредак „добровољног ропства“ цинично успостави као њихов повратак у „златно доба“. Ефективна субјугација југословенских заједница и успостављање поретка „добровољног ропства“ коме ове заједнице има да служе, окончава се у тренутку њиховог неповратног трансформисања у пуке објекте историје. Светски поредак који је успостављен захваљујући рату против Југославије и њеном разбијању јесте светски корпоративни поредак, односно, још прецизније, светски поредак корпоративне дистопије. Следствено, рат за разбијање Југославије данас је стандардизован као идеални образац који се примењује нарочито у простору Проширеног Истока, од централног Балкана, преко Медитерана до централне Азије. Ефикасност тог модела посебно уверљиво данас демонстрира циклус економских, пропагандних, оружаних и субверзивних ратова који се воде на Медитерану – Грчка, Шпанија, Португалија, Италија, Либија, Сирија, Палестина, Јемен, Ирак, Иран, затим у централној Азији – Кавказ и област Касписјког мора, Авганистан, Пакистан и, најзад, у Африци – Сиера Леоне, Мали, Нигерија.

Кључне речи: Рат против Југославије, рат против Србије, администратори рата, тајна дипломатија, политика интересних сфера, империја, светски корпоративни поредак, светска корпоративна дистопија.

1.

Десетогодишњи светски рат против Југославије и за њено наслеђе, вођен од 1991. до 2001. у три фазе – разбијање, фрагментација, субјугација – и потом настављен другим средствима, нарочито политичким, пропагандним и економским, радикално је преобликово не само наш локални историјски, социјални, психолошки, етнички, културни, економски и сваки други простор, сва наша локална индивидуална и колективна искуства, уверења и вредности, него и читав свет у дословном значењу те речи.

И зато, будући да је светски, рат против Југославије и за југословенско наслеђе не може се разумети уколико се не осветли његов светско-историјски смисао. Ово стога, што у историји не постоји ни један једини проблем, „мали“ или „велики“, „локални“ или „глобални“, који се може делотворно идентификовати и осветлити а да се не ослонимо на ону истраживачку стратегију која за почетну јединицу анализе узима светски систем, његову структуралну архитектонику, његову хијерархију моћи и, нарочито, његову динамику за протеклих 500 година.[1]

Уосталом, у случају светског рата против Југославије, већ на пени таласа догађајне историје, види се да су и његова концептуална матрица и његов координатни систем задати унапред и постављени споља. Исто тако, одмах се види и то да је у оквиру ове унапред задате концептуалне матрице и њеног координатног система, и сам догађај, дакле рат сâм, примарно припреман, подстицан и распириван такође унапред и споља, што значи да су и његов ток и његови резултати, ефективно обликовани, надзирани, усмеравани и координисани, дакле администрирани, исто тако унапред и споља. Бројни су аргументи у прилог једног оваквог закључка. [2] Уосталом, он следи већ на основу чињенице што је рат за разбијање Југославије имао (и има) улогу главне светске позорнице – истини за вољу, никада јавно декларисане главне светске позорнице – на којој и са које током четири деценије, од почетка седамдесетих година 20. века до данас, спољашњи администратори и актери тог рата, делотворно утичу на успостављање и обликовање светског поретка, његове хијерархије и инструмената моћи, као и динамике овог тока догађаја. А да је управо о томе реч, недвосмислено сугерише историја тајне дипломатије и политике интересних сфера,[3] што значи и свака од посебних „епизода“ те историје, у прошлости и у садашњости,[4] укључујући овде, разуме се, и рат против Југославије.
 
2.

Из пребогате историје тајне дипломатије и политике интересних сфера, наводим четири „епизоде“ од којих је свака понаособ, али и све четири синхроно и кумулативно, протеклих деценија утицала и утиче како на светске послове, тако и на наше локалне. Први пример јесте она коликција од 34 обавештајне анализе Југославије, њених унутрашњих прилика и њених изгледа за будућност, које су сукцесивно, између 1948. и 1990, као своје стратешке „процене“ и као своје стратешке пројекције, направиле ЦИА и друге обавештајне агенције САД, а које су декласификоване и предате јавности 2006. године.[5] Потом, то је оно откриће из 2008. о тајној политици коју су Ватикан и Католичка црква конципирали и водили против Југославије између 1975. и 1984.[6] Треће, то је откриће о новој „Светој Алијанси“, тајном савезу за заједнички субверзивни рад обавештајних агенција САД и Ватикана, односно Католичке цркве, на рушењу комунизма у Пољској, што је, према замисли, требало да покрене домино-ефекат и доведе до рушења комунизма у Европи уопште, укључујући овде и СССР; овај савез склопили су 7. јуна 1982. Роналд Реган и Јован Павле II, а јавност је о његовом постојању први пут обавештена десет година доцније, када је главни циљ тог савеза већ био увелико остварен, у фебруару 1992.[7] И, најзад, четврто, то је оних чак дванаест сусрета између новембра 1985. и октобра 1991, које су имали Михаил Сергејевич Горбачов и двојица америчких председника, Роналд Реган и Џорџ Буш; осим тога, овој класи догађаја припада Горбачовљев сусрет са Дејвидом Рокфелером, Хенријем Кисинџером, Валери Жискар Дестеном и Јасухоро Накасонеом, четворицом првака Трилатералне комисије, 20. јануара 1989,[8] и нарочито, веома пријатељски односи које Горбачов имао са папом Јованом Павлом II после оног њиховог спектакуларног првог сусрета на дан 1. децембра 1989. у Ватикану.[9]

Да ове четири „епизоде“ схватимо и интерпретирамо као комплементарне, конвергентне, међусобно конвертабилне, елементе једног те истог конзистентно структурираног стратешког обрасца и читаве оне хијерархије моћи која на њему почива, помаже нам Џорџ Кенан, један из групе „мудраца“ америчке спољне политике, аутор стратешког обрасца за „обуздавање“ СССР-а и међународног комунизма, кога су се САД и њени савезници чврсто придржавали читавих 40 година током тзв.“хладног рата“.[10] На актуелност Кенанове улоге у овој ствари, скренуо је пажњу Мартин Х.А. ван Хувен, каријерни обавештајни официр Стејт Департмента. Ван Хувен је, наиме, као аутор Увода за већ поменуту збирку декласификованих обавештајних докумената (Yugoslavia. From “National Communism” to National Copalse. US Intelligence Community Estimative Products on Yugoslavia, 1948 -1990, NIC 2006-004), тај рад довео у најнепосреднију релацију са једним извештајем из 1913, који је, подржан савременом интерпретацијом догађајâ на које се односио, био поново објављен 80 година доцније, 1993. у Вашингтону. Реч је о Извештају Међународне комисије за истраживање узрока и поступака балканског рата, Report of the International Commission to Inquire into the Causes and Conduct of the Balkan War, који је Карнегијева задужбина први пут објавила 1914.[11] и поново 1993.[12] Ово друго издање иницирао је, као што истиче и Ван Хувен, тадашњи председник Карнегијеве задужбине, Мортон Абрамовиц. Нико други него Џорџ Кенан, иако већ у 88. години, био је ангажован да за ово друго издање извештаја из 1914. напише уводну студију, разуме се са коментарима који ће у, складу са још увек важећим доктринарним обрасцем чији је, уосталом, био аутор, реферисати на најважнији догађај који се у том часу одвија у свету, рат против Југославије и њено разбијање. Ван Хувен снажно наглашава овај Кенанов ангажман: „Зашто је Југославија битна за Сједињене Државе? Амерички интерес на Балкану претходи стварању југословенске државе. Злочини почињени у првом (1912) и другом (1913) Балканском рату навели су Карнегијеву задужбину да организује Међународни истражни комитет, који је сачинио студију о узроцима и вођењу ратова, и коју је Карнеги објавио 1914. Године 1993, у јеку покоља који прати распад Југославије, председник Карнегија, Мортон Абрамовиц поново објављује Извештај са уводом Џорџа Ф. Кенана. Агресивни национализам је главни узрок балканских, а касније југославенских невоља. По речима Кенана, ‘тај национализам, онакав какав се манифестује на бојном пољу, опомиње на дубље карактерне особине наслеђене, вероватно, из далеке прошлости различитих племена: то је тенденција да се на свакога споља углавном гледа са мрачном сумњом, и да ће нарочито политичко-војни противник, као застрашујући и неумољиви непријатељ, постати безопасан једино ако се тотално уништи. Тако је то и данас.’“ (Кенан овде мисли на рат који се у Југославији води 1993. године, прим. Љ.К.)[13]

Пошто је напунио 101 годину, Кенан је умро 2005; годину дана доцније, 2006, појавила се и ова збирка докумената у којој му Ван Хувен одаје признање на идентификовању локалног „агресивног национализма“ као главог узрочника ратова на почетку и на крају 20. века – Балканских ратова 1912. и 1913. и рата за разбијање Југославије 1991 – 1993. То значи да је интерпретативни образац по коме су за слом Отоманског царства у Европи, као и за историјске последице тог догађаја одговорни једино они који су покренули рат за ослобођење од тог царства, као и то да су за разбијање, фрагментацију и субјугацију Југославије, одговорни једино они који су настојали да је одбране, и даље владајући интерпретативни образац, као и да ће то остати у будућности. Другим речима, једина константа на Балкану, са којом према овом интерпретативном обрасцу САД имају посла у континуитету од једног века (1913 – 1993 – 2006), јесте „агресивни национализам“, односно „национализам… какав се манифестује на бојном пољу“, који, заправо, рефлектује „дубље карактерне особине наслеђене, вероватно, из далеке прошлости различитих племена“, као што то сматра Кенан. Није тешко показати да овај поглед на историју узорно демонстрира идеал сваке империје у историји – „освајање се наставља“, као што каже Чомски.[14]

И, заиста, већ 2011, пет година после 2006, Кенаново животно дело, његов стратешки образац за политику „обуздавања“ СССР и међународног комунизма у тзв. „хладном рату“, поново је оживео, овај пут као предложак за стратешки образац који треба да буде оптимални оквир за формулисање делотворне стратегије безбедности САД током наредних неколико деценија. Реч је о раду Национални стратешки наратив, A National Strategic Narrative, чији га аутори, двојице високих официра америчке армије, овде у улози „приватних грађана“, изричито представљају као „наставак“ Кенановог обрасца стратешког „обуздавања“ СССР-а и светског комунизма, а који је, као посебно издање намењено широкој јавној дебати, објавио Центар Вудро Вилсон.[15]

3.

Рат за разбијање Југославије јесте, дакле, главна светска позорница на којој, и са које, од почетка седамдесетих година 20. века до данас, спољашњи администратори тог рата, у оквиру пропозиција тајне дипломатије и политике интересних сфера, делотворно утичу на успостављање и обликовање светског поретка, његове хијерархије и инструмената моћи, као и динамику овог тока догађаја. Следствено, рат за разбијање Југославије данас је стандардизован као идеални образац који се примењује нарочито у простору Проширеног Истока, од централног Балкана, преко Медитерана до централне Азије. Ефикасност тог модела посебно уверљиво демонстрира циклус економских, оружаних и субверзивних ратова који се актуелно води на Медитерану – Грчка, Шпанија, Португалија, Италија, Либија, Сирија, Палестина, Јемен, Ирак, Иран, у централној Азији – Кавказ и област Касписјког мора, Авганистан, Пакистан и у Африци – Сиера Леоне, Мали, Нигерија…
 
Светски поредак који је успостављен захваљујући рату против Југославије јесте светски корпоративни поредак, односно, још прецизније, светски поредак корпоративне дистопије.[16]

Разумљиво, главни администратори, актери, стратези, идеолози и пропагандисти светског корпоративног поретка тај рат су оркестрирали у најбољем властититом интересу држећи се доследно и оног савета Сун Цуа (око 544 – око 496. п.н.е) да „није највећа вештина борити се и побеђивати у свим биткама“, него је „највећа… вештина сломити непријатељев отпор без борбе“,[17] као и оног, такође класичног, и такође ефикасног, империјалног начела завади па владај, divide et impera, divide ut regnes. За њих, њихове интересе и њихову корпоративну дистопију безпоштедно су међусобно и унутар себе заратили, ратовали и ратују потчињени и колонизовани југословенски народи.

У случају разбијања, фарагментације и субјугације Југославије и њених наследница, имамо, дакле, посла са манифестацијом главних својстава светског (капиталистичког) система каквог га затичемо у последњим деценијама 20. и првим деценијама 21. века, у поодмаклом „тренутку“ његове неповратне историјске демисије.[18] Још конкретније, овде је реч о једној од најкрупнијих последица остварења главног циља Велике Корпоративне Стратегије,[19] једне визије света чији је општи концепт јавности представљен 1970.[20] и 1974,[21] а у развијеном облику и систематски у оне 33 књиге које су између 1977. и 1982. објављене у оквиру Пројекта осамдесете [22] америчког Савета за иностране односе, Council on Foreign Relations, CFR, највећег пројекта ове организације у њеној иначе веома богатој, фактички стогодишњој историји.[23]

Веома широка палета средстава на које се ослања ова Велика Корпоративна Стратегија, колоквијално обједињена под заједничким именом контролисана дезинтеграција (што је данас и друго име за Пројекат осамдесете), унапређена је и прилагођена променама светског амбијента после краја тзв. „хладног рата“ 1989 – 1991, у оквиру модификованог стратешког плана за одржавање светске хегемоније САД. Прва позната верзија овог програма неоконзервативаца, neo-con, из самог језгра председничке администрације Џорџа Буша старијег (George Herbert Walker Bush) и америчког војно-индустријског комплекса уопште, обнародована је половином фебруара 1992. у Пентагону. Реч је о Смерницама за планирање одбране за фискалнe године 1994 – 1999 (датоване 18. фебруара 1992), Defense Planning Guidance for the 1994 – 1999 fiscal years (dated February 18, 1992).[24]

Чак и пре него што је формално усвојена, а са разлога који су наведени напред, ова доктрина корпоративне доминације имала је да почетком 1992, са пуним капацитетом, буде демонстрирна и тестирана пред очима читавог света, за наук и за опомену, и то у амбијенту и под околностима једног стварног рата какав је светски рат за разбијање и субјугацију Југославије.[25] Видели смо раније, да је на иницијативу Мортона Абрамовича, већ 1993. објављено оно друго издање Извештају Међународне комисије за истраживање узрока и поступака балканског рата из 1913, са Кенановим коментаром.

О светском рату против Југославије, о његовој морфологији и феноменологији, до сада је широм света публиковано или постало доступно више десетина хиљада библиографских јединица – академски чланци, студије и књиге, политички, војни и други службени документи, мемоари главних актера, чланци у штампаним и електронским медијима, грађа монументалних размера сакупљена у архиви Међународног кривичног суда за бившу Југославију, MKСЈ (International Criminal Tribunal for the former Yugoslavia, ICTY), али и грађа сакупљена у другим међународним, државним, црквеним, корпоративним или академским архивима.[26]

И поред тога, све чињенице о том догађају који је трајно обележио светску историју током последње деценије 20. и на самом почетку 21. века, још увек нису доступне јавности, нити ће то бити све док се за неколико наредних десетина година не отворе и сви данас затворени војни, обавештајни, дипломатски, политички, црквени, корпоративни, приватни и други архиви у рату ангажованих страна, а посебно архиви главних актера; овде, то су, пре и изнад свега, тзв. велике силе, државе, њихове обавештајне службе и армије, међународне војно-политичке и економске асоцијације, цркве, корпорације и нарочито ангажовани појединци. Ипак, после двадесет година од 1991, и после десет година од 2001, на основу мноштва веродостојних аргумената, а нарочито на основу чињенице да се тај рат још увек води, данас као школски пример рата Четврте генерације у коме одлучујућу улогу има тзв. „мека“, односно „паметна моћ“ агресора, можемо идентификовати главна својства и смисао тог догађаја.
 
Већ је речено – концептуална матрица и координатни систем разбијања Југославије задати су унапред и постављени споља; у оквиру ове унапред задате концептуалне матрице и њеног координатног система, рат сâм припреман је, подстицан и распириван такође споља; ток и резултати рата ефективно су надзирани, усмеравани, профилисани и координисани исто тако споља; разбијање Југославије употребљено је као главна светска позорница на којој су и са које су спољашњи администратори и главни актери тог догађаја, делотворно утицали на успостављање и обликовање текућег светског корпоративног поретка, односно светског поретка корпоративне дистопије и његове хијерархије моћи, као и на саму динамику овог тока догађаја.

Дакле, светски рат за југословенско наслеђе од 1991. до 2001. и после, до данас, јесте рат за уништење сваке Југославије, чак и њеног имена, чак и сећања на ту земљу, то је, другим речима, рат за разбијање, поделу и субјугацију Југославије; у складу са поукама историје, тако амбициозан програм налаже још прецизније профилисање па се, сасвим предвидљиво, води као безпоштедни рат против Срба уопште и против Србије посебно, са циљем њиховог разбијања, поделе и субјугације; другим речима, рат против Југославије јесте, заправо, рат против Срба и Србије; важи и обрнуто – рат против Срба и Србије јесте рат против Југославије; последично, остваривање ова два циља који су један – субјугација Југославије, субјугација Срба и Србије – омогућава да се у свим етнички подељеним и завађеним заједницама на југословенском простору поредак „добровољног ропства“ цинично успостави као њихов повратак у „златно доба“; коначно, ефективна субјугација југословенских заједница и успостављање поретка „добровољног ропства“ коме ове заједнице има да служе, окончава се у тренутку њиховог неповратног трансформисања у пуке објекте историје; да би се све ово догодило, од 1991. до 2008. уништене су две југословенске федерације, велика СФРЈ и мала СРЈ, али и једна гротескна конфедерација са веома кратким роком трајања, ДЗСиЦГ; за узврат, током истог периода, проглашено је чак седам нових, узорно зависних, разуме се бесомучно опљачканих, држава под режимом „добровољног ропства“ и „меке окупације“ – РС, РХ, РБиХ, РМ, РЦГ, РСр, „РК“. Као што то показује актуелно „стање“ Србије, овај процес локалне дефрагментације и субјугације још није завршен.
 
Али, већ је речено да овде имамо посла са догађајем чије су светске димензије и значај изван сваке сумње. Читаву последњу деценију 20. века, од 1991. до 2001, али у значајној мери и читаву прву деценију 21. века, тај процес пресудно утиче на динамику трансформисања светских послова уопште и, посебно, на динамику преобликовања дотадашњих структура и установа светске моћи. Стога управо разумевање тог светског значаја разбијања Југославије у Великој Игри која се данас води, што је еуфемизам за текући рат за светску доминацију, представља кључ за разумевање наше историје „судбине“.

Тако висок статус у овим стварима конфигурисања светског поретка доминације и његове хијерархије моћи обезбедила нам је структурална историја – онај најдубљи слој историје који је први идентификовао Цвијић,[27] а за њим Бродел[28] – која је, са њеним процесима дугог историјског трајања, пресудно утицала на профилисање општих својстава простора на коме живимо, али и на профилисање општих (индивидуалних и групних) својстава људи који током познате историје насељавају тај простор, укључујући овде и нас, савременике и актере текуће Велике Игре.

Наиме, током познате историје, овај наш простор са својим становницима потврђивао је, увек изнова, своју улогу у светским пословима као медијални, односно средишњи простор, где се равнотежа светске троконтиненталне плоче (Европа, Африка, Азија) или нарушава, или се поново успоставља.[29] Тај ритам наизменичног смењивања равнотеже и неравнотеже можемо реконструисати током читавог периода познате историје, у сваком случају од неолитске револуције до данас, дакле пуних 12.000 година. Протекла два века модерне светске историје снажно су потврдила ово стање чињеница.[30]

Београд, новембар 2011, октобар 2012.
 
Slucaj razbijanja Jugoslavije je znak da su oni koji vode ovaj svet i gopodare njime OESTILI DA SU DOVOLJNO SNAZNI i da su u stanju da sruse temelje svetskog pravnog poretka.

Veliki je to korak u pravcu stravanja jednog novog sveta po njihovoj zamisli, za koji niko nije siguran kakav ce biti.

I to je bio samo PRVI KORAK....

Posle su dosli drugi koraci: Bliskoistocne i severnoafricke zemlje, a ko zna gde ce se sve zavrsiti?
 
Blajbinger:
Slucaj razbijanja Jugoslavije je znak da su oni koji vode ovaj svet i gopodare njime OESTILI DA SU DOVOLJNO SNAZNI i da su u stanju da sruse temelje svetskog pravnog poretka.

Veliki je to korak u pravcu stravanja jednog novog sveta po njihovoj zamisli, za koji niko nije siguran kakav ce biti.

I to je bio samo PRVI KORAK....

Posle su dosli drugi koraci: Bliskoistocne i severnoafricke zemlje, a ko zna gde ce se sve zavrsiti?
Kliknite za proširenje...

K'o hitler '39...
 
Blajbinger:
Slucaj razbijanja Jugoslavije je znak da su oni koji vode ovaj svet i gopodare njime OESTILI DA SU DOVOLJNO SNAZNI i da su u stanju da sruse temelje svetskog pravnog poretka.

Veliki je to korak u pravcu stravanja jednog novog sveta po njihovoj zamisli, za koji niko nije siguran kakav ce biti.

I to je bio samo PRVI KORAK....

Posle su dosli drugi koraci: Bliskoistocne i severnoafricke zemlje, a ko zna gde ce se sve zavrsiti?
Kliknite za proširenje...

Pa recimo da probamo da ekstrapoliramo na osnovu ovoga kako je islo do sada? WW3?

Ne mogu da verujem da vama bas nista, ali nista nije jasno! :dash::dash::dash:
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Slične teme

mario80
Studentska diplomatija nov svetski poredak?
Odgovora
6
Pregleda
229
Schrodinger
Schrodinger
PA8
Treba pokrenuti postupak za smenu direktora Muzeja Jugoslavije
Odgovora
6
Pregleda
305
PA8
PA8
Z
Коме, можда чему би увек највише нашкодио светски мир?
Odgovora
2
Pregleda
152
SajaBg
SajaBg

Back
Top