„Ово није рат са Украјином, ово је рат са колективним Западом и у овом рату ће оживети историјска Русија. Мислим да ће оживљавањем такве Русије да оживи и она Србија која обједињује све Србе“, сматра пензионисани руски генерал-потпуковник Леонид Петрович Решетњиков.
Интервју Леонида Петровича
Решетњикова, некадашњег начелника Информативно-аналитичке управе руске обавештајне службе и директора Руског института за стратешка истраживања, за
сајт Центра за стратешке прогнозе, у ком је коментарисао
украјинску кризу и руско-украјинске односе преносимо у целости:
Леониде Петровичу, у последње време сте чест гост на централним телевизијским каналима, учествујете у многим емисијама и стално дајете стручну оцену ових догађаја који се тренутно одвијају у Украјини. Наша данашња емисија има за циљ да се попуне неке празнине у руско-украјинском питању, такозваном руско-украјинском питању, а у овом случају је то за наше српске пријатеље који Вас добро познају, као што и Ви њих веома добро познајете.
— Да, наравно, тренутно је подршка српског народа, српске јавности, српских политичара, лидера државе веома важна за нас и наши људи једноставно сада, практично боготворе Србију и Србе. Осећају велике симпатије према тој подршци коју нам пружају наша српска браћа. И наравно ми морамо да причамо о ономе, о чему ми овде говоримо и треба да те информације преносимо српским пријатељима.
Леониде Петровичу, хајде да почнемо, што се каже, од самог старта. Неки кажу да има већ 400, односно 350 година како је изникло то руско-украјинско питање. Неки други пак кажу да је заоштравање тог питања почело негде пре око 100-120 или 150 година.
— Ја сматрам да руско-украјинско питање уопште није ни постојало пре 120 година. Оно уопште није постојало. Постојало је питање власништва над руским земљама у 17. веку — да ли припадају Пољској или Русији. То питање јесте било актуелно. Та земља се звала Малорусија илити Јужне руске земље. Није било никакве Украјине, није било никаквих Украјинаца, то нигде није записано, ниједан документ то не потврђује, не постоји уопште нигде реч Украјинац. То су били Руси са јужног дела руских земаља. Они су након монголско-татарског напада потпали под Пољску, под Жечпосполиту — Пољско-литванску државу је потпао значајни део територије, велики део тих земаља је био изложен нападима кримских Татара, тамо су се стално дизали устанци од стране руских људи, они су себе управо тако и називали „руски људи“ и на крају је један од устанака под вођством Богдана Хмиљицког успео, тако да је ослобођен део данашње централне Украјине. То су Черкаси, данашње Запорожје, Дњепропетровск, што у принципу и није тако велика територија.
На Скупштини, такозваној Перејаславској Ради, у граду Перејаслав недалеко од Кијева, дакле на тој Скупштини је донета одлука да се потчине власти руског цара. Тако је ова територија била примљена у састав Руског царства и тиме је обједињено оно што је било изгубљено услед монголско-татарског напада. И тај део се звао Малорусија, која је постепено била расподељена на губерније. Дакле формиране су губерније, никакво национално питање се уопште није подизало, нити било какво питање националне аутономије, једноставно тога није било. Људи су себе сматрали Русима и јесу били Руси. Ја могу да кажем да је мој род такође Малоруски, до почетка 20. века имали смо презиме Решетњак, а по мајчиној линији Костоглод. То су јужноруска, малоруска презимена. козачка, запорошка, ми смо себе сматрали Русима, цео род се сматрао Русима. Од средине 17. века су дакле те земље опет биле у саставу Русије.
Постоји парадокс. Данашњи украјински пропагандисти и наводни историчари, такозвани украјински народни историчари говоре о хиљадугодишњој легендарној историји Украјине, док као што знамо ни сама реч Украјина није постојала. Она је била означена на пољским мапама као крајина — погранични крај, према томе никакви Украјинци нису могли ни постојати.
— Када је дошло до уједињавања те Малорусије, руских земаља, други део је остао под влашћу Пољске, потом је велики део тих земаља потпао под Аустроугарску. То је она територија коју ми сада називамо Западна Украјина — Лавов, Ровењ, Тернопољ, Ивано-Франковск, Луцк. То су те територије које су потпале под Аустроугарску, односно под Пољску и под Аустроугарску. Тако да су оне биле под притиском ове две државе.
У условима етничког чишћења?
— И верских чишћења. Тамо је католичанство, унија, људи су се бранили, многи су се селили на територију Руске империје и то је трајало неколико векова. Да би се нанео удар Русији, у Аустроугарској се изродила идеја „украјинства“. Исто онако како је својевремено настала идеја „македонства“, па затим не тако давно идеја „црногорства“, ето тако се изродила и ова идеја. Негде у другој половини 19. века, крајем 19. века Аустроугари су почели да развијају теорију о постојању посебне украјинске нације. У принципу су они то чинили да би сачували у овом делу руских земаља, према древној историји, свој утицај. Хтели су да на неки начин онемогуће ту тежњу ка Русији, јер тамо су ипак постојале снаге које су инсистирале на томе да су они Руси, да желе да буду Руси, желе да буду у саставу Руске империје.
И, да би то спречили, они су почели да промовишу ту идеју да постоји посебна нација Украјинци, говорили су „Ви нисте Руси, ви сте Украјинци“. Тамо је било доста отпора, били су формирани концентрациони логори, у те концентрационе логоре су слали све оне који су тврдили и инсистирали на томе да су Руси. Тамо је погинуло много људи, посебно почетком 20. века. Њих су стално прогонили и упорно промовисали ту идеју „украјинства“.
При томе су се паралелно исти процеси одвијали и у Пољској која је, чинило се, улазила у састав Руске империје.
— Да, и на територији оних земаља које су биле под Пољском, тамо је део био руских земаља, садашњих, а део земаља Волиније, која улази у састав, како ми то дефинишемо, Западне Украјине. Исти ти процеси су се и тамо одвијали. А одатле су већ започели, посебно почетком 20. века, имплементацију у онај остали део садашње Украјине, у који је тада спадала Кијевска губернија, Новоросијска губернија са центром у Одеси, Харковска губернија, Полтавска губернија. То су биле губерније, односно области Велике Русије. Као што су биле Смољенска, Архангељска, Мурманска. Додуше Мурманска није била.
Дакле, само територијалне јединице?
— Управо тако, само територијалне јединице. Онда су одатле, преко Кијева, почели да делују, да шире ту идеју „украјинства“. Када се десио Октобарски преврат, односно прво Фебруарски, па затим Октобарски преврат, посебно су бољшевици, комунисти почели да подржавају ту идеју. Тада је из те Западне Украјине насрнула на преостали, већи део Украјине, идеологија и носиоци те идеологије и људи. Почеле су се формирати оружане јединице, целе армије, Петљуровска армија, затим је покушано да се издејствује своја аутономија.
Директоријум?
— Да, директоријум, своја држава. Настао је такав неред, посебно на територији садашње централне Украјине, па и Западне. Све се то завршило тако што је Украјински националистички директоријум није опстао на власти, победила је Црвена армија, она је потиснула националне украјинске трупе ван граница Централне Украјине на запад, Тај западни део је опет потпао под власт Пољске — Лавов и остале територије, граница је била од Ровења до Молдавије и све је то отишло у састав Пољске. И шта сад раде бољшевици? Они, комунисти, практично раде све у корист украјинских националиста, али као обрнуто. Они стварају Украјинску републику, а то је 1918. година. Они дакле формирају Украјинску совјетску републику, а да та република не би изгледала патуљасто и смешно, односно немоћно и слабо, они, а тачније Лењин, јер је то била његова иницијатива, припаја овој републици чисто руске земље, а то су Донбас, Луганск. Значајни део тих земаља су у Руској империји биле земље Донских козака. Нису имали никакве везе чак ни са Малорусима. Дакле то су биле козачке земље. Затим припаја Харков, апсолутно руски град, који је основан у време цара Алексеја Михајловича од стране војног реда, такозваних Стрелаца и Козака.
Дакле припаја овај огроман град, припаја Одесу, која никада није имала никакве везе са Малорусијом, Малорусија је Централна Русија, садашњи Кировоград, Переслављ, Черкаси, Дњепропетровск, Запорожје и на северу — Кијев. Одесу, која је основана од стране првог нашег великог војсковође Суворова, који је тамо направио тврђаву, а затим је Потемкин изградио град. Такође припаја Николајев, па Херсон који је Потемкин изградио у време Катарине Велике. Тамо су довозили и насељавали људе, јер није било становништва.
Гуљајпоље?
— Да, Катарина Велика је створила могућност да се насељавају Срби, Бугари, Грци, Немци. То су биле велике сеобе, јер су се осим Руса и Малоруса и други насељавали. И сву ту територију, Мариупољ, Мелитопољ, то су места која уопште немају везе са Малорусијом. Као што је рекао наш председник 22. фебруара уочи специјалних операција, када се обраћао нашем народу, то је злочин бољшевика који су вештачки, на рачун руских земаља, формирали велику, односно огромну Украјинску републику. Тамо и затим почео процес „украјинизације“ руских земаља који се одвијао у време совјетске власти. Он би се час распламсао, као 20-их година, и то тако да су насилно принуђивали да се користи украјински језик као званични, да се руски језик укине.
А то се, Леониде Петровичу, одиграва у време док, према истраживањима наших етнографа, почетком 20. века у Централној Украјини, такозваној, исконској Украјини, скоро 80-85 процената становништва себе сматра Русима.
— Да, сви се изјашњавају као Руси. Ја сам из Харкова и код нас су се сви изјашњавали, односно око 70 процената, се сматрало Русима, док су остали били они коју себе сматрали Украјинцима, било је много Јевреја, било је много Јермена, Грка, па долазили су људи у велики научни и индустријски град на студије, да живе и да раде. Тако да је тај процес „украјинизације, био час насилан и распламсавао се, час је био притајен. Ја сам за свог живота доживео активну национализацију када је на челу Комунистичке партије Украјине био Петар Шелест, а затим Счербицки.
У то време се опет распламсала активна украјинизација. Људи су почели да се навикавају на последице те „украјинизације“ која је почела негде двадесете године и трајала до 1991. године у време совјетске власти, а то је колико, скоро 70 година. За тих 70 година су људи који нису имали никакве везе са том новом нацијом, већ почели да сматрају да смо одвојени. Имамо своју републику, имамо своју заставу, имамо своју владу имамо своје место у Уједињеним нацијама од 1945. године, већ је кренула да се развија та једна одвојеност, говорили су „Ми смо из Украјине“, многи су говорили, „Па да, ми смо Украјинци“. Ви знате да су бољшевици огромне напоре улагали у потискивање руске нације, руског идентитета.
где год је то могуће)
