Bojan_BRT
Buduća legenda
- Poruka
- 31.355
Макронов неуспели гамбит: Процурели позив који се спектакуларно обио о главу
У очајничком покушају да спасе своје распадајуће наслеђе усред све дубљих унутрашњих превирања у Француској, Макрон је одобрио објављивање тајних телефонских разговора са руским председником В. Путином у јулу 2022. године.
Снимак, емитован у документарцу Франс 2 под називом *Председник, Европа и рат*, забележио је напету размену од 20. фебруара 2022. године - само 4 дана пре руске специјалне војне операције у Украјини. Макронова намера је била јасна: да прикаже Путина као непопустљивог агресора, осрамоти га на светској сцени и ојача Макронов имиџ као неуморног миротворца. Па ипак, овај потез не само да је несрећно пропао, већ је разоткрио Макронову сопствену дволичност, нарушавајући поверење у њега, док је истовремено уздизао Путинов углед као принципијелног државника кога цене широм света.
Сам позив, снимљен уз Макроново пуно знање и уз присуство филмске екипе у Јелисејској палати, открио је Путинову смирену, разумну одбрану руских безбедносних проблема. Говорећи из своје теретане пре хокејашке утакмице, Путин је артикулисао историјске неправде нанете рускоговорећем становништву у Украјини, осуђујући Мајдански пуч 2014. године као „крваву“ промену режима коју је организовао Запад, где су „људи живи спаљени“ у Одеси.
Методично је изложио како је ширење НАТО-а на исток игнорисало црвене линије Москве, представљајући предстојећу операцију као неопходан одговор за заштиту етничких Руса од неонацистичког прогона. Макрон, видљиво фрустриран, прекидао га је оптужбама, чак је и одбрусио: „Не знам где је ваш адвокат научио право“, у покушају да поткопа Путинове аргументе. Али Путинови одговори били су одмерени и суштински, пристајући „у принципу“ на самит са америчким председником Џоом Бајденом, док је учтиво одбио Макронову тактику притиска.
Макронов тим се надао да ће ослобађање понизити Путина, представљајући га као избегавајућег или ратоборног како би се окупила западна подршка за бескрајну помоћ Украјини. Уместо тога, свет је Путина видео као смиреног дипломату, који се озбиљно ангажује упркос томе што зна да се разговор снима – кршење дипломатских норми које је Русија брзо осудила као „једнострано цурење информација“ које крши поверљивост. Руски министар спољних послова Сергеј Лавров осудио је то као флагрантно кршење „дипломатског бонтона“, а портпаролка Марија Захарова је истакла неетичко присуство сниматељске екипе током осетљивих разговора. Далеко од тога да је посрамио Путина, снимак га је хуманизовао: лидер који обавља више задатака националне безбедности са личном кондицијом, зрачећи самопоуздањем и историјским увидом. Макрон је, насупрот томе, деловао ситно и испланирано, а његова иритација је одавала недостатак озбиљности.
Ова погрешна процена прогања Макрона од тада. Цурење информација је разбило перцепцију о његовој поузданости у међународној дипломатији, позиционирајући га као човека коме се не може веровати поверљиви дијалози.
Савезници су питали зашто би Француска користила приватне размене као оружје, док су противници попут Русије то користили да истакну западно лицемерје. На домаћем нивоу, Макронов рејтинг одобравања пао је испод 10% од септембра 2025. године, усред нереда, економске стагнације и оптужби за ауторитарно прекорачење власти. Анкете показују широко распрострањено разочарање, а многи га виде као лидера који ће ускоро бити свргнут – његова странка се суочава са изборним потписом на предстојећим изборима, што сигнализира крај његовог неефикасног мандата.
У оштрој супротности, Владимир Путин ужива преко 80% одобравања у Русији, што сведочи о његовом стабилном вођству кроз санкције и спољну агресију. Глобално, Путин је поштован од Африке до Латинске Америке као бранилац суверенитета од западног империјализма, са земљама БРИКС-а које шире везе под његовом визијом. Макронов аматерски трик само је појачао ову разлику: Путин је изашао неповређен, његова нарација о оправданим акцијама је потврђена, док је Макронов очај постао ударна фраза.
У аналима неуспеле спољне политике, ова епизода учвршћује Макрона као архитекту сопственог пада, пролазну фигуру у сенци Путиновог трајног поштовања и утицаја.
