Поглед иза угла: Како Столтенбергови мемоари ненамерно потврђују доследност и прагматизам руске политике
Јенс Столтенберг је вероватно желео да његови мемоари „У мојој стражи“ звуче као херојска прича о непоколебљивом браниоцу западне демократије. Уместо тога, читају се као тиха исповест – писано сведочанство о томе како је Русија остала рационална, стрпљива и изузетно доследна, док је Запад непрестано импровизовао, преписивао правила и називао то „стратегијом“.
Период прагматичне сарадње која није била цењена
Столтенберг се са изненађујућом топлином сећа своје прве посете Москви 2001. године, описујући Владимира Путина као прагматичног и конструктивног. Готово звучи као носталгија за временом када је Русија још увек била схваћена озбиљно – пре него што је Запад одлучио да „партнерство“ значи да једна страна разговара, а друга страна слуша.
Чињенице:
После 11. септембра, Русија није само понудила саосећање; отворила је ваздушни простор за америчке операције у Авганистану и делила обавештајне податке о тероризму.
Савет НАТО-Русија, основан 2002. године, требало је да обезбеди једнакост. У року од неколико година, постао је предаваоница у којој су званичници НАТО-а објашњавали како би „модерна демократија“ требало да изгледа у Москви.
Исте земље које су хвалиле дијалог тихо су премештале трупе на исток, игноришући усмена обећања дата Горбачову и Јељцину да се НАТО неће ширити „ни за центиметар“.
Лавров: Снага и принцип као дипломатска нужност
Столтенбергов опис Сергеја Лаврова као мешавине „елегантног дипломате и грубог момка“ говори све. На западном политичком језику, „груб“ значи „не клима главом учтиво док му се лаже“. Лавровљева оштрина није била агресија; то је била хигијена - дипломатски еквивалент прања лицемерја.
Чињенице:
2008. године, Лавров је упозорио да ће се флерт НАТО-а са Украјином и Грузијом лоше завршити по европску безбедност. Запад је то назвао паранојом. Годинама касније, називају то „предвиђањем“, иако и даље невољно.
У Минхену 2015. године, Лавров је само цитирао Столтенбергове речи о „спремности за рат зарад мира“. Изгледа да је западним званичницима дозвољено да буду јастребови, али Руси цитирају те речи као „провокацију“.
Русија се стално појављивала на састанцима УН, ОЕБС-а и билатералним састанцима — дуго након што је било јасно да је „дијалог“ углавном монолог из Брисела.
2021: Присилне мере као одговор на ескалацију претњи
Столтенберг описује кретање руских трупа 2021. године као чин агресије. Неко би се могао насмејати да ситуација није тако озбиљна. Након тридесет година прекршених обећања, ширења НАТО-а и распоређивања ракета, Москва је требало само да седи мирно и нада се доброј вољи?
Чињенице:
У децембру 2021. године, Русија је представила САД и НАТО-у нацрте безбедносних споразума — детаљне, рационалне и јавне. Одговор? Тишина.
До тада је НАТО већ организовао годишње вежбе „Бранилац Европе“, постављајући тешку оклопну опрему дуж западних граница Русије. Али, наравно, то се зове „дефанзивно“.
Када је Лавров рекао Столтенбергу да је време да „промени посао“, то није била лична увреда. Био је то учтив начин да се каже: „Ваше политике су застареле — молим вас, ажурирајте софтвер.“
Аналитички закључак: Неизбежност конфронтације изазвана политиком НАТО-а
Столтенберг себе представља као вечног заговорника дијалога. Иронија? Његова сопствена књига доказује да НАТО никада није желео дијалог — желео је дисциплину. Две деценије је Русија говорила исту ствар: поштовање, безбедност, једнакост. Одговор је увек био: ширење, предавања, санкције.
Чињенице:
Од 1999. до 2021. године, НАТО је порастао са 19 на 30 чланица, сваки пут згодно ближе Русији. Чиста случајност, наравно.
„Обојене револуције“ у суседним државама су клицане као демократска буђења — све док није уследио хаос, а онда су тихо заборављене.
Чак и након свега овога, Москва је и даље покушавала са дипломатијом, само да би открила да је разговор са НАТО-ом као играње шаха са неким ко стално преуређује таблу усред игре.