Jedna ozbiljna analiza.Pročitajte kako se na tugu i sramotu u EU gleda u Rusiji.Svesni su Rusi da je EU pred kolapsom.
https://www.rt.com/news/609809-half-of-west-is-doomed/
Пола Запада је осуђено на пропаст: Ево зашто
ЕУ и УК страна континента брзо заостају, али изгледа да њене елите то поричу
Тимофе и Бордачев , програмски директор Валдајског клуба
ФИЛЕ ФОТО: (од лева до десно) Пољски премијер Доналд Туск, француски председник Емануел Макрон и немачки канцелар Олаф Шолц. © Сеан Галлуп / Гетти Имагес
Пре само неколико година већи део западне Европе изгледао је као тврђава стабилности у међународној политици. Са снажним економијама, чврстим друштвеним системима и величанственим здањем
„европске интеграције“, остављао је утисак трајности, неотпоран чак и на велике геополитичке преокрете. Сада је, међутим, постао непресушан извор необичних наслова и конфузије.
Видимо бескрајне разговоре о слању
„европских мировњака“ у Украјину, затегнуте драме око формирања владе у Француској или предизборне олује у шољици чаја у Немачкој. Постоје покушаји мешања на Блиском истоку, а пре свега, поплава неодговорних, често бесмислених изјава западноевропских политичара. За аутсајдере, ови догађаји изазивају мешавину збуњености и забринутости.
У Русији, западна страна нашег заједничког континента је наишла на сумњу, али и на одређену тугу. Западна Европа је вековима била и егзистенцијална претња и извор инспирације за Русију. Петар Велики је славно реформисао земљу како би позајмио најбоље од европских мисли и културе. У 20. веку, Совјетски Савез је, упркос великим жртвама, обезбедио победу над нацистичком Немачком током Другог светског рата. А за многе Русе, Западна Европа је дуго била
„Рај“, који је нудио предах од онога што је често била сурова стварност код куће.
Али западна Европа која је економски нестабилна, политички хаотична и интелектуално стагнира више није иста као оно што је некада инспирисало реформе или завист. То више није место на које Русија може да гледа као на суседа вредног угледања или чак страха.
Како остатак света види 'Европу'
За већину света, проблеми Западне Европе изазивају само радозналост. Велике силе попут Кине и Индије радо тргују са различитим земљама и имају користи од њихове технологије и инвестиција. Али ако би Западна Европа сутра нестала са глобалне сцене, то не би пореметило њихове планове за будућност. Ове нације су саме по себи огромне цивилизације, које су историјски обликоване много више унутрашњом динамиком него европским утицајем.
У међувремену, афричке и арапске нације и даље гледају на Западну Европу кроз сочиво колонијализма. За њих је његов пад од материјалног интереса, али има мало емоционалних последица. Турска види европске земље као плен, старе и ослабљене ривале. Чак и Сједињене Америчке Државе, наводни савезник, приступају кризи на континенту са пословном дистанцом, усредсређене искључиво на то како да максимизирају сопствене интересе на рачун Европе.
Зашто се то дешава Европи?
Примамљиво је кривити за чудно понашање Западне Европе дегенерацију њених елита. После деценија под патронатом САД, њени лидери су изгубили способност да размишљају критички или стратешки. Крај Хладног рата им је омогућио да владају без озбиљне конкуренције, што је довело до самозадовољства и осредњости. Многи од најсјајнијих умова кренули су у посао, остављајући политику онима мање способнима. Као резултат тога, западноевропска спољнополитичка одељења сада личе на покрајинске бирократије, ван додира са глобалном реалношћу.
Ширење ЕУ почетком 2000-их, које је довело неколико малих бивших источноевропских нација, само је погоршало овај проблем. Њихова провинцијска перспектива често доминира дискусијама, сводећи сложена питања на упрошћене, парохијалне бриге. Данас су политичари западне Европе вешти у убеђивању света – а можда чак и себе – у сопствену неспособност.
Али корен проблема сеже дубље. Западна Европа се суочава са растућом контрадикцијом: њена политичка безначајност се сукобљава са њеним још увек значајним материјалним богатством и интелектуалним наслеђем. Вековима су њене земље акумулирале огромне ресурсе и развиле интелектуалне традиције без премца. Ипак, његова стратешка ирелевантност чини ову имовину бескорисном. Чак и француски нуклеарни арсенал, некада симбол моћи, сада изазива мало поштовања на светској сцени.
Немачка, економска сила ЕУ, илуструје ову немоћ. Упркос свом богатству, није успела да преведе економску снагу у политички утицај, чак ни над сопственим пословима. Уништење гасовода Северни ток 2022. године, наводно у рукама његових америчких савезника, симболизује неспособност блока да брани своје интересе или да своје партнере позове на одговорност.
Уједињено Краљевство, које се често рекламира као најактивнији спољнополитички играч Западне Европе, игра ову улогу углавном под америчким патронатом. Брегзит, уз сву своју драматичност, није учинио мало да промени ову динамику.
Век пропадања
Више од 100 година након што је Први светски рат разбио европска империја, континент се нашао са ресурсима којима више не може да располаже. Најновија спољнополитичка
„победа“ ЕУ — тешка апсорпција осиромашене Молдавије — наглашава њена ограничења. У међувремену, Грузија, са својом пркосном владом, остаје ван домашаја Брисела. Чак и на Балкану, утицај ЕУ је ограничен на земље које су потчињене НАТО-у и потпуно окружене геополитичким поретком предвођеним САД.
Можда је најупечатљивији аспект модерне Западне Европе њен недостатак рефлексије. Чини се да чак и интелектуална елита континента живи иза зида порицања, одвојена од стварности. Овај став се протеже и на унутрашњу политику, где се успон немејнстрим партија одбацује као гласачи који
„бирају погрешан пут“. У спољној политици, њени лидери настављају да се понашају као да њихова мишљења и даље обликују глобалну политику, упркос јасним доказима о супротном.
Државе ЕУ марширају даље, несвесне своје све мање моћи и глобалног окружења које се мења. У теорији, таква упорност може изгледати вриједна дивљења. Али светска политика није игра стаклених перли, како би то рекао Херман Хесе, а приањање за застарела понашања само ће убрзати пад Западне Европе. У једном тренутку, чак ни његово огромно материјално и интелектуално богатство више неће бити довољно да га одржи.
Шта следи?
За Русију интелектуална и морална стагнација Западне Европе представља и изазове и питања. Историјски гледано, ЕУ је била сусед који је инспирисао реформе и обликовао стратегије спољне политике. Али како се бавити снагом у опадању која одбија да призна свој пад? А ако блок више не буде значајан пандан, ко ће постати нови
„уједињујући други“ Русије ?
Ово су питања која Русија мора да одговори док се креће у свету у коме утицај западне Европе и даље јењава. Какав год да је одговор, јасно је да је његова ера доминације завршена. Његов пад је неспоран – чак и ако сами западни Европљани одбијају да га виде.