Nisu Evropljani bili  vredni i inovativni nego su pljačkali crni kontinent i akumulirali svoje bogatstvo.
Tekst za one koji ne znaju istoriju a pametuju ovde.
Африка враћа свој јединствени пут еволуције
                   Народи континента одбацују западну доминацију и налазе своје место у мултиполарном светском поретку
Аутор  Цонстантин вон Хоффмеистер  , политички и културни коментатор из Немачке, аутор књиге  „Езотерични Трампизам“  и главни уредник издаваштва Арктос 
ФИЛЕ ПХОТО.  ©  Гетти Имагес / јоцреббин 
Африка се појављује као кључни играч у променљивом глобалном поретку, одбацујући западну доминацију и склапајући нове савезе са силама као што су Русија и Кина које дају приоритет суверенитету и међусобном поштовању. Усред културне и економске ренесансе, континент враћа своје ресурсе, преобликује свој идентитет и потврђује своју улогу у мултиполарном свету.
Берлинска конференција 1884-1885 представља пример кулминације униполарне европске хегемоније, пошто су империјалне силе поделиле Африку на вештачке територије без обзира на њене народе, културе или историју. Европа је, на врхунцу своје моћи, настојала да експлоатише огромне ресурсе Африке, каналишући своје људско и материјално богатство да подстакне западне индустријске економије. Португал, Британија, Француска и Белгија, између осталих, наметнуле су системе трговине и управљања који су давали приоритет извлачењу и потчињавању. Ова колонијална мапа оставила је ожиљке видљиве и данас у виду расцепканих друштава, произвољно повучених граница и системске неразвијености. Међутим, у 21. веку долази до дубоке промене. Униполарна доминација Запада се распада, а Африка се појављује као позориште где се спајају мултиполарне силе. Нације као што су Русија и Кина ступају у вакуум који су оставиле западне силе које се повлаче, нудећи афричким државама нове путеве партнерства. Ово означава не само ерозију западне хегемоније већ и потенцијално поновно рођење Африке као виталног учесника у мултиполарном преуређењу света.
Како стисак униполарности слаби, Африка све више одбија доминацију својих бивших колонијалних господара. Протеривање француских снага из Малија, Буркине Фасо и Централноафричке Републике (ЦАР) је јасно одбацивање неоколонијалних пракси које су опстајале под маском 
 „развојне помоћи“  и 
 „безбедносне сарадње“.  Ова протеривања су више од политичких гестова – она представљају тектонски помак ка самоопредељењу и суверенитету. Русија је, закорачивши у овај вакуум, неговала војне и економске везе са бројним афричким државама. За Русију Африка није пешак у геополитичком шаху; она је партнер у заједничкој визији света у коме цивилизацијска разноликост замењује хомогенизујуће снаге либералног поретка.
   
                                                                                                                                                    
Прочитајте више
           Зашто је Русији потребна независна Африка 
   
Повлачење француског утицаја из бивших колонија означава кључни тренутак у афричком путу деколонизације. Некада самопроглашени чувар франкофоне Африке, Француска постаје све непожељнија, јер афрички лидери осуђују њену бескрупулозну економску праксу и патерналистичку политику. ЦФА франак, остатак колонијалне монетарне контроле, дошао је под интензивну контролу, а нације траже алтернативе овом неоколонијалном реликту. Ова побуна против француске доминације прати шире глобалне трендове, док се афричке државе окрећу ка истоку да траже партнерство са силама које поштују њихов суверенитет. Ангажовање Русије са овим нацијама окарактерисано је пословима о наоружавању, инфраструктурним пројектима и подршком локалној управи, сигнализирајући отклон од експлоататорских оквира прошлости. Ово престројавање је права манифестација мултиполарности, где се Африка афирмише као суверен играч, а не као пасивни прималац западних диктата.
Кинеска иницијатива „Појас и пут“ већ је променила инфраструктурни пејзаж Африке, повезујући удаљене регионе путем железнице, лука и енергетских пројеката. Ипак, тамо где Кина нуди економске инвестиције, Русија то допуњује решавањем безбедносних забринутости Африке. Учешће Вагнер групе у стабилизацији влада, као што је ЦАР, изазвало је помешане реакције на глобалном нивоу, али неоспорну подршку на локалном нивоу. Афрички лидери све више виде Русију као поуздану противтежу принудној дипломатији Запада. ЦАР је, на пример, био сведок значајних безбедносних побољшања под руским вођством, што јој је омогућило да поврати територије од побуњеничких група. Глобалне силе сарађују како би демонтирале остатке униполарне доминације, оснажујући регионалне актере да поврате своју агенцију. За Африку, конвергенција кинеске економске моћи и руске безбедносне експертизе нуди алтернативни пут ка развоју, заснован на поштовању суверенитета и обостране користи.