Pre svega, mora se priznati da su nacisti u vojničkom smislu bili fenomenalni. Oni su uradili nemoguće stvari i bili praktično na pragu pobede u WWII, što nikada nije trebala biti realna opcija.
Svejedno, osnovni i najveći problem nacista je bila nafta. Posle herojskog i žilavog otpora Sovjeta, presudan faktor zbog kog su izgubili rat.
Prozor u kome su oni trebali pobediti Sovjete nalazio se u periodu od juna do oktobra 1941. godine. Za toliko su imali zalihe nafte, koje bi im omogućile vođenje brzog i uspešnog manevarskog rata. Ukoliko Sovjeti ne bi kapitulirali u tom periodu, znalo se da će izgubiti rat.
Međutim, oni su 1942. godine imali još jedan poslednji pokušaj da se dočepaju Kavkaza i Staljingrada, obezbede naftne izvore i onemoguće transport sirovina i ratnog materijala Volgom, čime bi SSSR bio praktično presečen na pola. Iako na korak do pobede, opet su ih Sovjeti osujetili i sveli u očekivane projekcije neizbežnog poraza. Sve nakon je samo realizacija neizbežnog, gde je uloga zapadnih Saveznika tek simbolična.
Takođe, najveći problem Luftwaffea u kasnijim godinama rata, nije proizvodnja i kvalitet aparata, već nedostatak iskusnih i obučenih pilota. Kod Sovjeta je taj proces bio potpuno suprotan. Sa vremenom je kvalitet aparata i samih pilota bio sve veći i bolji. Luftwaffe je 1944. godine u svakom smislu podređena u odnosu na sovjetsku avijaciju. Tako imamo primere gde se Ivan Kožedub praktično sam obruši na dvadesetak Meseršmita, obori pet, natera ostale u beg i sam se bezbedno vrati u bazu. Nešto slično se događalo 1941. godine, samo na suprotnim stranama.