Muke familija ruskih vojnika u Ukrajini
"Mama, volim te, ako bude sahrana, nemoj odmah verovati"
Kako su ruski vojnici ušli u "specijalnu operaciju". I ko su ovi vojnici
19:40, 28. februar 2022
Irina Tumakova,specijalni dopisnik Nove gazete
Ne znamo stvarne gubitke koje je pretrpela ruska vojska u Ukrajini. Različiti izvori daju različite brojke, ali sve su strašne, a iz ruskog Ministarstva odbrane nema potvrde ili opovrgavanja. Ali nije prošla ni sedmica od početka “specijalne operacije”.
Foto: RIA Novosti
Samo dva moja razgovora sa rođacima mladih ruskih vojnika, sa majkom jednog i bakom drugog, mnogo objašnjavaju. Da, njihovi momci su u profesionalnoj službi, ali radi se o vojnicima koji nisu odslužili vojni rok. Šta mislite kako bi se takvi "ratnici" trebali boriti? I za šta? Zašto bi oni bili sakati i umirali u zemlji čiji je narod jučer čak i njihov predsjednik nazvao bratskim?
Samo pročitajte šta kažu njihovi najmiliji. Dozvolili su mi da dam njihova puna imena i imena njihove djece, jer te žene sada pate od anksioznosti: samo žele znati gdje su djeca sada. Komanda ih nije počastila ni elementarnim odgovorom.
Pavel Abramov (servis i kataloški broj dostupni su u redakciji)
Ime njegove majke je Elena Aleksandrovna Abramova. Moj sin je po zanimanju profesor engleskog i francuskog jezika. Služi u motorizovanoj brigadi sa činom (prema majci) kaplara.
Pavel je diplomirao na institutu i odmah otišao u vojnu službu. Bio je pozvan, uprkos ravnim stopalima i općenito ne baš dobrom zdravlju.
- Načitan je, ima bogat vokabular, od djetinjstva je bio fasciniran knjigama Ernsta Jungera, Remarquea, često je ponavljao frazu iz filma da "postoji takva profesija - braniti domovinu", kaže Moja majka.
Stoga, Pavel nije pokušao da se "izvuče". Iz oblasti Rjazan, gde je moja majka boravila, poslan je da služi na Dalekom istoku i tamo se, prema riječima njegove majke, predomislio da ostane profesionalno braniti otadžbinu. Ali onda je "dobrovoljno-prinudno" potpisao ugovor.
„Svako ko je odbio da potpiše ugovor poslat je na svoje „namještanje“, ovo je poseban poligon na kojem su po cijele dane morali nositi teške kutije municije“, kaže Elena. - Mnogi nisu izdržali i potpisali su ugovor samo da se vrate u normalne uslove. Mog sina su toliko boljela leđa da je završio u bolnici. I odlučio je da se odatle neće vraćati na namještanje, već će radije potpisati ugovor. Osim toga, ugovorom su obećali pristojnu zaradu - 45 hiljada rubalja, a kao je učitelj u našem okrugu, primao bi 1 minimalnu platu. Sin je potpisao. Ali zaista je želio što prije napustiti vojsku.
Pavel je potpisao dvogodišnji ugovor u septembru 2021. Obećanih 45 hiljada, prema Eleni, nije dobio. Njegova naknada iznosila je 27 hiljada rubalja.
“A dobro je i ako prođu standard za fizičke pokazatelje, a ako ne prođete, bit će manje za 5 hiljada”, pojašnjava Elena. “A čak i od te zarade stalno su prikupljali novac: ili za popravku kasarne, ili za benzin, ili za nešto drugo.
Ne odsluživši ni godinu dana, Pavel Abramov je završio u "specijalnoj operaciji" u Ukrajini. Od tada njegova majka uopšte ne zna gde joj je sin, šta mu je, da li je zdrav i da li je uopšte živ.
„Moj sin je prevaren“, ponavlja ovu frazu u refrenu. “Moj sin je prevaren."
Pavel Abramov ima 23 godine.
„Pavel je služio u Istočnom vojnom okrugu“, kaže Elena. - Cijeli Daleki istok - Primorska teritorija, Habarovska teritorija, Amurska oblast, Transbaikalija - poslat je u Brjansk na vježbe u januaru. Svim vojnicima je dato da se upoznaju sa naredbom, potpisan je i putni list.
Voz sa Dalekog istoka prema samom zapadu zemlje išao je dvije sedmice. Početkom februara stigao je u regiju Bryansk. Vojnicima je dozvoljeno da imaju jednostavne telefone na dugme, a Pavel je svakodnevno kontaktirao svoju majku. Ona zna da u Brjansku, dio njih je stajao oko četiri sata. Sve ove sate vojska je ostala u kolima, zabranjeno im je da odu. A onda je voz otišao za Bjelorusiju.
Elena je u međuvremenu čitala vijesti da su u Bjelorusiji planirane zajedničke vježbe s Rusijom, a za sina nije brinula ništa više nego inače.
„U Bjelorusiji je svaka jedinica zauzela svoj komad zemlje u blizini bjelorusko-ukrajinske granice“, nastavlja Elena. - Ko je iznad Pripjata, ko je kod Gomelja, ko je gde, ali odmah do granice. Živjeli su u šatorima. Oni koji su imali naselje u blizini kupovali su tamo proizvode. Sin se javljao svaki dan po minut, jer još ima rominga. Ali moram čuti njegov glas - i ništa drugo nije potrebno. 7. februara su najavljene zajedničke vežbe sa bjeloruskim trupama.
Na tanašnji dan Pavel nije samo nazvao svoju majku. Vikao je da je "moralno slomljen". S mukom je umirila sina, ali ni sama od tog trenutka ne nalazi mira za sebe.
Elena je saznala da manevri treba da se završe 20. februara, ali joj je 16. Pavle rekao da je završeno pre roka. U vijestima, Elena je vidjela da zapadna štampa žestoko kleveta Rusiju, tvrdeći da će Rusija na današnji dan navodno napasti Ukrajinu. Elena je čitala i smijala se lažljivom i glupom Zapadu.
„To je to, mama, gotovi smo, idemo kući“, rekao mi je sin, prisjeća se ona. - Gledali smo i vesti i razmišljali: pa super, vidite kako lažu, ova zapadna propaganda, o kakvim vojnim operacijama pričate?
Ali 16. februara njen sin i kolege nisu vraćeni na Daleki istok. A 17. nije zauzet.
- Jelke, pitam ga, gde ti živiš? Elena nastavlja. „Mi spavamo u autima“, odgovara sin. Vau, mislim.
Pavel je 18. februara rekao majci da ponovo postavljaju šatore: rečeno im je da je odlučeno da se vježbe produže. U štampi je Elena pročitala: da, zaista, produžili su.
„Pa, mislim ako su to toliko produžili, šta je strašno u tome“, kaže ona. - I u svim krajevima ima lukavih momaka koji su umeli da sakriju pametne telefone, i sa njima su nekako izašli na mrežu. Pročitali su poruke koje su zapadne obavještajne službe govorile: navodno će sigurno biti rata. Kaže mi moj sin, a ja ga i dalje uvjeravam: „Da, sine, oni tako kažu, a mi im se rugamo“. Ne, kaže sin, ovo je ludo, nije ništa tako.
Pavel je 21. februara rekao svojoj majci da ih ponovo „otkidaju“ i premeštaju bliže belorusko-ukrajinskoj granici.
“I pročitala sam u medijima da su britanski obavještajci izvijestili da će invazija početi u roku od 48 sati”, dodaje Elena. - Objašnjavam mu: "Sine, svi oni lažu da bi stvarali napetost".
Pavel je 22. februara rekao svojoj majci da su već dva-tri kilometra od ukrajinske granice i da već vide teritoriju Ukrajine.
- 23. februara je zvao kasno uveče, u deset sati, - Eleni se lomi glas, progovara kroz knedlu u grlu. - Iz njegovog stanja sam shvatila da su svi tamo bili u šoku, sedi u suzama. I kaže:
„Mama, bili smo postrojeni i rekli su da smo ilegalno prešli granicu Bjelorusije, naš putni list i naredba koju smo potpisali odnose se na Brjansk i usudili smo se da napustimo mjesto raspoređivanja bez ikakve dozvole. Od sada, rečeno nam je, vi nemate nikakve veze sa ruskom vojskom, vi ste dezerteri.” Tako su rekli i njihovi komandanti. Razgovarala sam sa drugim majkama - ista stvar. Rečeno im je i da nemaju pravo na dodatna plaćanja. Zato što je službeno putovanje u Brjansk, a oni su napustili Brjansk bez dozvole. Kako to da su otišli bez dozvole?! Ali šta je sa vježbama u Bjelorusiji? Na osnovu čega je voz otišao u Bjelorusiju?
Tada je se počelo govoriti da je pred nama rasprava, bolje bi bilo da odu kod Ukrajinaca. Sin je vikao na telefon: "Mama, izdani smo!"
Nisam spavala cijelu noć. Uvjeravala sam sebe da to ne može biti. Ali kada je nazvao u pola pet, kroz telefon se već čulo tutnjavu aviona, pucnjavu: “Mama, strpali su nas u aute, idemo, volim te, ako bude sahrana, ne vjeruj odmah, obavezno provjerite.” Ne znam ništa drugo o svom sinu. I niko ništa ne zna o njihovoj djeci, više nisu kontaktirali.
Novaya Gazeta ima na raspolaganju sve potvrde Elenine priče koje su moguće u takvoj situaciji: skeniranje njenih žalbi tužilaštvu i komandi njenog sina, fotografiju njegovog pasoša - to nam je Elena dozvolila da objavimo.
Evgeny Rostovtsev (servis i broj dijela su u redakciji)
Teško je razgovarati sa Alevtinom Leonidovnom Rostovcevom. Plače, guši se, postalo joj je teško hodati. Njen unuk je siroče, majka mu je umrla kada je Ženja imala 7 godina, od tada ga je baka sama odgajala. Alevtina Leonidovna ne zna da koristi kompjuter, ne zna kuda da požuri u potragu za unukom, pa Elena Abramova traži dva dečaka odjednom: svog Pašu i stranca ni njoj ni njenom sinu Ženji Rostovcevu.
„Ženju su, koliko sam shvatila, takođe nagovorili da potpiše ugovor“, kaže Elena. - Ali rekao je baki da zaista želi da napusti vojsku. S njom je kontaktirao rjeđe nego moj sin sa mnom, jednom u dva-tri dana. Poslednji put 22. februara.
Zhenya je živio sa svojom bakom u regiji Perm, a nakon škole je upisao tehničku školu u regiji Kirov. Nenaučen, kaže Alevtina Leonidovna, kao mašinovođa i vratio se kući. U oktobru 2020. 18-godišnji Zhenya je pozvan u vojsku.
„Proveo je tri dana u Permu, a onda su stigli komandanti iz Usurijska i odveli ga tamo“, kaže baka. - Rekli su: ti ćeš, kažu, služiti u autobatu, možeš da naučiš da budeš vozač, za kategoriju. Odmah su ponudili ugovor, on je nazvao i rekao da želi da potpiše. Ja kažem: "Ni u kom slučaju ne potpisujte". "I šta? on pita. “Obećali su da će platiti veliki novac, titula će biti, naučiću.” Pa, potpisao sam.
Baka se ne sjeća kakve su naknade u vojsci obećane njenom unuku, ali novac je bio dobar za njihovu Permsku teritoriju. Sjeća se da je novac ipak trebao ovisiti o vrsti trupa:
"Ako bacač granata - manje, a ako u motornoj pušci - više."
- Ali u stvari, plata je bila mala: prvo 18 hiljada, pa 24 hiljade - to uopšte nije ono što mu je obećano - nastavlja baka. “Živjeli su u kasarni, ali tamo nije bilo ni puno svjetla. Tada je počeo da živi u stanu sa prijateljima, a i tada je morao da plati 5 hiljada za stan. Morao si sam da kupiš uniformu. Sve ove pruge su njihove - kupite i sami. I novac su stalno davali - sad za jedno, pa za drugo: za benzin, za neke plakate, sve te stvari. Nije imao dovoljno novca, ja sam pomogala. Kaže: "Bako, tako sam umoran od svega, hoću da raskinem ugovor." Iz nekog razloga, on to nije mogao učiniti.
Početkom januara Ženja je nazvao svoju baku i rekao da ih šalju u Bjelorusiju na vježbe. U februaru je saznala da joj je unuk u Bjelorusiji, odatle joj je napisao SMS. Poziv kući je za njega bio veoma skup. A u tekstualnim porukama ne možete reći mnogo. Da, i Alevtina Leonidovna loše vidi.
- Napisala sam mu: "Ženja, gde si, kako si?" A on odgovara: "Na koncertu smo." Koji koncert? Prije toga je pisao i da su u Bjelorusiji, a onda već - da su blizu granice Bjelorusije i Ukrajine. Nema više vijesti od njega. Elena se obavezala da mi pomogne - i traži svoje dijete, i traži mene. Možda ću zahvaljujući tebi znati?
https://novayagazeta.ru/articles/2022/02/28/mama-ia-tebia-liubliu-esli-budet-pokhoronka-ne-ver-srazu
...dojučerašnji dužnici Sberbanke će svoje dugove svakako plaćati i dalje.
